Književne novine

Hadnik na doku Misisipija — od nepoznatog autora

Iz Antalogije srpske

| Dis

U trenutku Kkađa je izgledalo da će se parnasovski iđeal uljudđ ne, glatke i umivene lepote zacariti za večita vremena, jeđan veliki pesnik-vizionar,. Vlađislav Petković — DiS, pojavio se da | nagovesti veliki nemir novog ve | ka i otkrije nove izvore poet| skog saznanja. Tražio ih je tai; mo gde se mjegovi savremenici nisu usuđivali da stupe: u ·naj|| dubljim i majskrivenijim slojevi || ma svoga bhića, tamo gde se sam

i java prepliću ı čudesne spojel ve ponornih slutnji i munjevitih

ozaranja. Sabrane na samon iz-

voru, pohrlile su reći, tajanstve. 1 ne i čedne w svojoj. ničim neobuzđanoj neposrednosti, i spoji le se u majđivniji „melodiski sklad, Reči koje:mništa nisu imale da objasne i ništa. da. doka .. žŽu, već samo da sugeriraju pe-

bornom, liku, ·

sednut,

-Kkrivaju Yvwić, mw kome

|. ||

| U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja | Miso da još živiš, moj pređele mladi.

· Moja lepa zvezda, majka i robinja, Bože! šta li danas u Srbiji radi?

| Kođ vas je proleće. Došle su vam laste, | Oživele vode, đurđevak i ruže.

I miriše: zemlja, koja stalno raste

| U grob i tišinu, moj daleki druže.

|} | Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo

| Ulicama straha, i duša ti jeca.

|| Tvoje gladne oči, moja divna zoro,

| | Hrani ljubav majke: »Neka žive deca«.

| YTZONGRES je ustanovio sedam radnih ko|} } misija kroz koje je skoro isključivo te__ kao rad. Plenarni sastanci koji su drža| Mi popodne bili su dosta kratki i uglavnom, · informativni, jer se na njima davao rezime diskusija vođenih pre podne u komisijama. Komisije su, dakle, osnovne radne jedinice limale su za dužnost da obrade ova pitanja: Pormulacija Povelje. ritil 07 | Manja staništa. — Sređivanje i izbor iz doMdašnjih tekstova CIAM-a koji se tiču Pro| Mema staništa — Problem organskog jedin-

| Siva raselja — Problem pokre{ljivosti — Pro

Mem rašćenja i menjanja „— Urbanizam i

| SMlanište, izacije __ Ono što čini snagu ove organiz. x Ono Mo joj skoro posle friđeset godina daje sVe”", | Hmu, jeste spontanost i or |nvnopravnost i dragarstvo svih članova i Mladih i starih. Nikakvih prethodno PEOJB _ lh referata, nikakvih unapred priprem Pie Mrektiva nije bilo. Diskusija je u svemu Mvorena i slobodna. 7 - P | Diskusija je zaronila u fančine svih nio Mućih odnosa čoveka u zajednici, u „raznim, _ Mepenima zajednice. Čovek u odnosu na O 3, Ž mo teh|N Xji ga okružuje, u odnosu na OBU ajea

liku i proizvodnju, na, nove perspeč

| Mčkog razvoja... \ ; | Komisija 7 — Organsko jedinstvo, POeJA je da ispita, šta je to što je bitno za MRdlasivo | ieine nastanjene skupine. Romisija 5 — Po Ni vo8t, proučavala je eo! | „SRteris naše doba: | ieiahje Ungt dobara, težnja za sve SO | brzinom. kretanja, uživanje ljudi u brzini,. | Masovno pokretanje ljudi, pojave Morao | Mmadstva, stalnog preseljenja (ekonomski i

- Dolitižus + :4%8 iyremenog (turizam, MOHdički razlozi) ili privreme OE aćenje 4.

