Književne novine

b_- KRIMHIKA | PJ KA

pyapy3ny

1 V 2

OŠ JEDAN MAL

SKI PDOGR/AM

AKO biva, i jeste:

kad dođe proleće, a

s njim „Bogati Gavan i Zeleni vitez“, to jest, Život, čovek zaboravi ukočenost i smrt jeseni i zime. Ali kad dođe smrt zime, čovek zaboravi život proleća. Eto jedno očigledno sagledanje onog beskrajnog principa ·o kojem tako mnogo i tako različito govore i pesnici i mislioci. Kao korenje pod zemljom, nepotirošive materije i stalne sile jedno drugo satiru a satrveno je hrana, trajanje, Život. :

U antička vremena proleće je bilo praznik bogova. U Srednjem veku ljudi već više znaju za sebe, i nose u proleće litije u polja i vinograđe, raduju se svome novom hlebu i vinu. Danas je Prvi maj proslava rada, dakle još jednoga vida beskrajnoga principa, i zato i proslava meditacije čovekove. Sa praznikom rada ide praznovanje pronalazačke misli, genija čovekova, i do u beskraj zagonetnih alatki koje su ruke i prsti čovekovi. Nebo se podmlađuje sa novim, suncem, zemlja buhavi i pred veče šapće i govori, a pod zemljom, jednom od radionica baskrajnoga principa, korenje drobi kosture, dok gore tera cvet i daje plod. Čovek gleda u nebo kao u saveznika, zariva čelik u zemlju i hita pregršti semena, i veruje, još uvek — princip beskrajni je unatrag i unapred beskrajan veruje mitološki u rad, berićet i dobru sreću.Zato je, eto, maj i praznik iluzija, bez kojih večnoga principa za ljude

i nema. Dve mlade breskve |

procvetale, rumene buktinje, od cveta do cveta nema mesta ni vetrić da prođe, a posle jedne noći razmaci između cvetova kao proderane rupe, a posle još dveju noći otreseni su i prosuti ugužvani rumeni plamičci. Iluzija. Da, ali i beskrajni princip: što ti nećeš pojesti, poješće zemlja, a. ti jedeš zemlju, a zemlja će pojesti tebe. Mlad pesnik nosi zbirku pesama:moraju biti pesme kad su od same mladosti i maja. Iluzija. No iluzije su na svima usputicama svih umetnosti! Zato je maj i praznik svih umetnosti i svih iluzija. Maj: trepte želje, zemasi, čudni znaci i simboli. Leto i jesen biće aktivnosti, maj je idealnost a ne kauzalnost, čaranje slika svih naših iskustava, svega što možemo · i što, uz iluzije, ne možemo. U proleće, zato, čovek se Više no ikada pita o beskrajnom principu, o beskrajnom, ishodištu svega. U proleće čovek razmišlja, pita, sumnja, o čoveku kao saradniku beskrajnog principa. Čovek ne saznaje taj princip, uostalom ni sebe sama, ali oseća da je, kao čovečanstvo, možda bitni saradnik beskrajnog principa. Pesnik jedan pisao je: Čovek, kao i diamant, samo se SVOjim prahom glača — to jest, spolja mu se ništa ne dodaje. Zato su eto ovo majska pitanja, Gde počinju svi počeci? kako traje trajanje, koji prin-= cip drži beskrajnost? Gde su ishodišta vrhovne čovekove delatnosti, umetnosti? U maju,

ne u decembru, gledamo sliku ||

Botičelijeva „Hristova rođenja“, i, ispod, slike, u okviru slike, najvažniji detalj: pali anđeo zagrlio grčevito čoveka, i više mu ne trebaju krila...

Da ostavimo Nemca Hegla, koji, tu, nije bio originalan, jer je propovedao da je beskrajni princip u ideji. Za nas, jučerašnje i današnje, važniji su dvojica nama bližih filozofa: Francuz Kont (Auguste Compte, 1798—1857) i Englez Spenser, (Herbert Spenser, (1820—1903). Jedno i drugo je već materijalizam i mehanika;

Isidora

nricpotrošivost materije; evolucija. Jedan i drugi već smatraju da je teorija od prakse nedeljiva. Na putu ka beskrajnom principu, Kont, dosledno, odbacuje svaku . metafiziku, odbacuje, imenom, i Heglovu ideju i Spenserovu silu,i kaže: beskrajni princip, to je čovečanstvo. Spenser, na putu ka beskrajnom principu, ne može bez skretanja u metafiziku: beskrajni princip, to je nesaznatljivo, nedokučivo; sila neke nesaznatljive realnosti. Spenser nam je drag kad sve obuhvata jednim zakonom: razvoj—raspad,

