Književne novine

Z DRUG E DRUG« #

USPOMENE IZ ISTORIJE RADNIČKOG POKRETA U ZEMLJAMA JUGOSLAVIJE 1848-1914

Režija: Vicko Raspor i Aleksandar Petrović; scenario: Nusret Šeferović i V. Raspor; snimatelj Nikola Majdak. kom pozitor: Aleksandar Obradović. Proizvodnja: Umetnički studio »Slavija - film« Beograd.

(Nastavak sa prve strane) že rastom svojim .stihijmim primakle izgrađenom nasipu i koloseku, zbog čega su najbahatiji prsti -·ih multipleksnih ruku zapravo i morali biti polomljeni, kako bi se izbegla njihova nevina jer nesvesna a ipak grebuća i ranjavajuća snaga. Uostalom, vozovođa nije tu da uživa nego da radi, a sem toga i samu decu bi stalno VOzikanje najzad zasitilo. Što se Onog prvog fiče, možemo otvoriti slično (a u. načelnom smislu reči, istovetno) pitlanje.i za stotine, pa i hiljade drugih vrednih i čestitih trudbenika, pitanje koje, ma kar ga niko.ne »olvarao«, samo sobom stoji i bpostoji, pitanje „koje nenameiljivo zjapi i visi, u . društvenoj stvarmosti današnjeg sveta, pitanje svih onih poslovanja, uglavnom suhoparnih, sivih, postupno iscrpljujućih i neprimetno. zamornih, satkanih iz neke manipulativne tehnike, celishodno i racionalno sačinjenih iz nekog cepanja kupona ša ulaznica „ili, mame štanja i skidanja. celuloidne trake na kinoprojektoru, ili livrejisanog, poluglasmog il bežglasnog pružanja štampanog programa uvek novim, novonaišlim rukama i odvođenja tih uvek drugih i drugačijih ruku do sedišta, pred samo gašenje sijalica, sa kojim · uvek otpočinje jedan nestvarni i uvek iz neke ljud ske stvarmosti zagrabljeni, strašni i lepi, tragični ili veseli, uvek prividni i iluzorni život, za. sve te priđošle i prolazne, biletima snabdevene ruke, osim za ruke u livreji, ili za ruke zamazane mašinskim uljem, na domaku neke možđa baš i sasvim potresne priče, možda baš i priče o rukama zamazanim mašinskim uljem na đomaku neke teatarski ili filmski Dotresne priče o samim njima tim rukama. Uvek, jedne ru ke nešto posluju, druge aplaudiraju ili'se protežu.

BT TT TLDiısz1 od rTz

sa jedne fotograjije: tipični učesnici prvomajskih proslava u našoj zemlji

Svega &odinu dana posle odluke Osnivačkog kongresa Druge čet o)

internacionale u Parizu 1889 godine, u Sločeniji S Miovaiakoj DOdpikOmčevog SiOloča,

proslavljen je radmički praznik I maj. Gornja dva plakata

pretstavljaju prve grafičke dokumente o proslavama 1 maja u Hrvatskoj 1895 i 1896 godine

ditirambičnom, tronuto patenftičnom, humani-

taro niverzalističkom, „široko svečovečanskom fonusu nadahnute, poetski ozarene i egzal-

tirane ljubavi za ljuđe, ljubavi za sapatnike, ljubavi za anonimne realizatore izvesnog materijalnog blagostanja i pod izvesnim uslovima postignutog »životnog siandarđa«, pevao je o svim mo gućim i poštojećim rukama, još pre sto godina i više, Walt Whitman; a još pred kraj Kvatročenta “(ili tamo negde u njegovoj dugoj Dolovini) brusio.je svoju zanafsku veštinu, svoju. majstoriju . crtanja i. majstoriju tumačenja istine života tehnikom crtanja, Leonardo da Vinči, mnoštvom. skica, nizom grafičkih etiđa, sa jednom jedinom. temom, liudskim rukama kao tematskim predmetom tog vežbanja i usavršavanja, sa rukama koje su mnapregnute u pripremanju neke akcije, sa rukama koje su klonule za nekom proteklom akcijom, sa rukama koje se sklapaju u pest molitve, žudnje, traženja i iščekivanja, kao u znamen težnje za neostvarenim potrebama, u znamen plamene želie za jednom tihom, ne napadnom,. neprofanizova– nom i plemenito dostojanstvenom lepotom časnog, uvažavanog, poštovanog i oda svud priznavanog i svečano pozdravljenog ljudskog živofa. Ruke rađnog čoveka, dakle, nikako nisu i ne mogu biti znamenje samo jednog ti-