Jus kroz koji ne-.

pe odmor). Rope Menjanje, atrala.„je ĆI ci inyyoa i olaži stanište: stvaranje — dei | lenje — korišćenje — uništenje, Obu Me često sa idejama komisije „POO ar · Komisija 7 — Urbanizam i stanište, pos 2: e četiri načela: kontinuitet u YVEOOPEO RIBE | Vezivanje sa.živom frađicijom — 08 da se | Mrostomne kompozicije — neophodnoš yrotiv ilakne specifičnost svakog staničia a Do aške {endencije segregacije u stan itđ0 Ti, socijalnom · sastavu,” zanimanju Oophodnost slobodnog rasP at zemlji(nekadašnji pojam posedovanja

| Šoveka na stan, na rad i od Ceo ovaj rad u komaisijam

ZELENILO POD SNEGOM

snikovu emociju u njeno iznajautentičnijem ob-

Pesnik tmuran i ponoran, opništavilom i zagrobnim snoviđenjima, DiS je ostavio ne ' koliko poetskih fragmenata, poniklih ı tragičnim godinama ra ta, punih diskretne tuge i nežnosti, saopštenih nje jednostavnim, čistim i smer nim jezikom. drugu, njegove poetske ličnosti, ne mo gu se zaobići, makoliiko bili nevešti i nedorađeni. Dis koga je voleo Rastko Petro~

učitelja, koji Je Brankovu umil mu kantilenu uručio najmlađem naraštaju naših liričara.

i __CO O U u " _____O LU prvi ROK S O U a M OE

— Kritika sadašnjeg ·

ono.

u radu i orhođenju, .

fenomen tako ka-. e intenzivnije

ja zemlji- .

y šnji | pravo Ma wubi smisao a ističe 5SČ mor i razonodu).

a bio je ustvari

lirike

jednim kKraiTi stihovi, koji Of svetlu strani To je onaj

je MDedinaoc našao

Zoran Mišić . WR iyra e ea E ava

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.

A dva naša cveta iz četiri rata

U tvome su krilu, obraze Ti suše: »Mama, zašto plačeš? Je ! pisao tata?«

U velike patnje, nevino pitanje

Dubi dublju ranu: plač ii trese grudi... Napolju je vidno, kao pred svitanje.

Ko da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje. i Sve vas gledam sada Kraj gozbe Sirote. Lice ti se vedri: to duša svetinje Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

priprema za »Povelju« koju je imala da formuliše najvažnija komisija broj 1, a koja se usfvari priprema već više od tri godine i koja je imala da bude sinteza svih dosadašnjih napora. Naravno Mije se ni moglo očekivati, gotova, završena, monumenialna Povelja na završetku ovog kongresa. Komi' sija za formulaciju Povelje izradila je prethodni nacrt koji je iznela na kraju kongresa. Taj nacrt je široka osnova na kojoj su - fiksirane čvorne tačke oko kojih će se kristalizovati teze Povelje. Nacrt predviđa Preambulu wu kojoj će biti istaknuto da 'je za ostvarenje ćiljeva povelje potrebna pro | mena stava u odnosu na prava individue, na prava zajednice, promena ekonomske strukture zajednice. Imajući u vidu da je prvenstveni problem stanovanja sadašnji nedostatak ma kakvog zaklona za ogromne mase ljudi, Povelja će sugerirati proklamovanje Univerzalnog prava čoveka na 'stan pri čemu se ireba povezati sa Orga-

nizacijom Ujedinjenih nacija.

