Književne novine

| niko nije lečio, gnoja

#a simpatija pišća prema gvojini ličnostima, jedno igtinsko razumevanje. OdatJe igra, mogućnost jedne istinske kritike... Samo, Adamov još nije pošav dovoljno daleko. Društvo se u »Ping-pongu« pojavljuje tek u drugom planu... »Pingpohg« je situiran još na ptijično idealističkom nivou i, autome je suština, problem ostaje i tu još uvek isti: pro blem odnosa među ljuđima.

Dort: U vezi s tim vi ele mi govorili, ima tome skor Tri godine, o je. dnom spektaklu koji ste nsp=e meravali da napravite za Zimski veledrom u zajednici s Pemanon Ležeom. Da li ste napustili tai plan ili vam izgleda Još uvek mogućan... i poželjan? ·

Sartr: Što faj projekt nije ostvaren, to je iz razloga ličnih, praktičnih. I T,eže i ja smo bili saglasni. Na fome smo i ostali. Ali drugi poslovi nam nisu to dozvolili. Što se tiče toga da li je poželjan... o tome bih' vam mogao reći nešto posle.

Uostalom, nije se radilo stvarno o teatru. Radilo se o prazniku, o svečanosti mira koja bi se mogla orga niz vati svega jedan jedimi put uz učešća umetnika koji su nam obećali besplaino svoju pomoć.

Ne treba uostalom brkati narodni teatar i teatar mase. U Moskvi se igraju intimni komadi pred manje od dve sttine pedeset lica. Ali mesfo na kojem se prikazu-_ ju, sadržaj ovih komada ne dovode, međutim, nikoša ni u kakvu sumnju: to je zaista istinski narodni teatar.

Dort: Da, me treba brkati svečanost i teatar. Isuviše je toga bilo. Hteo bih da vas zapitam da li vam Zimski velodrom, koji je jedan veličanstveni instrument mistifikacije (ja sam do tog došao prisustvujući propovedima Bili Crehem2a), izgleda bo samoj prirodi pbogodan da služi teatru, to će reći demistifikaciji?

Sartr: To je, očevidno, problem. Ali vratimo se Brehtu. T ovde sam dužan da naglasim ono što me od nježa odvaja. Ja verujem duboko da čitava demistifikacija mora biti u izvešneni smislu i sama mistifikatorska. Ili, još bolie, pred jedđnom gomilom Koja je delimično mistifikovana ne može se imati jedino Dboverenje u kritičke reakcije te go mile. Treba je snabdeti kontramistifikacijom. I zato se hyafar ne može lišiti nijedne vradžbine featra.

U tom smislu, moglo bi se skoro reći da je Breht isu-

više »formalist«. Ili tačnije, ako on to nije za svoju bu-

bliku, za mase politizovane, to će reći za one koji već znaju, on rizikuje da to postane za nas. To će reći, ja priznajem da je Breht bio jedini koji Je postavio p}obleme teatra u njihovom istinskom vidu, jedini koji je razumeo da narodni teatar može biti samo politički 'tealar, jedini koji je razmiš-. ljao o. tehnici narodncg teatra. Preveo T. M.)

OSTOJI jedan izraz sa negativnim prizvukom kada je reč o likovnoj umetnosti, a koji istovremeno sa tim pežorativnim žnačenjem otkriva i poseban teoriski problem. To je izraz »plakatski« za nešto što ni je plakat. On u sebi sadrži dvojaku premisu pri takvoj upotrebi: prvo, da je plakat nešto van umetnosti ili, u najmanju ruku, niže vrste od ostalih njenih grana, recimo od slikarsiva uljenom bojom i drugo, da ta »niža« vrsta ima svoje sopstven& zakone po kojima se mora vladati. ! Ni jedno: ni drugo nije tačno. Ne mora se ići u prošlost i ponovo navoditi Dbrimer Tuluz Lotreka, čiji su plakati imali estetsku vrednost slika, nego je dovoljno zagledati današnje stvaranje na ovom polju, pa da se među plakatima nađe niz slučajeva ubedljive slikarske mašte. Pogotovo dan9s, kada smo oslobođeni predrasuda o obaveznom prisustvu treće dimenzije, tojest kada možemo vrlo dobro poimati slikarske vrednosti bez naglašavanja dubine, ništa nas ne sprečava da u plakatima vidimo potpuno iskazane koncepcije. Takođe, u pogledu forme i sadržaja, ta bogatas inventivnost u ovoj delatmosti vodi svoje poreklo od istih »izama« moderne cpohe, kao i »čisto« slikarstvo ili skulptura. Sada za plakatska rešenja najčešće dolaze u obzir elementi kubizma, nadrealizma, futurizma, i svih vrsta apstraktnog izraza. Sve. to ukazuj+ na činjenicu da bi u teoriji trebalo biti što oprezniji u postavljanju bilokakvih ograđa za projektante plakata, pa makar i u vidu nekih »stalnih« ftehničkih zakona. Jer, ako se ipak mo=ramo . odlučiti da priznamo izvesne razlike između slimkarstva uopšte i ove posebne grane, onda ona može sa-

