Književne novine

ZM je izabrao» Koloman | ___više Kolomena Raca — antolo-

| __gije dakle, Verovatno je.da Mi-

| koja u to

U ww

| | storiske MKriterijume | antologija treba da pokaže ijiaš

dg aa aaa aareoe e boju Dumo Davela i Jovan Heistit

ES < NJE AO -{04 1 ,y="51 11(.7%4"

·Đuro Gavela; »kao pokvaren sat, koji Jedno izbija a drugo pokazuje

Najčistija naša lirika ji njeni najviši dometi ostali šu do da nas, po mišljenju Zorana” Mišića, „prikriveni“ i neppimećeni. Zato se nova antologija našeg celokupnog pesništva prividela Mišiću kao njegova lična KknjiŽžeyna 1 rodoljubiva obaveža: da se i u poeziji našoj, posle sto godina zabluda, jedmom žxa svagda, postave najzad stvari na svoja mesta.

„ Mišić je najpre bio u „divnom iskušenju" da, po ugledu ba Pola Eliava, &šastavi i objavi antologiju „za sebe" a ne „za nas“, Bamo #akva antolosija može da bude onakva kakva jedino i treba da bude, „ue velatorska", Ali pošto u' našoj prošlosti nije bilo dovoljno „pro kletih pesnika*, a u našoj ,sadašnjosti još nema dovolino a

Tiniranih „čitalaca, Mišić se u dobar čas nvešio ipak za ovu dyugu vrstu antologije, — „za nas“, pođ uslovom da se Ne osloni „ni jednog trenutka na fzv. utvrđena mišljenja o vred nosti pojedinih pesama." Pri-

stajući uz ovu drugu alternativu, Mišić je ustvari odustao od „ne veacije“ i pristao na kompromis između nas i sebe: bpristao Je da, radi nas, unese w altologiju pesme koje ne ceni om, a radi sebe — one koje ne ćemimo mi. Tako sc dogodilu anlo logija Nakvoj se verovatno ni Mišić nije nađao (kao Što je uo stalom već i primećeno): ni za sebe, ni za nas.

A to je šteta, — za Mišića, ra zume se. Jer om -je bio u ptilici da, bez ustupaka i kompro misa, u antologiji „za sebe" Dprikaže doista neptrikazan poezije, one bogodane nmičke, antibogdanopopoviće\ i vato progonjene u prošlosti, koja se nije povinovala sahtevima vladajućeg građanskog konformizma", i racionalne ezoterične, čiste, osamnaestokaratne, poezije „S one strane“, pisane i Trimovane u poetskom tranšu i u neZmani og Stvaralačkog nadahnuća. Ali kompromis je u Mišićev

do jednoga izgledaju kao ovi kojima počinje njegova „BRomoranka“: Suručicća, ta mi srce muti, Kad pomislim narevenu drugah, Nto iz gore zentilaju poljem, .I sšležu se, na č!čke, i češlje, Na sundice ružice od ČluWalja.

Divolišu, leti'aju zrakom, Nazžimice, vlaike u povraćeč.,

U poraštu, uz# njih mlađa kola, Ba sundicah, civulj cvikutaju Cveling, crbe, cćicev, cibabajće. Ipak, Mišića je povremeno 0Obuzimala odlučnost kao da rai antologiju „zZa sebe“, pa je izo. stavljao pesme kao Što su: ĐačKki rastanak, Na Liparu, Sveli grobovi, | „Preiprazničko yveče, i slične, ili je za svoju dušu unošio stihove kao što su ovi:

'Kači se moj goli Zaspalo na poslednji pretsmyrtni čumak

Koji sa jednim jedinim Mrilom dolazi kroz uzanu noć

Na kamtar do njeme slabine spušti tvoj slomljeni pupak

I reci joj reci joj lagano: želim ti tešku noć . i

Tešku noč Kijakava amko

Tešku noć bubava kičmo

Tešku noć kljakaya ruko kojoi su izvukli živce i usuli balavi kanfor

Tešku noć buhava kičmo kojoj šu popili vazduh i pojeli kotrenje mesa

ku noć buhava Željo

"Tešku noć kilavo srece

Mišić misli da je ovakva poezija „Jedan od najplemenitijih i najdelotvornijih puteva slobode i saznanja“.

Nema sumnje da bi zbornik isključivo ovakve poezije bio ver niji islaz Mišićeva ukusa u tre uwutnoj fazi njegovog dijalektićkog razvoja. Oyako, zbog komĐromiša sa nama, On je oštao bez vlaštitog »ličkog ošlonca, bez svoga „ugla“, i njegova antologija nije ni mogla biti druk čije rađena nego ovako kako je i urađena: sva u znaku kolebanja, pristajanja i odustajanja, sil

kriterijum uneo Rkolebljivost i nog cenkanja, malih Kkaptica, on mije imao smelosti da do „književne politike“, mnedosleđdno kraja ide za svojim ukusom. Sti svake vrste, neodgovornosti, „Molebao sam se dugo — kaže spletnosšti i šeprtljanstva. Zajedon za Jednog našeg davnog mo no sa predgovorom i izborom, dernističkog pretka, Đorđa Mar gde se u predgovomi govori jedno kovića Kodera, — da li da Ovog a u izboru radi drugo, Mišićeva u mnogo čemu je»linstvenog pe antologija je kao pokvarem sali snika pretstavim sa nekoliko od koji jedno izbija a drugo bpolomaka: napokon sam ipak ođu kazuje,

stao“, Teška srca očevidno Mi- Ali tu već počinje i kritika nje šić je odustao od nehabilitacije nih nedostataka, A ja u fako ovoga našeg pesnika iz sredine wWdugačku kritiku zasad nišanı prošloga veka, čiji stihovi, svi imao namere da se upuštam.