· ČRVIDNO je da će konačna redakcija

'Povelje iziskivati duži rad izabrane ma-

. nje grupe ljuđi. Već i diskusije u komisijama kongresa pokazale su svm koplikovanost ovog zahvata, gđe se želelo đa se da potpuna slika i da se uzmu U obzir svi uslovi čovekovog Života, ekonomski i geografski, fiziološki, psihološki, emotivni itd. Očevidno arhitektima i urbanistima nedostaju izvesne podobnosti da savladaju najuspešnije ovaj o datak. Pre početka rađa, komisijama je dato uputstvo da formulacije budu kraike i Dre-

· cizne bez »pravljenja filozofije«, ali se ipak

zalazilo u mnoge fančine i nijanse koje su

e tale nedovoljno jasne. Izvesne stvari O Gbtaja nedorečene. Da li zato što nisu Pe potpuno rasvetljene ili što ih nije moguće do kraja · osvetliti ili možda, zato što se ije - smelo ići (do krajnjih posledica?

e nedostatak vladanja političkom

-"koyla i filozofijom, što bi u ovakvoj vrsti posla moralo bifi neophodni instrumenti rađa, Često puta se javi i teškoća u,izražavanju i formulisanju neke Ko plikovanije materije. Da li će zalaženje u ovakve „oblasti izazvali stvaranje arhitekta i urbanista " mislioca ili mislioca i književnika, bliskog saradnika arhitekta i urbanista? Da li će se kao

članovi GILAM-a pojaviti uskoro i takvi ljudi?

Oliver Mirić VN Ne

53 Si aM

: DEC

čoporu dece koja su #a kao i obično posmatrala. Glavnu reč vodili su Inocencija i Ho» ze. Desno i levo od oca išli su Inocemcija i Modesta, držeći ga nežno ispod ruke. Hoze se obesio na Inocenciju, ja na Modestu, dok su mali trčali pored nas. Ne sećam se više ko je prvi počeo ali ubrzo smo svi stajali na ogoljenom vrhu i svađali se oko toga da li Bog postoji ili ne. Nad nama su blistale nje8Sove zvezde. Počeo je neko od nas dece. Posle toga su se dugo svađali odrasli, najvišć

otac i stric Pablo, Govorili su glasno. Njihovi”

glasovi dizali su se prema zvezdama.

»Nema tamo ničega«, rekao je stric Pablo pokazujući u nebo. »Nema tamo baš ničega«.

»Vreme će fi kao pravedan sudija to već pokazati«, vikao je otac.

»Vreme je suviše veliko«, izjavio je strić Pablo. »Ono nema vremena za nas. Lažno je ono čemu nas uče. Sve što čovek učini ostaje bez posledica, Gde je iu logika? Gde posledice? Priroda je zabluda naših čula, greška u računu! Istorija je obnovljena slika naše nemoći. Ko se brine za ljude? Oni greše i niko ih ne kažnjava. Oni obijaju i neotkriveni odlaze. Žrbve se ne plaćaju. Za tvoj trud drugi žanju. A na kraju miko ne odnosi žetvu. A propovednici ljubavi i pravednosti, upitaćeš ti, veliki propovednici čovečanstva? Oni lažu! Oni lažu! Oni lažu, brate! Život je ljubav? Time se deca vaspitavaju. Kada odra= stu osetiće sami prašnjavu laž u svemu tome. Vidiš, brate, život je tako lep! Ali ti kažeš da nas je Bog stvorio, ti kažeš da nas on VoOdi? O, bedne li komedije! Izmislili su sve to da bi pudlice pripitomili! Vaš Bog, brate, ne deli pravedno. Šta hoće ljudi? Da budu pametniji od onoga koji ih je stvorio? Da buđu bolji od uzvišenih zakona koji nama vladđaju? Pogledaj izbliza! Svi tvoji zakoni smrde. Sva ova pohvala moralu je iskra ludila.. Živi i uživaj, brate! I me brini za ono što dolazi. Manana! kažemo mi. Sutra! Sutra! Sve što se na zemlji dešava ostaje bez posledice. Jednoga daha će zemlja zaći u blistavoj blizini sunca. Jednoga dana će se sumce ohladiti i pretvoriti u maglu, u eon. Gde će onda da stoji ispisano da se neki Pablo odrekao nekog jeftinog zadovoljstva? Ili da je ma ko zgnječio makoju građansku muvu? Zašto se pojedinac toliko oplakuje? Nas je tako mno»> go. I svaki dan nas je sve više. Hiljade miliona ljudi! Ima'nas na milijarde. Kao što vinogradari griječe golim nogama zlatno i kr= vavo crveno grožđe da bi dobili slađak sok, Tako 'gnječe 1 drugi, drskiji vinogradari, .]jude, i cede 'krv i zlato, i krv koja prska na sve strane izgleda slađa od šire i opija jače od vina.

