Književne novine

· KRITIKA :

JEBVA KVJIGA KRITIKE i KBHTIKA JEĐVE RVJIGE

Stavivši svojoj knjizi krifTičkih članaka podnaslov »književni razgovori«, Božo Milačić je doveo čitaoca u nodoumicu: kako se, eo čemu se to ovde kKkrjiževno razgovara?; kakvi su to uglađeni, doterani, učeni i prefinjeni lk jiževni razgovori? Nagađanmjn prestaju kad radoznali čitalac prelista Milačićevu knjigu »Suze i zvijezde« i kada najzad dozna o čemu se u njoj govori i razgovaca. Tada će mu postati jasno da su to razgovori o književnosfti, a ikošto ne ono što je, prividno ispravno a ustvarj besmisleno, napisao Božo Milačić: književni razgovori, Ako igde, u kritici se traži preciznost i nedvosmislcnost. Naravno, spomenuta omaška nije ipak tako fatalna da bi morala dati (loš) ton i smer ovom razgovoru o Milačićevoj kri“ tici. i

Van svake sumnje i ustezanja polrebno je odati Milačiću priznanje što Je Kkritiku shvatio ozbiljno i savesmo: nije podleg:o bučnoj i brzoj recenzentskoj produkci ji, recenzemtomaniji, kojoj mnogi od nas plaćaju manji ili veći danak, i za koju dobro znamo da nije uvek neophodna, da „a često brzopleta, improvizovana, nedorađena, ali kojoj je uprkos svemu, nemogućno odoleti „ne voleti je. Tu je već heč o i. vesnoj strasti koja j: dobrodošla i pozitivna. Kritika tako postaje nasušni deo života. Inače, književnici ogovaraju i grde fakozvanu »ftekuću kritiku« (recenzije, prikaze, osvrte, beleške), a i kriTtiku uopšte, — da je ovakva i onakva i svakakva, jer ume da bude neprijazna i bodljikava, ali su zadovoljni kad Bovo?j o njihovoj knjizi, sreć ni kad im se osmehne i povlađuje, da bi je potom, u nadmoćnosti i slavi, smishodljivo prezreli. I kad je reč o recenzentskoj napasti, onda, kako kaže Isidora Sekulić, »nema kraja temi«... Pravi kritičar nastoji aa se oslobodi rcecenzentske more: i u najmanjem, čak najbeznačajnijem tekstu trudi se da bude anaiifičan, dokumentovan u izlaganju, da iznosi i zastupa vlastito nišljenje i da to mišljenje bude zaista kritičko, Bez usitnjene beleškarske ambicije, Božo Milačić ima sklonost za šire razmatranje i analizu Kknjiževne materije. On, što je taRkođe veoma važno, pokazuje težnju da raspravlja . bpiscima i knjigama otvoreno, sme lo, beskompromisno: ne ustruč. vajući se da kaže oštru reč tamo gde smatra da je treba reći i radujući se što raože pisca da pohvali i opeva ako on tu pohvalu zaslužuje, Milačićeva kritika je prefežno afirmativna: dobronamerna j-:, konstruktivna, pomirljiva, pokroviteljska, bez velikih zahteva i odlučne strogosti. Milac:ć se trudi da razume pisca i delo, da ih objasni, da ih opravda — izuzev ako su io, po njegovom muerilu, izrazito aniumetničke pojave i tvorevine, bezvredna, krivotvorena literatura. Ja viš- volim da o Milačićevoj kritici govorim kao alirmativnoj ili kao o kritici sa komotnim, nestabilnim popustljivim :riteri. jumom, jer smatram da joj time nanosim manje nepravde nego kad bih je nazvao popularizatorskom, za šta sam Milačić u napomeni na kraju knjig. đaje dosta povođa, jer piše: »Svi su osvrti i analize u ovoj knjizi nastali iz želje da se savremena književnost što više približi našem čitaocu, da se čitalačka publika više zainteresira za domaću knjigu, za pisce o kojima sam govorio...« To je nesumnjivo pedagoška, poučna popularizatorska namera i namena knjige, u našim današnjim kulturnim i književnim prilikama, bojim se, isuviše prosvetiteljski for mulisana, i u svakom slučaju zastarela i staromodna. Literatura stoji otvorena pred svima koji hoće i žele da joj pristupe: niko ne može nikoga ni.na šta da natera; a kritika ima i druge — važnije brige i poslove (naprimer: da i sama bude literatura, stvaralaštvo) nego da nekoga ili nešto »približava«, da trubi'i hvali, da reklamira. "Takvi ciljev: sputavaju kritiku, pojednostavljuju je, uprošćavaju i u izvesnom smislu — Dponižavaju. I zalio, eto, smatram da je u Milačićevom slučaju unekoliko bezbolnije govoriti o nekritičnosti. Jer kako drukčije da se nazove ono što Milačić u produžetku već citirane rečenice iz napomene ističe:: da je raspravljao o piscima »bez obzira da li su me rrivlačili ili odbijali«, Znači jedna vrsta univerzalne književne prijemčljivosti! Ne mogu tvrditi da je sasvim nemoguća i nepostojeća. Od deset pisaca analiziranih u ovoj knjizi, bez obzira da li sli kritičara »privlačili ili odbijali«, njih osmoro dobilo ie, uz minimalna ograđivamja, odjiične diplome o umetničkoj vrednosti i savršenstvu hnjihovih dela, Lep bilans! Samo, da li stvari baš tako s.oje? I nije li Milačić bio odviše blagonaklon i preterano lIzdre tuke?