LJ]

Jovan HRISTIĆ:

»Pažnje vredan pokušaj da se naša

poezija osvetli na

: {6j-

Ima u '"eoriji skupova, na,japstraktnijoj srani Matema-

tika, nešto što še naživa Rasluvom antinomijom., Ona glasi ol-

prilike ovako: skupova

postoje dve vrste skupovi koji sadi! sebe kao elemenat i skupovi KoOji ne sadiže sebe kao elemenat. Uzmimo sma skup svih skupova koji ne sadrže sebe kao elemenat — sadrži li on sebe kao eicmenat? Ako ne sadtži -— onda nije skup svih skupova koji ne sadrže sebe kao elemenat, a ako sadrži onda wije skup Koji me a&adrži sebe kao elemenat. U izesnom smislu to bi mogla da bude i -antinomija svih antologija, — sadrže li one, odnosno do koje mete mogu da sadrže 5VOga sastavljača kao elemenat? Da li je jedna antologija više-manje objektiyna · ıeprezentacija jedne poezije, ili je nešto drugo”

Osnova sa koje možemo da “kritikujemo jednu antologiju mema sumnje da je Vrlo relatiivna — reći: zašto ovo, a ne ovo? stav je lišen smisla, je i Kriitičar i antologičar, ukoliko aspolažu dobro zasnovanim ri »ijumima, mogu da iznesu ul nak broj valjanih razloga Za SVOja tvrđenja. Kritikovati _ jednu antologiju da je osiromašfla bpoeziju koja se između njenih korica malazi u krajnjoj je, lini.ii iluzija trećeg čoveka, a ona Je samo iluzija.

Ali ovo može da bude samo „jedan relativizam u prvoj aproksimaciji, Ima jedan, po mom mišljenju, dublji i važniji Dbro* blem, Antologija nije reprezentacija, ona je stvaranje jedne imaginarne poezije. "ime m: slim da kažem da se antologije me sastavljaju imajući u vidu inaprotiy. anašnji odnos prema tradi , i kritikovati je sa tanov mekakvog istorizma i Desmisie mo je, i porazno, (Pada mi ovde ma um da bi se Rakić možđa najbolje -- istinski mogao hvatiti čitanjem Grolove „Predtne Srbije“). To bi mogli da e RKolomana Racš&a — antolo-

| gija u drugoj aproksimaciji, u-

Koliko je istoriski kyriterijum ohbjektivniji.. Međutim, tu već dolazimo (do jedne teško rešljive aniinomije — to je činjenica da je poezija ipak osuđena, da, ža ećinu Čitalaca, thaje samo u antologijama. šta mi danas #nmajmo iz grčke poezije? Ono što nam Raeč, il

Rada, nećemo imati prilike da proveravamo ukus tih vaznih Noloman& Raca koji su nam oštavili ono što su u grčkoj poeziji smatrali za, vredno.da Be Ostavi, ta mi onda znamo o SBTČKkOj poegiji? :- o Imajući ovo u vidu. mi raži_ mo od antologije da bude vena - i potpuni reprezentacija jedne _ poezije — naša briga da potomcima bude ostavlieno među njemim koricama ono Što mi smal-

0. ramo da bi oni trebalo da zmaju

Pitam sc, samo” deca koja su Dpošiuyala, ukus svojih roditelja? |

Tako smo već Sšasvim ograjlmičili jednu antologiju. Ona ni18 me može da bude neprezen-

ogromna Je.

ija, a, to što će ona kasnije er. postulat ekonomije mišljeije samo jdealistička #abda) biti možda shvaćena kao ? a drayanradija samo je jedan od nesporazuma između dya, VrcUlena koja pokušavaju da razumedno drugo,” o i mo poći od činjeniće da tavljanie antologije Btvanje jedne imaginarmne bpoežije,

TAZI A

jedan nov način«

i dđa jea Kkrikkovanje suprotslavljaije toi poeziji jedne druge imaginarne poezije. ŠtO še mumne lično tiče, nikad nisam imao u rukama Uolju antologiju „svetske poeije nego što je bila jedna mala Mi žica koju ysu saštavili Vjiudžinija Bekvji-Uest i Herokd Nikolson. "Po je bila njihova antologija, iu je bilo ono što su oni voleli od poezije, od Upanišada i Veda do T. S. Mliota. Bilo je wvrednil pesnika koji nisu ušli u tu antologiju. bilo je pesnika davno prošlih i zaboravljenih koji su ušli, bilo je pesmika koji su uŠli samo sa jednim stihom, Kad pod mi do ruku dođe neka antologija ja se uvek setim te Knjise — jcr jedino o mu mi Iožemo da diskutujemo oko jedne antologije jeste ukus njenog sastavljača, i mjegova dosladnušt.

