Književne novine

ESEJISTIKA

kon Oć> IZ 0 BELEŠKE MOGUĆE I POVODOM „IMORALISTA“ - „NOLIT“, 1936

Kad šam već bio dao obetanje da ću pišati o ovoj tei, sam sam se začudio svojoj brzopletosti: nisam bio u

danju da se načudim kako”

sam olako zaboravio sve svo ip unutrašnje razloge što su mi na jedan dosta razuman način predočavali iznenađenja, koja sam već od ovog isca dočekao, bilo je najpri sebnije odbiti mogućnost ovog posla ilj ga zameniti daJeko komofinijim govorenjem o nekoj drugoj stvari, Ali, kako je vreme prolazilo a moja obaveza s njim nije umela da iščezne, počeo sam da razmišljam o oblicima, kojima ću je na izvestan način 7 pored svih svojih suprotstavljanja, ipak ostvariti. ' Ležeći izvesno vreme iscrp ljen nekakvim neurotičnim stanjima, zanimao sam se preturanjem po starim, neobjavljenim beleškama, trudeći se da one, koje su bile ma na koji način vezane za Židovu, ličnost, posmatram koliko toliko hronološki. Neće M biti bolje, pomislih u jed nom trenutku, da sve to...

Tako to i biti puno ispunjenje obaveze da se govori o jednom piscu; više regultati bavlienja u njegovom prisustvu. ispunjenom u najvećoj meri porazima.

neć

PRVI LIST (datum najstariji)

Onima, koji mi u iekstovima bosvećenim manje ili više neposredno ovom piscu, zameraju suviše veliku sličnost sa oblicima i namerama ovog pisca, mogao bih da kažem: krive su okolnosii. Jcr, mogao sam tako da se predsjem načinima prividno pot puno novim, da uživam u nckoj šetnji zajedno. sa devojkom, koja tek šio je čula izvesne naslove slavnog Ppisa, u situaciji dakle odveć bezbednoj i prisnoj, a da me

neki sitan „događaj. detalj kakav, opetb vrati na staro mesto svom svojom SUFrOVO~

Šću. To je recimo dolazilo otud što, se njoj nije sviđalo da govorimo o stvarima Živofa, onakvog, kakav je bio oko nas, ili ko zna, što je upravo iz fih razloga pune jednostavnosti izvukla svoju sveščicu -sa beleškama, u kojoj sam na svoje najveće zaprepaštenje i žaljenje, pored

Žžid u Francuskoj

bezbrojnih opomena samoj sebi da ode po cipele kod obućara, mogao da pročitam i OVO.

Proći pored parka u ulici B.

Sličnost s jednom drugon beleškom i koja se ticala prelaženja preko jednog mosta beše više no vidna; nisam imao snage da igpituiem mogučnost da se jedna slična misao pojavi na dva tako ravličita mesta, ali šetnja za mene izgubi svaki značaj.

Pokušavajući da se povratim. nalazio sam se u nekom veselom društvu; ručak beše obavlien i pića popijena. duvansici dim se dizao ka tavanici a sveilost beše više no namelljiiva, u to dođe kelnev da svede račune. Trajalo ie to odveć duso, činilo, mi se ds sam već bio neopisivo umoran, kad me iz gotovo lakog dremeža trže trenitak ćutanja, izazvanog razmišlja niem nije li potrebno platiti za još koju stvar. Sve je već bilo prop3lo, natrag se gotlovo nije moglo i ja kao da sam na ponovljeno kelnerovo pitanje čuo svoj opušteni, nezaiteresovani glas

I jedno stakleno MIcoklesa.

oko za

DRUGI LIST

Uzbuđenje na činjenicu da sam do ocvog susreta došao bez ikakve namere i jedino željom slučaja, istina ta čini

_-—-—___ _ __-—-

_ Dok religija izrasta iz slepo i magičke »verzije« prema 5mr Totem-kulta ili drugog sa Ma »životnog simbola« razV tinjući isto tako u sasvim nel Xulminirajući u permanenini Ma, Ovaj medijum je rait. Ma Jemo mitologiju sa religijom, li kao ritual, do nekog porekl MMečanje« ili stravično mis MWečanu nzbuđenost. Milual po

Nje a fantaziji koja može ost remena; jer prvobitna forma

Xoherentnosti ili čak o dos Vatnoći ili zdravom razumu; lakvih priča, khahve naprimer M društvu koje dje ipak Mosuđuje fizičko vlasništvo t0 | vode, i vladanje životinja i

DMrimitivna priča ima neko drugo |D značenje. Ona je eseno)je letijala snova; pretstave su UZ Me su stvari i bića, ali njihov Meki potpuno neempiriski Merilima ono im jednostavno ne

"ra pričn sa Melanezije u kojoi

* na reku« da presudi njihovu Mey da sude odbili su redom MČ, parče tkanine. đok Da kr \logu sudije. Postoji druga Mednog dana jaje, Zmija.

Mbreta pošli su u lov na glave ··

. »Hajde, vreme je Z % Posle kraćeg vremena ona

„enog drveta i kad svanu Mirug pretvorio u »tapa-malić.

