Književne novine

Btober

Kemip

priča..

~ Ne tešim se ni narodnim poslovicama, ni naučnim. otkrićima, godine su godine! Žao mi je što neću: videti ovo ili ono, ali pošto je to logično, ja se ne bunim... nikada se nisam bunio protiv logike.

Na licu akađemika Robera Kempa izbija onaj izraz mlađog studenta koji se oduševljava Volterom i Stendalom, koji otkriva pesnike; lice koje izrana postaje merodavno jer izražava kritičnost i oduševljenje i dobrotu, jer u njemu nema ni zagriženosti ni pristrasnosti. (Šta sve kritičar mora da shvati, da osudi i da... oprosti!). Kempovo lice je dobroćudno. Mora da je dobro prošao kroz život, bolje od ostalih. Mnogi postaju tvrđi i nemilosrdni posle šezdesete, a za njega kažu da je postao blaži.

— Uvek sam rekao ono što sam mislio. Da li sam sada blaži zato što vremenom nalazimo u sebi sve veći deo morala i praštanja? To je prirodna evolucija. Kemp gleda u otvorenu beležnicu. — Kakva ste pitanja spremili? Pa to nije francuski! Zar to nisu ruska slova?

(Šta će obična, stereotipna pitanja u ovom ambijentu? Bolje je slušati i posmatrati). Soba u kojoj sedimo toliko je prostrana, toliko ispunjena najrazličitijim predmetima kao đa je muzej. Ali prvo da 56 orijentišemo. Zaseban paviljon —d odvojen od bulevara Kliši sa dva dvorišta — stoji na uzvišici i čini se kao da nije na domaku velike arterije u kojoj život teče punim tempom. Spolja tamno obojen, on ne obečava ni ovo prostranstvo ni belu dnevnu svetlost koja probija kroz niz prozora smeštenih ispod tavanice. Povezujem delove enterijera sa fasadom, situiram otvore i ziđove kao da rešavam ukrštene reči. Zatim dolaze đetalji: „slike, nameštaj, ćilimi, ukrasi, Na jednoj polici visoke posude sa latinskim natpisima — zbirka starinskih O tegli, duž zida nekoHo rezbarenih ormana iz doba Lu-

ja XIV, mnoštvo skulptura, fotelje najrazličitijih stilova, veliki pisaći sto, predmeti iz kovanog gvožda... Svaki predmet ođaje sakupljača koji traži umetničku vrednost. U dnu jednot uđubljenja na širokom fran Cuskom krevetu leži kameno telo jedme žene u prirodnoj veličini ono mi se u prvom trenutku učinilo kao pravo — koje verovatno čeka da se pođigne i uvrsti među ostale.

— Zar to nisu ruska slova? rekao je maločas Kemp. Da vam govorim o pozorištu! Možđa se po broju pozorišta može oceniti kultura jednog naroda. Bilo ih je više u Pompeji nego što ih je danas u nekim milionskim gradovima., Ali da vidimo još Št a se u pozorištima daje. Ja mislim da je sve ono Što je napisano od kraja prošlog Stoleća pa đo četrnaeste sada mrtvo slovo. Sve one društvene i salonske drame, kao na primer Bernsten (Bernstein). On je posle onoga Tata osećao da nije više aktuelan i hrabro se trudio da donese nešto novo, ali nažalost nije uspeo. Ja sam sačuvao sve pozorišne programe od 1897. Da vidite samo, u onom razdoblju nema ni jedne stvari koja bi

· danas bila upotrebljiva. Razume se ni Saša Gitri. On ne odgovara ni nama ni omladini. U vreme kad je naša zemlja prolazila kroz najteža

iskušenja on je pisao o bračnom trokutu. Zbog toga je Rene Dominik i rekao u jednoj svojoj kritici: „Šta se to tiče Francuske da li je gospodin Blonđel prevaren?“ Te nasilne zavrzlame zaista su zastarele, Ja se slačem sa današnjom. omlađinom koja to ismeva, mislim ma one obrazovane mlade ljude koji sveže gleđaju, koji se ođuševljavaju i napadaju... dok šira publika ne zna. Ja nemam ništa protiv bakala, ali njihov ukus nam ne može biti ni ođ kakve koristi.