imaginarno,

Ma šta mi mislili i mogli da mislimo o antologiji Zorana Mi-

Šš nalazim da je jedno van svake sumnje — da je on pokušao da na svetlo dana (ili na svetlo antologije) izvu Jednu tanku nit u našoj poeziji — nji vefleksije i Kkontemplacije, sDpivitualnu struju u našoj poeziji, :erebralnu struju. Naša Je bOezija bila i suviše zdravorazumstvujušća ali premalocerebralna i premalo intelektualna.. Tu ima još jedan, kod Zorana Mižića, kriterijum koji je tečko definisati — lo je Kkvrjterijum autentične poe#ije, originalne i slaŽžne poetske ličnosti, koji se sa onim prvim meša, Imajući u Vidu sedam uwavika naše poezije, on je pokušao da pronađe Ono u čemu se one najmanje Ošsećaju

antologije,.

— to Je ipak šamo negativni kri

terijum. "Do. bi bila jedna ozbilj

na i 'principijelna, zamerka o kojoj još ostaje da se diskutuje. Međutim, đemo · majdobronamernije 1osšuće, onda vidimo da.je ona u najmanju ıuku pažnje vredan

pokušaj da se maša poezija :O- .

svetli na jedan nov način, se WOtkvije suštinska veza naše savremene poezije sa poezijom NIX. veka, da se pokaže koliko

je našu savremena poezija ra· dicionalna, — a biti fradiciona-

lan je, za mene, najveća pohvala koja. o jednom umetničkom delu 0ž6 da se izmekne. Stara je činjenica, da posle Van Goga mi više ne možemo da ' Rembranta posmairamo onako kako smo Sa dotle posmatrali. Isto tako posle Dušana Matića mi ne MWioŽžemo da Wtieriju ili Vojislava posmatramo onako kao Što smo ih posmatb'ali — to je, čini mi se, omo što je ova antologija hte la da pokaže. Njoj ne može bjti prebačeno da nije veprezentacija, pošto to nije ni trebalo Ga buđe. · Možda je W'čbalo učiniti jedno — ŽiLVovati do kraja tu hipotcetičnu objektivnost ı ostati samo na ODnOm prvom kriterijumu, po kušati da se ostane na cconebralnoj, intelektualnoj ili spiritualno) tradiciji u nasoj poeziji. 'Pada bi antologija bila znaino manja, ali koncianija i kohenvent nija. Ovako. mi imamo i Steriju i Ownjanskog (ne Kkrijem da bih Ovog dirugog uvek ŽLDLVOVAO OQO nom pivom).i Drainca i Matića, Tu sad dolazi jedno pitanje tipa: zašto ne OYO” — zašto” ne Svpska građanska: poezija XVIII veka? — i jedna, osma, navika naše poezije — nedostatak, neznanje poetske tehnike, Svojom tasplinuacošću, svojom nocodređenošću, neveštinom kojom &u sačinjene (ovaj izraz nije nimalo pežorativan, naprotiv) dve pesme u Ovoj aniologiji pale su mi u oči — to je „Biražilovo" i „Ma Bohčmoe“. Ovu poslednju imao sam tu skoro prilike i da Čujem na jednom veceru posvećenu na Šoj poeziji između dva rata. pored toga što je savršeno lišcna svakog smisla, ona je i savršeno. lišena svake unutarnje koherencije, "o tehničko pnanje, kao niko posle njih u našoj poeziji, imali su nepravedno zaposštavlje ni pesnici XVIII veka. Duboko sam uveten da u svakoj antiologiji, koja u sebe pusti Mušickog, Zahariju Orjelina i još neke, naši toliko „hvaljeni Crnjan&ki, Rastko Petrović Rađe Dyainac, morali bi znatno da izme-

ne svoja mesta &kO ni po čemu drugom a ONlO po CcCelovitošti i majstorstvu koje se u pesmama onih prvih ogleda,

tradiciji koju su naši romantičari, učinivši lime više štete ncSo koristi našoj poeziji, zaposta vili. Ako bi se htela da učini jedna revalorizacija naše poetskc trasiicije isticanjem te spiritualne linije, kako ju je nazvao Borislav Mihajlović, građansš poezija XVIII veka ne bi smela zaboraviti. Takvu evalorizaciju izvršio je svojevremeno u Kngleskoj T, S. Mliot sa t.av. „metafizičkim“ pesnicima i dramatičarima „Elizabetinne · epohe. Čini mi Se da je vreme da i naša građanska poezija postane piredmet jedne takve zevalorizacije. Antološija Zonana Mišića Opominje nas da je vreme da i naše doba, stvori «a sebe jednu srpsku poeziju, kao što Je ono prošlo stvorilo poeziju koja se našla u aniologiji Bogdana Popovića,

sea

ako, antologiji pri.