9 otac naljuti i načinivši

Mli u nju i sagori ga«.

a U OVim pričama mi iPV „panj ljudske imaginacije: »mitovima«, pa m T ni list koji ie odbio da pre

sS>X =

d dubreta, Koji Je posao U A fapa-mali nisu »osobe« čud 0 njihove Jjudske altiv

LI na ženu „i kađ sunee na MIMA mora da se vrati svom

YU Šak i kao tapa-malj on e kanoe domu | da 56 5

_SJUEAV LAVMGEM:

g obožavanja života ti do delinitivnog kramentalizma, druga vrija se na svoj način, ponehotičnim procesima. ı m značajnim formada mi uopšte povezu“ ona se ne može sledia nalik ma »religiozno tično obožavanje, Čč:

činje 5a motoričnćm okrefima koji, makoliko lični, ipak 5

Me i spolini, i tako su učinjeni Javnim. Mit poči-

ati neizražena dugo fantazije je potpuno Mubjektivni i imtimni {enomen 5Nma.

_ Najiednostavnija forma priče nij

Mipovedanie sna. Ona ve vodi mika “di lednosti akciie, o Vero”

ustvari pričaju Papuaneci dovolino o toljaga i strela, ljudi, pokazuje da a ne samo literarIno napravljena iz ma ete u njoj iz Života, i o ponašanje siedi zakon;

ši i itologi”"i Bolan Diksn u svojoj »Mi o # va diskutantn,

n Žž atraže od »prVoOg i krokodil, slože da zat ađu; njihov za-

list, činija za piriaju miš ne preuzme priča koja

stonoga, marav |I .. u nekoj drugoj

he inje i izvezu Se u 9 Oni uzmu buktinije i 1! vide ostrvo od Nnaprimeti vario. Dok 5

esno osećam i] ak . čovek ih ne može na.

eligioznim V % ·sudi svađu, ni pod-

be ta: are a'Bw Wdlnako neobavezna čimija, Oto na glave, i vara

no prerusene; nosti ra | ' J a i je

Ni predmeti, Ustvari tag razbija maslu

am vrati kući.

priče niko i Papuancima

ili čak ili ne.

u u isto VI

e ništm više od kvog računa O

postojanje

inteligentno da vatre

tako,

po realističkim odgovara. . okeanije« eI-

og koji do-

počinje: i komad

ženje ?žnu

kući, »tapa,malj« renfnošti i

Ž : bole zameniju,u ivotin dut : td CIA :eštice preuzimaju ulogn tapa-maljeva X GHR: oba a ubi. Žiogama ncvaljalaca. Upravo KBO što Oeeodonikiei žao |} sta, ·peno DET: 'ji-

Š :ain SVoju formu i postaju postep I : ija

Rano n EO SVO retkom ritualne radnje, isto tako razvi ROE, Sajei iče čine da simboli fan-

tak i inter?”

da se njen i: tazi'e

našta ona reče: mo mi uveče

života i o vrlo nizak mitovima“. vilizovanim

altınipe Por Aristokrate,

Up! su upravo doprernušen ka

Wrokor

što. Stvarno ž putu Jo'oz džum kao i takve priče je onda,

prepričavanije nijiegovo nosti nego što naše m postoji nit logike, kara, objašnjeni, što je više

Dorod priču (vilo ča osoba koja „ju je s lasta a da ne vređa. Svako ko i priča'u priče međusobno može OV čim priča izađe napolje, nai tenja. P i ona pretrpi različite modifikacije: ı javnog zahteva.

acija altcije, pr uzimziu formu da bi od

Javlja se viši oblik fik

socijalne

žanyr bajke. ovđe imamo

koliko ji div po

deću ulogu, Z2m ice OgVromne

le, razliućene le stariie ftradicil diseiplinovala 5e

• samoizražavajućeg ska,

komediji

da u meni sve prelne od pomisli, sasvim realne, da do švesša nije moralo ni doći. Tek letimični pogled odneo je moje već umorno telo, beše oko 2 posle ponoći, u prav cu izlaza iz sale, gde se na početku izlizanog stepeništa, pomopgnutog gvozdenim Ookovom, odigravala čudna sce na. Beše to slika ljubavi; dva čoveka i jedna žena između njih. Privlačna u tome bila

je činjenica- njihove osetne.

vazlike u godinama. Jedan je bio slariji čitavih deset godina od drugog. Ali, biće pametnije da preslanem opisivati loliku izbezumlicnost i blaženstvo. Dovoljno je reći da namah osetih ogrom-– nu privrženosi slvari, koju je mlađi branio. Ako sam ja bio: čovele. koji se uvek naKnadno sećao stvari koje je irebalo reći, on lo niukom slučaju nije bio. Ovu ptrivrŽenost nisam mapustio čak ni onda, kada se ispostavilo aa je čitao ponešio od onoge što sam napisao i kada je bilo sasvim realno da ovo izražavanje poverenja ponu {i osećanja koja sam već jmao za njega.