Ono pravo pozorište rodilo se ponovo sa Klodđelom. Nasuprot onom razdoblju do četrnaeste, razdoblje od dvanaeste do četrnaeste donelo je pozorištu velike vrednosti. U to vreme smo prisustvovali i otkrovenju Pirandela. O njemu se može svašta reći i misliti ali je ipak on taj koji je nađahnuo pozorište novim duhom. I on još uvek ostaje... Valeri, na primer, mnogo manje... on nije dovoljno dinamičan za današnji svet. Taj period nije značajan samo za pozorište već za francusku literaturu uopšte. Svakako će iz tog vremena ostati nešto za kasnije. Posle ovoga rata mi još nismo dobili ekvitalenat za Pru sta i Žirođdua. Ima 'dosta zanimljivih stvari, ali je pad osetljiv.. Rat nas je unizio kao da nas je maljem udario. Postoje talenti, ali veličine...! Da, Sartr, svakako, mnogo cenim. Samo kad bi hteo malo više da piše. Zanimljivo je da je taj veliki pisac ustvari vrlo skroman čovek. Literatura zahteva od pisaca da se prilagode savremenom mentalitetu, đa opišu današnji svet, ali u tome se ne uspev8, uvek nastaje neki zastoj zbog toga što mlađ pisac tek u četrdesetoj godini daje nešto određeno i zrelo. Neobična je i zamršena epoha u kojoj živimo, a tako je i malo napisano o njoj! Može se reći: poezija mlađih, izvesni eseji i poneka drama to je sve što je potpuno novo. Trebalo bi shvatiti da mi danas živimo u jednom sasvim novom humanizmu No, ko će to prihvatiti kada se još u školama podučava onaj stari? Često pomislim da se uvek iznova treba vraćati Platonu. Koliko je toga napisano od njegovog vremena do danas, a on je ostao čitav! U današnjoj Kknjiževnosti nema đovoljno reda. ni kontinuiteta. Ali čak i u matematiku je dospeo nered! I u nju su se Umešale iluzije: jedno vreme se iz determinizma otišlo o verovatnoću (probabilisme). Za poneke je to bilo vrlo privlačno, ali već nakon dve godine su morali đa. se vrate na determinizam i Brolji (Bro glie) je izjavio: „Možda sam se prevario”.

(Kemp je upalio svetla. Poneke slike izgubile su pravi valer SVOjih boja, druge je veštačka svetlost ulepšala, I na trgovima Blanš, Kliši, Pigal je verovatno isto Oova~– ko. Nastao je trenutak kad nešto prestaje i nešto drugo nastaje. Da li je to osećanje prolaznosti i mene koje uzima maha ili znak umora ?).

— slikarstvo je danas više no

“ikad postalo jedno traženje. (Kemp

gleda u jedan crtež, možda Koktoov). Možda smo i suviše uviđavn!i prema apstraktnim? TI to verovatno zbog toga Što smo. počinili tako veliki greh prema impresionistima. Kad pomislim da ni Sezan nije ce-

Lazar Vujaklija: Naselje

Njega'

nio Van Goga, da je Zola Ymwrekeo tako rđav sud o Sezanu, da je Gogen otišao tako daleko da umre pre vremena... Ja ne volim apstrakine, a ne volim ni Pikasoa. Neosporno je đa je on odličan crtač i da je veliki slikar, ali sada većina njegovih platna izgleda kao da se igra sa bojama, čini mi se da je to traženje originalnosti po svaku cenu. I Matis je bio veliki slikar, Poneke su mu stvari vanređne. Ali ona kapela! To nije ono što bi trebalo da bude. Koktoa volim. Čini mi se đa je današnjem slikaru potrebno mnogo više misaonosti nego ranije.

Kemp polako uzima cigaretu, pali je. (Da, ja sam suviše đugo Oostala! Htela sam još toliko toga da čujem., Ustajem, .zahvaljujem se, polazim...). — Možete li opet doći? Ako imate · emena, dođite prekosutra u isto vreme... (Kako je pogodio moju želju?). (Možđa su ljudi kao gradovi. Kemp mi se čini da je mnogo obuhvatio, stvara Se asocijacija sa onim drevnim, tihim trgom de Vož. On je u svom malom prostranstvu ono Što je Plas de Vož u Parizu).