a jan

Ovaj napis za »Književne

novine« ima za cilj da OSpo=

ii neka pogrešna tumačenja Janka Polič Kamova, i zato.se u njemu meće govoniti o Kamovu kao kompleimoj književnoj ličnosti. Pokušavam. da odredim mpiravu vied nost ovog, bez summie,.žna= čajnog pisca koji je u 24-tloj godini podlegao sklopu nekolikih bolesti i ostao u Bax celoni, na. groblju za Tiepoznate slrance, bolnice Santa Craza, zaboravijen, zaborav-

lijen, zaboavljen. .Na ovome

je primorala zajsta.opravdana mpobreba da se prilikom aehabilitacije Kamova izrekne i tačan sud o vrednosti i značaju velikog mweteče naše psihološke pripovetke,

U tom cilju ja ću Uuskoro objaviti jednu iscerpnu ski~

a za monografiju o Janku Poliču, a' ovoga pula ću se zađižati na jednoj, po mome mišljeniju, pogrešnoj i jednostranoj oceni koju je u prefiprošlom broju »Književmih novina« «ao pesnik Zvo nimir Golob.

Nije u bitamju samo 'Oogrešna ocena Kamovljeve bo ezije! Prećutkivanjem diu-

gih daleko vredmnijih slrana'

njegovog dela, data je ipogrešna ocena Kamova u cclini, Znači, da je osnovna greška te ocene, tog prikaza Janka Polič Kamova, bila u tome što se pisalo samo o njegovoj poeziji (nije sad ni bitno što je ta ocema bila pbogrešna), „veličajući mjegove pesničke sposobnosti, i što je naročito važno, potpumo prećutkujući Kamova pisca novela i lakvtdija (roman još nije otštambpan). či-. ja je vrednost iznad svega što je napisao i po čemu se jedino uzdiže ı redove naših klasika, zauzimajući tamo vrlo značajno mesto. Najpre, nekoliko veči Kamovu — pesniku, Kada su se 1907 pojavile četivi knjižice Janka Poliča, bio je to -·atak na hipokriziju ustaljenog reda i mora– la zagrebačkog purgera, na sladunjavu Muzu 1radicionalne rimovane hrvaiske po

BAŽIMO.

ezije. Prvi istinski i majveĆi purger koji je iskalio svoj bes na ovu mpePverznu Sshemu lirike, bio je niko duiugi nego, Antun Gustav Matoš. U pamfletu pod naslovom »Litika lizanja i poezija pljuckanja«, Matoš je bestidno izređao niz uvreda i lime zakopao za uvek Kamova — pesnika. Neću se ov de zadržavati na zaleđini oVog napada, koji može biti povod za jedmu mezavidmu temu o našoj kritici, ali sma TStram da je Matoševa ocena. te litike, iako drastična i nepravedna, doprinela da se Kaemov, napuštajući zauvek poeziju, prihvati proze u ko joj Je postigao takve rezultate, da je kašnije neminovno usledilo ono priznanje koje je Matoš dao početkom 1910-–te i ponovo iste godine, u mekvrologu, nekoliko dama posle tragične . Kamovljeve smu'ti,

Da li bi Kamov ikada postao istinski pesnik, to je TiTtamje ma koje je nemoguće dati određen OodgoVON., se tiče poezije Samov je ori~

ginalan „samo werogramski; formalno je umeo slobodam

stih (Da li je bio prvi?), po-

dražavajući biblijsku . »Pesmu nad pesmsmac i 'Time doprineo razbijanju čvrstih

okova vime u našoj svelkovnoj poeziji; u pesnički jezik uneo i» vulgarnu. pagansku

več wmpsovača i buntovnika. »On bijaše oličenost jedne

psovke besprimjerno bestijal ne, kanibalske demonske, sa 'tanske«... piše o njemu Vla dimir Čerina. S druge strane Kamov je epigon biblije

i Kranjčevića. Pažljivi čitalac maći će i nešto Branka i Zmaja, i to u drugoj knjizi, u kojoj je mešto mirni ji, određeniji. Još jedna činjenica je ovde od nesum-

njive vožnosti. Kamov se počeo baviti literaturom kroz poeziju i to u svojoj

19-toj do 920-te godine. Sle-

deće četiri godine prefstav-

ljaju ozbijan rad na bDbrozi.

Sam · Kamov mije. imao po-

hvalno mišljenje o svojoj

poeziji, Smatrao je da je lo i

UR NS% 0, a Et a am, Pe ij |: .

Što |

š a | i ||

njegov početnički uvod u onu Književnost koju je »Psovkom« i »Ištipanom hbar lijom« idejno odredio. Navodeći neke od slavnih karalk

terisfika ove Poezije, želeo sam da je u sklopu celog

Kamova postavim na zaslužemo mesto. To bi značilo

MWiamov

da je ona kuriozitet svoga vremena, ali nedovoljno nadarema da, bi Kamova ustoličila ma olimp:skom {fronu. gde su se u ono vrem» nalazili Vidrić, Kranjćčević... kasnije Nazor, Ujević, Krleža — alo uzmemo samo razdoblje do 1918–te,

Ono po čemu je Kamov za nas dragoceno otkriće, bila bi, dakle, njegova Đroza, Po njoj je ovaj pisac jedna od najzanimljivijih pojava naše književnosti!). Donckle srodan futunizmu,. Kamov je Vi lo blizu „egzistencijalizma, kome prethodi za nekoliko decenija. U te vode donele su ga magične priče BĐdga Alan Poa i novele Dostojevskog. Tada je počeo mazohistički da ispituje sebe ı tm rezultatijma da sablažniava ondašnjeg čitaoca „Zabavne biblioteke, pestoralnih tema na. Žorž Sandove ili Zagor-