Ne znam više kako izgleda njegovo lice, nc bih umeo da kažem kako se zove, čak

Nijedno pametuo liudsko biće, makoliko jednostavno, ne bi stvarmo »prekpostavilo« da se takve stvari dešavaju; i jasno, uživajući u ovakvoj vrsti ne pokušava da »preipostavi« iako neamisliti lovačko društvo na mjegovom glu, možda je isto to B:o nemoguće Jedino objašnjenje a da niko ne mari da li njihove dramatis-petsone delaja prema svojim osobinama Akt stvarno · nego nekome koga BJČEOV prezentuje a čak i reprezentovathi ličnosti. Drugim rečima, bite forme nonsensa leži u lak izvod subjektivnih livdi i prirode, Psiho su takve potsvesne Di na drugi način m daju obilnu il potpuno prouzrokovana autora, napravljena u iz niegovog nepriznafo voru koji 5e formulišu, sredstva samoizražavanja. 1lazimo u ovim melanež stvamo za jedan sfepen

nama.

ne pripada svome uzročnik

dela ftnkve

simbola, nenočenog

anskim pričamn

Ako se priča

univerzalniji; ZŽivotinie,

sve više i više umeren

govarali ulozi kojia

literarni produkt koli upravo

odima Mivrope, o ad Rulfurama ftamnijih kontinenata. 10 sada imaju VO-

glavari ili prinčevi, ajevi i neman! snape, me mrivace „ili e. Mašta čovekova javnim izlaganjem

zameniuju

stvarn om obliku. reflehsijom u pravu umetn čku formu ı ne teškoća da do- ain e! i od ! pb snova ko so i ritua gra 4 5 ( udnaJienu 1 ličnih * } li i na 18! e od „n

uzročniku

akcija u prici može samo simbolizovane psihološka baza ove OSOtu da je priča proponašanja analitičari, koji su pronaš}i da etafore racionalizovanje naših, eobjašnjivih snova, mogu da nam ustraciju ove vrste fantaziie. Ona je osećanjima i željama sVOK bizarnoj, čudovišnoj formi g straha i uzdržl]jivosti u EBOpričaju i prepričavaju kao onako kako ga mi na„samo je iza pravog sna. Ali. čak

i i savršavanje samog sna, Jer i DrIČR 0 SB zahteva malo više hoherentere obično imaju. Treba da kteri moraju biti uglavnom od onoga Što činimo u 5DU., nekriđ nom auditoriiu) pritvorila, oma može biti budaje čuo kako deca o da potvrai, Ali ilazi na rigoroznije ttaodrži u široj sferi, ı interesu koheNjene čisto lične simduhovi !

spoljnu im je dođeljena.

ciie — basnx, priča o podi ovima. Cesto je

pripačı ci-

i zli kralievi ilj bili- ju majmune, lokalne kanibpuna žudnie ji realističkom isto toliko

i glas se Izgublo Iz moga sećanja, starog tek ova dva dana, pa ipak, čini se da je to bio onaj čovek, koji kao anđeo ili dobri duh, prijatelj ili opomena. dolazi svakome od nas u nekom času života dolioseći smisao, verifikaciju slvari koje su se već desile i puno ohrabrenje za sve koje još imaju da se dese. Uplašio sam se u prvom trenutku od toga dolaska. Ali neka specifična boja glasa kojom je govorio učinila je da sam pomislio: Pivo dakle. najzad čoveka, koji kso da Je izašao iz neke knjise a koji je uprkos tome toliko ŽiV.

Sva ona iraćenja vremena, |

prenalaženjem koincidencija u životu sa sitvavma iz pera nelkog određenog pišca. bila Su. najčešće praćena idejom

o memogućnoslii da sec OVO, koincidencije, dosledno i do!

kraja, bez opasnošti od bilo koje vrste preterivania, izvedu. Čak i onako snažni detalii doživljaja kao što je bio onaj sa Koklesovim sftaklenim okom. nisu bili pofoumo oslobođeni obe ideje. Ali to sada predamncom bio je I,afkadio i Tber i Melibe i nije se ništa moglo...

Tako ie ovo kratko poznan sivo vodilo jednom raskidu. Ono je za mene u prvom Yedu značilo izvesno napuštanie pisca Vafikanshkih nodruma. Napuštanje iz ožajanja što je bilo nemoguće ostati nestvaran. Sve u vezi s niijm bio ie privlačno za mene kao jedan odvojen, izmišljen, nemoguć fenomen. Prva ozbilinija verifikacila bi153 je u stanju zato da sa g#oiovo potpuno uništi. Postoji, i to je ono što ga u meni završava,

Osftaju varke. mogućnost, da se ovo otkriće zaboravi, kao i nisgov nosilac, da se otstrani iz pamćenja kao bnja njegovog slasa ili Kose,

nadanie da se više neće sTc- |

sti. Ali aco je on bio samn bočetni ključ u nizu otkrića?

ZAVRŠNA NAPOMENA

Možda bi tek sada, pošto je

krug obavljen, mogao da se, začne pravi razgovor o Židu. |

Ali to se sada ne čini neophodnim. U stvarima OoVOB

pisca znažajniji Je kako iz- | gleda put kojim se rešavaju |

izvesni duhovni problemi sva kog pojedinog čitaoca.

Ako je tačno da ovaj Ppisac svoju bitku dobija upravo Svojim ponovnim i opet nanovo pređuzimanim čila~

njem, onda to u mom slučaju ,

znači da je io sada pisac koji više nije u slanju da me pokrene na neki nesračunali gesi, nepodesnu posetu ili

iziet, pun slabosii, ali koji,

spadajući pouzdano u ohne, prema kojima imamo klonosti, biva čitan kao što to ja činim sa Stendalom. Žid, to prijatno, dobro mesto, taj uvek moguć, lek nešto ukroćen izvor iznenađenja, taj izlet u život & khnjigom ispod ruke.

