Književne novine

—

(0ding VII. Nova serija, br. 27

Kultura

oj |

Neđavni Plenum izdavača, održan u Mosfaru, značajan je pre sVega po tome što je na njemu aftirmisano jedinstvo stava Svih izdavačkih preduzeća naše zemlje, i to upravo u onim pitanjima kofa su danas za nas najaktuelnija i koja više ne mogu i ne smeju da se mimoilaze. Štampa je, nažalost, malo ražnje poklonila ovom izvanredno značajnom kultiur= nom događaju. Ako i ne dođe do brzih realizacija (što je uostalom i nemoguće) zahteva i zadataka Koji su istaknuti na ovome Plenumu, bitno je da su ti zadaci postavljeni i da se njihov

| značaj sasvim jasno istakao. Jedinstvenost izdavača preistavlja nesumnjivi dokaz da su ta pitanja zaista sazrela i

— i

~—=-–—–

da je bilo krajnje vreme da se ona postave.

Reč je, pre svesa, o zakliučku da je naš kulturi Tond, uzet u najširem značenju fe reči, sasvim nedovoljan, i da treba prići sistematskom izdavanju onih Dpisaca bez čijih dela je nezamisliv dalji razvitak naše kulture. Od mnogih klasika ziatnoga veka Grčke, pa pre= ko klasične rimske literature do današnjih dana, mi danas imamo veoma malo prevedeno, a ponekad skoro ništa. Zaključak izdavača je to: da je naš kulturni nacionalni fond u ovome pogledu siromašan, i da se njegovo Siromaštvo ne može folerisati. Nema tome, i ne sme da bude više nikakvih objašnjenja. Kultura koja ne zna za kritička izdanja pokretača

——--MIO O RUNINIIAAANI

L::BS 0

Š e.

i zajednica

liudske misli, i koja jezički nije apsorbovala najviše domete svetskosa duha kroz vekove 'ne poseduje ozbiljine perspektive za Svoj razvitak. Tit Livije ili Ogist Kont, grčki sofisti ili Bergson, najznačajniji pretstavnici nemačke, klasične filozofije ili takvi gorostasi ljudske misli kao što su jedan Toma Akvinski ili, recimo, Franjo Asiški io šu, pored ttolikih drugih, ključna mesfa koja se ne mogu i ne smeju mimoilaziti. Plenum je zaključio da tre ba prevoditi dela takvih pisaca, i da ih treba izdavati kao sabrana izdanja, dok neke od njih freba objaviti, bar za prvo vreme, samo, u izboru. Naravno, to je jedan dug i ogroman pošao i, što

je najvažnije, posao koji je. — II ~ o II I —„_ —.

Pikaso: Atelje

Oblici, preobra

w

Z A

POSLE MOSTARSKOG PLENUMA IZDAVAČA

neizvodiv bez.pomoći zajed-

. tranju čitavog ovog proble=

KN J ŽŽ E VN O:S TT,

BEOGRAD, 28 OKTOBAR 1956

· Slikarsvg | bioskopsko

(S9ovoreči o vizuelnoj dramatici filma videli smo

da se kompozicija slike ma ekranu, pored svih specilfičpristupe izdavanju. ovakvih i TOS ŠOOO a aa 8 (EET OR sabranih dela, koje je skop- Slalične kompozicije u sličiano sa velikim materijal- karstvu. Bioskopsko platno, nim izdacima. Koji izdavač ako, koristi zakone slikaru zemlji bi se odvažio, na- stva i fransponuje ih u đinaprimer, da bez pomoći za- ičn edBoSG ep jednice pristupi izdavanju mične vreqdnos adetya s sabranih Geteovih dela? kinematografskom mediumu. Tu Slikarstvo služi kao po-

To je realna činjenica, i - - _ od nje treba polaziti u razma moć filmu za njegovo što artističkije „vizuelno uobli-

čavanje objekata koje snima kamera.