»Slušajte, deco,« reče naš otlac, »OVO nesrećnik govori!«

»Oče«, upita Gil, »zašto gore borove šume?« »Neprijatelji su ih zapalili.«

»Zašto?« pitao je Gil. »Da li su im borovi nažao učinili?«

»Ne«, rečć otac, »Borovi? Ne. Oni su samo izrasli.«

0 UwPa ašto ohda?« upita Gil.

nas uplaše. Možda zato što se raduju poBam? BR. e KOČA :e :

»Ali šta mogu borovi da učine?« pitao je Gil istrajno

»Ništal« odgovorio je otac.

Onda je Gil digao ruke i duboko uzdahnuo: »Nesrećni borovi!«

»Pa?« upita stric Pablo, »dđa 1i najzad pri= znaješ da begunac trči pravo u opasnosti?« ·

»Jesi li slep?« upita moj otac. »Veruješ li da će se okončanjem ovog građanskog rata ma šta završiti? Ko pobeđuje u građanskom ratu? Prostačine! Sirovi ljudi! I kakav bi još užas po tvom mišljenju mogli mirno da posmatramo posle ove pobede braće nad bratom i sinova nad ocem? Treba li da sačekam da moja deca pomru od gladi, da moje ćerke budu osramoćene, moja žena pretučena, moj brat streljan, moja kuća zapaljena, moj brak okaljan i moj duh zatrovan? Treba li da sačekam nesreću bez krivice, treba li da sačekam da me muče žutokljunci i vođe budale, treba li da sačekam pogrdu &lobodi, poniženje svakog ljudskog osećanja, nasilje religije gašenje porodice... „Zbog čega se smeje3, Pablo?«

»Ti opisuješ sasvim običan život. To se dešava svakog dana i bez građanskog rafa.« »Suviše crno gledaš na stvari, Pablo!«

»Naprotiv, ja sam optimista. Ostani u kući, zaboravi buku vremena i sve će kao puž preći' preko tebe!« i

»Ukoliko,« viknu nestrpljivo otac...

»Ukoliko«? prekide ga nestrpljivo stric Pa= blo, »ukoliko smrt ne naiđe. Ali gde da pobegneš od nje? Sramota, kažeš? Ali zar se ne nalazi ona i u tuđini? Ropstvo? Stranac izbeglica je savremeni rob?« | ia

»Čudno«, reče otac, »i to govoriš ti, Pablo, čovek koji ničega nema, pa ni sreće, koji je potpuno usamljen, to govoriš ti, individualista, čovek bez prava, čovek koji je svoju brađu obojio crveno i svoja shvatanja crno, ili obratno, ti, večiti lakrdijaš...«

»Kao i tvoja deca«, rekao je Pablo.

»To su deca«, reče otac. »Kada se čovek kao što si ti tako grčevito uhvati za evoju otadžbinu, za kuću koja mu ne pripađa, za hleb koji nije za mjega ispečen, za porodicu koju je izdao i koja će ga odbaciti — onda je, Pablo, takav čovek probisvet, i samo su probisveti rodoljubi po svaku cenu. Samo oni koji ništa nemaju spremni su sve da izgube. Samo nesrećnici računaju uvek sa svojom srećom!« SM