mo proizaći iz ograničenja

ili imperativa koje nameće sama grafička idustrija. Prema tome, između crta nog plakata u kome su boje i grafički elementi dovedeni do sklada u fumačenju likovne iđeje i neke prefstave u drugim slikarskim. tehnikama ne postoje bitne tecriske razlike. Jedan plakat može biti umetnički ubedliiviji nego ateljerska slika, kao što jedna rečenica može sadržati više istine, pa i više poezije, od čitavom šlampanog tabaka. Sama teh ni koje se umetnik mona u nacrtu pridržavati treba, naravno, da odgovara postoječim štamparskim mogućnostima, ali s obzirom da sui Branice mašinskog reprođukovanja veoma pomične, to bi „očigledno nepravedno bilo, kako prema grafičkoj inđustriji, tako i prema projektantu, osuditi ih na kretanje u jednome krugu. ''o bi ujedno moralo dovesfi do stagnacije i pada zatečenih

"LIKOVNA UMETNOST,

Plakat u moderno

'kvaliteta, umesto živog stvaranja koje jedino odgovara i samim reklamnim potrebama. Mnogo je pravilnije reći da umetnik mora voditi računa o tehničkom industriskom procesu, ali da se 1 ovaj mora neprestano usavršavati u sposobnosti reprodukovanja. Uostalom, svaka grana u-

metnosfti ima svojih tehnič- |

kih ograničenja koja, posma trana iz drugog aspekta, daj.. obeležje njenom izražajnom jeziku. Misao američ-= ko. filozofa Santajana, da svaka industriska proizvodnja sadrži elemenat likovne

umetnosti (fine art) i da sva-– |

ka umetnost sadrži jedan elemenat industrije, može u ovom slučaju da se protumači na taj način, da je kod plakata onaj industriski (teh nički) proces o kome umetnik vodi računa prilično jak i upućuje slikara u izvesnom pravcu, ali nipošto ne uma-– njuje a priori umetničku snagu njegovog dela. Razlika sa slikarstvom nastupa ftek onda kada se

sa” estetskog “razmatranja pređe na psihološko. Postav ljanjem zahteva da plakat izazove određeno dejstvo kod posmatrača, pod ko-

jim se najčešće podrazumeva užurbani prolaznik, poručilac ustvari , zahteva

da estetska vrednost bude stavljena u službu ili saobražena jednoj socijalnoj ulozi. Tako se na prvom mesta kat upada u oči, da prosto napadne prolaznika, zatm da bude lako čitljiv, da privuče sve slojeve građamstva i da deluje vaspitno. Međutim, i tu su umetnici došli do različitih shvatanja u ispunjavanju svojih dužnosti.

S jedne strane postoje oni kcji insistiraju na samostalnoj „vrednosti umetničkih kvaliteta, čak i odvojeno od sugerisanja samog predmeta. Tako Svajcarac Celestino Piati kaže: »Najbolji crtež je

i najbolji publicitet«. Drugi, : . pak, ističu posebnu odgovor-

nost poručioca i potrebu da plakat bude visokog umetničkog kvaliteta iz razloga što je lični izraz efikasniji od onog koji je banalan i eklektičan. Izvesne američke statistike pokazuju da smele forme plakata više zaustavljaju ljude i prema tome bolje propagiraju svoju robu od drugih. Tako danas velike industrije u svetu ne prezaju više od upotrebe veoma modernih rešenja.