Naredba bana Hrvatske grofa Kuenua — MHedervarija »kojom se branjuje proslava i. svibnja kao radničkog blagdanac (1807 godina)

Prvom:

„ama, am.„5yaz Xe grey iaCr aaa una ui E Zac ıryac graznve = Gnmamumunnuı- GK Sa yaanarYetw vrane racunu oran ar ar re ru zrnca

ajska povorka u Zagrebu 1900 godine

Detalj jednog prvomajskog proglasa Srpske socijaldemokratske partije

kim narodnim domom na Slaviji

... i zravršavala se miftingom pred Socijalis

Japis na marijinama

venih stubaca u đon. Posmatrao sam nedavno čistača ulice:. obavio je sVOj posao brže i bolje od druga sto tinak metara dalje. Bio Je pažljiv, usredsređen, umeo Je da misli, da organizuje SVOJ posao, imao je bistru glavu 1 trudbeničkih ambicija, nije potcenjivao ni prezirao ulicu, poštovao je sebe, pa zato i svoj rad. Ali, ne idilišimo i ne iđealizujmo stvari: udisao je prašinu, pogubnu, kli conosnu, zelenkastu izmaglicu nad kaldrmom, taj sitni, žgoljavi čovečuljak, muž i otac iz Marinkove bare, savremenik i bližnji — recimo, na primer — Marka Ristića, Krešimira Baranovića, Petra T,ubarde.

Ja se sad neću batrgati Okolo teme o pođeli rada i tako dalje (a ne bih to umeo činiti, sve ako bih i hteo, potrebna je zato velika učenost) ali, ta podela je tu, istoriska,

'zakonita, pradavna i još u-

vek (i još zadugo) neumitna, kao lurobno istiniti dokument tvrdokornog perzistira– nja tolikih tenzija i averzija između društvenih klasa, kao prigušeno i pritajeno svedočanstvo njihovih škrgutavih, feških, „neizbežnih bojeva. Čas jasni čas potmuli, ti bojevi između društvenih klasa vođeni su i u Leonardovom, i u Montenjevom, i u Spinozinom (ili, ako hoćete, u Larošfuko-ovom, u La Brijerovom) veku, zatim, bližili su se. aktivnoj istoriskoj antikatarzi jedne osobito kritične svoje etape u eposi Rusoa, Voltera i Didroa, a posle juriša pariskih golaća na tamnicu Bastilje uplovili su, širom čitave Evrope, u evru mnogostrukih varijacija na femu rada kao muke, rada kao svetle časti, rada kao društveno-etičke norme, rada kao proždrljive nemani nužnog i istoriski uslovljenog reda stvari ali i kao 050bito visokog odlikovanja, u svetu koji smo mi sami organizovali, kako smo umeli i gnali i kako su nam svi oni na koje smo se oslonili i toliko puta oslanjali — to dopustili i dali. Rađ je tako produžio da bude neminovnost, uravnotežena jako navaslim i sve utančanijim potrebama. . . Ipak, stvari su dobro sklop ljene i međusobno povezane, sve ako se i ne dešavaju. po rečima „Kandidovog učitelia Panglosa, »na svetu najboljem od svih mogućih svefova«, i mi zato ni u jednom frenutku ne bismo smeli zaboraviti da je razmena uloga između onih koji se naprežu i onih koji u ponečem uživaju jeđan neprekidno živi proces, uprkos izvesnoj nesrazmeri u toj permanentnoj proceđuri razmene. Jer, stavimo li ruku na srce (u prenosnom smislu ic reči), pri ovakvom jednom dobronamernom i pravdoljubivom, a unekoliko čak i prigodnom razmišljanju, kolikogod da nečiji trenutci razonode ili slobodnog traćenja vremena počivaju na izvesnom baktanju sa otporom koje bilo ma terije u rukama ili u svesti nekih sasvim drugih ljudskih bića, trenutci razonode, ili bezbednosti, ili kakve bi-