»A Španija? A Baskijci? I tvoje velike, večite ideje?« uzviknu Pablo. gnevno. »Znači, ti bežiš od svojih iđeja i bežiš od svog naroda i bežiš iz svoje otadžbine? Ti, otac sedmoro dece, verni i dobri suprug, sopstvenik apoteke, dobar čovek sa nepokretnom imovinom? To je bedna izdaja. Odluči se konačno! Kako? Izaberi svoju partiju! Ovde je crveno a tamo crno. Crveno plamfi sloboda zastarelih predrasuda, jednakošt poseda i obrazovanja, bratimljenje s ohima koji te

predvode, koji te ubijaju, koji te razjedinju-

ju, i sve to čine ljudima tebi ravnim, mirnim ljudima bidermajera. Crno preti božanski poredak crkve i svetovnih bogataša, tihi blagoslov mračnih božjih domova, uređeni po-

sed mami posvećene velikane svih &uvišnih nepravdi života. Ukratko, senke su kao sve~

tlost, tamo je kao ovde! Biraj onda! Odluči se! Pošto živiš — drži se živih. Čovek si! Opredeli se. Pristupi nekoj partiji i kliči joj kad pobeđuje i gini kada propada. Uostalom,

„nag. Baskijce oštete, Možda. da.

KOMGAM»KNUIŽEVNIH NOV/NaA”

ERNIKE

dragi moj brate, šta si ti ustvari?«

»Individualista«, objasni smešeći se moj otac, »kao i ti, brate Pablo«.

Tada se stric zvonko nasmeja, lupnu tafu po ramenu, kao što je to pokojni Perkonig imao običaj da čini, i poviće: »Da! Mi smo braća! Čemu cnda cela ova komedija?«

Svi smo otišli kući neraspoloženi. I ništa se nije desilo. Rat je i dalje trajao. Jedni su osvajali neki grad, drugi su ga gubili. Jedni su ošvajali neki brežuljak, drugi su ga gubili. Pobeda! — vikali su jedni. Pobeda! vikali su drugi. Zar nisu i jedni i dugi bili Španci! Izgledalo je da je naš otac zaboravio na bekstvo. Ili se možda plašio da nije dorastao da savlada {eškoće koje su svakim danom bivale sve veće, da u ratu uspe da porođicu od deset članova zdravu i čitavu iZveđe iz zemlje. »

Tađa napad iz vazđuha uništi Durango. Pomajete li Durango? Bila je to lepa varošica, s belim kućama, širokim alejama palmi,

HERMAN KESTEN

starim Rkapelama, sa svojih deset hiljada mirnih građana i nekoliko hiljada izbeglica. Durango je bio sasvim blizu Gernike i imao je stari pijačni trg kao i naš grad i gubio se u poljima kao i naš grad. Većina muškaraca bila je u ratu.

Naš otac je 31 marta 1937 otišao u Duran= go. Nije voleo više da putuje u Bilbao, a i mi smo se suviše bojali jer su avioni svakog dana bombardovali ovaj grad. Saznao je da jedan apotekar iz Duranga ima dva sina, oba apotekara, od kojih je stariji trebalo da preu= zme očev posao u Durangu a mlađi da nađe drugu apoteku. Otac je otišao s predlogom da im proda svoju apoteku. Govorilo se da je apotekar iz Duranga bogat čovek i da njegovi poslovi cvetaju. Otac je otišao ujutru a vratio se uveče poražen. Pre njegovog poč vratka saznali smo — u uobičajenoj žurbi nesreće — da su los avinoes, les tramsvias,

kako su nazivali teške bombardere, kao i pa- ·

jaritosi, takozvana ftramvajska kola i male

'ptice, bombardovali Durango. Bili smo na

vrhuncu radosti kada smo videli da se otac vratio nepovređen. Izlazio je čitav iz svog starog Forda! Kako smo drhtali nad njegovim životom! Sa koliko sreće smo se bacili na njegove grudi, obgrlili njegove noge i mi-

_ lovali njegove tako tople i tako žive ruke!