Odnos između &likarstva i filma može se posmatrati i iz drugog aspekta, u slučaju kada filmski · međium · služi kao izražajno · sredstvo pomoću koga se gledaocu predo čava izvesno slikarsko delo. Ne govorimo o filmovima koji služe jedino kao tehnički posrednik za masovnu popu-– larizaciju slika nekog umetnika što, naravno, može da ima ogromnu kultumu misiju, ali nikakvu umetničku vrednost u okvirima filmske estetike. Nas interesuju oni filmovi koji pokušavaju .da specifičnostima kinematografskog mediuma »ožive« statičnu &likarsku kompoziciju, da prodru u suštinu vi-

nice. Izdavači deluju kao samostalna privredna preduzeća, što ih onemogućava da

ma. Ali je isto toliko realna i druga činjenica, ona kojoj je ovaj Plenum: posvetio svu pažnju: da je u inferesu čifave naše zajednice da takva dela ima prevedena na svoj Jezik. Zaključak se tu nameće sam od sebe: ako se

(Nastavak ma trećoj strani)

na platnu, da objasne njihov

smisao. Pri fome, naravno, slika - gubi. na svojoj verodostojnosti (ali ona fo:gubi već pri samom reprodukovanju u crmo~-beloj tehnici filma pa čak i u koloru), no zato dobija na svom delovanju, još više, ona poprima nove vizuelne osobenosti. . Ustvari, tu se sjedinjuju principi statične i dinamične kompozicije, prepliću se dva u srodnosti različita mediuma, pri čemu se stvara specifičan vizuelan „fenomen· koji pose= duje kako odlike slikarske, Tako i filmske umetnosti.

Ortodoksni likovni feore= fTičari protive se ovakvom na= činu kinematografske nadgradnje slikarskog đela smatrajući fo izvitoperavanjem originalnih vrednosti i osobenosti dotičnog stvaraoca, ali i zaboravljajući, pri iome, da se.fim može kori-

Vladimir Petrić

(Nastavak na devetoj strani)

'Ćujući sve što je van isključivo materijalno i čari naivno i neposredno shvaćenog. · — Bilo bi korisno konačno razdvojiti socijološku analizu umetnosti potrebnu društvu, od analize savremene umetničke problematike, bar u trenucima kad se pokušava dokučiti razlog postojanja izvesnih problema'na kojima umetnici insistiraju uporno. Posebno, stu-

U M_E T NOST

zuelnih. simbola... .prikazanih.,

' mena likovna ume . postavijanjem' nepo

· metnosti do pr

i oipori

o o prokletom odnosu: „savretnost. — umetnost primitivmitivnih naroda, sa stalnim trebnog pitanja: šta Je raz srozavanju savremene uz ršenih Oob-

Reč je ponov nih i ne samo pri

log samoubilačkom 5” 1 g imitivizma i nesaV.

lika? ii - ” U sredini koja još nije sazrela SL gučnosti da do kraja uoči stvarne. oba na svom flu ovo pitanje odje a OON zavaravajući se nadom da je i ČAVNH 30 Senosti OB pe? 9d. promašaja, Zamenju ike i umetn ) ja. nenjuJuči važtinave ije savremene umetnosti i U

metnosti uopšte njenom gogipla Or O Oj mi se često nalazimo_u SP iltnvyamia vredći njene zadatke, trujem? i UT ve od nene začetke raje OaietiyanJe žia tradiciji u erepipama koje je istorija Ga Sada O Ra

la kao putokaz otupljeno Je 014 uzornog. ličitih tumačenja. ECE altnošću Putevi klasičnog, ne olakšava NOMp itivanja složeu prošlost otvoreni šu Ta žđB više za ranosti i razlika u razvoju. #3 nego za retrozilaženje u shvatanju i Opada TI ta činjenispektivno sažimanje svih 8 Š ca! he treba da ZbUunJHJE 28 bezizlaznošću, Ponovo STO nog oblika, sauočavanje, darniji voj građi, uključuje PO ii ga diže ponovo procesom preobražaja, OJ en, sukobe Sa nestvorenog na jedan Vis Maa U biti stvara– savitljivom logikom Sa O nazgrađivanje laštva postoji nešto rušilačk0.

i nalaženje jed mena u njegopraćenjem i

' ničavanje samo po

svojom prividnom .

gotovih formula 1 ponovno ispitivanje pojedinih elemenata ide zajedno sa žrtvovanjem i uništavanjem. Podložnost toj igri i okupirna=nost njom daje u prelomnim trenucima rezultate koji se ne slažu uvek sa prividnom zakonitošću vremena. Zbog toga je potrebno raz