Kao nešto novo primećujem da ne teku dva već četiri drvoreda kroz Plas Blanš. Između žena koje znalačkim i obećavajućim pogledima ocenjuju muškarce koji prolaze, korača teško i spokojno jedna časna sestra. Žene koje će svu noć šetati ovim trotoarom zagledaju je misleći možda da joj je bolje ili da joj je gore nego njima. Iz buke sirena, razgovora, uzvika izdvaja se glas čoveka koji nadvikuje ostale: „Ovamo, ovamo! Ovde je pro vod, ovđe je zabava! Najlepše žene Pariza!”

Juliju Najmon

Bio VITORINI ,

„Ja 'mislim da je veliko poniženje biti pisac. · Primetio sam to kod moga oca, koji je bio potkivač i pisao tragedije, i nije cenio svoje pisanje tragedija više od potkiva nja konja, Štaviše, kada je potkivao konje, nije nikada prihvatao kađa bi mu rekli: „Ne tako, već ovako, Pogrešio si!" Gleđao je svojim plavim očima, i smešio se ili smejao; tresao glavom. Al kada je pisac, davao je pravo svakome za po nešto“. *

DVA AUTOBIOGRAFSKA VIDA KOD MARSELA PRUSTA (PROJEKCIJA ! PROFUZIJA SAMOGA

SEBE)

Prvi autobiografski vid autobiografisanjem ličnost... Druga autobiografska

liaya profuziijom (rasipanjem) samoga sebe, Ssopstyenih osećanja, sopstvenih uzbuđenja... U pru-

stovskom „Traganju“, Marsel,

„ja“, ostvaruje upravo OVU

đelima. . . autobiografskih kombinacija. .

kod Svana... Između Svanovog

i bolesnog Prusta; društva i Prusta koji se povlači đu Svana koji oseća da umire i

NJI IJ III III II III III III.

TI III RUM Avangardistička drama...

Nastavak sa 1 strane fikovano i time autor želi da da dublji smisao dramskoj akciji. Situ acija je nestabilna a ustvari se neprestano razvija određeno intelektualno raspoloženje. Upotrebljen je čitav sistem uslovnosti da se Sugerira nastojanje ličnosti drame “da se snađu u okolnostima svog života. Subjektivan doživljaj i objektivne okolnosti slučaja prepliću se i često se sukobljavaju dok gledalac ostaje u dramatičnoj neizvesnosti O 0Osnovnim sadržajima ljudskog života. Ova ideja dobija najkarakterističniji dramski oblik u udvajanju akcije u sceni sa pantomimičarima.

Želim da naglasim da je autor dramaturški dosledno sproveo SVOju idđeju i da je drama „Koraci u drugoj sobi” jedan od naših najbolje organizovanih dramskih tekstova. Ova fina intelektualna drama ima i izvanredne poetske akcente. Njen dijalog je logičan, pun smisla i neočekivanih asocijacija.

Reditelj Vasilije Popović našao se pred neobično složenim zadđatkom. Morao je đa pronađe tačan odnos između spoljnog razvoja akcije i onog unutrašnjeg koji se sastoji u stalnom novom osvetljavanju određenog intelektualnog raspoloženja. Potencijalnu i stvarna napetost koja postoji između lčno-

Kao prvu premijeru u novoj 5e-

zoni Jugoslovensko dramsko pozorište izvelo je komad „Oklopni voz 14-69", ustvari dramatizaciju istoimene pripovetke sovjetskog pisca Vsevoloda Ivanova. Teško je svrstati Ivanovljevo delo u dramsku literaturu. Pre svega nedostaje mu centralan dramski konflikt oko koga bi se grupisala akcija; po struk-

turi „Oklopni voz 14-69" pretstav-

- lja niz poređanih slika. Ivanov pO-

kušava da na epski. način naslika dane Revolucije godine 1919 u oko-

lini Vladivostoka i seljački ustanak

u toj oblasti.