»Zar ste već čuli?« — zapita on bez iz“ nenađenja.

»Kakva mesreća!+ odgovorili smo.

»Pričaj!• zamolio je stric Pablo.

»Pa pričaj« preklinjala je mama. »Je si

li zdrav i čitav?«

»Da«, kazao je. Ali njegov je pogled bio tako čudan, njegovi pokreti tako s&slomljeni, kao da se kući vratio neki drugi, nepoznati

- Čovek. 5

„ »QOče!• — Vikali smo. »U redu. je«, reče on umo?Tnmo. -

\ 'xyveče, za stolom, kada niko od mas nije · mogao da jede, jer su strašni glasovi kružili

po gradu, nismo više izdržali.

»Govori, oče! Pričaj!«

»Šta«? — pitao je on, izbegavajući naše poglede. Tako je teško izvlačio sopstvene reči kao da ih je negde ukrao. Dolazak u Durango: uništene crkve, razvaljene kuće, mrtva deca bez lica, razdvojeni udovi, razvaljene glave, koje su ličile na glave lutaka iz kojih viri slama i zbog koje deca plaču. Otac se odvezao do apoteke i saznao da je apoiekar mrtav, đa je njegov stariji sin, budući naslednik apoteke u, Durangu, mrtav, i da je mlađi, kome je otac namenio našu apoteku, isto tako mrtav; sva Trojica su bili raskomađani. Dok su bili u crkvi, raskomadala ih bomba. Pošto je imao sastanak s njima, otac ode na groblje da ih poseti i da se pomoli za njihove jadne duše. Tamo su mrtvi ležali u redovima. Dobro, mislio je otac, Pablo je u pravu. Bog ne deli pravedno; ovđe leži samo polovina časne sestre, tamo samo četvrtina malog deteta. Na klanici je čistije. U trenutku kada je prelazio pijačni trg 5 namerom da se vrati kući, naiđe drugi napad iz vazduha. Otac trči s nepoznatim ljudima u prvi podrum. Napolju buka, unutra urlici, deca ma zemlji, iznenadni mrak. Kada je izašao i našao stari Ford neoštećen, zaželi da ponovo prođe pored prazne apoteke i baci pogled na mesto gde je tražio kupce a našao mrtvć.. Ali ni apoteke hije više bilo. Ruše= vine,. dim, vatra. Među razvalinama — smrt. Pred vratima, na suncu, ležao je pas i ropao otvorena stomaka iz koga je visila utroba. Gadno, mislio je otac, i krenuo kući. Pokušavao je da je ugleda iz majveće daljine, pričao je on, i onda je video da je tu, da još uvek čvršto stoji na istom muestu.

»Dakle,« reče on, »još uvek sedimo za stolom. Pažnja! Zar zvono još ne objavljuje dolazak avijatičara ubica? Jesmo li na belom hlebu? Manana? Sutra?

Onda je počela prava nesreća za našu po= rodicu. I od tada nije ni prestala đa nas pra=ti. Kađa prestaje nesreća? Potučeni kod Gadavahare, hteli su pobunjenici da slave pobedu u Bilbaou! Gemika je izgrađivala profivavionska skloništa. Na brzinu su kopali rovove, gomilali vreće s peskom, i tu i tamo bojili, lepim slovima »Sklonište«.

Žurili smo se da živimo među mirisima apoteke koji su se za nas lepili. Ljudi Ger-

. nike su se brzo umirili. Da propadne i devet

desetina čovečanstva preživeli bi se brzo u-

mirili. Ljudi spavaju prolazeći kroz svet. Zar

ničeg: nema da ih probudi? . Kada bi se čovek popeo na brežuljak mo-

gao je,da vidi kako u daljini gori sve više i

više borovih šuma. Čula se pritajena grmljavina teških topova. Ali krilata smrt još nije lebdela nad Gernikom. Ljudi Gernike su zaboravljali svoja strahovanja, oni su odlazili u klub ili u fabriku i kupovali pomade ili praškove protiv beznačajnih bolova, Zatim dođe krvavi: ponedeljak. Da li ste zapamtili taj đatum? Dogodilo se 26 aprila hiljadu de-

- vetsto trideset i sedme godine posle Hrista.