Prvi tekst u knjizi je analiza poezije Jure Kaštelana opisna, razvučena: rasplinuta kao i neki drugi Milačićevi članci u knjizi, i nekritična. Kaštelan, koji je napisao nekoliko zaista vrednih pesama, povija se u SVOme stvaranju od jednog do drugog pesnika (od Oskara Daviča i F. G. Ložke do Tolta Vitmena i Emila Verharena) tako da kritičarevu pažnju pretežno obuzima razgraničavanje uticaja u mjegovim stihovima (kao što je, sa mnogo ponavljanja ' petljianja, bezuspešno, pokušavao Milačić da ga opravda, da 89a »izvadi« iz Lorkinih lirskih mreža, sitara i uspa-– vanki) nego udubljivanje u originalne poetske kKvalitete Kaštelanove kojih neosporno ima; taj i takav Kaštelan bio je oduvek precenjivan, odu. vek bezrazložno i uporno ubrajan među »mlade«, i toj nekritičnosti podlegao je i Milačić. On je, ne štedeći Rkomplimente, i time, ponekad, šteteći i sebi i pesniku, pisao čas jedno, čas drugo: kako Kaštelan »poštuje riječ i Škrt Je u izrazu«, što može da bude tačno, i u istoj rečenici: da »pjeva toplim mediTevanskim glasom«, što je, smatram, pretoplo rečeno, i metačno, jer je bitnost Ka. štelanova upravo u Oporosti, ivrdoći | reskosti njegovog stiha. Milačića privlače blage i tople stvari, i on spominje »toplu Kklimu humaaujizma«, nekakvu »filozofiju optimizmac kojom bi hteo đa bošto poto ogrne i zaodene svakog pisca, on se lako 1 često uzbuđuje, tako da je kod njega i smrt uzbudljiva i mnogo šlošta drugo — treba, uostalom., pogledati početak članka o Mirku Božiću gde sve kipi od uzbuđenja i uzbud-. ljivosti! Sve te namerne ili nemarne egzaltacije iz isTo: su izvora: nekritičnosti, Takvi su i članci o Dobrici Ćosiću i Ćamilu Sijariću, Tamo gde je Milačić bio kriti. čan, gde je mislio da je Kritičan, u napisu o Hamzi Humu o njegovom romanu »Adem Cabrić« i kritikama u vezi s njim, ima svega i sva-– čega (»pišući ovu kritiku, mislilo se i na pisca i na čitaoca i na našu stvarnost«) mada se tu donekle može pogledati kroz prste, jer je članak o Hamzi Humu napisan odavno (1948) i u knjigu unesen kao »dokumentacija jednog traže nja«, pošto je pretrpeo »neznatne stilske promjene« iako bi nesumnjivo mnogo korisnije bilo da je pretrpeo -— znatnije promene!