Bora Ćosić

Ipak ovaji snažan nigde odveo u mitologiju. da starija forma od mita, slupan, bajke.

je naše modeme byajWke.

sko menjane, da se

re. Razlika između nja) — nasuprot mnoglin

nestvarna, njena Tiamera

dalje, jednostavne su

pepeljuge, njenim preipostavlienim,

maćehe ili starija braća.

čaju.

tifikovani; oni su jedan

bogove različitih kultova. Ovo upadljivo odvaja

veku koji ie probudio za

0), tapa-mali je pre 3 . 5 1

oo. a-malj „me iz 1u i sJušao nas, a no todoksna priča o duh i : kao plavobradi. Baike nemaju

fu DOLAC . je ay, Iskrcavši je na ostrvo valama ili Ortoemerna. —- povrzfaš kući Plato DIO O UO OE Kubi. OSa aga ano Dia

lMpa-malj avodiš i napusti, je. Posle ĆROROLIU O Sađa kokosovog oraha ili susret e BEdBo2 iu sve tešnje i tešnje upredani u jednu pređu,

Masenia i povratka „žena ispriča svojim TOG Wieh ahibalističkim zloduhom u Žbunu, BE ;o obina oni formiraju cikluse. njibove dramatis-persone

Ma kako ju je tapa-malj prevario LETA aan a dbvni apleti se Yavvijaju, sa MmaD:e O Movnati #ćže da se intimno povežu ako me | identifikuju. ME BI veliku vatru, baci lab BLRMONN IS organizacije u dobro P Njihova pozornica je stvarni svet — dolina Tempe,

zaista, i obojih vrlo su slični

rmustracije i

Baji

razvilak Tantazije nije nas

|| On se takode fantaziji „ali vreme njegovog postanka iz tog izvo1a leži vrlo daleko u khulturnoj istoriji, pre evoluci-

Nemci kažu, ili čak Volksmiirehen, On zahteva ne sama. viši stupanj pripovedanja nego i

Harison mazvala »instinktom za stvaranje mita«. dva fiktivna

gurna. Jer, bajka ie neodgovorna. Ona je otvoreno

»da laska kao sane. Nieni heroji i heroine, mada čarobno visokog položaja, bogatstva, lepole i tako || ličnosti; »Iljupka princeza«. Wraj priče je uvek zadovoljavajuči, ma da mikako uvek moralan. Heroizam iunaku može biti lukavost ili sreća isto toliko koliko i poštenje ili hrabrosti. Tema Je obično iriumf nesrećnog — začarane devojke. najmlađeg sina, jadne nabeđene budale,

vile, snažne životinje, (naprimer vuk Crvenkapin),

»misli koja žudi« i !rojdovska analiza nje, potpuno objašnjava zašto je neprestano atraktivna ,a ipak m nju nikad ne veruju odrasli čak i kad je pri-

Mit. s druge strane, bilo da se u njega stvarno veruje ili ne, uzima se sa religloznom ozbilinošći, bilo kao istoriski Takt, bilo kao »mistična istina«, Njegova tipična lema je tragična, neutopiska; i njegove ličnosti teže da se sliju u postojane LICNOSTI natprirodnog karaktera, Dva božansiva nešto sličnog tipa — možda čudno rođeni, neobične snage, herojski pobeđeni i ubijeni — poslaiu iden-

i ta imena mogu postali pravi epiteti koji spajaju

bajke. Makoliko da je Snežanin princ sličan čočaranu lepoticu, dve 1ičnosti se nikad ne identifikuju. Niko ne smatra da je podvala čija »Mali Klausš«, malj krojač koji Je uhbijao »sedmoro jednim udarcem«, ili da je div koga ie ubio Džek bilo na koji načim srodan sa džinom Roga je pobedio mačak u čizmama, ili da se ovai

planina Olim.p, more ili nebo — a ne neha vangeoS i 'rafska zemlj, bajke. ta KOEEO Si iOaNve radiknine razlike između dve vrste priča navode čoveka da posumnjaju u to, da ona i imafunđzmentalno različite funkcije. A mit ima. težu i ozbiljniju svrhu od bajke. Elementi ali su im poirebe sasvim TAzličite. Bajka je lično zadovoliavanje i njihovo imaginarno ispunjenje. kompenzacija #a

ncuspehe u realnom životu, ~ ! e konflikta. Zato što je mjena funkcila

subjektivna, junak je striktno individnalan i ljud-

PUFEM 74 MIDJOR ~

Česio, poneki kraj, kad se kroz mjega prođe, ostavi u nama sliku nešto drugačiju od one koju smo videli, i to se upoečati kao deo.njegove duse. Može to biti samo neli ulisak zgusnutiji od drugih; izvesna geometrija oblaka, neki čudesan ili i sasvim oObičan raspored te vodene pare koji sagradi trajniji 5pomen. Poneki susret koji učini da vam nebesa. pod kojima ste tuda putujući prošl, najednom postanu nebesa kajcvih nema nigde d"ugde na svetu. Boja prašine pDo putu. Ali šta veliko i šta | malo ovu posebnu prefslavu, iod koje kasnije izuaste 8im>

| bol, nešto kao neko novo |ime, šta olrgne taj simbol

od njegovo nevinosti, ja ne | znam.