· graničiti prilaženje problematici vraćanja na 'primitivno i naivno u savremenom lilyovnom

stvaralaštvu sa pretpostavkom da to razgrašebi podrazumeva jron!Ju koja se neminovno mora javiti sa poimanjem besmisla u nastojanju da jedan kratak period kome nismo dali ni da se izrazi raščlanjujemo peđantno i do kraja. Razgraničenja idu u dva pravca. Prvu opređeljenost a s. tim i tumače nje značaja vraćanja na nesavrsene oblike ka rakteriše sklonost da se da značaj yi ponovo istakne iđejna usl„vljenost/na kojoj je moguće beskonačno varirati bilo kakvu temu o sud bini čoveka i civilizaćija. U to se sa druge strane uklapa uobičajeno kod nas nastojanje da se vraćanju na 'nesavršene oblike pripiše antihumanizam. Nastojanje naročito teško zbog toga što se tako iskonstruisan SEO d nizam suprotstavlja društvu koje je na 'počet. iu svog klasnog ustvari besklasnog .oformljenja i koje prema tome ni po kakvoj logici ne

može biti napadnuto jer nije ni stiglo da slut

i ie budućnosti objavi njenim oštvarePlte bBrugo opredeljenje neshvaćeno \OOVOIIno kod nas i u svetu a stvarno i čisto ide. linijom traženja izvorne vrednosti oblika, podrazumevajući pođ tim. nesavršenost koja kasnije uslovljava preobraženo no- · ve savršene oblike, izuzimajući i odba-

' LL ——

'savremenoj umetnosti. ,

dija forme za likovnu umetnost ima veću važnost od svih socijoloških, psiholoških i sličnih studija koje su bliže literaturi nego suštinskoj problemakfici likovne ume{nosti. i Vračena potrebi preispitivanja svojih unutrašnjih zakona i svoje strukture likovna umefnost danas skoro boluje od preopterećenosti iskustvom. Dubinski zahvat u svim prav cima u usvajanju tradicije donosi u isti mah rasterećenja i nova-·opterećenja, sa stalnom svešću da' život u trajnosti i promenjivosti svojoj ostaje nepotpuno fiksiran nezadržan na komadu platna, kamenu ili bronzi, u delu, nastalom posle niza pokušaja.od kojih svaki onda!kada jeste stvaralački napor mora biti negoa razračun umetnika sa sobom. Ranija idpomena da traženje smisla klasičnog nije

. olakšano i omogućeno direktnim nađoveziva-

njem'na uzore na liniji kontinuiteta tradicije, objašnjava potrebu razbijanja granica u usva janju i izjednačenju kultura, koje, Kad izuzmemo značaj pojedinih: za.rasmatranje ražvoja društva, u ogoljenosti svojoj postaju podjednako predmet našeg umelničkog užitka, Stranputice i slučajnosti iz kojih je nastao jedan deo umetničkih dela obogaćuju uvek iskustva. A sve to je sigurno, kristalizacija pojjmova u jeđan viši zaključak koji već zbog nemogućnosti da dokaže u zamršenosli vremena svoje opravdanje, jer mu se nameću tereti koje nije u stanju da nosi, traži za sebe budućnost, Vraćanje ·nesvršenim oblicima je

' u isto vreme njihovo prečišćavanje i dizanje

na viši stepen, njihovo utkivanje i ukidanje u

Stojan Ćelić

ĐDžumhur:

OKTOBARSKE NAGRADE a;

GRADA BEOGRADA ::

Coptćev smeh

On ima vrlina i mana jer je iz ljudskog srca. Vinaver nam je rekao: »Ja sam spadalo, a Gopić- je šeret; ja sam izmišljan, a on je domišljan«. Smeh je ĆoDpićev lukav, žaokast je kao onaj u Daviđa Štrpca. U njemu je sažeta sva suprotnost naše epske zamišljenosfti i ozbiljnosti. Nije nadđmudrivački kao onai u Ere iz vragolastih' narodnih priča što gaje muka sazdala. Smeh. je. Ćopićev burleskna ironija. Potsmeh je i poruga, može da zasmeje do suza, može za srce da ujede. Možda

je isklijao iz narodnog prepredenjaštva i,

obešenjaštva, nastao iz drevne alterna– five: kadar stići i uteći, i na strašnu rhestu postojati. Ćopić je smešno naučio u svom kraju, gledajući i slušajući. Rekli smo. za njegovu već poznatu knjigu, za »Doživljaje . Nikoletine Bursaća«, da tu nije redal- smeh od srca ili smeh do, suza, ali je češći onaj šeretski ili ciničan, sa žaokom ili sečivom. Retko se gde komič-_ mo pretopi i istanča u humor Takva je &redina, ljudi, podneblje, Sve se razlučuje u suprotnosti, pa ako se one gde i spoje, ili se uzajamno potru, iskrsne zajedljivi 'oObešenjak dvosmisla. Ćopić smeh izaziva jezikom, a u jezič-

~“IFTNM:SE NA

ia "D6na 30 din.

