Književne novine

| ag "|

ZAPISI O JEDNOM PUTOVANJU

Završio sam večeru, razmišljajuči kako ću stići do železničke stanice. Ali, kao što je pljusak počeo svoju letnju igru dramatičnim rasterivanjem „nedužnih posetilaca letnjih bašta i vijanjem šetača ro \Wlicama, tako je iznenađa prestao i ja sam mogao da odem do železničke stanice po pokvašenom asfaltu. U kupeu orijent-ekspresa bilo je dosta mesta da se čovek ispruži. Kasnije je đošao i san.

Kišobrani

Posle kraćeg zadržavanja u Za-.

Brebu'i: male šetnje trgom ispred Glavnog kolodvora, gde se šareni velika grupa đaka na ekskurziji, umoma i izgubljena u nepoznatom građu, vratio sam se u kupe ekspresa koji nastavlja svoj brzi put prema severozapadu.

Kroz prozor vagona viđe se plodba polja u kojima se povija zarudela pšenica i sazreli ječam. Deea, kao uvek i svuđa, stojeći pored stada koja uzimaju svoj dnevni obrok trave, mašu vozu. Livade i ledine su prošarane baricama. Na perajima nekih parcela kukuruza primećuju se tragovi grada. Šteta nije katastrofalna, ali se ne može izbeći zebnja od eventualnih nepogoda za koje ima još dosta vremena. U daljini su brda i planine čiji se vrhovi gube u oblacima. Pađa tiha kiša. Stariji čobani, među kojima ima najviše žena, drze iznađ glave otvorene kišobrane. Te tamne pečurke nikako ne mogu da ukomponujem u ovlažene, prozračne sliko plodne ravnice. Za jedno ekskluzivno oko posmatrača Koji traži harmoničan utisak, ovi kišo-

putničke meditacije, nego prolaženje kroz plodnu ravnicu,.ili probijanje između slovenačkih brđa kada se čovek povlači u sebe. istarski kras, izbrazdan belim prugama puteva i putanja, prekriven je octvorenozelenom, „rezedastom vegotacijom — retkom travom i kržijavim stabljikama otpornog drveća. Iznad tla izdižu se stene, najapstrakinijih skulptorskih varijacija, uobličene bizarno, ali sa puno mašte i duha. Sve kuće su slične jedne drugoj. Ravne fasade nose tragove nekoliko, uglavnom svetlih, boja, sa prozorima koji su zaštićeni jakim drvenim Kkapcima. Oni štite i od sunca ı od vetra.

Buzet. Imaginarni srednjovekov- ·

ni gradić na nedđalekom brdu svi pažnju vezuje za sebe. Ujutro on gubi svoju realnost. Zamkovi okruženi visokim zidom. Mnogo više liči na kulise koje autentično pretstavljaju turistima stil srednjovekovnih istarskih gradova, nego mesto u kome i danas žive ljudi, Vijugavi put vodi iz doline u grad, Gradska kapija ga deli od uzanih ulica između zbijenih kuća. Iznad crvenih krovova visoko se diže taranj crkve. Zbijen na vrhu brda, odvojen od ekoline, neupoređiv sa bilo čime što se doživelo gledanjem iz voza, Buzet ie dobro zamišljeno iznenađenje u kome svaka slobodnija mašta može da zamisli oklopniks= na konjima, sve ono što je danas muzej i literatura. Ali n;je sve zaustavljeno za potpun doživijaj. Eno, strmim putem se spuštaju kola, koja vuku dva ogromna vola.

Zoran Petrović:

brani nanose mnogo veću štetu pejzažima, nego koristi ljudima nad čijim glavama lebde. Potrebno je, maista, imati mnogo smisla za disonantne akvarele pa prihvatiti owakvu sliku polja u letnjem jutru. Ali to su samo subjektivna raspoloženja 'jednog putnika koji sedi u svom Kupeu zaštićen od neprijatnih dodira vlažnih kapi. Voz menja okolinu i ne dozvoljava da se pašmnja veže na duže vreme za jedan edređeni utisak. Pod navalom sličbih slika čovek se povlači u sebe, ga mislim na more.