Pulovaa sam fu nedavno dolinom i klisurom reke Tem ske od njenog ušća u Nišavu do izvora jedne od dveju

činjavaju, i upravo mi se lada ovo pitanje nametalo. Bio je kraj maja, jedan topao i svež dan sa čistim nebcm, i za noge odviknute od pešačenja duz i naporan put od kojih tridesetak Kkilometara uzbrdo. Ništa, izgledalo je, nije davalo povoda da se o takome nečem misli. Kraj običan, kao i mnogi drugi u ovoj našoj lepoj zemlji, uzanim poljem, koje je ostajalo iza nas, promiče reka ollnivajući svoja rebra Tu i famo između vrbaka i topola: Jevo i desno, nekolika seoca u uvalama i na padinana brežuljaka crveničave b5| je. Goleti i glame. Uskoro se polje gubi, a otvaraju se vratnice klisure preko čijih rubova pogled klizi do Midžora, do jedne grude neislopljenog snega koja: je kao neki ogromni beli golub Uusnula na foj dalekoj međi. Ova zemlja, šla je, šta je

njen simbol, njen čudesni | znak, šta je njeno. drugo ime?

Jedan seljak i jedan poručnik, komandir jedne graTilččne jedinice, jašući na ma-– Jom brdskom konju i držeći Ćerčicu u naručju, puto| vali su toga dana zajedno sa i |

mnom, i sigurno da im nije padalo napamet šla sem to | želeo da odgonetnem. Pove| zujući staro i današnie, ira| gao sam međutim za Icm ni|; počeo da se prisećam Onoga što sam video i čuo tih | dana. (Bilo je nešio uzbud| liivo u tom traganju. u tom ebnavljanju presahlog živo! fa.) Ovde negde oko Temca, gde se klisura otvorila, u

· jednoj tamnoj godini mrač-

rovao je neki od turskih sultana pri Jednom od svojih | pohoda, a po vrletima okolo hajduci su nekada sKkrivali | svoja napljačkana blaga. da smo nas trojica tumarali

ovde. i naše su misli bile ri različita sveta, sazdana ipalc i ma tome umrlom. Šta misli seljak, šta poručnik, o hajducima i mrtvim janičarima, šta misli razbijajući nmiocnotonilu putovanja ptičem o mladoj smi koju su | njegovi vojnici našli brepla-

ski;

Ako dje

Jer. mada je Dajka možmit nije jednostavno viši vrača primitivnoij

— Kunstmiirchen Kako

če. fematuvede ono što je gospoda

metoda (izmiš naučnicima — „jeste si-

je da zadovoljava Želje,

»izvesitan prine«,

njegovim ili ličnu

kraljevi, zice

— nad pa Mili to

Ukratko. bajka je forma

nosti.

bog sa dva imena. Čak

junaka mita od junaka

„izraz Želja

bekstvo iz alktnelne

plahovilih rečica koje je sa-·

: jer, : Ba nikada

. biti neobičan kao

| Gi nzvtprirodnim.

manitama slučaju ie samo okvir za 1riumf. vog junaš

Pepeliuge i posebna sna. _ Mit, s druge strane, bar u najboliem slučaju, in- jeste rekognicija stvarnih konflikta, liudskih želja koie su dospele u Irustraciono stanje zbog meljudskih sila, neprijateljskog firanisanja ili suprotnih Zelja. To je priča o rođenju strasti i pobeđi smrti, što je čovehova svakodnevna sudbina. Njegov krajnji cili niie poželina izopaćemnost svele već ozbilino sagledanje fundamentalnih istina; tacija a ne bekstVo. Zbog toga on ne iscrpljuje svu Svoju funkciju, u pričanju, i zato posebni milovi ne mogu da budu potpuno nepovezani jedonn sa drugim, Zato što pretstavlia, pa čak i metaforično, sliku sveta, promicanje wu Život uopšte, ne mit teži da postane sistematičan; ličnosti sa istim poetskinm značenjem se stapajnm wu jednu. a karakteri sasvim posebnog porekla dolaze u definitivne odnose jednih prema drugima. Šta više, zato što mitski heroj nije predlmet egocentričnog dnevnog sna, nego predmet veći od bilo koje individue, uvek se oseća kao nadčovečanski, čak ako ne i sasvim božanski. On je bar potomak bogova, nešto više od čoveka, Njegova sfera aktivnosti je realni svet. jer ono Što on simbolizuje pripada stvamom svetu. kako fantastično bili prikazani ti uprava suprotno od ftehnis_ bajke. koja transponuje realnu individuu u zemlju 'baike preko sivar-

imaginamu

Polumitski

nočinjie stvaranje mifa, '#epoznavaniem priči. U svakoj fantaziji, makako utopističkoj, ima elemenata koji prefstavlinju realne liudske odnose, realne polrebe i strah, oklevanja i Rkhomflikte,· koie razrešava »srećan kraj«. Cak ako je realna situacija simbolizovana pre nego data (uzbudljiva okol-

šenu u gorskom potoku, gOie, čuvali je neko vreme i posle je opet pustili u njenu divljinu? U šta se prometmula kap hajdučke, krvi u seljaku koji poručnikovu priču o simi produžuje pičom o orlovskom gsneždu u steni zasutom jagnjećim kožama, kostima od mija i perjem od mnogih ptica? (A misli, možda, dok to priča, na svoja tri dana u koja bere diva po vrletima, i na druga tri koja utroši da bi ih prevezao do grada i vraftio se u svoje selo, natra8). Ono novo, drugo ime OVOS braja, može li še naći u tom neuhvatljivom spoju ovog govora i prohujalog bata kopila i konjanika kojih davnr.o nema, istrunuli šu?

