Književne novine

Godina VIII. Nova serija, br. 46

uuu. TO Ir umu„__–J MANIJA STIHOTVORSTVA

Eši. FENCI

| W našem shvatanju kulture, ako se može govoriti o nekoj vrsti kolektivnog raspoloženja, još uvek se živo' oseća romantičar–ska trađicija:: da je. poezija, kao vrhovni rođ književnosti, hleb i wimo svake kulture. Ta je koncepcija zastarela, ona pripada, neporatno, mladosti nacija i mladosti kultura. U našem izdizanju pceiznad svega, i po cenu odricanja od čoveka i života, kao nekog višeg. smisla ljudskog boravka na zemlji, kao vrhovne apoteoze Čoveka i njegovih moći, ima nečeg naivnog, guslarski primitivnog, bespomoćnog pred znanjima i saznanjima koja nisu poetskog reda. - U modernom svetu, posle smrti romantizma i sve fluidnijeg raspada disiđentnih romantićarskih pokreta i pravaca, kult poezije odavno je ustupio mesto trezvenom poimanju da je poezija samo jedna grana književnosti i da je cela književnost samo jedna ljudska aktivnost među tolikim drugim, da i poezija, i literatura uopšte, imaju svoje mesto i svoju vrednost u horizontalnom sistemu ljudske delatnosti, u kojoj je samo jedna među drugima, ravna među ravnima. Kult poezije, po svaku cenu i iznad svega, onako kako on Zivi u našoj.praksi, pubertetski naivno, ima svoj koren u arhaičnom divljenju stvaralačkim sposobnostima čoveka, u mitološkim (nenaučnim) verovanjima da se pesnik, kroz čudo i otkrovenje, izjednačuje sa bogovima...

Krajnji je trenutak da dediviniziramo i pesnika i poeziju, da ih vratimo životu, gde jedino mogu naći hranu za svoj ljudski opstanak. Krajnji je trenutak da svoje shvatanje poezije podvrgnemo zakonima njene stvarne uloge u svetu ljudi, njene stvarne“ funkcije u procesu ljudskog savlađivanja prirođe. Uzdignuta u nepojamne sfere, u kojima ni ljudska moć shvatanja ni ljudski zakoni hijerathije nemaju šta da rađe, i sama poezija će se sasušiti i dobiti zlatnu patinu sa svetačkih oreola srednjovekovnog slikarstva. Spasimo poeziju od zastarelog martirstva!

Trebalo bi imati hrabrosti i izvršiti jednu komparativnu analizu statističkih podataka evropske izdavačke delatnosti. Čini mi se da bismo dobili sliku koju bi vredelo, sa pozicija psiholoških i socioloških, temeljno proučiti: mi smo, sva je prilika, žemlja u kojoj se, relativno, štampa najveći broj pesama. Jeste, istina je: ko u Životu nije napisao stiha, bolje da se nije ni rodio! Ali, koliko ih se malo rođilo, od Branka Radičevića do Milana Deđinca, đa bi živeli u stihu? Od svih vrsta književnog izražavanja, poezija je, paradoksalno, i najniži i najviši rod. (Zar nije tako, na svoj način, i. Sa. ostalim rođovima?). Najniži: kada u njoj nema saznanja, kada je bez pokrića u svetu nauke i iskustva, kada „cvrkuće i pevuši dobro poznate arije koje uspavljuju misao, banalizuju sluh. Najviši: kada otkriva nove aspekte ljudske realnosti, bilo one spoljne ili unutrašnje. Banalna poezija uvek je vegetirala u jednom izolovanom, konvencionalno izmaštanom svetu, u kome nam je poznato svako „dobro jutro“ i svako „laku noć". Ona sublimna, uvek je bila, i sve odlučnije biva, esej u stihu, ona je uvek sadržavala, ili, bar, podrazumevala, silu iskustva i silu relacija,

U tom parađoksu poezije, kod nas, zjapi nepremostiv jaz: one prve je· mnogo, nepojmljivo mnogo, za naše izdavačke prilike gotovo basnoslovno mnogo. Napiše ·čovek nekoliko pubertetskih pesmica, kao školski uzor imitacije Dušana Matića, Vaska Pope, ili Steve Raičkovića, i on postaje priznat i poznat pesnik, sa boemskom oreolom žreca i mučenika, i štampa jednu, drugu, tredu, desetu knjigu stihova, isto onako bezazleno i naivno (da li?) kao što se zaljubljuje u prvu, drugu ili desetu ženu. Čoveku dođe da vrisne od jada i bespomočnosti: vratimo poeziji njeno „dostojanstvo: nije

to bezazlena igra u dečjem dupku, ni trenutni zanos na klupi Kali-,

megdanskog parka. I poezija je poziv celog ljudskog. bića, i ona traži, više no što se misli, razvijene intelektualne moći odgonetanja i mašte, skepse i oduševljenja.