U vezi sa shvatanjima o samostalnosti umetničkog elementa ili njegovoj obave~

ističe potreba da plua-

Petar Smajić: Žena na konju (Salon 56)

J umetnosti

znoj funkciji isticanja predmefa, dolazi veće ili manje naglašavanje. psihološke stra ne. Najčešće je spajanje slikarskog problema sa humorističnim sadržajem. Čuveni plakat Savinjaka za Monsavon, sapun na bazi mleka, prikazuje dobroćudnu kravu čije se vime spaja sa jednim komadom sapuna i pret „stavlja odličan primer takvog stava. Drugi umetnici, nešto ređi, oslanjaju se u svojim nacrtima isključivo na plastične elemente, dok treći traže sažete i ubedljive simbole. Postoje takođe mogućnosti da se grafičkim sredstvima, koja se ne sastoje samo u isticanju teksta, nego i u asocijacijama koje slova različitih tipova mogu da izazovu, sama ili u vezi sa bojom, ili u naročitoj ftipografskoj Rkompoziciji, postignu zanimljivi rezultati. Prema tome umetnost pla-

'kata je jedna grana slikar-

stva koja, isto toliko koliko i ostale, zahteva ličan stil, invenciju i snagu. U njoj kao i drugde postoje veoma veliki rasponi u kvalitetu. Zato je treba negovati, proučavati i ceniti. Čak se može slobodno reći da je plakat jedan od onih dragocenih terena na kome savremena umetnička shvatanja dobijaju svoju društvenu ulogu i na kome se prebacuje solidan most preko jaza koji tako često razdvaja moder=ne umetnike od publike.

Aleksa Čelebonović

ee ae eenaeneneeaera eee e cr gana coca ezeue eee nenamerno eeeresneram—

visinama, prošlosti oduševljava: »Kako je to bilo davno i kako je bilo lepo!«

S Ako je taj legendarni ko: _ ljiv, i u njemu se vidi samo »mala strana«

mađ na silu var-

stvari, nije on ništa manje lažan. Jer istorija nije samo mozaik slučajnih događaja. Ne može se zamisliti» dok se sa najvećom pažnjom odabiraju događaji, veliki ili mali po

izgledu, pa vezuju jedni za

oni već povezani među sobom;

đruge, koliko su i ne služeći

56 »velikim događajima«, koji su samo »hin=

fergrund« »malih«... „„Ponavljam:

izazove veza između gledaooa

nije stvar u tome đa se

i pozitivnog

spektakla, već njegovo nesšoliđarisanje sa ne“

gativnim spektaklom. je teško postići.

A taj rezultat naročito kad se gledalac nalazi pred

događajem uzbudljivim i buntovnim. Ono što

je istinito za Parisku isto je tako i u kolonijalnim

Komunu ili u ratu 1914,

ratovima, ili još

Drostije, u eksploataciji urođeničkih radnika.

Jedan primer: Plava, koje su vlađale su na plantaže Kambodže,

jala, adna snaga, radnici i» Indokine,

Su imali da rade pod uslov škim za sebe, a veoma uno poslodavce. Doenije te iste vezli su na Taiti, na Nove

godine 1927, za vreme pOpo Inđokini,

prebačeni gde je nedostai tamo ima izuzetno tesnim po njihove MInđokineze pre” MHebriđe i ft. d.

Dod uslovima još strašnijim nego ranije (ijud-

Ska stoka nabijena u

zamisliti komad sa

ve rane i t. velikim brojem lica, u

brodove, bolesti koje

d.). Može se

kome bi se viđeli ti iserpljeni nesrećnici kao nevine žrtve strašne sudbine koja ih baca DO

dalekim morima. Ali se tada javljuje jedna ličnost mnog Svi sadistički čuvari. Sliti: markiz od Monpez nik planiaža u Južnoj K Se koristio njihovim DPrV raskrinkava ovo drugo, Je

plantaž4,

među njima poo sjajnija nego

koji bi se mogli zamiata, bogati sopstveambodži, koji pošto im deportovanjem, r će se njime ko~

a njega

a GORI POO i inajhjev od Monpeža-

lično oštetiti. Prikazati

ta kako se očajno i groteskno kid

ni svoje ranije žrtve, znači

konkurencija potkopavš 0ji se sama oslanja.