Sekulić

pa opet tako, beskrajni ritam koji važi za vasionu, za ljudsko društvo, za jezik, za Uume{fnost. Ali ono neupoznatljivo javlja se, po Spenseru, sad u materijalnim sad u duhovnim formama. Ima tu paradoksnosti: iz ishodišta se jav'ljaju dve sasvim: određene vrednosti, a ishodište apsolutno nesaznatljivo. Ima, na sličnom mestu, sličan paradoks i kod Spinoze: „Materija, pod atributom prostiranja, to je telo; a pod atributom misaoncsti, to je duh. Suviše anarhično su rastavljeni atributi prostiranja i misaonosti. Spi-

nozu je, tu, korigovao jedan moderni skulptor: kad je telu i prostiranju dao magistralno od misaonosti nezavisnu Uumeltničku vrednost.

Na ovakav majski program, na razmišljanje o beskrajnom ishodištu, navela nas je okolnost da smo baš sada, u proleće, videli i čuli, u Beogradu, retko izobilje moderne umetnosti; njenog „zgušnjavanja materije i rasipanja oblika, ili nienog rasipanja materije i zgušnjavanja oblika, kako gde. Izložba . engleskog skulptora Henri Mura; puno izvođenje Onegerova oratoriuma „„Jovanka na lomači“, uz poemu pesnika Pola Klodela; francusko Narodno pozorište sa umetnicima Žan Vilarom i Žerar Filipom. Po snazi, po borbi

Tragičan put jednog slićara

O životu i smrti Save Šumanovića

1945 godine, u Sryemskoj Mitrovici, otkopamna je zajednička, grobnica jedme grupe srem-

skih Srba-Šiđana, koje su

staše 1942 godine zločinački

poubijali u toj istoj tihoj i

tomoj sremskoj varoši. Među

stotinom, leševa ležalo je i

lo jednog od majvećih jugoslovenskih slikara Save Šu-

manovića. Šumanoviće»

kovao taocima je streljanja skinuta odeća. —

tve oči Save Šumanovića, nisu se više otvorile. Sunce, kojim ih je wu svom, rodnom, Sremu, dugo godina napajao, nije više zasijalo u mjegovim, zemicama. Tri godine pre toga kreč i zemlja zasuli su (po jednoj verziji još uvek žive) oči ovog čoveka kome je mesreća bila najsigurniji i majverniji Dbra-

tilac.

(Tekst i fotografije Save Šumanovića na strani 6)

»>

nije mogao da bude idemtifipre LIK Di-

te-

leš

SAVA ŠUMANOVIĆ: KOLA

== a REGRO GG rano osy Ponori ı mostovi

(Nastavak. sa str. moću fehnokratskog ubrzanja

napona (životnog i smrinog) nuklearne fizike, prostor i vreme gube tle. Čovek leti oko zaokružuje ga Oop-

sveta za nekoliko sati, c tički i akustično za nekoliko

Uz pomoć ekonomski-izrabljivačkih, tehnički-izolirajućih prosedea radnog procesa i

odnosa proizvodnje čovek je odvojen od stva– konstruktivnog

ralačke „saodgovornosti i saodlučivanja i vezan za svoj

najamnim odnosom. Nagla linija na grafi-

konu samootuđivanja ugroziće

života ako istovremeno ne budu preduzizaštitne mere SI-

mane duhovno-društvene gurnosti. CnaaaI

Novi izvori energije razbijaju okvire kapitalističkog načina proizvodnje. Oni ne traže samo druge svojinske odnose već i jednu drugu svest. Novorazrešene sile bez društvene kontrole nužno se pretvaraju u pretnju

čovečanstvu.