I vidite, još uvek ima pobožnih hrišćana, 1

oni vide užas i čuju ga, Danas novine šalju svedoke na bojišta, svedoke sa fotografskim aparatima i pisaćim mašinama, Neki od njin iznose laž, drugi istinu. Ali laž ne”? pomaže ljudima, A istina ne spasava nikoga. Jer evo, mrtvi izobličenih lica leže okolo i svedoče da su njihove ubice bile njihove sudije. Evo, leže sve sami nevini ljudi, hladnokrvno poklane žrtve. A veliki propovednici sede hi-

ljadama milja. daleko i objavljuju preko ra-

dia: Kako sam veliki! I ubijaju iz vazduha decu drugih naroda. Sto ae dođu ovamo ec . strvine prikovane za svoje fotelje, što ne do·đu kao gvozdene ptice bure na polje gde se nalazila Gernika, da zašilje svoje orlovske kljunove i iskljuju meso svojih žrtava: NVO, prožderi meso moša malog brata Gila, imao je sedam godina i njegovo je mešo imalo ukus nevinosfi i njegova je krv bila čista kao što je život čist! I zabadaj svoje kandže u srce najboljeg čoveka na zemlji. Bilo je to srce moga oca! Mlađi stranci doleteli su iz dalekih zemalja u pomoć domaćim ubicama i oni bacaju bombe na moga brata Gila! 9. kako se nežno osmehivao naslađujući se ŽIvotom sa svojih sedam godina! Oni su ga raz“ derali. I oni su razderali Eugenija i Bartolomea, Inocenciju i moga oca. Ah, on je big tako dobar otac! Ne bih želeo da živim po“ sle njegove smyti da nemam sveti zadatak da porastem i sudim dželatima Gernike. 1I ja hoću da osuđim sve one koji pripremaju zlo čin, sve one koji ga izvršavaju, sve lažne

svedoke i sve ravnođušne sveta. Sve one koji ·

stresaju užas sa sebe kao vođu i misle: Sta se to mene tiče?

Kađa je tog ponedeljka rano ujutru otac otišao za Bilbao, drhtali smo Kao da smo predosećali da se Kraj približava. Prethodnih dana izmenjao je naš otac sasvim tiho mnokoliko ružnih reči sa Pablom,

»Mora tako da bude!« — ponavljao je.

Ali stric se smejao podrugljivo. |

»Hajde, pomozi,« molio je otac, »imaj sažalienja prema mojoj deci.«

»Ja imam sažaljenja prema njima, i baš.

zato ću pozvati sudskog izvršitelja kada sutra odeš za Bilbao.«

»Ti to nećeš učiniti. I otac podiže ruku.

kao đa hoće đa udari svoga brata.

»Ja ću fo učiniti«, uzviknu Pablo. .

Zatim je otac ofišao za Bilbao, a i naš stric je izašao iz kuće.

»Kuda iđeš?« upita ga majka. | .

»U suđ«, odgovori on već na vratima.

»Pablo!« povika ona. e

»Pia, mora tako da bude!<s viknuo je 1 otišao.

Mama zatim seda na jednu drvenu slolicu pored prozora i plače. Mi trčimo krož celu kuću kao prodata deca. Najzad se skupljamo. Gledamo se i osećamo među sobom mržnju i strah kao nikada ranije. Čitamo zla osećanja na mašim golim licima. Na kraju Eugenio prekida ćutanje. |

»Vidite i Wami«... započinje on, a zatim ćuti. , : . »Šta?« pitamo uzbuđeni, Eugenio ćuti.