Sećanje na Vija Veneto

Okto-

ovogodišnje barske nagrade, pored ostalih, dobili *

i naši saradnici

Miodrag čija je

Đžumhur i B. Protić, aktivnost značaj

razvoj Mkajiževumetničkog Mšeogradti,

nog i života u

kom'izrazu mogućnosti su nebrojene i neslućene: čas je reč dobila ,drugo značenje čas.·se igra žmurke u sintagmi, u kolu š drugim rečima, pa nas pogađa uvredom ako je pežorativna, čas godi slabostima sujete. ako je laskava. Ili se preoblači i preodeva, harlekinska i maškarska, setna i vesela, prkosno zajedljiva, gorko ·potsmešljiva. Ćopić zna za sve ie igre, naučio ih je u narodnim doskočicama i pošalicama, u' žiyom, svakodnevnom govoru brđana, u britkom i visprenom seoskom šeretkluku.. I meru uvek ume da nade jer zna da se sa narodom nije šaliti, da je svaka šala i pola istine. Zato u smehu njegovom uvek ima zrno gorčine. Takva su razmišljanja o Nikoletini. A Džumhur je razumeo sve to, Ćopičeve ·reči pretvorio u crte i dočarao Nikoletinu potpuno.

Nikoletina čeka na move kalamburc i Ćopić to zna, Svi smehotvorci znaju da njihovim junacima kraja nema, niti sme da ga bude. Smehu se ne zna ni izvor ni utoka jer Kroz, život migolji kao ponor= nica: između tame i svetla, između Vve-

drine i gorčine života. Miodrag Maksimović

”

· Džamhur — blizak ljudima

O- principima klasične umetnosti: smešno je imalo apstraktan karaktev, odvojeno. od ostalih vidova emocional-

nih manifestacija. Takay'smeh nije prela-

zio granice vremena u kome je nastao, jer je bio suviše izveštačen svojom jednostra-

„nošću, koja je, kao po nekoj etikeciji odre-

đivala kađ čovek sme a kad ne sme da se smeje. Najveću dubinu smešno# dosegnuli su” umetnici kojima to nije bio prvenstveni i jedini cilj, poput Šekspira i Dostojevskog. I Van Gogove slike imaju-u sebi fini humor koji označava izopačenost i bedu čovekovu u odnosu na stvari oko njega.

Dvadeseti vek doneo je sa sobom razbijanje tih, okvira emocionalne izolovanosti. Danas umetnički humor ne može ostati samo na. smešnim karakteristikama. Između ostalog, to pokazuje i Džumhurovo delo. Sa prefinjenim čulom za vremenska kretanja svoga đoba, slikar i karikaturista Džum hur osetio je da male stvari postaju velike i obrnuto. Te vrednosti on određuje direktno u samom čoveku. Džumhur fascinira

neposrednošću slika” i karikatura. Smeh se

\

njegov :razvija iz tuge nad prolaznošću sitnih: doživlj .ja,, koji ipak čine našu suštinu, Umetnik oseća. da se time gubi deo života, što pretstavlja: lepotu njegovog humora, Ima toga na Ššvakoj Džumhurovoj ·karikaturi, a još više na njegovim slikama. KKompozicija karikature ovog umetnika je Kkristalno jasna. i logično čvrsta, Linije su me=ke i ne' potpuno određene, kao,i tok Živo= ta. Džumhur beži od kalupa forme. jer je setio da bi se time izgubila životna verodostojnost, koja je prožeta 'suptilnim vioem. ' .Džumhur je otkrio snažne obrte događaja, besmislenih u svom „iznenađujućem pojavljivanju. Od puške.do grančice pomirenja, od pompeznog laskanja do mutvačke lobanje. To je.draž i linika Džumhurovog bumora: poezija neočekivane. životne izgubljenosti. : ;

. Sve ovo čini da je Džumhur blizak ljudima, da njegova ostvarenja brzo prodiru u narod i postaju sinonim dotične umetlnosti, čime se odlikuju samo veliki umetnici.

A kB.