Sličnog karaktera, Slične sudbine i sličan po nepravoj kritičnosti je i članak O poeziji Desanke ' Maksimović, napisan 1949 godine, sada »nešto proširen«. Bolje da je skraćen! Jer, šta treba da znače — danas — OVi redovi: »Iz njenih se pjesama da jasno zaključiti da ona nikada nije htjela da tilsifikuje stvarnost, a što je stvarnost u nekim pjesmama osakaćena, to treba tumačiti njenim nesnalaženjem, pomanjkanjem dubljeg poznavanja slo ženosti društvenih odnosa, njenom pretjeranom osjetljivošću i povučenošću, što ju je udaljavalo od životnog poprišta i pravih sukoba, jer talentom se ne da sve riješiti«. Takvih vulgarno-Socioloških i kvazimarksističkih »analiza« ima još u ćlanku o Desanki Maksimović: to je ono naše nčkadašnje nesrećno svođenje čoveka na auto= mat koji ne sme da se požali da mu nije dobro ni lako i da u jednom trenutku kaže: »Dosta mi je života« ili »oči su moje sve sumornije i strožije« jer se odmah potnžu veči i dokazi kao: »stvarnost«, »nesnalaženje«, »pomanjkanje dubljeg poznavanja &loženosli društvenih odnosa« itd. I ko zna šta još. »Da mi je lekovitih šumskih tišina«, stih je u pesmi »Radnik če. zne za odmorom u prirodi,

na šta Božo Milačić počinje đa veze tiradu: »Ako čovjek nije dublje upoznat s radničkim životom i s njim nije zbližen, ako ne poznaje društvo i odnose koji u tom društvu vlađaju« — onakvi stihovi biće »konstrukcija bez života«! Zato, jer radnik ne sme da čezne za prirodom i odmorom, za nečim tako ljudskim, običnim, jer to je »bekstvo«, »prividno spasavanje« itd. Apsurdno i nečovečno! Po tome besmislenom »zakonu zdravlja« nije preponučljivo da čovek nešto izuzetno želi, ne sme da kaže da je bolestan, da je slab, malaksao, bespomoćan; ne može da se celovito ispolji kao čovek; mora da bude večiti argatin, snagator, udarnik, okorela, bezosećajna junačina! Desanka Maksimović je uza sve to za Milačića — »građanski pje snik«e! (Kakav je, čiji je onda pesnik Miroslav Krleža, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i toliki drugi?!). Sve te makaradnosti Božo Milačić je morao energično brišati iz svog teksta kao što su one, uglavnom, iako ne sasvim izbrisane i nestale iz našeg rečnika, iz naših shvatanja i odnosa, Brisati, brisati! Priča o promašenoj kritičnosti nastavlja se povodom potpunog nerazumevanja poezije Dušana Matića, Sasvim je shvatljivo i prihvatljivo dasneko ne podnosi izvestan pravac ili način pesničkog izražavanja; i pošto mu to pravo da nešto ne podnoši ne može niko osporiti, dužan je da to glasno i jasno prizna, a ne da svoju netrpeljivost i neafinitek izjednačava sa estetskim stavom 1 kriterijumom. Gde je tu kritičarska objektivnost?! Božo Milačić po svoj prilici ne trpi (ili ne razume) modernu poeziju i on je stoga nipodaštava i progoni. Oko poezije i »Bagdale« Dušana Matića kritičar je video štošta i svašta, ali mije video ni osetio »Bagdalu« i poeziju. Okomio še na eksperimentalne : dokumen-

tarne pesme »Domaći zadafak« (ono volim — izmenjano u svim glagolskim vremenima, ono večno i trajno voljenje, koje, ma kako spolja izgledalo šareno ili neozbiljno, nije bez unutrašnje logike i ironičnog prkosa) i »Zarni vlač«, okomio se na te dve i (opravdano) još neke slabije pesme, a nije zapazio »Motne« i nije analizirao one koje su mu se svidele: njihovu kom pleksnost, filozofiju, dramatiku, humanost; ali je zato znao da kaže kako »Matić nije Pjesnik« (veliko, romantičavsko P je Milačićevo!), da odmerava ko ima »malo talenta« a ko malo više i mno=go, da u srpskoj poeziji dodeljuje skromna i neškromna mesta, vence, vehčiće i

glogove kolce! 'To je, eto, znao. Ovaj pokušaj da se raz-

mrrše nepotrebne a ipak nametfnute i nametljive komplikacije oko Dušana Matića mislim da nipošto ne ide ma uštrb bavljenja Milačićevom knjigom »Suze i zvijezde«. Kada bih postupak i ocenjivanje Matićeve poezije i esejistike . smatrao ispravnim i dolično obrazloženim, mogao bih na isti način da ocenini (tojest đa likviđiram) i Milačićevu hnjigu kritika. Ali ja ne nalazim da bi sve o imalo nekog naročitog smisla i svrhe. Milačićevi prikazi pisaca i njihovih dela

sadrže znaine i bitne nedo-.