Ako ličnosti, koje 8

| Mlogu u jednom određeno

menu, mogu imati razloga

komadu koji bi, kroz njih,

jedan režim,

a dok brakako na

prikazati

u zaista igralč neku m istoriskom Vreda se pretstave u

evocirao tu situ=

aciju, ima drugih ličnosti, po kojima bi se mogla ta situacija ne samo kritikovati, već joj razotkriti i najgrublje niti. Tako neki Žak Lebodi „pojavljuje se kao karikatura, pseuđo-prođukat velikih kolonijalaca. I zaista, prestiž kolonijalnih osvajača izazvao je oko 1902 godine toga bogatog i kratkoumnog mla-

dića da zakupi jedan brod i ode sa nekoliko.

svojih drugova, u jedno selo još neosvojene Tikvatorske Afrike, gde sebe kruniše za Zaka Prvog, kralja pustinje. Taj Zak Prvi završio je interniran u jednom azilu SAD-a, posle

jednog saobraćajnog ispada „izazvanog ođ njega i njegovih »bojeva« na konjima na Brodveju. |

Ta, ličnost je uostalom samo jedna od

mnogih između ostalih, i ja govorim o njoj zato što veliki kolonizatori, kao veliki organizatori preduzeća, kao veliki junaci, stvaraju svoje groteskne dvojnike, a dela tih dvojnika sačinjavaju sliku smešnu, uveličanu, teatralnu, i time čak čitljiviju nego pustolovine i uzbuđenja izazvana od njihovih

pravih uzora.

Primam da nije neophodno uzeti jeđan siže (ozbiljan ili za' potsmeh) iz prošlosti da bi prikazali mehanizme, koji su omogućivali delanje toga društva. Ali izabrati – jedan aktuelan »istoriski« siže, znači izložiti se mogućnosti da nam nedostaju izvesni podaci prema tome, da damo stvarnost veoma fragmenfarnt. Pored toga, nedavni događaji, ili oni koji su u toku, mogu teško biti oživljeni

bez strasnog pokreta, koji rizikuje da smanji

njihovu komičnu stranu. Najzad čovek se izlaže, iz Dpoliciskih razloga, da se liši najjasnijih detalja. Razume se, mogu Se izmeniti imena, izmeniti donekle događaji, ali tada istoriski komad postaje komad »sa ključem«, i u isto ”Yreme suviše aluzivan i suviše Opšti. Najzad, i naročito, pišac se lišava neverovatne poeziic koja se nalazi u samim činjenicama, i kojoj nikakva impinaoija, ma, koliko snažna, ništa ne može dodafi. To rečeno, aktuelni »istoriski« kr ad, politički komad, rizikuje manje neg» drugi da oštane knjjški; ako se izvesne činjenice kriju, almosfera je bar prisna; komad ima, u tome smislu, više mogućnosti da bude direktno osvajajući. aq

| Jedan aktuelan komad, koji sebi stavlja u zadatak da demistilicira gledaoca ne nala-

zi se često u naše vremć. Moram da citiram »Njekrasova« od ŽZana-Pola Sartra. Očigledno je da je tema ovoga komada veoma plodna, ima neodoljivu komičnu snagu, i ona može

. biti samo korisna. Ali čini mi se takođe oči-

gledno da je taj komad trebalo da se doga=đa u zaivorenom krugu antikomunista francuskih. Ako mi pojava »pravog« Rusa smeta, lo nije toliko zato što bi fa osoba mogla proći kao karikatura trockiste, već zato što

. njegova, istorija nema veze sa komadom koji

igra sam za sebe, ili još bolje koji prikazuje naivnoj publici glavne junake farse. Ja, žalim šio prava komika situacije nestaje. nia.,o po malo, čim počne da monologizira sam varalica, lično, koji se sve više približava junaku idealisti.