»Tebalo bi«... umeša se Modesta.

:»Šta? Šta?« — pitamo. očajni. |

Ona ništa više neće da kaže. Svi silazimo u apoteku kod našeg starog prijatelja Sosesa. Trebalo bi da on sve zna. Prošle nedelje pratio je oca dva puta u Bilbao. Obojica su krili šta:su tražili u velikom gradu. Soses Je odmah pogodio šta hoćemo od njega.

»Don Venseslao,e kaže Inocencija svečano, »morate nam reći.«

Soses duboko uzdiše. »Išli smo u Bilbao zato što vas otac voli.« Zatim mam priča da tamo ima ujaka koji pozajmljuje novac. Kod njega je odveo tatu. Ujak, osamdesetogodišnji veseljak, živi u staroj sumornoj kući u Bilbaou sa gluvom služavkom i slepim slugom. Devojka i sluga koji žive u istoj kući već više od četrdeset godina smrtno se mrze. Jer starac je zadužio svakog od njih da pazi na onog drugog. Devojci kaže da je sluga lopov, ti jedina si mi verna. Isto to kaže sluzi: Služavka me potkrađa. Ah, da iebe nemam! Kuća je prepuna starudija. Slike od pet pezosa vise: na zidovima sa slikama od pedeset hiljada. Tu se nalaze i kovčezi puni nakita krzna od astragana i starudije od starinara, skupocene kineske vazne pored staklarije iz Gablonza, kraljevski podrum vina i svuda po kući mrvice ubuđalog hleba. Starac je primio Sosesa kao što je to činio kad je naš pomoćnik bio mali, pre četrdeset ili četrdeset i pet godina; samo što ga nije pitao kako njegovi školski zadaci! Najozbiljnije je saslušao molbu našeg oca za pozajmi cu za koju je jemčio apotekom.,. Zatim je dobrih četvrt sata uzalud zvao slepca. Na kraju je slučajno došla gluva služavka. Na zahtev starca donela je mastionicu sa nešto ma-– lo mastila, držalju izgriženu na vrhu, pero koje je pri pisanju greblo i mrljalo i list počžutele hartije, iscepane iz jednog kalendara iz 1898 godine. »Šta radiš to ujače?« upita s mnogo poštovanja Soses kada je starac ste=njući seo za pisaći sto.

' »Ispostavljam. akt, glupače« — odgovori starac. i

Zatim je počeo da ispituje oca kao da se radi o nekom ubici. Sa prodornim pogledom istražnog sudije ispitivao ga je s brda s dola o njegovoj mulađosti, njegovim prijateljima, njegovim planovima, njegovim firoškovima i posle svakog tatinog odgovora izgledao je sve veseliji. »Biće to izvanređan akt!« šaputao je Sosesu. ~ :

»Dobro,« reče ·Soses, »ali šta je sa zajmom?« :

Onda se starac namrštio, bacio držalju na sto i svojom koščatom staračkom rukom udario po stranici kalendara iz godine 1898. »Novac?« viknu on pištavim glasom papagaja. »Uvek samo novac! Uvek na brzinu! Treba prvo odmeriti stvar. A za to je potrebno vreme, Ti mladići! Dolaze skakućući i uvek Traže samo pare, i to za pustolovine, ljubavne doživljaje i izdržavanje igračica!« Iznmena-

. da je upitao tatu: »A vi mladiću? Da li i vi

izdržavate neku igračicu?«

»Ja?« upita tata uvređeno. »Igračicu? Ka

ko to mislite?« »Znači ne?« upita lukavo starac. »Ne.« »Pa zašto vam je onda potreban novac?« Otac mu objasni. }

»Čudno,« primeti starac, »Vi ste znači po-

· litičar?« · Nec. ; · A Nastaviće se ~, a

KNJIŽEVNE NOVINE