I Građ iznađ realnosti

Istra, Ponovo otkrivanje upoMmnatih krajeva krije u sebi jednu &pecifičnu draž. U doživljavanju viđenog kriju se i neuhvatljive vibracije iskustva. koje donosi nova, đubija uživanja. Istra, dakle. Duga maršruta vozom biće uskoro završena. U Pazinu, buđimo oprezni zbog verbahe asocijacije, posle obilaska građa i njegovih kurioziteta, nastaviću put do Kopra autobusom. Sađa tek vidim da je prekid putovanja u Ljubljani dobrodošao. Odmor mi je poslužio da sakupim snagu za nove susrete, za prihvatanje neobičnih slika predela koji pruža mnogo više mogućnosti za

Nesrećnim slučajem, 1 jula ove godine umro je od posledica povređa hrvatski književnik i javni radnik Drago Žerve. Rođen 18 a prila 1904, Žerve je, završivši prav ne studije, napustio svoj rodni

Istru, i po raznim gradovima Hrvatske bavio. se advokaturom. Posle Oslobođenja vršio je nekoliko dužnosti, a poslednjih godina bio je direktor drame i intendant pozorišta na Rijeci,

Primorski motiv

Pazin, iznad ponora i ponornice

U Pazinu nepripremljenog putnika, koji skuplja utiske bez određenog plana, ne čekaju naročita iznenađenja, Možda i zato što su do njega prethođni ~ utisci o građovima viđenih iz voza. Dugom ulicom između lipa koje precvetavaju stiže se u centar građa. Istim putem dolazi se i do kaštela, srednjovekovne tvrđave kraj koje se ponovo razmišlja o upormosti i smelosti davnih neimara koji su na ivicama provaljja izgrađivali tvrde gradove za vlastelu i njihovu vojsku. Žeieo sam da se tog jutra umijem vođom iz Pazinskog Potoka, koji ponire baš ispod stena na kojoj je zdanje starog grada. Ponornics se više nikada ne pojavljuje. Prgr.postavlja se da se u svom podzemnom proticanju deli na ne-

·koliko rukavaca koji pretstavljaju

slatkovodne izvore na dnu Jadranskog Mora. Nemoguće je doći do obale Pazinskog Potoka ovim putem, i ja se umivam vodom koja curi iz česme, nedaleko od mesta odakle posmatram stene. Nestajanje reke u podzemne provalije doživijava še auditivno, jer je huk vode, koja se oprašta sa svetlošću dana, jedini znak da se ovde odigrava nešto, lepo, stravično i neshvatljivo u isto

IN MEMORIAM DRAGO ŽERVE

Žerve se u svojoj književnoj delatnosti bavio pretežno lirikom i dramom. Prva knjiga njegovih pesama bili su „Čakavski stihovi“, objavljeni u Crikvenici 1929 godine. To je poezija o malim ljudima pesnikovog zavičaja, Istre, ' pesme u kojima se naizmenično prepliću sumorni i veseloanegdotski motivi. Kao pozorišni pisac, Drago Žerve je svojim komndijama „Reakcioneri“, „Karolina riječka“, „Radi se

vreme. Da bi se potmuli'i misteriozni zvuk vođe, koja ponire u pod

zemlje, dopunio blažim” šumovima,

priroda je u šupljinama stena pružila utočište mnogobromim čavkama i divljim golubovima. Njihovo kruženje i njihovi krici slažu se sa onim nejasnim osećanjem koje se budi u čoveku dok usamljeno iščekuje da se nešto dogodi. Ništa se

ne događa, međutim, i očekivanje ·

je besmisieno. Vreme je bilo da se požuri na autobus. On će me odvesti do mo-

ra. A tu će početi novo putovanje

i novi doživljaji. .Sve ovo što se. ·dogodilo pre njega pretstavlja ce- .