Zato je u svetu tako malo poezije, tako malo pesnika. Kada jedanput i kod nas počnemo poeziju osećati samo kao jedan vid ljudske umetničke delatnosti, a svu tu delatnost samo kao deo opštih napora da savladamo i čoveka i prirodu, onda ni kod nas više neće biti toliko mnogo stihova i pesama, i poezija će opet dobiti svoju čast i svoje dostojanstvo. Naša kultura prebrođila je već svoju pubertetsku fazu razvitka. Zato: treba, u interesu daljeg razvitka naše pisane reči, našeg romana, našeg eseja, naše drame i naše priče, i, pre svega, same naše poezije, upotrebiti sva profilaktička sredstva za sprečavanje daljeg širenja one mladalačke bolesti koja se zove: manija stihotvorstva.

——_-_______ _____________________________________________________-___ — ———E qY"—

_ Mrbapisti pređlažu.da se u Makedo)

Žzasade drvećem,

BEOGRAD, 12 JUL 1957

Naravno u Beogradđu, uništavanje drveća u Beogradu. Često mislimo sa tugom na uništavanje Beograda, njegovih sveđočanstava prošlosti, njegovih arhitektonskih spomenika, starih kuća, izgleda i atmosfera nekih ulica. Ređe pomislimo kako je drveće u Beogradu, u gustim baštama njegovih kuća stalno nestajalo, kako to pretstavlja jedan dugogodišnji pokolj.

Beograd nije · imao feudalnih domena, lovišta i parkova, koji su sada u mnogim zemljama Evrope pretvoreni u najlepše javne parkove i pretstavljaju' njihovu najveću dragocenost. Stare, privatne beogradske bašte nestajale su zajedno sa starim primitivnim kućicama koje su ustupale mesto novim, „evropskijim” kućama.

Izgleda da se tađa nije osećala potreba za stvaranjem javnih parkova. Glas Emilijana Josimovića, pryog · urbaniste oslobođenog Beograđa, da se gradski bedemi Koji su išli današnjim ulicama: Kosančićev, Topličin, Obilićev venac, preko Trga Republike i dalje Skadarskom “ulicom, da se ti bedemi tada, 1867, konačno nepotrebni da se stvore

ı skoj ulici poseče drvored i platani pređ Radio Beograđom.

Petar Dobrović: Stara Juka u Dubrovniku

gradski 'sađovi, ostao je:usamljen i bez odjeka. Samo nago= veštaj te ideje je parkić kod. „Proleća” na Obilićevom vencu i onaj pređ: Domom armije. .Jedino što je krajem XIX veka:u tom pogledu učinjeno u Beogradu bilo je zasađivanje Gradskog polja Velikog Kalemegdana. I to je i danas naš jedini, majlepši gradski

park, naš voljeni, nenadmašni Ka«

lemegđan, simbol Beograda.

Ne zaboravimo ni park u Topčiđeru, nastao za vreme prve vlade Kneza Miloša i u njemu ogromni, čudesni platan, stodvađesetpetogodišnjak, već ođavno poduprt i oslonjen na štake, urasle u ramena njegovih' grana. Imamo još i

Oliver MINIĆ

Avalu, koja je za vreme Turaka bila sasvim gola i pošumljavana je tek za vreme Kneza Miloša.

· Posle rata, rušenjem visokog i krastavog zida bivše dvorske bašte, dobili smo na poklon divan mali park, divan zbog svog, verovatno, stogodišnjeg drveća, inače ne osobito znalački, komponovanog i po vrstama odabranog i uprkos primitivno vođenim stazama.

Eto, to je, čini mi se, sve ili skoro sve, čime Beograđ može da se podiči kađa je reč o njegovim zelenim stanovnicima, Ne mislim da sentimentalno branim drveće kao jedine pretstavnike „prirođe” u našem ' veštačkom, kamenom gradu ili da možda ponavljam oveštalu krilaticu o „zelenim plućima grada”. Ali hoću da potsetim da i drveće, koje godinama raste i razvija se, koje decenijama traje tu poređ nas, da je i ono sastavni deb bića građa u kome živimo, ne privode u gradu, jer prirodno nije više ništa u građu. Dakle, drveće ima veći značaj u gradu nego što mu to obezbeđuje utilitarni karakter osveženja atmosfere, davanje hlada itd. i

'Podići drvo ne zahteva mnogo izdataka ali traži veoma mmogo vremena. Da bi drvo došlo u doba zrelosti treba mu više vremena nego čoveku. I zato svako zasađeno drvo. je posao koji radimo za sledeću generaciju, ali svako posočeno drvo, to je oširomašenje nas,

onim čime nas je zadužila prošla ·

generacija.