Rod - gorka muku i gordqa pobeda ndgS0 |

1o rađosne sigurnosti u srci, ma, glavama, mašti ili iluzi« jama tih drugih ljudi 0m0« gučeni su i priugotovljeni vrlo raznovrsnom 1 napreg. nutom “„dutruđenošću onih prvih.

pošto saglasiti sa po.

razno dešperaterskom Rkonkluzijom pomenutog Vo} terovog filozofskog roma. na, Sđe se rad, dodu. še, preporučuje, ali sa primetno nagoveštenom pri. mesom tihe apologije svakog ideološkog Rkapitulantstva i tobož spasonosne apolitično„ sti, u ime bezbednog obrađi., vanja i zalivanja sopstvenog vrtića. Sofističnost takvog jednog krotkog ličnog osiguranja u metežu vremena iz. bija tu na videlo iz proste činjenice da je ubogi heroj ove vazda aktuelne društvene tematike još na prvoj stra nici slavne knjige imao »naj< blažu narav« i pitomu »prostodušnost« i da ga ta pri. rodna ktrofkost nikako nije mogla zakloniti od svih onih bura i udesa posle kojih mu se savetuje đa dođe na Ppozicije ponašanja i shvatanja sa kojih je on upravo i pošao, Naprotiv, rekao bih, baš po društveno-moralnoj pouci Kandidove sudbine, ako su iu neki iđeali, neke težnje, neka uverenja — a {o su sve činioci koji čak i u rađu koji nismo po sopstvenom ukusu odabrali određuju i uslovljavaju njegov karakter, njegov emocionalni tonus, ako ništa drugo ono bar njegov tempo, — valja aktivno (što zna či, baš radom) staviti u pos gon sve što se u životu uopšte može rizikovati i, naravno, ako je uopšte potrebno nešto rizikovati. Jedan znameniti savremeni pisac (Vilijem Fokner) u jednom nedavnom intervjuu, upao je u isti cirkulus protivrečnosti, kazavši: »Ne volim da radim: uostalom, ko voli da rađi?« A upravo ogromnim radom, i ne jeđino spisateljskim, izborio je taj izvrsni pisac sebi pravo na slobodu da kaže što je rekao, kada je, ispaćen i umoran od časti i muke rada, pred jednim novinarom tako monologizirao. Suprostavio bih ovim lucidnim slobodnjacima paradoksalnog. jetkog ili ftmulnog ljiudskog mišlienja M» slednju stranicu Jami-e\t »Kuge«#«, onaj „gordi i gorki ditiramb ljudskog radnog samopregora, onu himničnu i fanfarnu obiavu jednog sasvim razumnog i realističnog etičkog optimizma, ponositu kodu jednog lekara koji je lečio i kada je znao da leka nema i ne može biti, i kroz čija je usta plemenito brižni pisac „predviđeo svakoča. sovno mogući ponovni dolazak kuge, vezujući tako 28vršetak svog dela sa njegovim početkom i propovedajuči pri tom, u velikom luku od tog početka do tog kraja, uzvišenu istinu i lepotu Dpožrivovanog, samopregornog, uvek riskanitnog i uvek humanitarnog, napornog, gorkog i gordog ljudskog rada.

Pavle Stefanović

N ećemo se, zbog ioga,ni

_____--e- ere ere PRARa SHIII a an = —____

EPLTAEF

ili obiaSnj|enje strave

Zanos je čudan on ima gorko smrti

Jer trajanje je onog što nam nesta. Ljubavi

O kapi u koju reč se gruša· Ti nesnom zaboravi To varke senka bludi. Trenuci kad su krii

U prvom deceni,

zatim

ju ovog stoleća prvomaujska povorka, wu Beogradn počinjala Je bično okupljanjem na Malom Kalemegdanu...

lilmske rake

TBSTE li ikad voleli da pažljivo i dugo putujete po malim kvadra= | ijma starinskih fotografija, očiju gladnih?