lmu za sebe. Zato je treba izdvo-. iti, da bi susret sa beskrajnom

površinom koja ima svoje nemire

i zakone, bio potpun. Žika Lczić

ŽAN ŽIRODU: „BELA” („Nolit”, Beograd, 1957) U ovoj Knjizi nalaze se dva bavna romana Zana Žirodua: la” i „Simon patetični”. To su, reklo bi se, čudnovati skupovi na> sumce mabacanih, ođvojenih, dekem ponovanih momenata, ali se sve io na kraju prikuplja i objedinjuje u jeđnu sigurnu celinu. U pitanju je sveži i bogati romansijerski „izraz, koji iz najobičnijih stvari i događaja izvlači ljudsku radost i tragiku. TU pitanju je pesnička tanamost, mašta, igra puna vedrine i misaonosti. Ljubavma fabula romana „Bela” propraćena je sukobom između ministra pravde „Rebandara, svekra glavne junakinje Bele i porođice bivšeg ministra Dibarđoa, te se tako pojačano osvetljavaju odnosi i priHke u Parizu posle Prvog svetskog rata. NLjubav između „Rebanđarovš snahe; mlađe uđovice Bele i Filipa,

lju„Be- .sina bivšeg ministra Dibarđoa, wa-

wvršava. se tragično baš zbog tog suKkoba: kađ je Rebanđar sve spremio đa osudi Dibardoa pojavljujie se BeJa, koja izjavljuie da je ona spalila izvesna dokumenta i tako osujećuje osudu Filipovog oca, bivšeg ministra Dibarđoa, inače čoveka neobično zaslužnog za Francusku, iskremog i pravog patriote, Rebanđar to razume kao izđaju, a Bela odgovanra — ja volim Filipa, — čime se prwi put jasno pokazuje „postojanje ljubavi između nje i Filipa, Saznajući da između te dve porodice nema pomirenja, Bela završava tragičnom smrću. Događaji. koji su van fabule romana služe kao iMritika vlađajućeg pariskog društva tog peviođa. Roman „Simon patetični” je istorija mlađića koji dolazi cije, To je životni put pun samoumlađalačke zanesenosti, Glavni junak

iz provin=

vwerenosti, pun sunca i ljubavi. Simon je pametan, otmenm, plemenit mlađić, u koga se zaljubljuje Gabrijela, Lucija, Blena, „Ana — i sve one, lepe mlade Parižanke, pronose kroz njegov Život istinsku sreću, sa jeđva nešto malo bezrazložne mla» đalačke patetike. Priđev „patetični” je samo laka ironija kojom Žirodu često prekriva samouverenost svog

junaka. TZ. E.

* DRAGOJLO DUDIC:

„DNEVNIK 1941 GODINE"

Privlačnost ove knjige ne leži samo u njenoj sadržajnoi potki kojom je obuhvaćeno jedno legendarno vreme, poput onih snažnih, maštovitih, nepokolebijivih dana iz 1804 god., već i u samoj ličnosti bpisca ovog „dnevnika, seljaka Dragojla pucca, starog veterana, „SOluncn,

o stanu“, „Brođ je otplovio“ i đru aim dao značajan prilog našoj posle ratnoj komediografiji. Po njegovoj humorističkoj pripoveci „Volovi dolaze“ snimljen je popularni domaći film „Barba Žvane“,

„I nikad me neće već nazađ bit...*, rekao je Drago Žerve u pesmi „Bog domovina”. Njegovom smrću jugoslovenska književnost ! kultura izgubili su jednog značajnog i vrednog poslenika.

- Desimir BLAGOJEVIĆ ·

DOLAZAK MEĐ

Vi niste hteli one duši verne, : i ra

samoću cveta, samoću boez stotinu lica; vi niste hteli vode neizmerne, i

ni zveri što se ruše sa litica. ~ | &

ljubavi same?

Dođite, zvani! u čas gorčine uskomeša!