Ako salonski antikomunizam nudi kritičkom pozorištu mnoge mogućnosti, on nije jedini, razume se, koji mu to može dati. Ja sam mogao bez sumnje učiniti da moj komad »Ping-Pong« stvarno demaskira, kroz konzorcijum električnih bilijara, društvo čiji je produkat taj konzorcium; ili bolje, ja nisam morao to da učinim, jer sam pišući »PingPong« opazio mogućnost jednog „pozorišta koje će raskrinkatfi obmanu; obmanu, koja je, otprilike, u tome što pokušava da prođe kao rezultanta jedne stvarme potrebe»: a koja baš suprotno tome prouzrokuje jednu lažnu potrebu. ke a

Aparati sa marjašima, Tur d'Frans, podvala sa štampom, toliki sižei — između mnogih drugih — koji, ako nisu baš direktno politički, ne pr'kazuju ništa manje „jednu epohu. našu, društvo, kapitalističko .đruštvo, i koje, zbog toga, pripada tome novom pozorištu o kome govorim. Drugačije reći, u njega. spadaju, ili bar spadali bi kad bi ono postojalo, svi komadi u kojoj bi bila raskrinkata lažna fatalnost, ona koja nije jedina, i koja postoji samo ukoliko „istorija postoji, istorija napravljena od ljudi, bića sposobnih da menjaju, To ipak: ne znači da u komadi-

· ma može biti i stvarne fatalnosti, neizlečivih

bolesti (bolesti koje dolaze a ne zna se kako, nesreće koje vas gone a ne zna se zašto). "Tako, pozoriste koje želim nije nikako pozorište »vesele sutrašnjice« već pozorište koje počiva na volji veoma prostoj, veoma opravdanoj, i da se ne »tovari« na ljudske uslove, dosta teškć i dosta sirašne već po sebi,

ž;

Miodrag Đurić

:; Cirkuska bogorodica (Salon 56)

Salon 56

ZLOŽBA riječkog Saloi na pretstavlja izuzetnu pojavu u našem likovnom životu. Kada je pre dve godine došlo do organizovanja »Salona 54«, bio je to eksperiment kojeg se prihvatila mala grupa mlađih istoričara umetnosti, sa Žoljom da zabeleži stilski napredne pojave u likovnom stvaranju na teritoriji PNRJ. Tada je još bilo potrebno izboriti pravo egzistencije i publiciteta za pojedine aktuelne a nove pojave umetničke delatnosti kod nas. Bila je to prva izložba ove vrste, sa naglašenom tendencijom isticanja elemenata li-

'kovnog. stvaranja koji beleže

smerniće razvoja. Bila je to prva izložba savremene umetaosti u našoj zemlji koju nisu organizovali likovni umetnici, mego istoričari Uumetnosti i kritičari.

Sadašnja izložba — »Salon 56«, otvorena od jula do oktobra ove godine, donela je v ći broj imena novih umetnika, među kojima i takvih, čija dela do danas nisu bila još nigde i nikada izlagana. Ovo je očigledni dokaz da se or "nizatori ne drže samo već afirmiranih imena, nego da budno prate razvoj i pojave u našem likovnom životu, koji se ne manifesiuje samo na revijalnim i samostalnim izložbama, nego i-

tekako dragoceno pulsira u/

5.nmim ateljeima.

L__A

ZAN VILAR . O FOZORIŠNOJ TRADICIJI («ć opulapna naučna

Pojava stranih gostiju u okviru jedne naše izložbe, dvadesetosmorice francuskih umetnika (Hartung, Viera da Silva,, Hajdu, Bloc, Schneide, Poliakoff, Nallard, ZaoWou-Ki, Pan, i dr.) — prva je ove vrste u zemlji i preistavlja želju Salona za kontuktima sa umetnicima izvan naša zemlje.

Treća je novina — ne samo u Salonu, nego uopšte kud nas — dodeljivanje nagrada. Ovim gestom su Organizatori želeli da daju i potstreka umetnicima i da afirmiraju rezultate koji po njihovom mišljenju pretstav lj«.ju najmarkantnije i umet nički najkvalitetnije pojave u intervalu koji ilustruje iz1 ba »Salona 56«. Ove godine, nagrade od po 100.000 dinara (Saveta za prosveto, znanost in kulturo LR Slovenije i Savjeta za prosvjetu i kulturu KNO Rijeka) dod lj ne su Gabrielu Stupici za rlikarstvo i Vojinu Bakiću za skulpturu.