Put je bežao ispred naš, niegova khamena traka izvijala se blago i stmnoglavila, gubila se i šikljala uvis, naglo'i nepromišljeno. Misao o smbolu počinjala je polako das mi se čini nestvaynom, ne potrebnom — lako je bilo mnogo drugih stvari ponovo sada ovde, Poručnik je pusilio uzde konjiću i sav še predao devojčici, uljuljkujući je lako; dete je spavalo u rijegovom naručju -— njegovo Jepo, silno lice bivalo je sve rumenije. Počinjao sam da posmatram kao da je sve to okolo nešto polpuno novo: brda su izvirala jedno iz drugog. a s desne strane pute šikljale su uvis nebrojene slene i boja njihovog kamera, pomešana sa bojom suDnca, davala im je bakarni sjaj. neku patnu drevnosti. Pune useka i izbočina, steme Su ličile. sad na čudesne paganske građevine u čije su portale i kupole neke lepe davne vile aabacale busene obpore trave i pregršti raznobojnog cveća, milovanke neke sa tvrdom dušom. Dole, pak, u dubini, hučala je Temska i valjala se preko kamena, crvenog, modtrog i zeleno8=ambis neba bio je gore i ambis ležao je dole.

Neki divlii dah od jaseno=vine, buke, čibukovine, kupine, pavili, divlje jabuke i kruške, zasipao nas je odasvud — poželeo sam da izgledam sebi dete koje se vra će wa svoju prapostojbinu. Kakve sve vode nisu protekle ovom dolinom i šta sve sobom nisu odnele za sve Ovo vreme? Stare umorne žene, bolesnih očiju, u vilajetima koji su bili ostali bez bogova i vlasti, teturale su do manaslira sakrivenog u ljupkom zelenilu dole š# Ču pale oči sa fresaka, da bi malter i boju rastvorile u kladencima ckolo i tako lečile svoj neizlečivi vid. Njihovi čukum-unuci sada su, međutim. tražili svoje lekove re, čuvali je neko vreme i i svoje bogove u sopstvenim rukama, u brazdama ove izıovašene zemlje; izdelili su manastirsku zemlju, ne misieći na strah od mrtvih bogova, i to je bilo Manastir je podigao Stevan Nemanja, kaže legenda, jeste, i Markov Šarac utisnuo ie svoje stope u kamenu dole kod Bigra — pa dobro,

iako om može da

"oma Palčić, Iz tog

dobar, niegova je dobrota

uloga nije poenta priče;

Roriisnost njegovih umešnih

bajka izmislja,

onih Rapunzelinih,

biografiju,

Građa mita je zaista bliska simbolizmu bnava slici i fantaziji. Nikakvo čudo što sn psiholozi otNrili da je od istog materijala od kog i baika; i da oboje ima,u simbole za oca i sina, đevojiku i enu i majku, mahnitost i strast, rolenje i smrt. Razlika je u dvema posebnim upo{tebama tog materijala; jedna prvenstvemo za zamenjivanje pretslavljenog iskustva, druga esencijelno za rayumevanje stvamog iskustva. Oba interesa mogu biti zastupliena u jednoj i istoj priči: njihovo pboipuno odvajanje nalazi se samo u klasičnim slučajevima, se mw čistom dana i čak noćnom snu, a jeđan elemenat, kompenzacione fantazije može se upomo javljati u najiuniverzalnijim, bežno, Jer je potonji tip izrastao u izvesnom trenutku iz prethodnog kao što sve realističko mišljenje proističe iz samo — usretsrelene mašte. Ne postoji jasna rYazdvojna međa. MWpak sm oba toliko različila kao leto i zima. noć i đam, ili bilo koji drugi ekstremi koii nemaju mežuusobno nijedau odveđenu nultu tačku.

Mi ne znamo baš gde u evoluciji lindske misli ali on naslaie negde sa smisla u

molivi pojavliniu

savršenim mitovima,

realističkosm

ponosno. .

ima čarobnjačku se nc smatra za božanstvo, mada on može ne smatraju za razloga — naime da je njegova misija samo da reprezentuje »lično« dnevnik snova — on nije spasilac ilj pomagač čovečanstva. lična svojina zbog koje će biti bogaio nagrađen. ali njegova huu majboljem su niegov potpun socijalni dela, a ili njegove vrline služi niemu samom, a ne čćovečanstvu uopšte. Zato što je individualna istorila ono Što iserplinje sa »srećnim Mrajem« &vake završeme prima Više međusobne veze između doživljaja nego između dvi

njen interes e

moralna orijen-

bez obzira ma heroii, Ovo ie

To Je neiz-

ako su; zemlja je naša, u njoj su naš hleb i naše vino, naša' so! O julskim praznicima čukun-unuci fih sfarica dolaze ovde u manastir da stave cveće na grob Milutina Kapanovića, junaka sa Nišora, iz 1977=-me, Zaboiničanina, kome je Đura „Jakšić posvetio jedan svoj stih utezan na ploču u manastirskom groblju :— i lo je njihova prava veza sa manastircm danas. (I kad · treba da se ulkdde po neko drvo u mahastivskom braniku.) Još je tinjala u meni čežnja da Spojim sve to u ne-