Dođite pre no samoća ukraj

Tamo gde počivaste s nežnošću kao kamen, tamo gde spuštahu se kiše,

tamo gde stravne dane

tajno Sunce br:še

i dijamanata strašnih seva plamen,

i qde sa zora sleću krila ptica,

gde srebrno se njišu grane

i do nesvestica dasa

poji samo Amen,

št

Št

jer rane kaplju jer se mrači!

— tamo po tragu za rukovanjem Sunca i polja, na koje sve sad grne;

tamo po tfagu: koja .je ljubav bolja,

i kome voštanicu veću pali;

po tragu znog za kojim se svrne

k'o Zemlji i nebu svetlost da smo dali..

i vi sravnjeni s

(Gde da se moli

... AF dođe i nezvan sa gore crne i u sebe se spušta lestvicama tame;

— i mesto. ptice koja nebu prne .

i mesto Sunca s naših strana, dižu se zvona, zapevka obasjana za one koje volimo:

O gde ste ruke, venci kao vode?

Gde da sc molimo?

dođite tamo gde · gde se i patnia

„”& } Š ., .

RANORANIOCE

i oči? Da l' iz njih ususret nam brođe

"Kako da odolimo?

I dasi? gde poljupci što nas mame? gde da se molimo? a Al dodj'te i nezvani

o crno vode

o se nastani

leša! Hitajte da se poverimo zori K'o suza 'peče! Hitajte melemnih ruku, pones'te basme sobom,

krvlju što će da isteče,

Vi uzaludni zbog ljubavi, vidari, vrači, vi nezaposleni zbog ljubavi koju treba da izleče,

grobom,

dođite da uzdignemo zori krila: S: zbog gorčine mračno je gnezdo sebi svila!

mo,

kako da odolimo ?)

Dođite do naših tavnih strana, dođite tamo gde je noć već bila,

je bilo rana, skrila,

da Zemlju k'o jabuku s grana

bi, . za one koje vol

bacimo u maručje Honila!,..

imo

(1950) i

koji se, odmah posle sramne Kapitulacije, našao u prvim „ređovima, kao rukovodilac, organizator i bofac pod zastavom KPJ, gđe je i o» stao sve do svoje tragične pogibije na Zlatiboru, u prvoj ofanzivi.

Dnevnik je vođen od avgusta do movembra 1941 godine.

Nezaboravne su stranice na kojima Dudić daje stravične panorame popaijenin seca, porusenin drumova i mostova na glavnim saobraćajnicama prema Ljigu i Valjevu. Mno gobrojne diverzantske akcije do u sitnice su opisane muajstorskom Cičinom rukom. Alii, centralno mesto u Knjizi svakako pretstavljaju borbe kođ Mrupnja, u kojima je učestvovao i sam Dudić, Snaga, vitalnost, energija sa kojom su šesnaestogodišnjaci i starci „djurišali na bunkere, našla je autentičan ođraz na stranicama ove blistave i sumorne Knjige. Kažem i sumorne, jer poslednje stranice dnevnika na Kko-

jima pisac opisuie početke bratou-

bilačke „borbe · (izdajstvo .. četnika),

Dragojlo Đudić

nose u sebi nešto od veličine I sna» ge antičkih tragedija,

Nedostatak | umetnički potpuno

izvajanih, plastičnih likova, Dragoj- .

lo Dudić je sasvim iskupio jednim celovitim, čeličnim likom naše narodne armije i revolucije, čije su se konture već mogle nazreti u no-

'vembarskim maglama, kroz koje su

se probijale prve cete partizana, gonjene vetrom i šibane kišom, ledenom Kišom kasne Jeseni, avionskih bombi, mitraljeza i topova, ı Zoran- Milić *

AJVI KOMPTON BERNET \ „STARIJI 1 BOLJI”

(Izđanje ,,}osmos", Beograd, 1957)