Analiza modernog kapitalizma jasno po-. kazuje tendencije centralističkih težnji za

akumulacijom svojine .i vlasti.

vijaju stvari i u birokratskim

kapitalističkog Istoka. Anti-centralističke i

se kod nas kroz kontrolisanu

razvijaju kao samoupravljanje u fabrikama i preduzećima, pretstavljaju polazne tačke jednog sistema u kome protivrečnosti tehnike i čoveka, ličnosti i zajednice bivaju postepeno premošćene. To nisu samo Dprodori u oblast društvenog planiranja, Ve jedne nove organizacije

upravo elementi

anti-birokratske forme slobodnih društvenih zajednica, koje

1) i energetskog III.

sekundi. po spoljnim

umetnosti pre nove. Vavilons

rad samo još

i same izvore

su društvene

volucionisanje

ve unutrašnje Umetnost

svet“. Ali u

Slično se odcentrima ne-

· fikovanja i uvredljivog

rađa koja će odgovarati energetici i produkcionim sredstvima jedne socijalističke epohe.

Ne samo mašina i čovekov odnos prema njoj, i fetiški karakter robe koja se zove umetnost pretstavlja elemenat samootuđenja čoveka ovog vremena. Bez sumnje danas postoji neka zabuna u čovekovom shvatanju o samome sebi. Ko bude sudio samo

znacima videće u današnjoj svega jezičnu zbrku jedne ke kule. Ali mitska kula bila

je u isti mah i protest i prodor u oblast božanskog. Dublji uzroci disonantne polifonije oblika i

aspekata „umetnosti odjek disonance a istovremeno i reslike sveta; projekcija njegovizije. održava talasanje i napreg-

nutost čovekova razvitka. Pisac i umetnik retko kad stvaraju svesno, „da bi izmenili

velikoj laboratoriji umetnosti

od novih pogleda i materija, menjajući ili ukidajući stilove i idole prošlosti, on: ,menjaju svest epohe.

Umetnici grade mostove u unutrašnje predele. Dijapazon zvuka „i ritma, Jukovi

misaone vizije, pilastri boje i prostora tvr-

konkurenciju, UrhetndBi

već i raste.

KON: O IZ NV N+EZNJO:V ENE

đi su i otporniji od svojih čeličnih senki. To su humanistički modeli nad ponorom supernaoružanih blokova sila.

oseća da lebdi nad ponorom;

bez pretenzija i moći naučnog obrazloženja ona, sa svojim somnambulnim znacima i simbolima, ukazuje preko sveg predmetnog prikazivanja na ono što se tek priprema

Oto Bihalji-Merin

SAVA ŠUMANOVIĆ: KUPAČICE

umetnost određuje, i daje joj vreme trajanja — čini se da na prvo mesto dolazi skulptura Murova. — Prvo što sagledamo, io su objekti ili vrlo

krupni, ili vrlo sitni, daleko

iznad, ili ispod dimenzija antropomorfnih. Kao u prirodi: planini i moru odgovara, kao uzorak u nesaznatljivom isho.dištu, livadski cvetić,·brdski

potok kao sušta protivnost te-

škoj, i lenjoj vodi mora. Taj je princip dobro morao sagledati Mur i u raznim skulpturalnim oblicima drevnih civilizovanih i necivilizovanih epoha. Svako od nas može Videti, u prirodi, stenu koja je „Sedam sestara“, „Ledeni vitez“, „Konjanik“, „Babina kapa“. Ili, u Crnoj Gori, trnjak, sa oblikom, ili uzorkom, nogu razigrane dece, a gore sa glavama raznih ptica. Ili, u Dolomitima, sitan kameni ružičnjak pri zemlji, a gore one poznate cevi i stubovi kojima oblici nisu. čitki, ali su gledanja dostojni. Baš kao. što oni, u Šekspiru, u istom oblaku vide lasicu ili kita... U izložbenoj dvorani bilo je zanimljivo ovo: u jednoj grupi mrtva tišina onih koji očima žive; u drugoj grupi skoro liutito uzvikivanje: Ja to ne razumem. Nema šta da se razume: Mur je onaj skulptor koji je isključio misaonost i emotivne simbole. Mati i dete nisu materinstvo, nego skulptura. U modelovanom drvetu treba sagledati otpor vlakana, a u kamenu otpor kamene monolitnosti. Za gledaoca Murova važno je: umeti zamisliti se očima koje gledaju, 'baš kao što je u prirodi važno to isto, ako će turist išta vi-