Prvomajski svečari pred kamerom pre pola, veka, uljudni i čisti, na: rukama devojčiće. u belo obučene, zastave i iransparemtu ruke pekara, sbadžija, rudara, tvrde i ranjave, crveni cvetovi, žirado šeširi na glavama, krojača i kovača, čiste bele košulje kolanih kragni, kicoški srebrni lanac preko prsluka, isprane bele ruke vešerki u prevojima cicane bede, ponosni osmesi na usnama siromaha i buntovnika u praznično maijsko julro..· -

Kojim je putevima u ona gluha balkanska vremena, boltadžiska i hadžiska, bez staze i bogaze, dopirao do njih jauk masakra Sa Per Tašeza, kada su naučili marseljeze, Manifest i Internacionalu, u Srbiji : wa stotinu jeđan pismen, kada su prvi put čuli reć DRUGOVI i ispisali je velikim slovom na svoje štilove, kako je mala zemlja rodila Markovića i Tucovića, Dragovića i Popovića, kojim su Pelagićevim iskrama i kojim su sve famnovanjima, i frentovanjima upaljeni u NJjihovim srcima svetionici Slobođe u mrklom mraku obrenovićevskom ı karađorđevićevskom, u pašaluku na Istoku, među pandurima, čaršija na Zereku, Kir Janje i Kir Dime i njihovi zetovi bečki doktori, gladnice, knjaževe i kraljeve subaše· i

Prve prvomajske osamstotinađeveđesettreće sedamnaest obućara (danas bi svi stali u jedan red povorke!) pevali su od »Radničke kasinee« đo Topčiđera Pelagićev Radnikovac opkoljeni šiljbocima i bašibozukom.

Wakva je bagra mogla pucati u najljudskiju ljudsku uljudnost!

Verovali su i pisali: »Beograd mora postati socijalistička varoš.

Šest i više decenija išli su i padali zagrljeni dugačkim putem od »Kasine« i »Uroševe pivnice« i od »Radničkog društva za umno raz” viće i bratsku pomoć« do Trga Marksa i Engelsa, od sedamnaesi d? sedamnaest miliona, od male crvene kokarde do šume barjaka.

Jeste li ikad među naborima odavna istrulelih tkanina dodirnuli ozbiljne ljudske ruke i oči zaustavljene i mirne pred volšebnom ornom zenicom sfiare kamere?

Ruke zakićene o bedro.

Ruke nia Ssečivu bajoneta.

Ruke na prsima.

Ruke preko ramena

Ruka na drugu.

Goloruke ruke.

Zuko Džumhur

pa ljudskih delatnosti, takozvane manuelne „đelainosti. Rukama deistvuje i violinista i klavirista, i sam kompozitor kao pisac svojih tonskih zamisli na notnoj hartiji, a onđa već razume se i pesnik, i romansije?, i slikar, i vajar, đobrim delom svoje aktivnosti i glumac, S druge strane, opet, svaka iole dobra cipela: je zamišljena i smišljena u. glavi obućara, pre svakog krojenja svinjske Tože i ukivanja malenih dr-

Gde je kopno u nama? I kakav prostor strti

Pred praznim danom. O sećaonje je strava i plavi Budne nam duplje, sve što nam traži mir. Zaustavi Golemi opoj blizine. Očajno u sobi žuti

Nešto u uspomenu što se pretvori. Izđrži bure nalet. Čije to telo osta? U dimu ko da počne svoj iskrzani

. . put Kad bolom izmerih mira svu dubinu, i zakržljali cvet

Gruđi tek J»to ozari. O čudesna niti i obliče svenut Ko je vremenom prošo i čiji saznah lik. Od koga beše uzet,

Kumeno nebo to je il čar što stigla mi pulVelimir Lukić

assecc ng AA IR PIE VI m app ana ermih,

je transparentima i parolama prolazila Rinez Miha,jlovom ulicom ,

8 KNJIŽEVNE NOVINE _

—