Ovo i slična dela treba da upotpune i prodube naše poznavanje najboljih romana savremene engleske Književnosti (mađa tek očekujemo „Ulisa”). Ajvi Kompton MBer-

net uživa ugled smeclog reformatora,

engleskog: romana; neki Kritičari je stavliaju uz Virdžiniju Vulf. U svom .bogatom opusu (koji je počeo 19i1

godđinć) ona je dosta eksperimentisala. „Ispod mirne površine, koja je sačuvala smisao za ćutanje i sluh za tokove vremena, divljaju bure čoveka”. Njena studiozna raščlanjavanja sudbina i karaktera u sitne čestice, koje se nižu maticom zvazvoja događaja, poglavito se tiču porodice. Ne samo da je pravi karakter i pouka knjige „Stariji i bolji”, razmišljanje o novcu i smrti, svireposti i nekažnjenom zlu, nego je to Kkonstruisana i izbalansirana vizija događaja i ljudi, koji su mogli đa se kreću i Žive jedino pod uslovom da osciliraiu oko paukove mreže jedne umorne žene, koja smisao Života viđi u sikianju i ovaploćenju zla. Protagonisikinija · širi otrov oko sebe, a okojiina, intoksinirana diše u ritmu Koji neminovno dovođi do triumfa zla. Međutim, prisutna je i strasna želja i privrženost ljudskom otporu u živolu, otporu Koji ruši autoritete. O

Usvajajući ili ne, razma mišljenja

o vrednosti dela „Stariji i bolji”, koja potiču ođ poznatih Nritičara: Edvina Mjuira „(„Kompton Bemet

piše kao da pre nje miko nije pisae roman”) ili Elizabete Bouen („Ona je prekinula sa svim Kkonvencijama u romanu”), bitno je za njenu metođu da dođaje meprimeftno nemer–ljive kvantove, koji đonose jedno smireno hladno zračenje (ovaj roman zahteva usretsređenost, Kulturu poimanja i rekreacije i mneverovainu pažnju čitaoca). Razvija proces koji liči na „zastor sa varljivim,

· skrivenim šaramz iz kojih se izvla-

če ili u koje se uvlače kandže oštre hao m mačke, iza kojeg se vode oštre i gorke prepirke duše, da Su svirepost, osveta i strast, ono što je najviše srce, irivijami u po ređenju sa velikim časovnikom društva, koji otkucava neminovno, i jednom zauvek, iza zgusnutih velova tog zastora, „Ovu bujicu dijaloSa sa sigurnošću i prefinjenim osećajem za gipkost rečenice, prenela dje u naš jezik Milica, Mihajlović.

Vladislav Tišma

* CRNAČKA POEZIJA

Ova mala Mnjiga crnačke poezije đonosi nam još jeđan dragocen susret sa poezijom čija arhitektonika, muvika i ritam uvek privlače pažnju kao doživljaj Sveta koji nam je još Mvek,'i po psihologiji i po ambijentu, vrlo dalek. Stvarana pod specifičnim uslovima jednog podneblja, na čudnom «glasovnom «materijalu bunom polutonova i zvučnih kombinacija koji su nam strani, sva 'prošeta vatrom podneblja, strasti, zvuk: 1 temperamenta, ova poezija dopite kroz ovu knjigu do nas, možda malo

· umanjena po Kvalitetu, jer prevodi

ma koliko bili uspešni ipak'ne mogu da uhvate boju, tanane vibracije i unutrašnji ukus originala, pogotovu ako je njeno umetničko tWkivo pravljeno pod jednim specifičnim, za nas dalekim „zakonima. Možda je ova hnjiga imala malo veće ambicije neBo Što je mogla (po broju strana) da. ih ostvari. Ona nas uvođi u poeziju Afrike sa nekoliko pesama, zatim u ernačku poeziju pisanu engleskim j francuskim jezikom. EP:

Zajedno sa folklorom, „Dprimitivnom” skulpturom u Kojoj je afrički crnac plastično oblikovao svoj đoživljaj sveta, rasla Je i poezija sa Svojom specifičnom tonskom harmonijom, na bogatom zvučnom izrazu bunom unutrašnjeg ritma, i živela je kao umetnički tramsponovani svet želja, strasti i krvi Afrike. Plameno

podneblje „zahtevalo je svoj adek, vatni izraz u pesmi, u slikama i ritmu.