Delo počinje epizodom koja nagoveštava psihološku dramu kapetana Nezelasova i konflikta u taboru belih. Kroz prvu trećinu komađa ova linija je prilično dosledno sprovedena, dok u daljem toku komađa biva zanemarena da bi tek pređ kraj dobila kakvo takvo razrešenje. U okviru ovih zbivanja pisac nas upoznaje s mizom neurotičnih stanja kapetana Nezelasova ali propušta đa bliže objasni pobude iz kojih on tako odlučno učestvuje u kontrarevoluciji. I kad već pomislimo' da Ivanov želi da posrednim putem ocrta Revoluciju počinje da se razvija · druga linija zbivanja. Učini mam se da će pisac kroz Dre-

sti reditelj je zaoštrio do krajnjih granica i pretvorio u razoran sukob. Reditelj je očigledno strahovao od nedostatka dramske snage u Ovom delu, Sama linija spoljnih zbivanja bila je neobično čisto izvučena i sama za sebe prihvatljiva. Ali na taj način se ravnoteža između dva vida akcije automatski pomerila i kod oba, uglavnom introvertovana, junaka drame skoro isključivo se nastojalo na spoljnoj napetosti. Na taj način drama je izgubila nešto od misaone dimenzije često se svodeći na okvir pomoćnog nokturna u kome preovlađuje atmosfera.

Ovo se naročito osetilo u ulozi Olivere Marković. Kod nje je odnos prema pojavama u svetu bio jasno izražen, ali joj je neđostajala unutrašnja drama izazvana sumnjom u okolnosti sopstvenog slučaja.

U manjoj meri važi to za Rađeta Markovića, mada je on imao trenutaka kađa je spoljnu dramu prenosio u sebe ostvarujući neizdržljivu duševnu napetost. Zanemarimo li ovu primedbu, on je u mnogo čemu bio izvanredan. Pamtiće se đugo njegov tužan, igkiđan, ugašen pogled kojim je pokušavao da pronikne u svet oko sebe i u sebi.

Drama „Koraci u drugoj sobi” zanimljiv je i smeo pokušaj. Prvi put u našoj dramaturgiji odlučno i

obražaj i sazrevanje seljaka Veršinina objasniti one silne pokretačke iđeje koje su nosile Revoluciju, no uskoro doživimo razočarenje. Pisac nas upozna sa nekoliko Veršininovih osnovnih pobuda i karakternih crta pa se okrene drugoj ličnosti i zbivanju. Na kraju se upitamo sa zebnjom da li Ivanovljev komad uopšte ima neku centralnu iđeju, Tokom pretstave (a i po njenom završetku) pitao sam se kakvu bi pretstavu o Revoluciji stekao na osnovu komada neko ko bi nekim slučajem bio neobavešten o njoj. Osim t nekoliko deklarativnih sentencija i u jednoj (potencijalno) velikoj Sšceni (s Amerikancem) u „Oklopnom vozu 14-69" gotovo se i ne dodđiruju socijalne i psihološke istine koje su u Revoluciji pokretale ruske mase, Na trenutak čovek pomisli da je Ivanov želeo đa Revoluciju pretstavi kao monumenta– lan pokret masa (prvenstveno seljačkih). Zbog bezobličnosti masa, međutim, stiče se utisak da one i nisu u bitnoj vezi 5 Revolucijom. Njihov protagonist je naprimer Veršinin, Upitamo li se šta ga pokreće doći ćemo do zaključka da je to koliko želja za osvetom toliko i težnja, u seljaku ukorenjena, da sačuva zemlju i bogalstvo. Još.gome

nastaje iz sklonosti za u jednu reflektovanu,

drugu autobiografsku sklonost. Ali tu takođe ne neđostaju ni proizvodi one prve. Za mnoge od svojih ličnosti Prust se poslužio unutrašnjim mođelom, đeleći im sopstvena iskustva upravo dok je saznavao na spolinim Može se reći đa „Traganje“ . Ali osobito autobioqrafska ličnost (u smislu prve sklonosti) sreće se

stove ličnosti može Se povući paralela... mladog Svana i mlađoq Prusta; između zaljubljenog Svana i zaliubljenog Prusta; između bolesnog Svana

između Svana koji se povlači iz

i . zaključuje svoje delo pod smrt... Ali Svanova figura u prisustvu onoga koji vođi „Traganje“... kao Marsel. Ljubomora i

ima isti ukus

drugu

FORME)