statke, Priznanje izvesnim njihovim | preimućstvima i vrednostima bilo je:već u početku izrečeno.. Ono što je najbolje u Milačićevoj knjizi — članak (najbliskiji eseju, što se za ostale ne bi moglo r=ći) o prozi Vlađana Desnice, iscrpno dokumentovan, studiozan, sa ıiovim činjenicama i novim osve{iljenjima poznatih činjenica — može da posluži autoru kao uzor i orijentacija u sledećim književno-kritičkim istraživanjima. Miloš I. Bandić

Posljednji redovi turobnog dnevnika male Ane Frank donose jedno rješenje njenog života: uprkos svemu — nije mogla bez ideala; htjela je, preko njih, da se izdigne iz, sebe i iz svega oko sebe, i da se, negdje u rasponu od sebe do svega, stopi, postane jedno, sa njenim shvatanjem o čovjeku, Drugo #ješenmje našli su neprijatelji svih idea

la i svega čovječnog, hitle- ·

rovski zlikovci: „usmuttili su je u bodljikavim žicama koJima su htjeli da opletu sve ljude, ~

Evo posljednjih Ane Frank:

redova

»Svako se može zapitati Sto nisam napustila sve moje ideale. jer su tako apsurdni i nemogućni za sprovođenje. Ipak ih zadržavam, zato što uprkos svega Još uvijek vjerujem da su ljudi u srecu dobri, Prosto ne mogu izgraditi svoje nade na temelju Roji se sastoji od haosa, mesreće i smrti. Ne mogu da izdržim kada me tako posmatraju, postajem zajedljiva, onda nesrećna, i naizađ stegnem Srce i okrenem tako da ružno dođe opet spolia a dobro iznutra i onda pokušavam da nađem način da postanem ono Sto bih Željela da budem, i što bih mogla, biti kada ne bi postojali drugi živi ljudi na svijetu.

To je kraj njenog dnevnika, njenih intimnih zabilješki koje je, gotovo iz dana u dan, za nešto više od dvije godine, brižljivo vodila, privodđeći ih kraju, ali da ih, ipak, još ne dokrajči, Njen dnevnik je završen 1 avgusta 1944 godine, a njen život je dokrajčen, izmrcvaren, maglovitih martovskih dana 1945 godine, u konceniracionom logovu Bergen Belzenu, dva mjeseca prije oslobođenja Holan dije.

Njen mali život u buđenju ugušen je onim što se dokraja rvalo protiv života. Još su »postojali drugi živi ljudi na svijetu«, još su — da li da je popravimo — postojali neljudi koji su tamanili ljude, još je u Holandiji Yovarila Zelena policija, i Još je, neoslobođenim dijelom Evrope, lamničio i ubijao Gestapo.

POVEST

O IZCUBLJENOM GRADIĆU

(Stjepan Mihalić:

»Peleći odresći« su iužna, mučna i istinita priča o je-

dnom bwvatskom gradiću, O · »bo- ;

njegovoj ostavijenosti gu iza leđa«, njegovom bitisanju u miru i u ratu, u Halbzbunrškoj

jedna nadvili

crno nebo, atmosfera,

•tmurmo, grobna

su se nad sudbinama meko- : knjige,

licine ličnosti ove kao i sudbinama i životima svih onih, koje pisac jedanput, retko dvaput pomene, nad vremenom u kome oni neosetno i nevidljivo. traju, da bi, neproživljeni, neiživljeni, pritisnuti i skučeni 'skučenošću svojih malograđanskih duhova, zamavek nestali.