ZLATKO TOMIČIĆ:

»Dosegnuli a«

1956) linija po

(„Lykos“, Zagreb, "Tomičićeva razvojna kazuje pesmika koqa koga prirodni kontinuitet u stvaanju ničim Sspoljuim nije bio ometan

niti presecan. U „Pismima Mah tina Lipnjaka“ Krklec je, „još pre fuij-ćetizpi gođine, zabeležio ove tačne redove: „Po šem je mišljenju Zlatko 'Pomi jedna od istinskih nada naš

ali ne Do fomće što

moderniznuı kao takvom, već sto Sa Što na Ssvjež, nov. izvora i neposredan mnačim uspjeva da oblikuje &svoje livške doživljaje“. Ako su » Ove pronađocne reči tada, još uvek odnosile nu jednu od „ištinskib mada“, danas, po vođom ove samovodne i jedinstvene zbirke, onc se mogu upotrebiti bez ikakva oguradivanja, U „Dosegnutome ia" su *adržane obe pesnikove koncepcije, jedna ispoljena u »Vodama pod leđinom« i dvusm

u vilo zapaženoj i hvalienoj leni „Četvrtoga ne razum! jem“, Ljubav prema zemlji i

zavičaju, anfejška, muška, slepa:

ljubav prema ženi, sa tragičnim zvucima čovekove nedoumice i

sumnje. ljubav bolna, iskonski, neponovljiva. Tomičiću je pošlo za Vukom da ostvari snaZan BSDOJI i sjajno jedinstvo svih lih vVie-

i s. .. 595 driagN" epa . vaja ve 4 „29 99 ye : :: \ 0: \ yd 7400 FON 5 UA i , a jĆ 8 · \ TAMI, (SAN M OM NAM \ M | ORNNNIN BAČŠGOVN A WIMMNNON DRVA WR ONA Mi ariAM | i „ a e MIA ANRON GG “~ aa Y\\Nu IJ OON VN VN WO voja M M Mat IO a BiS MM} SHA ANN i > M: MI Kć*

(aa <>

POM! 200/0//11 ill NA

Panl Tora:

Na MON PMIMMIF „(WP 1 igri ya 04411 Vi '|

: 0, IN]AMONAN (pili r:4 U}

MAA araMMJMMIf MAMA a 0} sf MUN MAA MIN - Wii O MNATIJ } MPU ylJ/ ye,

NAWMHI

WWW 2 AN 2.3 200 MN 0) //| [(}

Pesnik

Zlatko "Tomičić

emociju JB. 11

lih stanja, da nemir i wišsaono urazumi: uspeo dvadesetak pesama ove Knjige, da muajstorskom rukom iskleše me OUOo Što je nerv trenutka, tražio, Već Ono što je ohn.sam 1 sebe i svoga pevanja iteo, Pored tananih, svežih, potočića, autentične linike, tu spadaiu „Stabla iz sviju šuma“, „Orači“, „More“, „Zemlja“, „.„Beskonačna, vječna voda“. „Jadikovka“ „'Di oštani daleko«, »Crna MBvo«. »O disej mrolazi kraj sirena“, „Molitva jednom gospodinu bogu“, „Pogledaj ka domu svome, an– đele“, „Marija bijelih uku“, „Ne moj. umrijeti“. Došegnuti ja“ i druge. -

U Tomičićevoj se knjizi pojav ljuuje i jedan novi vic pevanja,

kako u poeziji ovoga besšnil tako I u našoj novijoj boeziJiI u opšte. On jc sadižan u trećem

pesme o maga cima, medđvedu, kralju Alkoholu i Atili, Ivonična, pritajeno humotistična reč, sa puno alegori,j skih mogućnosti, lirizma, sa smislom #ža Dpoetsku ištoričnost. zvonke „snažne, nužno kostimi rane pesme, buntovne, krepke, pesme bolne groteske | &sDpasonasnc Skepse, j al Opšti utisak je da se Tomičić u „Dosegnutom ja“ najvi še približio sebi, Što znači: i drugima. M 9.

ciklusu. To su

S. KOSLAV:

»Generali obaveštajne službe«

(Izd. »Rada, Bčograd, 195G)

Knjiga iz političke pboblicistike, koje osvelljavaju zbivanja prošlog tata i zakulisna, širem citalačkom krugu sasvini nepoznata sredstva borbe, mi zaista malo imamo, iako se nc može reći da dela ove vrsle kod nas ne pobuduju znatno interesovanje. Izvesno, na tom podiučju, S. Koslav svojini ranijim knjigama »Tuagom nasilnikaa i »Dosadalo se ica Kkulisa« s pravom je stekao gzasluženu afirmaciju koju knjiga »Generali obaveštajne službe« ubedijivVoQ.potvrđuje. Utvrđujući da su Kklasična 'vremena obaveštajuce” službe ı da romantični heroji ŠDpi junaže nisu u našim vrećemenjiba više- nego zanimljivi bodatci. o ranijem radu obaveštajnib sluŽbj, —o S. Koslav je dao i neWoliko prikaza vanredno ulbedljiivih puimera lične samoinicijative, snalažljivosti i hrabrosti nekoliko velikih. špijuna TL Svetskog. rata („GCicera““, afera: Dr. Riharda Zorgea, sovietskog obaveštajca u nemač&oj ambasadi u 'Tokiu, Kristiilana ULinderpmansa „MHing-Konga“ i drugih). |__- .