· deti. Imate kod Mura rasut cblike ogromnih srazmera, sa stvarnim, pomalo metafizičkim značenjima egzistencija stena, šuma, oblak4, silnih drveta, izumrlih životinja. Ili vidite sitne figurine koje, na suprotnom kraju intervala intervalima nema kraja u beskrajnom principu — koje su skulptura vitrina i dvorana, već sa pomalo emotivnog smisla, u modelovanju neke sićušne životinjske glavice; male grupe koja se zove „porodica“, i jeste to sa koncesijama „razumevanju“, jer afinitet struji kroz oblike kao žilica metala u ruci. Tu dakle već ima neke umetničke ograničenosti, čak vrsta estetske zarobljenosti. Stanite zatim pored velike skulpture „Žene u ležećem stavu“, koja je, sa oblinama i šupljinama, sa zgušnjavanjima i rasipanostima, čitav katalog onog tamo beskrajnog ishodišta. Katalog iskren u Murovu slučaju: i najveći objekti i grupe, koji se ne mogu smeslili ni u kakvu građevinu, samo u prostor, samo u SsVeflost, samo u susedstvo velikih prirodnih objekata — i tu ima ograničenosti; materijal: kamen, drvo, zadržavaju oko i ruku skulptora. Jedno rame jedna figura u grupi triju ogromnih ženskih figura, u parku u Londonu, koju skulpturu ovde znamo, i možemo

znati samo iz imaginiranog muzeja, iz albuma modernih fctografija — to nesrazmerno

veliko rame zato je takvo što su kamen,a i magličavo osvetljenje nad Britanijom, tako zepovedali. No pogledajte dobro to „neprirodno“ rame: ima apsidadan oblik, svetlost ga jednako zaliva, i to je, u onom prostoru i u onom ambijentu, čudna igra beskrajnog principa u umetnosti. Mur je dete rudara, ljudi koji su gledali u tajne naše planete, koji su, nekad u pećinski prostranim galerijama, nekada u tesnim hodničićima gledali kako beskrajni princip radi, kako zida spratove od _ podzemlja u daleko nadzemlje. Kad u takvoj porodici probije umetnička priroda i vokacija, umetnik će krvlju i čulima biti retko smeo, sa pravom provokantan. Mur je pofegao da sam sobom bude nov i potpuno određen: umetnički stil. Mislimo da to još nije. Nekako kao Stravinski u mu-– zici, i on će još slagati i razlagati; ali već sada odlučno stoji na temelju gde beskrajni princip radi sa materijom kao prostiranjem, telom, i težinom. Pod klimom i pred likom svoje zemlje: prebujna vegetacija, gde drvo tera kao stablo ogromne grane već na metar visoko od zemlje, i mora tako činiti da bi se imala na čemu držati ona arhitektura od džin-drveća; vlažna svetlost koja koloriše munjama i zvezdama; sunce ako počne apsidadno osvetljavati, to je scenarij sablasni ili vi-

nWrY7"—–J———— ıco i iđhčiiciz ć i,

0707 VIdjKU D8gović|

„Borbi“ od 17 a-

prila Vlajko Bego-

vić objavio je članak „Dočekali smo!“ kao odgovori na jednu belešku objavljenu u „Književnim novinama“ od 15 aprila. Iako naša redakcija ne može da prihvati ovakvu diskusiju, koju je Begović započeo napadom na „Književne novine“ na nedrugarski i uopšte neprihvatljiv način, smatramo se ipak pobuđenim da odlučno odbijemo izvesna neosno-

vana tvrđenja koja je on izneo u svom članku.

| “ ·

Pre svega, želimo da „ka-

žemo da ne mislimo, niti smo, ikada mislili, da je bilo koji tekst. objavljen u „Književnim novinama“ ~ neprikosnoven i da ne podleže javnoj kritici.-Ne bežimo ni od toga da izjavimo da bi reagovanje Vlajka Begovića bilo razumljivo da se on 8 zadržao na osudi tona beleške o Ljubiši Jovanoviću, ili na izvesnim stavovima, izraženim u ovoj belešci, koji daju mogućnost za jedan razgovor.

Međutim, članak ' Vlajka Begovića ne izražava fakvu volju i takav napor: Begović se latio težeg i u našem kulturnom životu već odavno preživelog: metoda diskvali. : · i insinuiranja. Reči o „hvalabogu minulim danima“, kojima Vlajko Begović daje fantastično. značenje, tumačeći ih kao da se odnose na NOB, našu Revoluciju i njene tekovine, ne od-

nose se ni na šta drugo nego”

na ona vremena kada je bilo i takvih tendencija u našem kulturnom životu, da se negira i a priori odbacuje sve

“ono što nije naše dostignuće.