Roman počinje · sećanjemi na jedan daleki trenutak Dpiščeva života, i u razradi tog sećanje, tog trenutka, on se i iscrpljuje. Iz pogovora se da videti da je Mihalić dObar deo svog života, od mla dosti do 1941, proveo u sredimi vrlo sličnoi ovoj koju njegov roman obrađuje: ftime se može tumačiti autentičnost i životvornost njegove literare građevine. Okosnicu romana čini Život jedne porodice u najčudnijoj ulici malog građa na Kupi. Glava te porodice, bivši austriski ekonomski stručnjak, radio je jedno vreme u Sarajevu, nagomilao silne količine vrednosnih bapira na način različit od primiftivnog zelenaštva, a onda se Dovukao u tih život tihog mesta, spustio jedra u najfišoj ulici izgubljenog gradića, OSVO jio jednu ženu, venčao je i nastavio da traje u jednom vrtoglavom vremenu, ne 1nteresujući se ni za što drugo do za svoje profite i SIgurnost svoje egzistencije. I žena mu i sin žive u senci

„njegove perfidne, prefinjene

i permanentne tiranije, ne-

sposobni da dođu do reči, · prituljenih nagona, priguše-

ni, daleko od života i mnjegovih snažnih tokova. Jedna, dakle, porodična fragedija, bračna fragedija, koju okolina, oličena u gospodi Dani, ne samo đa ne shva-– ta nego i ne vidi, jer, onakva kakvu je Mihalić slika, i ne ma za drugačiie odnose među ljudima. Tu pri-

monahiji i u. Krajevini Jugoslaviji. Jedno ·

Stjepan Mihalić

gušenu fragiku razrešava ko rozija Prvog svetskog rata, a sa njom i smrt ekonoma. Prviput, majka i sin, četiri časa posle očeva pogreba, shvataju gde su živeli, koliko su izigrani. i uništeni, ali, shvataju još, da je Sve kasno i da povratka nem.a, Nešto kasnije, majka umire, a sin, Zimko, nastavlja da Živi životom povučenog, fihog intelektualca, kakvim Sa je čaršija smatrala. Svestranim razotkrivanjem niegove ličnosti, u čemu i leži suština romama, pisac, i pored očite Zimkove tragegije, dokazuje: da je Zimkov intelekt, kad se demistificira, ĐpOoOsve neinteresantan; da jie on razdvojena sen ka &voga oca, senka nemoćna da se: razmahne, da'sopstvenim snagama osvoji svet i životi, jer je preverememo, u detinjstvu, uškopljiena i razboljena. Završetkom ta ta, ekonomovi vrednosni papiri gube važenje. 1 poslera= ini Zimko, sve do frenutka samoubistva na tavanu, izneverava sebe mladog, sebe agnostika. svoje geslo, podvučeno ođ pisca:« Bez obziPa na ambicije i ostale glu posti, ne upuštati se u wišta što nije od lepote! Nikad ne podleći ni ljubavi ni mržnji> prezirati politiku i njezine provalije, sima go-

“

»Teleći odppsgić, »Mapodna ppos\jetac, SaPajevo, 1350)

licanja da budeš velik, već gluh i slijep za sve oko sebe, biti putnik, i ostati putnik! Sa rukom iu džepu, neometan ni od čega, tih pedesetak ili šezdesetak godina, šetati Do volji od luke do luke, sunčati se bez ikakvih dužnosti prema komu, na slobodno odabranim Dlažama!« Suludi vihor rata rasparčao je ovu filozofiju Očaja „lakiranog poezijom. Zimko je ostao bez očevog blaga, ostao sam, bpust, zakasneo, nesposoban da se lati kakva posla, večno ranjen očevom firanijom. Iščeznuće njegove loze je simbol iščeznuča irule Habzburške monarhije, kojoj je bio odan i pokoran.

Mihalić nije ostao kod ove okosnice, koja je upravo čitaočev mwezime, ispisan tu sa mo tvadđi interpretativnog Dpri bližavanja materije. On je ccčlu priču ma samom početku otkrio, fabulu odmah izneo, te je čitalac poštećden filmskih izmenađemja. U sme loj, originalnoj komioziciii, n se upustio u mnogosinana osvetljavanja prošlosti i jedne učaurene sredine, Polemički, strasno, retorično. Sa svake tačke ove foknerovski zađihame Knjige račva se va fromet iskri, koje. se brzo gase, ili daleko, asocijativnim putem, prelaze u nove, svesne i potsvesne sadržaje, Pisac je materiju uvek čvrsto držao u rukama, i retko kada zakašnjavao «<a interveniše na povratku Onome o čemu je upravo reč.