'ao što su od

rativno prikazani – kojima zatim lirski peva Marsel... Dve autobiografske sklonosti se susreću, i izlažu neprestanom izvođe: „ličnost“ i

PROBLEMI POZORISTA (INTELEKTUALIZACIJA

Možđa se greši, zbog toga, u naporu da se održi što je moguće đalje od literature moguće više pozorištem, nove forme; generacijama

IZ LITERARNOG ~.

DNEVNIKA

utiskom đa mu se bliži se može rekonstruisati Svan

kod Svana su ista osećanja o slažu 5e jedna na

poređenju svoje pro„ton“ prikazivanje i pesmu...

Onaj ko piše za pozorište obično to čini misle= ći đa je pozorište stvar

daleka ođ ostale literature nje daleki muzika ili slikarstvo. možđa ne, to nije zlo. Ali baš

i da učini pozorište Sto ije on veoma retko stvara i generacijama se pre>

nose, prežvakavaju iste forme, vekovima se ponav-

krije formalne

spolinu upravo o tome

sklonost se ispo-

nego što jeđan đenu „tehniku“

onaj koji govori i: rujući u jednu

malnih pravila; mo- iorme. kipti od spetj do jedne forme, dospeti, a

karaktera i PruIzmeđu iz društva; izme- #ši poći od nje

Prusta koji žurmo

s planom narušeni su klasični oblici. U njoj ipak postoji i jedna nedoslednost od bitne važnosti: spoljna akcija se ođvija kroz realan sukob muškarca i žene ali kako pred nama nisu tradicionalni junaci izostaje mogućnost naše identifikacije sa njima ili sa nekom elementarnom ljudskom situacijom. Drama nam sugerira određeno fino intelektualno raspoloženje koje se jeđino i razvija. U njoj ima mnogo uslovnosti i očigledno joj nedostaje malo obične, konkretne ljudske aktivnosti kao i emocionalna akcija koja bi imala doslovan smisao. Misaoni potencijal ove drame dovoljan je za tri čina tragedije. Kad bi se on razredio konkretnom aktivnošću i emocionalnom akcijom ono što je u ovoj drami samo intelektualna i poetska asocijacija razvilo bi se u dramske scene. To ni u kom slučaju nije za potcenjivanje jer je drama ne samo onaj krajnji rezultat i ideja već i sve ono što se dešava tokom pretstave. Pavlović je učinio smeo i odlučan korak u napuštanju tradicionalnih oblika i ostaje da se vidi đa li je korak uči-

njen na najboljem putu. U svakom slučaju „Koraci u drugoj sobi” zaloga su đa se pojavio jedan nov dremski pisac,

„OKLOPNI VOZ“ Vsevoloda Ivanova

Najmowija premijera u Jogoslovenskom dmnammkiom pozorištu

stoji stvar s gradskim masama. Njihovi protagonisti su nekoliko površno ocrtanih mornara o čijim pobudama možemo tek da nagađamo. Uz to napomenimo da su postupci njegovih ličnosti često sasvim proizvoljni, One se pojavljuju na kratko vreme iz mraka dramske anonimmosti i nisu date tv razvoju.

x*

ljaju tenđencije koje se za dvađesetak godina; njemu da điskutuje niti đa ga nazove „autor sadržaja“, efektima pri postavljanju jedne scenske POR sa=

adi se”

jedne tehnike umesto poći od mje; znači dospeti do nečeq sopstvenog, do Kkrainien formalnog izvršenja,

već stvorenom formom,

na drugim poljima istroše i, dok kritika ne može 0 drugačije do režiseru preostaje da razim praziine njegovih dela. da pozorišni autor veruje u jednu

unapređ utvrđenu pozorišnu „tehniku“ mnogo više

romansijer veruje u unapred utvr“ romana,.. Tako i samo tako, ve~

utvrđenu tehniku, on može verovati

u pozorište kao umetnost dovoljnu „samoj sebi. Sada, jedna tehnika pretstavlja kombinaciju forznači „intelektualizaciju“ jeđnec