Svakom iole objektivnom čitaocu jasno je da se pod tim nije mislilo na sve moguće i nemoguće što Vlajko Begović sad pronalazi! Zahtev za upoznavanjem svega što je vrednost u kulturi sveta danas, kao i nedvomisleno negiranje onoga što sa tom vrednošću nema, niti je ikad .imalo bilo kakve veze (malograđanska lovina po. senzacijama, „šundu i pornografiji), — a što je sasvim jasno izraženo u našoj belešci o Jovanovićevom ~ „tekstu U-, stvari je jedan od pravih izraza humanističkih principa i naše revolucije i naše socija-

„lističke izgradnje.

Proizvoljno tumačeći ovu rečenicu, Vlajko Begović joj daje smisao koji ona nikad )

nije imala. I ne samo to! Na osnovu toga i takvog tumačenja, on pokušava da politički diskvalifikuje „Književne novine«, služeći se rečnikom koji je nespojiv sa drugarskom, socijalističkom Knitikom, za koju se redakcija našeg lista zalagala i za koju će se — i pored ovakvih ispada — i ubuduće zalagati.

Samo radi ilustracije, da sve ne bi ostalo gola tvrdnja, evo šta Vlajko Begović, na skoro dva stupca „Borbe“, imputira Književnim · movinama“: prvo, da potcenjuju nacionalna, kulturna i umetnička dostignuća;

drugo, da „pokušavaju da kompromituju ljude koji otvoreno iznose i brane svoje mišljenje“;

treće, da se „pritom ne ustručavaju napada ni na afirmisane vrednosti naše zajednice“ i da „upravo to otkriva kulturni i politički nivo autora takvih napisa“;

četvrto, jer, „kada bi se vršila konkretna analiza šta sloji iza takvih tekstova, ne bi bilo teško naći kulturnu nezrelost, nedostatak solidnog znanja, negativna malograđanska shvatanja, uvređenu: sujetu, lične i grupaške sukobe, nadutosti i slično, a tamo negde u dnu duše tinja i prikriveni sukob sa našom stvarnosti i s našom politlikom“; peto, da je to sve skupa „zloupotrebljavanje demokra= tije“ od strane onih „koji pod zastavom kulture, umetnosti, kritike, pa i samog progresa, pokušavaju da preko stranica naše štampe šire ideje i metode tuđe našem socijalističkom duhu i razvitku“. I tako dalje. ? „Ovakav način mišljenja i pisanja tuđ je redakciji našeg lista, a uvereni smo i svim onim kulturnim i javnim radnicima kojima je stvarno stalo do naše kulture i umetnosti. Čudimo se, najzad što

Vlajko Begović, koji · nam prebacuje da potcenjuiemo naša · kulturna dostignuća,

nije uspeo (ili nije želeo) da vidi da su „Književne. novine“, pored beleške „Dočekali smo“, na šesnaest stranica istog broja objavile veliki broj priloga u kojima se na nedvomislen način afirmira naša kultura i težnje našeg socijalističkog društva. (Da

li je potrebno da pominjemo članke i autore?)

Čudimo se, na kraju, zašto liko pre što i on sam u pomenutom članku pledira za dobronamernost, „principijel-

je Vlajku Begoviću, direktoru »Borbe«, metod vređanja vosti u javnoj diskusiji, utonost i konstruktivnost kritike.

bio potreban ovaj i netrpelji-

OBRTNIČKA

moj strani đonosimo članak

igor Stravinski, jedan od najvećih kompozitora današnjice, inspirisao je italijanskog skulptora Marina Marinija. Na slici: Marinijeva skulptura Izora Stravinskog (1951). — Na OSs-

majstora vajara Koste Angeli-Ra-

dovanija o njegovim susre ima sa Marinijem.

linski, kakav je jedino mogao diktirati onu najsnažniju romantiku poezije u stihovima i

baladama Osijana; — to će, mislimo, odvesti Mura do kombinovanja skulpture sa

šrhitekturom mekog novoga stila. Mora do toga doći. U zabludi smo, danas, sa svim Oonim poliedrima od trideset spratova, sa hiljadama prozora koji su prosto puškarnice; a koji bi oblici hteli da budu ono što su u gradovima tornjevi, kule, zvonici, kupole; sa svojim jednolikim vertikalama i horizontalama maskiraju ćak i samu masivnost. Bez ikakvih krivina, koje su čvorovi pulseva, nagona, strasti, krila, talasanja svake muodeliranosti... Nedostaje nam, zasada, u Murovoj skulpturi, humor; pravi, čist, subliman humor, sa kojim je, tamo na ostrvu, dosada, najbolje sarađivala sa beskrajnim principom britanske umetnosti svih rodova. No to je novo poglavlje; i za njim bi se ređala još mnoga druga poglavlja o prolomima sveže muzike, poezije, i skulpture, i&ojima danas teše Britanci sebe i svet.