»Teleći odresci« nisu hronika, iako nam se može Uučiniti da su fo. Oni su zreo, bogat prodor u predele Diščeva sećanja, prođov u smrt jedne evropske velesile, u Život jednog gradića, gorka i mučna istima jednog Kraja naše zemlje u kome je, pre pedesetak godina, vladao srednjevekovni mrak.

Milovan Danojlić

ramo ČOV

ODNEVNIK• ANE FRANK, »NOLIT« BEOGRAD, 1956)

Scena iz drame »Dnevnik«

Ana Frank je željela sunce; nju je progutala tama. Tako malo je još trebalo, pošto se lako dugo izdržalo, pa da Ana Frank raširenih ruku i srca izleti iz svog »Tajnog skrovišta« na sanjanu a ne dosnijevanu široku ulicu slobode. Krila se od smrti, drugi su je sakrivali, njeni roditcelji i prijatelji, u »Zadnjoj zgradi«&«; ona još nije ni znala šta je to ni život ni smrt, ta još je bila djevojčica koja je Tek nešto naslućivala izvan kuće i školskog prostora; sva je bila stvorena za Život i sva se prelamala da spremna zakorači u nj, ali 4 avgusta 1944 godine sustigle su je pretstraže smrti — Zelena bolicija je provalila u »Fajno skrovište«, u potkrovlje neke amsterdamske stare zgrade, i Anu Frank i sve one koji u iu, izolovani, boravili više "od dvije. godine, predala u zuke smr{fi, Gestapou. Pošto su gestapovski agenti ispreturali i opljačkali syešto se tu zateklo za pljačku, — ostao Je, iza njih, ispod peta Tilijhovih, u gomili izgušvanog papira, dnevnik najmlađeg stanovnika »Tajnog skrovišta«, petnaestogodišnje Ane Frank. Otišavši u smrt, ona je, prethodno, i ne znajući to, ovjekovječila sebe na tim pri sno pisanim siranicama svoje ukoričene sveske, koju je sama nazvala »Dnevnik«. (Pravi naslov njenog dnevnika je »Zadnja zgrada<«.)

Započela ga je 14 juna 1945 godine, na svoj trinaesti rođendan, kada je pored ostalih poklona dobila i najdraži, svesku za dnevnik. I uskoro ie počela da piše, nenamelljivo, olvorena srca i raskrite duše, kolebajući se u početku jedino oko toga da li da piše dnevnik, sumnjajući u to da će ikog »interesovatli fajne srce iPinaestogodišnje učenice«. Njena želja je.prevagnu-– Ja nad sumnjama:

»Ja želim da pišem. i više neSo to, ja želim da iznesem sve ono Što leži duboko sakriveno u mom Srcu.«

Ona još nije bila stekla istinskog prijatelja kome bi mogla povjeriti svoje žudnje i svoja maštanja; ona je, sve što je imala u sebi, povjeravala »Dnevniku«, »hartiji koja je trpeljivija od ljudi«, od ljudi koji, kako ona zaključuje, nisu u stanju da se zbliže, »u tome je sva nevolja.« Ona sama daje najubjedljiviji argumenat za pobude svog pisanja:

»Otud ovai dnevnik. Da bih •u mislima stvorila sliku bliskog bića za kojim čeznem već odavno, neću iznositi samo niz golih činjenica, kako to većina čini, već Zelim da sam ovaj dnevnik bude to blisko biće, moja prijateljica, i tu moju” prijateljicu nazvacu M ela

Ana Frank je kazivala sve svojoj Keti. Ništa od nje hije sakrivala. Čak ni ono od čega bi se njene vršnjakinje ustručavale i da pomisle akamoli saopšte. Nije štedjela mi sebe ni one oko sebe. Bezazlenošću djeteta olkkrivala je sve što je dospjela da otkrije, Ona, sama, i maleni

a e

Ane Frank u jednom brodvejskom pozorištu

krug u kome se, kretala, u kome je bila odvojena od svijeta, njih osmoyo, otslikani su, u njenom »Dnevniku«, kao u najuvjerljivijem ogledalu. Ništa tu nije izmišljano, niti nadomještano. Ono što je bilo viđeno ili preživljeno —~ propuštano je kroz neopoziv osjećajni filtar i neumoljivu „misaonu reZzOnancu, iz kojih je, nenatrunjeno, odlazilo pod pero rano probuđene i prerano Uzrasle Ane Frank. Njena gorka saznanja daleko otskaču iznad njenih godina.