S, Koslav se nije ogranmičavao na prikaze uspeha i neuspeha samo »mtelidžens Servisa ili IV. Odeljenja Crvene Armije, nacističkog »Abvera« ilj francuskog »I Biroa« Promenljivu sreću, iza nenadne udarce i moralne kvalifikacije pojeđinih pbodviga obaveštajnih službi u foku IT Sveiskog rata, S. Koslav prikazuje kao komponente jedne obaveštaj ne aktivnosti koju, publicist, da nas, mora da u svetlu objelitivnosti iznese pred savremeno taoca. U ovoj Wnjizi za našes čitaoca, od posebnog će dnleresa biti prikaz uloše doratnog dopisnika »Politike« iz Tokija. Bran ka Vukelića, koji je u radu za sovjetsku obaveštajnu službu po+ magao dr, Zorgeu sa razloga svog antifašističkog stava, Doskora nepoznate činjenice O »Cicerovoj" (Ilijaz Bažma) službi u jugolsovenskoj ambasadi u Ah-

afera

Božidar STANČIĆ:

»NEMIRI«

(„Razvitak“, Zagreb, 1956)

Ima puno OoVakvih imjižica, i svakim danom il je sve više. Mdicije su 1o sa uslovnim maslovima „Koraci“, „"Pragovi“, „Puve stope“, te razna privatna i poluprivatna iždanja. Rezultata je tu malo, ali najnezgodnije je kad ni klica ,ni nagoveštaja makar, nema. A dStančićeva Zbirka, pesama je lep primer Jednog plemenitog, neagrešiVnos bočetništva. Dve su životne i'me oko kojih se on nemilosru. no vrti: ljubav prema devoj i, sentimepialna i u toj semlinientalnosti trpko tragična, dosta

dečačka, neptevedena na jezik simbola i esencije, bez snage da u tom Bpektvu ljudskih ·osećanja utka neku novu boju. „Druga mu je tema, nemjt, Ali iakav nemir? Uzbuđenja šu tO0 koja svi ljudi ošećaju u dodiru i prijateljevanju sa malini , štvaima, sa prirodom, Sa, zavičajem, kao i sa vaznim dyugim oblicima života.

„Nemiri“ su igašli kao draga

knjiga biblioteke „Razvitak“, koju uređuje Juraj Jaldami. M. D.

kari pre rata, nepoznati po:atci o njegovom jugoslovenskom pDoOreklu (Arvbanas, roden u Piištini) — ne manje su interesantne. Autoru bi se moglo zameriti Što je, u želji da opovrgne nee pogrešne informacije, dao odviše mnoso prostora citatima iz Kknjige savetnikg nemačke ambasnde Mojziša koji je sa »Cieeromu do lazio u neposredan kontakt. No u celini ova Kknjiša je ispunila ambiciju svoga autora koju dje istakao u kratkoj uvodnoj belcšci: »Odvojiti istinu od aži, smišljene dezinformacije od pioizvoljnog senzacionalizma.« Voeoma zanimljiva, ova Knjiga zanista je đaleko cd svakog senzacionalizma po dcoiimentovanosti obrađenog materijala.

V. PP, 6

IVAN RAOS: »Gaudamada&« i »Rmjiga o Taguart:ma (>Ibi i Lykos«, Zagreb, 1956)

Zadnjih dana šle godine po javilo se u kn im izlozima nekoliko TBtaosovih knjiga, „Kiše i konjanike“ smo ocenili u pro šlom broju. »KRnjigu o. Taguar+tima“ i, mnogo više, „Gaudanma du“,. pročitali smo sa .weporoci vim uživanjem i pažnjom, Nema šta, nadahnut je Haošov tekst; fabuli'anje mu je vešto, smišijeno: lirski damari tanani, čudnovati, snažni. Pa. opet, čovek ocstaje lı velikoj nodoumici, pitajući se: šta hoće Ivan Raos? TKRakvu istinu o životu otkriv ju njegove čudne priče. Možda je to otkrovenje da „postoji ncšto između neba i zemlje... o Čemu naša mudrost i ne sluti“. Ako im je to cilj, plašimo se: da, je taj cilj odavno, a sa Poom konačno ostvaren, Pišac je, ćinj nam.s5e, svestan tog probijanja otvorenih vrata: pa ipak, ne može. ne ume ili neće da odoli vri\ogu mistikc koji ga mami. ZDOS toga se \dovio ma prošt i efikasan način. Naime, nijedna od ovih petnaestak Tantastičnih priča, sa, Yadnjama koje se odvijaju u staroj IHelađi, sr'ednjevekov noj Italiji, i Špawjiji, Prahcuskoj, Britaniji, Nizozemskoj, Nemačkoj, Skandinaviji, Poljskoj, Rusiji, Bagdadskom kaliatu i Indiji nije toliko ozbiljna da bi prekomermo podvukla, svoju Yremonsku deplasiranost i postala smešna, Pigac je, negđe van priča, ili u jednom zvuku utkanom u njih, zadržao puavo ma jedan spasonosni ventil sigulnosti: pa tako, ako njegova mistika kao alegorija nema rešenja, njeno gravitiranje parođiji ie vPIO izvesno, 'Pako Sc dogodilo da, je „Gaudamada“, i pored hniza OtvoPenih zagrađa. inierešantna i ušpela Knjiga priča, našlala u senci Poa. Te senke pisac je svestan. ; iy