Zbog uđovoljienja praktičnih zahteva koji postoje u svim oblastima (u najvećem stepenu kođ arhitekture, najmanje kođ poezije) treba uvek do“

tehnike, jeđne intelektualizacije

suočiti se sa njom i zadđovoliiti je; ali treba ne poći ođ nje. Evo suštine: dospeti do

jer dospeti

do poslednje posledice mašte; je upravo suprotno, \uniformisanje imitiranje... jednom rečju

Našavši še pred teškim zadatkom reditelj Miroslav Belović usmerio je svoj napor na tri glavna cilja; Pre svega na stvaranje uverljive atmosfere u okviru svake pojedine slike; na stuđiozno rešavanje pos kreta u masovnim scenama | ko načno na đetalje u glumčevu po.

stupku. Što se tiče atmosfere ona jd bila sugestivnija u taboru belih gde je bilo više mogućnosti za psihološka nijansiranja“i više pojedinačnih sukoba. U ovim scenama odlično je iskorišćena osnovna atmosiera aspada da bi se maksimalno izvukle glavne osobine junaka. Reditelju se mora odati priznanje za pokretan'š impresivan mizansen u masovnim scenama kao i za disciplinovane p0okrete glumaca. S druge strane sva“ kako je trebalo da tananije inđividualizuje ove pokrete i manje da se služi oprobanim šablonima u karak“ terisanju ruskih ljudi.

Osim toga reditelj nije skoro n šta učinio da ublaži jako natura“ lističko obeležje komađa. Naprotiv, muzika, dekor i osvetljenje podvla« čili su takav utisak.

Potrebno je takođe istaći da je pretstava uprkos podele: komada na 8 slika imala konđenzovan ritmički hod, a đa je đo izvesnog pada došla tek pred kraj komađa ; i

O stitu glume mogli su se osetiti raznoliki proseđei: patetičan način išao je naporedo sa 8realističkom

ljubav na-,

glumom i naturalističkim detaljom, .

Tako su naprimer Žigonov gest, re“ plika i mimika kao kapetana Neze“ lasova imali patetičnu i melodramsku boju; u glumi M. Živanovića kao

_ Veršinina bilo je potresnih reali-

stičških detalja, ali i natuvalističkih rešenja, Osim ovih glumaca narOčito su se istakli Milorad Samar“ džić, kao zastavnik Ohab, i O. Spiridonović kao Varja. Posebno treba istaći. čudesnu transformaciju Ž Ristanovića u Kineza Sin Bina.

Farsa o malograđaninu

»Potop« Uga Betija u Beogradskom dramskom pozorištu

Italijanski dramski pisac Ugo Beti jedan je od malobrojnih značajnih dramatičara naše epohe koji su imali smelosti da u središte zbiva= nja stave heroja. Ovaj je doduše kod Betija pretrpeo znatne promene, ali je ipak bio prisutan i svojim akcijama otkrivao istine koje su autoru ležale na srcu. Ugo Beti nije podjednako „zanemarivao ni klasične situacije, ni zaplet dok je forma njegovih komada bila realistička. U te realističke okvire obično bi zakoračivalo nešto dublje i ljudska sudbina je osvetljavana na osoben način. U njegove najvažnije komade dolaze „Odro-

njavanje „a Severnoj. padini” (1955),

„Noć u kući bogataša” (1944) „Inspekcija” (1947). Po „strukturi su sva tri komada realistička, NO njihovi karakteri, akcija i situacije imaju i unutrašnji, šimboličan sm! sao, Kao i u Pristlijevom komadu „Inspektor je došao” i u ovim Betijevim dramama uvek se pojavljuje neka osoba a određenom miljeU, osoba gotovo natprirodne SpO80DnO" sti da izazove ispoljavanje ljudskih zabluda, grehova i strahovanja, Godine 1931 Ugo Beti je napisad „Potop”. Junak ovog komada je Ve“, čiti malograđanin iz humorističkih rubrika i listova, ona jadna kreaturš koju je.50 godina ismejavanja SVE Nastavak, na 7 Strani