jedno sam čovjeka moraš 5e posvađati onda, mopravom »Bilo kako bilo, naučila. Ako hoćeš stvarno da upoznaš bar jednom pošteno s njim. Onda, i tek žeš Suditi o njegovom karakteru!«

Njena razmišljanja, mjeni zaključci, opservacije njene, proces njenog misaonog dozrijevanja, rijeno pisanje uopšte, često, i najtešće, do te mjere su oformljeni, stabilni, precizni, da je io prosto začuđujuće, da to prelazi granice moći jednog djetinjstva

jz koga je dolazila Ana Frank.

»Svijet se okrenuo naopako, poštovanja dostojni ljudi šalju

se u koncentiracione logore, tam nice i Samice, a šljam koji ostaje upravlja mlađima i starima, bogatima i Ssiromašnima«,

Ona je djetinjstvo ostavila iza sebe. Ona više nije bila dijete. Ona je: čovjek. I to: najplemenitijeg kova. Ona žali što joj je uskraćeno da svu sebe posveti čovjeku u sebi.

»Vođena sam ovom čistom Anom u meni, ali spolja misamn

ništa drugo “o smiješno malo jare Rkhoje se otrglo sa uzice«,

Nju niko ne shvata. Čak ni

njeni najbliži. Ona provodi s •

dane i noći u tom amsterdamskom potkrovlju, zaokupljena tragedijom isto toliko svojom koliko i opštom.

»Uveče kada se smrkne vidim redove dqbrog, nevinog Svijeta, sa raspiakanom djecom, Nako idu i idu, praćemi nekholicinom tih tipova, koji se izdiru na njih i muvaju ih dok ovi skoro ne padnu, Niko nije pošteđen stari, novorođenčad, frudne Žene, bolesni — Svako i svi pridružuju se ovom muaršu Ssmrti«.

Da li je {aj

neotstranjivo primoralo, da

marš smiti, prisustvo natjeralo Anu Frank raskrsti sa djetinjstvom? Svakako. 1I njena olsutnost, njena učaurenost između četiri nckakva zida koji su porozniji od hartije, više privid a najmanje sigurnost, doveli su je, morali su je dovesti dotle da ona dublje zaviri u šebe i da kormilo nad sobom prepusti mislima, mašti koja joj je pružala nadoknadu za sve izgubljeno. Ona je, neophodno, otud morala i da stvori svijet za sebe, svoj svijet, pošto u onom drugom, opštem, nije imala pristupa. Olud, spolja ,ona je upijala sve što je moglo stići do nje. Sve se to prelamalo u njoj, i, kao u školjci koja ječi svim šumovima mora, nailazilo na odjeke, odbljeske, na obespokojavajuće tonove koji su joj nagovještavali koračnicu smi. No ona nije prezala pred smrću. Ona je uprkos smrti gradila svoj svijet. Ljubavlju je hijela da se otme od smrti. Tim najsuštastvenijim izrazom ~ života. "im krilima mladosti htjela

lo smrti

. je da prekrili smt. Tunjavi

Petr, njen sapatnik iz »Taj-

KNJIŽEVNE NOVINE

[jj 77 nog skrovišta«, bio je jedina realnost, ali sitna, nedostojna nje, jer je fražila veću, izdignuliju, svjetliju, i zato je ovu svjesmo zataškala. Svijest je nadjačavala sve u njoj. A savjest je bila tu, suviše naglo se mamećući, da joj pomuti svaki trenutak radosti, da je iz svijeta maštanja yrati surovoj zbilji, »Gyrize me savjest što ležim u toplom krevetu dok moji najdra– ži prijatelii posrću pod udarcem ili padaju u kanale negdje u hladnoj noći. Obuzima me u-

'Žžas kad pomislim na drugarice

koje upravo sada predaju u TUke najsvirepijim zvierovima ko- ji su ikada hodali zemljom«.