što što će biti svaka od tih ·

stvari, od tih uspomcna, a opet nova i jedna. Ali šta je 1o ono drugo, šlo je trebalo đa postane i ostane, kao cve1ić na reveru od kaputa, mala ljupka zastava iz rodnog Fraja? Nade onih mladih ljudi: u opštini dole u Temskoj, sedištu ove planinske komune koji #maju lepe planove i još bolje namere? Ka ko da se nada cbeleži, materijalizuje? Nowi bagrenjar, stari put zasipan Rkamencm, ili stara gunđanja? Onaj mutni seljakov ponos što jos ima ljudi koji njegovo selo u jaruzi, pod samim Midžovom, i danas zovu »Mali Carigrad«, onako kako su ga nazivali nekada zbog samocovoljnosfti pastirskog života koji su njezovim slanovnicima pružali planina, borje i jele, bačila i stada ovaca, goveda i koza? (Nije li taj život već davno postao sitan i jadan, i,nije li »Mali Carigrad« usivari semo prljava jaruga? Mere su se ypiomenile.) Zabrinutost mladoga učitelja i učiteljice (on je došao s jedne, ona s druge strane, »Mali Carigrad« im je bio prvo mesto učiteljevanja, posle nekoliko meseci su se uzeli), šlo ne znaju kako će u svom »Malom svadu« ujesen pripremiškolu za svoje đačiće sa onih hekoliko hiljada dinara koje su im u tu svrhu stavljene na raspolaganje? Felina ovaca šio se kao mala bela jezera kupaju u svežem suncu po proplancima i pasu gorsku travu od koje je mleko iako guslo i dobro da ga nadaleko nema iakvog? Da nije laj simbol samrtni grč partizana Ratka koji, opkoljen bugarskm T: ima, bacajući bombu poda se, gine na onbpj goloj kosi iznad Mrtvačkog Mosta? Cinizam seljaka, „saputnika našeg? (On pokazuje na škrape u usecima duž puta i zlurado iumači sudbinu bivših gazaa i preduzimača: Vo vremja ono, oni sn govorili radnicima na putu koji je prošsecan: »Gradite ga tako da se podloka što pre. da bismo mogli iduće godine opet da zaradimo«.) Kako spojiti sve tft; u novo pamćenje koje je esencija svega, dugo trajanje? Sećao sam se seljaka na njivama i po brdima, kacara, džambasa, polušpekulanata i velikih špekulanata, ciglara i kamenorezaca, sirolih peča}bara koje je rigao ovaj Kraj i slao ih u svet trbu-

nost može čudno izmisli)

moć,

zamkove ili

obično kanibalisti njego-

. Značajno je da se ljudi čajn svojoi deci bajke ne plaše da će deca verovati u prinčeve i princeze, već da će verovati u veštice i bauke. Princa ili prineezu, kajima se is-' punjava želia „nalazimo mi u sebi samima, te nije potrebno da ih tražimo u spolinem svetu, njihova renc; subiehktivna, san ı mi dobro znamo da se u IO „pretvaramo du& verujemo«. Ali slučajne lič jeverje, jer su njihova zr pa reprezentuju one sile koje su zamišljene, najpre možda preko «užasnih« obiekata, kao što su lešine ili lobanie, ili gnusni idoli, duhavi, duše mrtvaca. Cndovišta literature i zlodusi cile ovaploćuju iste misteriozne sile; sloga bajke u koje čah većina đece ne veruje kao priču, mogu nositi u sebi čitav niz ideja, čisto sekundarnih po koje su predak wu Kao duh priče: bog je suieveria. Slika sveta reliziie duhova odraz je baike sna čiji se elementi more primeninim na vidljive Wultne objekte i tako uzimaiu ozbiljno, Nema ničeg kosmičkog u bićima koja ovaploćuiu takav simbol. Božanstva u Klasičnom značenju ne mogu nastati iz priča čiie je značenje lično, zalo što le okvir takvih priča neophodno ŽANR slika, lokanina, vremenska, Čovečmaska sredina, makako blla iskrivliena i šena. Snage MWnje se pretstavliain u snn individue, sociialne su sile a ne sile sveta, Doklegođ ie heroj određena ličnost, metaforične aždaje koje ubija mjegovi su stariji. njegovi supamici, ili lični neprojekciju wu ati samo preci, višta. fetiši, i ćudljivi polnbogovi,