Uspehom Salona može se sr. ıtrati i to što prvi put gotovo svi naši mlađi umetnici koji već duže vremena rade u Parizu (Petar Omčikus, Bata Mihajlović. Ljubinka Jovanović. „Kosara Bokšan. Jovanović Boba, Knežević Radivoje) učestvuju ua ovoj izložbi.

Kao što su u predgovoru S"oOg kataloga organizatori ncglasili: » Analizirajući pret

knjijae — Beoijfad 1955)

na, opet jedna dragocena knjiga o pozorištu. Jer, za : poslednje tri ili četiri godine, kod nas su izdana svega dva ili tri dela iz oblasti pozorišne u metnosti (iz oblasti filma čak ni toliko!), što pretstav Jja pravu Kulturnu sramotu za nas i pokazuje koliko se naša iz davačka preduzeća malo (ili nimalo) bave pilanjem prevođenja i štampanja stručne literature iz oblasti raznih umetnosti, Sve su naše nade sađa usmerene ka novopokrenutoj ediciji »Popular na naučna knjiga« (u okviru izdavačkog „preduzeća »Naučna knjiga«) koja bi mogla, a izgleda da to i želi (sudeći prema onome što je do sada obavila) da u tome pogledu odigra značajnu kultumu misiju. Očekujemo da će se, posle Vilarove Nhnjige o pozorišnoj mmetnosti, pojaviti i druge slične — bilo u prevodu, bilo iz pera naših Kritičara, teatrologa i Ililmologn.,

Vilarova Knjižica o pozorištu i njegovoj tradiciji je zbirka članaka, intervjua, pisama i raz mišljanja u kojima ovaj značajni francuski reditelj i glumac iznosi svoja shvatanja o scen-

N AJZAD, posle foliko vreme

„skoj umetnosti, nienom razvoju

kroz istoriju i nji perspektivama. Zato knjiga i nema Marakter celovitog dela-studije ko je sistematski razrađuje teoriju glume ili režije, već mam pruža niz izvanrednih zapažanja crpenih iz iskustva iednog ozbiljnog pojorišnog radnika koji je u svo joj domovini vrlo mnogo učinio da pozorište podigne na zavidan umetnički nivo i da ga, Što je mogućno više, približi, širokim narodnim “slojevima, OtoOvVO u svakom od napisa, Vilar ističe kolektivistićki i društveni značaj pozorišne umetnosti i zalaže

se za njenu što veću populari-.

zaciju kod široke publike ,ali ni kako po cenu spuštanja iste na nivo jevtinog Mkusa,. Želeći da dokaže kako Je mogućno izmiri-

fi i rešiti tu naoko nepremo stivu suprotnost između ukusa prosečnog gledaoca i zahteva prave Scenske umetnosti, Vilar na svoj način tumači filozofiju pozorišnog međiuma, smatrajući da je on, kroz istoriju, uživao veliku popularnost i bio na visi ni samo onda kad aje uspevao da se, u svim svojim komponen tama, izražava na način koji je blizak savremenom gleđaocu i duhu vremena u kome on Živi. Prema tome, kriza modernog po zorišta je u tome što ono ne Uspeva da se izrazi Onako MWako lo zahteva psiha savremenog čo veka; međutim, da bi se to postiglo potrebno je, pre svega, da pisci modernom pozorištu dadu pogodan dramski materijal! Dakle: kriza je prvenstveno u dramskim delima koja ne uspcvaju da nađu nove probleme i nama bliske izražajne forme, ne go neuspelo kopiraju Već preva ziđene, stare, A pozorište, kaže Vilar, uvek razgolićuje ono Što je veštačko i samo naoko istinito u literaturi. Cak ako se i inteligenino iznese na Scenu, sve ono što je banalno, površno, kopirano, apstraktno ispliva na površinu i biva demaskirafio! Pa ipak, pozorište je n toku poslednjih decenija načinilo vidan korak napred u pogledu što punijeg donošenja »života ljudskog duha« na scen)j; ono je često uspevalo da ostvari značajne i vredne specilično teatarske Wkvalitete i na osnovu slabih literarno-dramskih dela! Zbog toga Vilar smatra da istinski pozorišni stvaraoci u poslednjih tridesetak godina nisu pišci već reditelji, Svojim isticanjem glum ca u prvi plan scenskog stvaranja, insistiranjem na snažnom unutarnjem doživljavanju uloge, kao i na potpunom artističkoni (naročito ROVPOOTO) ovladavanju teksta, podređivanjem svih komponenata izvedbe osnovnim, sadržajnim značenjima dramskog