Ona je bila potpuno svjesna svog položaja. i ne samo svog. Stradanja njene braće i sestara po krvi stalno struje njom, neoftklonjiva su iz nje nog pisanja. Strahovite hitlerovske kazne nad Jevrejima, nad njenim srodnicima, koje ona prikazuje kao »najugnjetavaniji, najnesrećniji, možda najbjedniji od svih naroda čitavog svijeta«, nailazile su ovdje i na osudu i na široko shvatanje uzroka mržnje i zločina. Ona se iskreno uzdala u to da će mržnja prema Jevrejima biti prolazna, uvjerena je bila da je antisemitizam mepravedan, i da će u Holandiji imati svoju otadžbinu — »ja, koja nemam svoje rođene zemlje...

Pored Jedne velike borbe koja je vođena po kontinen-

tima i koja je mjestimično praćena na stranicama »Dnevnika« Ane Frank, na

tim istim stranicama vođena je najhumanija bitka koja se ikad vodila: to je bio neviđen a postojan i uporno razvijan okršaj za stvaranje čovjeka u Ani Frank. Sučeljena sa najsvirepijom i najodvratnijom stvarnošću, izbačena na najsporedniji kolosjek, i to nad ambisom ko-

ji raskriljen zjapi, Ana Frank se u jednom najneljudskijem vremenu borila

za čovjeka. Ne samo za čovjeka u sebi, Za čovjeka uopšte. I za njegova prava na život koji bi trebalo biti čistiji, puniji sunca. Ona nije mnogo tražila: da živi nesmetano, da voli i da, bude voljena, da ima svjež vazduh i neokaljana sanjanja, i da bude među ljudima koji će znati da se zbliže. Ništa od toga nije imala. Osim svojih snova, nada, ideala, koji su cvjetali u njoj da bi bili pokošeni čim otvori oči. Sama, usamljena, vodila je, u Opštem ratu, svoj mali rat sa »Anom — sa — njenim sopsivenim odlikama«, u najdubljim dubinama sebe, i otuda donijela svoju pobjedu nad životom i nad smrću:

»Vidim Kako svijet postepeno divlja i čujem grmiljavinu koja se stalno približujie, koja će i nas uništiti, osjećam patnje miliona, a ipak kad pogledam u neDo, mislim da će Se sve urediti, da će Ova surovost prestati i da će se mir i spokojstvo opet vratiti. A dotle, moram gajiti s”V*je ideale, jer će možda doći vrijeme kađ ću biti u stanju da il sprovedem«.

To vrijeme je došlo, boljereći pristiže, dolazi, ali suviše kasno za Anu Frank i maleni svijet — malen po tome što je'bio u njoj, inače majveći po plemenitosti njene zamisli — koji je ona nosila i donosila. Ona, koja je na jednom mjestu »Dnevnika« mavela Geteov stih: »Himmelhoch jauchzend und aum Tode betrubt« (»U nebe= · skim visinama kličući ili u smrt ojađenm«), tačno je tako i nestala; njeni ideali vezani su za nebeske visine, kao izraz mladosti koja je htjela da leti u slavu ljudi i života, a njena smrt je i više nego ojađena . zločinom i sramotom. neljudi u jednom crnom vremenu koje je bilo prezasićeno smrću. Ostao' je njen »Dnevnik«, kao antiteza smrti. Kao poziv o koga se više ne bi smjelo oglušiti, koji se mora prihvatiti: za

stvaranje čovjeka. Svuda, ne samo na jednom mjestu. Njen »Dnevnik« je više

nego dnevnik. On je pjesma” ičovjeku koji treba da postane. Pjesma pjevana iznad otvorena groba. Da se ne bi sišlo u nj. Ali, on je, po oOnom Što u sebi nosi i donosi, prava, istinska drama. Na svjetskim . pozornicama se i prikazuje kao drama. To, je drama jednog čovjeka, koja. je u mnogočemu i opšta, U onom najbiltnijem, u humanoj okosnici njenoj, ostaje. kao takva. | Jedna, Ana je umrla. Ali su Žive još mnogc Ane,1 sve one, kao i ona, traže sVOiu Keti. Keti se mora naći. Ostvariti. Da ne bi čovjek bio sam. Da bi čovjek bio uyx čovjeka, To je krainja poru· ka Ane Prank. Bitka koja ss stranica njenog »Dnevnika« prelazi direktno u život. , Doviđenja, dnevniče, bicemo mi dobri drugovi...

Mihailo Ražnatović