Ovaj· napis završavamo njegovim rečima: „Dobronamerni i konstruktivni kritičar uočava greške, traži „uzroke, pomaže svojim mišljenjem i kritikom da se greške i slabosti poprave“.

Tanasije Mladenović Oto Bihalji – Merin Risto Tošović

Radomir Konstantinović

PROIZVOĐAČKA” ZADRUGA s o. |.

ZAGREB

• Trg Kr, Tomislava 20/1.

Telefon 34-817

[101011 [IT] (I{IH- | 1800

Veljbo Mibar

M sate je bio prvi otkrio pravo čovekovo biće, ono njegovo biće koje određuje njegovu svest. On je pokazao da to nije samo {izičko biće čovekovo, nego sveukupnost onih odnosa u kojima ljudi kao fizička (biološka) bića vrše produkciju i reprodukciju svoga materijalnog života. I to — društveno — i biće čovekovo.isto je tako objektivno realno (dakle materijalno) Rao i samo njeovo prirodno biće. Ono i nije ništa drugo do to njegovo prirodno biće preobraženo kroz broces društvene proizvodnje svog Života, kroz uzajamne veze i odnose u koje ljudi ulaze u toku tog procesa. I specifična — zbog svoje Ogromne razvijenosti u poređenju sa Žživotinjskom psihikom tako zagonetna — čovekova svest atribut. je upravo tog čovekovog društvenog bića. Čovekova svest je takođe njegova prirodna svest, ali preobražena i takoreći „potencirana“ tim njegovim društvenim bićem. Upravo iz čovekove pripadnosti tom višem, društvenom biću treba izvoditi sve one hjegove specifične potencije, sve one odlike njegove svesti što ih idealistička filozofija izvodi iz njegove pripadnosti nekom „inteligebilnom“, „noumenalnom“, božanskom (i kako se već sve ne zove) svetu. Zato treba reći da glasovita Marksova teza, po kojoj je čovekova svest određena njegovim društvenim bićem, znači rešenje osnovnog pitanja filozofije. ELOKUPNA čovekova svest je društvena svest. I ona izvire iz njegovog društvenog bića bez ob-_ zira na to što ne postoji negde „u društvu“, tojest, van čoveka kao fizičkog (biološkog) individuuma. Društvo je jedan viši, nadbiološki stepen Života, najviši njegov stepen na zemlji, sa svojim posebnim, višim formama i zakonitostima kakovih nema u prirodi. Ova razlika po stepenu znači dakle i razliku po suštini. To se vidi već po tome, što čovek u društvu ne gubi svoju individualnost kao ćelica u telu, što društvo nije neki biološki „super-organizam“. I specifika društva kao više forme, višeg stepena života sastoji se upravo u tome, što čovek u njemu ne gubi nego baš stiče svoje pravo, više biće, svoju ličnost koja je kao

žarište, fokus sveukupnosti društvenih „odnosa, „pnosilac

svih njegovih specifično ljudskih potencija, nosilac takvih formi svesti i takvih vidova delatnosti kakovih kod prirodnih bića (životinja) niti ima, niti su moguće. Kod njih i u jednom i u drugom pogledu postoje neke analogne for-

' me, no one su toliko niže postepenu koliko je i njihovo prirodno biće niže od čoveko-

Vog društvenog bića, tako da razlika tih formi po stepenu” znači razliku po suštini. Uporedite recimo životinjski krik" i ljudski jezik, njihovu upotrebu predmeta prirode kao oruđa i čovekovo pravljenje oruđa, njihove opažaje i even= tualne pretstave i čovekovo

materijalist koji Je

ka CAR

Zi _ -aa

n",

* Xi i

73 ı

e š 3 \ 7

mišljenje u pojmovima, nji- FM

hov nagon za samoodržavanje i ljudsku svest, njihovu težnju za ugodnošću i čovekov smisao za lepotu itd. Životinje su, osim toga, neslobodne, dok je čovek kao lič-

(Nastavak na strani 12)

.h *