Značajno ie da kada se ovi drunostepeni karakferi snova dann ili priče siedine sa nošom slikom spoljneg sveta kao objekt sujeveria. Oni reprezenfnip wopšfenu, usavršennu koncexciiu pomenutih sočovekovog očinskn sila m se videti u izmišlienom brefku — životinji koju om

obožava; ne njegovog brata već »Velikog Brafa« koji je mjegov rođak lz šume. Proces simbolizovanja dok često pomračuje poreklo naših ideja povećava njibovu konceptualnu formu. Demon, sloga, ne prikazuje nam specifičnn ličnost ljudske okolnosti izazivani, Mada se on rodio iz čisto samousredsređene imaginacije, nadličan je, prođukt Je ne samo posebnog iskustva već i socijalnog sagledanja, On je uočavanje vitalnog faktora u životu, pa je zbog toga projektovan u ?ealnost simbolizmom religije.

referenca ie

svoiloi nameni sujeverje. St

ašni

pridjptel'i: svelih bića mogu

eijalnih sila: ne

sen očeve

na medvedn-fefišu

nego ugnjetavani,

KNJIŽEVNB NOVINE

MESTA

da se dobro izvestan

res pripisuje se tim clemeniima, veštića, to su intrigirajuće ličnosti baike,. Drukcčije od heroja, one su obično drevna bića koja su dodijavala zemlji tokom generacija, Oni imaju svoje pećine ili i \ lonce i čarobnjaćke palice; imaiu rdava dela koja uperena protiv njih i V

Su sugerirani u prič heroja; ali le sugestila dovolina da alttivira misao koja Se, uprkos svega, posvećuje i drugim intercsima osim ispredanja snova, Zato što oni pretstav+ realistički okvir iz khoga san počinie svoje

liaiu Tamta:btično dejstvo, plaeiju.

niihovu A

Svršefak nm idućem

KOJA VOLIMO

hom za: kiruhom, od Vlaške i Germanije, do Južne i Seveme Amerike. Tih nevoljnih skitnica koji su, u Vremenima koja su prošla ili već prolaze, znali da se O Ppokladama vrate čak iz beloga sveta, da bi seli sa domaćima i komšijama za je= dan isti sto i podelili pogaČu bomirenja, da za trenuiak zaborave svađe i glave razbijene · zbog preoranih međa. Porodica u kojima je više članova no snopova na njihovim njivama. Žena, koje su se udavale u šesnaestoj godini, čiji su muževi, oženivši ih, odlazili u pečalbu preko sedam debelih mora i trideset godina, i koje sU, za sve to vreme mogle da ne ulkaljaju ime tim surovim, jadnim muževima uprkos tome što su znale da će na mr. vačkim postelja ležati očiju otvorenih za svetom i ljubavi koji su izmakli. Kao da su opet došle na domak mojih ruku sve, gledao sam mlade devojke koje ne moga da se udaju zalo što tkaju Jepe ćilime, gledao sam ćilime, fe šarene tople pesme, na čijim stihovima oko igra i ne može da im uhvali reč koja je boja i paćenje. Da li, možda, faj san, izatkan u ćilimu, nije onaj simbol, ona pesma Rkoju je Dubrovnik našao u khamenim portalima svojih crkava, u Lovtrijencu 4d moren — sme li se 10

Tada me je najednom obuzeo sirah; sfrah od toga mnogoga, od Sopstvene nemoći da to shatim, da će biti mnogo stvari među ovima koje će se zaboraviti a one se nisu smele zaboravljati. Strah od visine i nedoglednosti. cd ambisa gore i ambisa anle, od nezajažljivosti ambisa.

Ali je čovek na konju imao poverenje u životinju i život:nja je verolava u „aj dobri, ludi put — to je bilo divno i umitrujuće, la grupa proste vere koja u planini dubi svolu sudbinu — 0Oodmicali su fromo i slobodno. Nadnet naq ambis, čovek je otkinuo gslumku pavili za devojčicu, seljak je pocik nuo cd radosii što se to desilo. Sunce je, učinilo mi se, sinulo naiednom mekše, svežiže, umiljatije, i put je za t"enutak prestao da bude dug i naporan, ma da su listovi u nosama boleli i leđa se sagibala kao da na njih pada neki veliki teret. U meni kas da se budio jedan uspavami mali Antej, koji je, dodirujući majku Geu, uvek dcbijao staru šnagu. Midžor še sa tog mesta nije video, ali je njegovo snažno bilo tuklo lu. i činilo mi se da već prislanjam „glavu na njegovo vcliko srce, bili s—smo u njegovom podnožju. Iznad »Malog Carigrada« u uvali, bili su heki stari turski put, bačila, orlovi koji su kao vuci, videčeš ih, reče poručnik, i devojke Rhoje njegovi vojnici ne vole baš mnogo jer mirisa na mleko, ali su one ipko bele, bele.

Slobodan Džinić

preinači ili znacaj

misteriozmo i emocionnini intečudovište, zmaj

sklonisia, svoje čarobne preterano Njihovi . koja

!D rdđdave navike, Zivotopisi samo teži da iznese sudbinu

zahtevaju ozbiljnu Nomnm{(em-

koji odhijain da pri-

mdjibova istoriin ie "Šš

Sti su miferijal za »Uenja u realnom svetu,

popularne Woncep-

najpogodniji elemenfi za grobu izlazi iz njega

prernu=

realni svet kao pećinska čudo-

oca megpo njegove svim peneracijama može

takve osobe kojima smo iskušavani ili pobeđeni.

broju)