· Američka crnačka' poezija Koja je u knjizi zastupljena najJeminentnijim pretstavnicima (Lengston MHJuz, HI, čard Rajt i dr.) imala je drugi but razvoja. Počevši od đuhovnih Dpesa• ma gđe su metaforama ! simbolima iz mitologije izražavana „unutrašnja kolebanja i strasti, preko bluza koji je kondenzovao tugu za Afrikom, do snažne savremene poezije čija vred» nost ne zaostaje iza vrednosti poezi. je belog čoveka. Formirana pod us}ovima ropstva, segregacije i patnje ona u dubini nosi glas Afrike, njen ritam i Krik, i jednu iskonsku .te• ćniu za slobođom. bale Crnačka poezija na francuskom jeziku bila je pod direWtnim uđarom Dogate francuske Kulture, pod udarom njenih pokreta i previranja tako da su se i eminentni crnački pesnici priklonili tim pravcima. Žak Rumen koristi nađrealističku · tebnihu za obradu crnačke tematike, zatim Sime Sezer, jeđan ođ najsnažnijih crnačkih pesnika, takođe se koristi nadrealističkom tehnikom. - TRI Vanafrička ecrnačka poezija Je u metnička sinteza estetskih dostignuća moderne poezije, njene fakture, metoda, i crnačke tematike sa njenim specifičnim ritmom, temperamentom i snažnom emocijom. 07%; Predgovor Dr. Petra Gubherjne je znalački urađen. Z. Jović

LJUBIŠA MANOJLOVIĆ: „VETAR”

(„Nolit”, Beograd, 1957).

Od svih Mnjiževnih sta čitaocu Su uvock najbliža saftirična 'dela, jer ona moraju najviše ispunjavati za-

niev savremenost, A 1 cinjenica što je u njima uvek nešto izvrgnuDO | poismenu 1 I(rIUCI, „SVakako

doprinasi tome da sć fa literatuta najviše čita, oko nje i o njoj 5e najviše govori, valida zato što je najDiza mnemirnom·: covekovom du» bu, Voli čovek ponekad da se pbiSmehne i samom sebi, svojim, ma nama, svojim slabostima, a takođe i} slabostima đrugih, svojih komšija, sugrađana i svojih pretpostavlienih, U iome i Jeste najveća đraž satire ako se izuzme ona poznata istina da satira u društvu preuzima Mlogu · lekara,

Baš u fomc je i vrednost knjige „Velar” JUDISE manojioOvića, '“QTIdaset i tri kratke s&atirične priče, koliko ih sadrži ova Knjiga, pret stavljaju lep prilog našoj savremć” noj satiričnoj književnosti, Sa stra mica ove Knjige čitalac prepoznaje pmoge ličnosti koje sa okružuju u svakoanevnom zivoimom siaoDraca” ju. Manojlović je u syom Književ“ nom postupku majstor dočaravanja atmosfere i trenutaka, a takođe i dobar slikar ljudskih karaktera i, u Svom pošvupku umnogome otseca ina Cehova, ~. Vor CERAK ta

"Tematski, njegova Munjiga je. VID raznovrsna i preistavlja u noku FU“ ku Ččltav jedan presek društva, ČO“ veka u mnogim životnim situacija” ma u kojima se našao w ovom nš” šem doživljajima. bogatom Yremenu . Naravno, knjiga ima i mneđosfata“ ka: ponavljanja i bamalnosti. obič-

. nih kozerija. Oseća se da su neke

od ovih satira pisane više ga tre” nutnu potrebu, dana, kao „reakcija ma neki događaj, a da se pritom #74" boravilo na umetničku stranu obra”

. de teksta, Ali i pored tih nedosiš“

taka Knjiga „Vetar” pretstavlja %

edimijiVu lıeMUITU. USpečle ilustraci" je Dragana Savića tome još više dO” prinose, Oe „ČIM