Ne volim nove, mlađe parkove. To je“valjdđa jedna od retkih stvari čija mladost nije lepa. Ali sve-

stan sam da je to tek ulaganje za

Milost za drveće!

Eto, iz tih razloga osećam neku pobunu, pomišljajući na. sistematsko nestajanje tih dragih bića u centru Beograda. Neodoljivo pomislim da li u nama još živi duh krčilaca hrastovih prašuma Srbije. U XVIII i XIX veku to je značilo poći putem ekonomskog i kulturnog napretka, početak kulture ze-

Nastavak na 8 stranj

LBST ZA WWII ŽEVNOST, UMETNOST 1I DROUŠTV-E-N_A PI T:ATNIOMA _, i

az»

Cena 30 din;

TRIBINA

Jurjoslovenska antologija

ili antologija jugoslovenskih naroda

Živan MILISAVAC

Povod. ovome napisu je pripremanje, bolje reći razgovori oko pripremanja jednog poduhvata ne bez. određenog značaja: antologije jugoslovenske književnosti za inostranog, „dakle nejugoslovenskog, čitaoca. U ovome slučaju radi se o antologiji jugoslovenske literature na esperantu. Poduhvat je sam po sebi za pohvalu, i kom petentni faktori trebalo bi da pomognu njegovu realizaciju, jer bi preko ove antologije jugosloven= ska literatura doprla do najudaljenijih zemalja sveta i, s druge strane, jer je ovo u izvesnom smi slu pionirski .pokušaj koji nam može dati dragocena iskustva pri likom pripremanja antologija na drugim jezicima.

No baš stoga što ovaj poduhvat ne treba potcenjivati, neophodno je skrenuti pažnju zainteresovanih na izvesne principe za koje se zalažu inicijatori i organizatori, s koji su principi,. po našem meSlienju, neprihvatljivi kađa se mađi o antologiji namenjenoj inestranom čitaocu,

Antologija o kojoj je reč zamišljena je kao antologija književnosti. Drugim rečima, predviđen je đeo za srpsku, za hrvatsku i za slovenačku Književnost, svaka u posebnoj knjizi (u kojima bi bili pomešani poezija i proza). Ovi principi su obrazlagani činjenicom da.su Srbi, Hrvati i Slovenci posebni narodi, da su u prošlosti živeli pod različitim društvenim i političkim prilikama, da i danas žive u svojim nacionalnim republi kama. Makedonci bi, po ovoj kon-

Nastavak na 9 strani )

PORUKA SA PLANINE

niti kurjaci zavijaju sa ćuvika,

U planinama danas, kad snegovi ne silaze, |

u planinama. danas, kad na večernjem svodu naglo kao vatromet grmenje zvezda procveta i rasklope se široka krila vidika,

u planinama danas, gđe zlatna pređa leta

čadorje svuda diže i gora gori prilazi bliže, u planinama danas

šumore naše reči u proklasaloj travi, gledaju naše oči u cvetu jagorčevine,

u račvastom borju naš ponos grana i snaži i nove ljubavi doleću k nama

ko ptice iz modrine, dok mi trajemo ovde na večnoj mrtvoj straži.

Od mrtve mladosti naše mladi su svi vrhunci,

i ova dolina, i krto blistanje voda,

i zemlja mlada sva je;

ko ruka drugu preko ramena prebačena,

S dlanova naših u ponoć uzleću ždrali

i oblaci na naše grudi spuštaju glavu,

iz našeg osmeha svitac svoju malenu svetiljku pali i noć raspleće svoju viticu grgoravu.,

Katkađa nam se samo,

dok tako spavamo. u kamenju, pričini da iz daleka grokću plotuni, katkada nam se samo pričuje, dok tiho spavamo pod kamenjem, da odnekud dopiru glasovi

o nekoj velikoj buni...

I najednom sunce, krupno i jedro, nad planinom

jekne i razlegne se kao ogromno zvono: na zbor se tada saberu borci; i jedan uz drugoga zaborave na sve što beše teško i bono.

Iz dalekih ravnica, sa reka i sa njiva,

iz fabrika, iz građova i sa šetališta

polaze tad povorke, jedna u drugu se sliva, penju se i stižu na ove naše visine i začas od naše doline smrti

sabor života biva.

našom se živom snagom planina ova paše, iz naše rađosti košuta bela dubravom ovom. sađa hoda, iz naše mrtve tuge žežena duga sjaje.

Đuza Radović