KNJIŽEVNE NOVINE

hodno celokupnu situaciju u zemlji »Salon«, odabire u svoi okvir, ne samo dela recentnog karaktera, nego u prvom redu aktuelnog. Drugim rečima »Salon „izlaže dela, koja prema oceni njegovih organizatora imaju izvestan značaj za savremeno u etničko stvaranje kod nas«. — Ako pri tom izbora nije obuhvaćeno nekoliko poznatih imena čiji kvalitet organizatori izložbe nimalo ne osporavaju — razlog treba tražiti-u Kkoncepcii same izložbe: “kvalitet u stilski naprednom: i aktućlnom — ili u razlozima sasvim tehničke prirode... Naravno, ne 'treba zaboraviti da eksponati na ovoj izložbi ne pretstavljaju šamo prezentaciju pojedinih umetnika — nego su prvenstveno dokumenat i ilustracija koncepcije sa kojom je izložba komponovana.,. |

Nova imena, koja su se u intervalu između dvce izložbe Salona pojavila. kao što su mena Dada Đurića, Lidi-

je Salvaro, Franca Slana, Zlatka „Boureka, „Emerika Feješa, — a naročito razvoj

nojedinih ume{inika u istom tom vremenu, kao: Olge Jan-

čić, Zorana Petrovića, Stojana Čelića, Miloša Bajića, Marina Tartalje, Milana Konjovića, Ane Bešlić, Jakova Smokvine, Gabriela Stupice i 4 _veih, pokazuju opravđa– nost bienalnog karaktera o= vakvih izložbi.

Sadašnja riječka izložba, »Salon 56«, pokazala je opravdanost namera svojih or ganizatora. Pokazalo se, Dpoređenjem dve izložbe Salona, a naročito fizionomijom »-o .lona 56«, da kod nas postoje i stalno se javljaju nove pojave u likovnom stvaranju, koje ı po vrednosti i po aktuelnosti, a i po svo=joj novini i vitalnosti, treba neminovno zabeležiti. Ovak= ve izložbe takođe * retstavljaju i prilog historijografiji naše današnje likovne umetnosti, a već je i to dovoljno da opravda potrebu ovakvih eksperimentalnih jstoriskoumetničkih studija.

\ Kaća Ambrožić

aa o — —|—c—

zbivanja, preziranjem reditelja diktatora i veličanjem rediteljapotstrekača glumčevog stvaralaštva, plediranjem za krajnju ekonomičnost svih izražajnih sred stava pozorišne umetnosti, kako bi jeđini izraz pretstave bio glumac — njegovo telo i duša, Vilar je blizak shvatanjima i teoriji MStanislavskog a potpuno suprotan jednom, recimo, Gorđo nu Kregu. No, on je isto tako 1 protiv suvog realizma (recimo: jednog Antoana) i smatra da će pozorište budućnosti naći svoj puni i pravi izraz u jedinstvu

realizma i prozodije, u stapanju, —

spajanju poezije sa istinom. ·

Možda je način na koji Vilar ·

izlaže svoje misli često odveć alegoričan i preterano Žurnalistički atraktivan, te je teške prodretfi u šuštinu njegovih raz« mišljanja i dokučiti smisao njegovih originalnih tumačenja. Pa ipak, za svakoga ko Voli pozoriŠte, ili koji mu je posvetio svoj život, ova zbirka napisa pomoći će da tu umetnost još više zavo li i da je, iznad svega, poštuje, · \

LJ •