»Knjiga o Taguartima« je mla dalačko Raosovo ostvarenje, poetsko delo sa nizom uspelih frag menata, ali koje jasno svedočj: da Raos. inko poseduje zanimljive lirske osobenosti n okvirima proze, ipak nije pesnik.

Ako je sklon da n svemu viđi prst sudbine i čudo slučaja, čap' Se to ne 1026. uvek i svuda, pa Prema tome i danas

i ovde, naći? M, D.

kine »Guičke vještice«, Kamov je došao do satanskih predela ljudske | potsvesti, gde ne postoje granice dobrog i zlog, humanog i zverskog. Sa prizvukom vedđre inonije bio je u stanju da ismeje dve, njemu najteže, smuti i da nađe dovoljno snage da savlada u sebi sve obzire i sva osccanja, . Bio je to zaista ukleti i prognani Kam iž knjige Mojasijeve. · UV Kamov je kbrozu pjsao CUdesnom lepotom neneda, ali zar je moguće drukčije, kada su glavni junaci DŠrVe” zni zanesenijaci, ošamučen! mali građani francjozefinižma. i kada se glavni od njih, pisac, neposredno i iskiromn' ispoveda svome peru. Pisy je majčešće u prvom ali i kada to nije slučaj, Kamov poznaje jedino sebe. Svi ovi marionsgtski klovno-

' vi njegovog dela, klovnovi

njegove, već izumrle genera cije rodene na krilu Khuena Hadervanija, samo su deo egocentrične Kamovljeve ličnosti. Tako mlad, Kamov je vrlo brzo upozna» strašno naličije jednog 'društvenos sistema i u svome delu naznačio njegove mračne reflekse. Ali bez obzia na sve valutacije vremena kojc zaboravlja jedi uzdiže dru ge, Kamov je uvek moderan i nema bojazni da će te pri-

bUGJ 1

du uzrok divljehija,

če o ljudima strašnih viđolruga ikada prestati da bu-

Nedovoljno cenjen, bole. stan i otsutan za SsVOga ŽiVoOta,, Kamov nije uticao na svoju generaciju njegovi slu

7”

čajni sledbenici tek danas.

pišu »Kamovističke« votke.

Nije imao tu &reću da za života bude štampon ij cenjen. Objavio je svega 'pet

Tipo-

novela u časopisima i četi“ri Wmjige stihova uz novčanu

potporu brata Vladimia, 'Pako ne može da se govori o »kamovizmu« ili o ranoj pojavi psihološke pr:poveftke kod nas, jer je odjek tog stvaranja izostao sve do naših dama. Dobar deo rukopisa doživeće uskoro Drvo izdanje. Kako će to primiti naš čitalac — neizvešno je, ali se može računati na Vaspitnost ukusa koji ie takvu prozu danas prihvatio i našao u njoj ono šio je najlepše, Kamov zato iz objekijvnih razloga nije uticao ma generacije koje su dolazile i upoznavale samo senitimen talne splinove njegcvos života O kojem su slušali sa divljienjem. Posle Kamova naša pripovetka nastavila je

spori hod iz XIX u XX vek, 1) x U ovom mabpisu, koji ima

više namenu da opomtsne na naske zablude bpzi g:edanju jeda

na Kamova, nemoguć se našto odredenijce to bi mogšso bili si jednu opštiju, temeljniju diskusiju o Janku Polič — Ka movu. Iskreno bih želeo da ovakva diskusija ocftpočne i da u njoj uzmu učešća i ne= k| stručnjaci za Kamova, kao što su Tadijanović, Ivaštinović, Nikola Polić i dr.

To bi bio najefikasniji mnačin da se Kamovu napravi

zasluženo i časno zadobije-

no mesto u istoriji književ-

nosti. ji Vlada Bunjac

Mario TOBINO: »Slobod

ne žene

Maljana«

Narodna knjiga, Cetinje, 1956

Davno, negde na početku naše ere ispričana je naivna bibliska priča o tome kako je Isus Nazavećanin oterao demona iz čoveka u krdo svinja. Ganutljiva dobrota jurodivih, za koju zdravi ne znaju, dugo nam je bila uteha u borbi protiv,čoveka koji je čoveku vuk. Svaka.snavremenost je za sebe tražila uiehu pred strahom od stanja u komcoe ljudsko biće pre staje da bude čovek. I uvek se to činilo u suznoj poetizaciji te najemje ljudske bede, te nainiže stepenice na lest-

vici ljudskih stradanja. Sa strahom su ljudi vršili tu-

žni lirski ceremonijal rastroJenosti svoga duha na stepen svele ludosti koja oplemenju je svet i tu istu ludost, kad postane »opasna po okolinu« zatvarali između četiri gola zida i... nastojali da na nju zaborave. ·

U naše vreme o tom problemu reč imaju bpsihijatri,

oni koji stoje u neprestanom sukobu sa inkarniranim duhom što se oteo neumilmoj logici prirodnih zana i vinuo uz Struju svemu oko sebe ubrajajući fu i samoga sebe kao deo te iste prirode, sveden na jedno jedino osećanje, misao ili opšesiju, lišen razaorcdnosfti doživljaia i prividno, subjektivno, istrsnut iz lanca uzroka i pošledice u kojima se i sam kreće, Knjiga Marija Tobina je niz isprekidanih lirskih fragmenata psihijatra o njegovom viđenju takvih stanja čovekova duha i njegova napuštena staništa u ljudskim bićima, koja ostaju da žive svojim životinjskim instinktima, nesvesni svoga položaJa, Ova knjiga dostojsnstvene tuge i tople ljubavi za stradanja „čovekova, čiji su protagonisti manje više svi

vidovi pomračenja ljudskog

uma, nema pretenzija ni da nas uteši ni da poetizuje 1040 inkarniranih patnji što leže »gole na iravi« u zidinama ludnice, s neprijatnim zadahom čoveka-životinje. Hiljadu i četrdeset ih je na broJu, svaki drukčiji a svi zaJedno stvaraju jedan maleni svet koji se iščupao iz korena prirode i u jedva dve tri karike zakona koje je sam sebi propisao, sapeo svoje biće kao u začarani krug. Ts bino ne pokušava da nam 1spriča njihove povesti, samo pokatkad, uzgred, zahvati bonešto od onoga što su ova bića bila pre no što su došla i njemu, u Maljano: šknt je kad govori šta ih je dovelo ovamo i kazuje nam to samo u nagoveštajima, detaljem preko koga se često. preleti 1 ne misleći. On nam priča njihove frenutke, nevezane njihova stanja bez uzroka, njihova jalova htenja bez rezultata, sa svim neočekivanostima koje su ovde i pred viđene baš tako neodređeno — kao neočekivanosti sa koJima se ratuna. Ovi isftgani životi nemaju svog kon-

tinuiteta, oni za Tobina počinju ovde u Maljanu i tu oni malo čega „zajedničkog imaju sa onim što su bili pre, sa onim što ih je doteralo u ovo stado koje časna sestra Djoćinta svakoga jutra isteruje »golo na travu«, sa Ovom gomilom „jedinstvenih životinja koje i na sebe same ruku podižu. u ove velike dnevne sobe koje su »vlažne i mračne« i gde se »po podu, zidovima, stolovima i klupama motaju mahnitanja, znoj i isparenja i tužni i zlokobni erotizam žena«, među ove go le zidove iz kojih »izviru nji-

hovi gestovi, sukliaju zeči pomešane sa pesmc r«, gde su oni slobodni da se »raz-

mahuju sa svojim ludilc.m bez ostatka«. I zapravo to mahnitanje, taj tužni nemoćni erotizam žena, taj gorko komični ponos, u ovim obezličenim bićima, donet otuda spolja, ta sumanufa hrabrost u kidisanju na sebe samoga sa onim što ih je doteralo u dinim oružjem, te hipertroTirane simpatije za životinje 1 cveće i avetinjski strah od bolesti što je ispunio sve oblasti bića i suvereno ovladao njime — to i jeste sadižaj Tobinove knjige. Ljudi su ovde svedeni na zbir mu– skula što »postaju obične, poslušne i mračne sluge ludila« koje im daje »snagu koja se teško može objasniti običnim merilima«: oni su ovde biblisko krdo svinja u koje je ušao demon. Pa ipak, i za takve, Tobino gaji nežne sim patije.

_ Tobino ne tieši plemenitošću jurodivih, voli ih ali ne ističe njihovu bolesnu svetost, oh upozorava (nehotice, naravno) na neuravno{ieženost psihe modernog čoveka, na mogućnost urastahja njegovih korena u vanstvarnosti, U nagove: tajima, on je korenje ludila ispreDpleo kroz sve okolnosti u koJima živi moderni čovek, i u bokolebanu pborodicu, i socijalnu neravnopravnost, nemaštinu, u aristokratsko krv no nasleđe, u ratove, u eške deformacije koje je čoveku njegove zemlje načinjo Tašizam. Ludilo je našlo teren -da u splet života savremenog čoveka u If{aliji razVije Vreže svojih korena.. Psihijatar Tobino to svakodnevno gleda, a čovek 'Pobino uzdržanom iugom upozorava. . . T još jedan' kvalitet ovog izdanja. Odavno nismo imali ovako skladno odeven tuđi tekst našim jezičkim ruhom. Prevodilac Nihša Stipčević Je izvanredno uspeo da sačuva iskidani ritam origina– la i da pritom ostane dosledan prirodi našega ioezika, a autor predgovora, Eros SekVL obogatio nas je još jed-

nim literarmim poznanstvom

koje nam «svedoči o lepim Tezultatima savremene jtaliJanske literature.

Mila Stojnić