Književne novine

ju |

zabrana mašte. Pozorišni autor je autor „koji polazi"; rađi po Ba utvrđenoj formi; i samo kađa jeđan dobar književnik prekine igru, i do tehnike dospe iz dubine mašte samo onda, svakih sto ·ili Sto peđeset godina na pozornici trijumfuju nove form :

upravo, obično

centracije realnosti, ne zi ihološ i

ne zbog aluzivne cao OaL već jedno OVAKO, lepote arabeske. U prozi romana njegov dolazak do arabeske odvijao se tako da se ne primeti pravi prelaz od fantazije ka intelektu. Tamo, međutim gde dijaloška proza mora da e scensku 'Bkciju, arabeska se javlja odlučno intelektualnom,

kao mehanička figura, kao tehnička funkcija... ali

izražava, svojom sopstvenom rad mašte i Vajlder ostvaruje PO ac Svoj iđeal lepote

n bacuje sve vrste dekoracija, odbacuje mimiku, čak i preoblačenje glumaca i sva fikcija se Svođi na rađanju govornih slika. I retko na scenu

mehaničnošću, „ceo u njemu na najpot-

. poziva predmete da vizuelnim simbolom podvuče

ci... Ali simbol se mnogo više konkretizuje u rečima onoga koji imenuje predmet nego Uabčeda metu samom po sebi; tako da u devet od deset slučajeva predmet može i da se ne pojavi na sceni i da se pojavi samo u reči... Da bi akciju ličnosti povezao u jeđnu zajedničku ·verbalnu supstancu Vajiđer postavlja na scenu glumca... koji razmišlja o onome Sto se događa, i to pretstavlja, komentariše, _objašnjava, zamenjujući sopstvenim reima'ono što se ne događa, pa čak i prekidđajući dijalog da bi ga nastavio deset gođina umazad ili kroz dva đana. Sve se odvija pod čarobnim Štapićem te apstraktne figure, i odvija se magički, i magički je proizvod, iako u sebi nema ničeg neobičnog. To su sirove, suve činjenice... trivijalne cmjenice iz svakiđašnjeg života ljudi koji se raaju, žive i imaju, bez zapleta, detinjstvo, starost, ljubav, smrt; ali po načinu na koji se proizvođe, po arabeskama u koje se preobraćuju, pretstavljaju čuđesnost... ljubav „formalne igre“ navela je Vajlđera đa načini revoluciju u pozorištu...

JEDAN PISAC NE MOŽE DA GUBI VREME NA ISPRAVLJANJU SVOJIH „NEDOSTATAKA“ KOJI SU U ISTO VREME I NEDOSTACI NJEGOVI; EPOHE. (HEMINGVEJ KAO ! STENDAL)

. Hemingvej... ostajć da pmenc Stenđai našeg veka... Ipak ovim ne nameravam da isključim da Hemingvej na izvestan način učestvuje u dekađenciji iednog društva, ili da mu se me mogu pripisati mnoni poroci savremenog indiviđualizma ... Stendal je produžavao u sebi „đekađenciju“ osamnaestog veka, i svi mi bez razlike učestvujemo, više ili manje, u dekađenciji buržoaskog društva upravo đok sudelujemo w pokretima koji teže za formira~

utvrđen intelektom....

njem jednog novog društva, zbog istih „razloga zbog kojih je svako novo društvo naslednik prethodnog i delimično reprodukuje njegovu sliku... Sama dekadencija, u značenju koje se Književno može -pridati toj reči, ima još uvek jedan „revolucionarni“ zadatak u odnosu na strahovito zaostalo kulturno Stanje jedne buržoazije nesposobne, u velikoj masi, da se stidi; a indivyidualizam, ne samo U književnom smislu... ima još, takođe, revolucionarni zadatak ako je praćen jednom iskrenom željom za transformacijom sveta. Hemingvej može biti „čovek dekađencije“, „indiviđdualist“, i tako dalje, Sve ono Što se želi, i u isto vreme da buđe,

O Što ja smatram da jeste, „revolucionarni“ pisac. Zbog toga zaključujem... da se ne može stalno dodijavati piscima kao što je Hemingvej u nameri da se potstaknu da budu „konstruktivniji“, „progresivniji“ i, jednom rečju, različiti od onoga Što jesu. Oni će imati nedostataka ... ali vek jednog čoveka je mnogo kratak, i danas se ne može zahtevati da jedan Hemingvej gubi svoje vreme na ispravljanju sopstvenih nedostataka kađa je korisnije za sve da ga baš troši u rađu, proizvodnji, uz Sopstvene nedostatke „indiviđualiste“, „čoveka dekađencije“ i tako dalje, i zajedno sa svojim kvalitetima revolucionara. Drugi će kasnije izvršiti ibi tova đela označujući ono što treba

vatiti acujuči ono Što (a t tu Žž

biti) treba odbaci Ce 7agaŽ

JEZIK ROMANA (U TRADICIONALNOM SMISLU PSIHOLOŠKOG REALIZMA. ..)

Odličan za sakupljanje „eksplicitnih“ podataka jedne realnosti, i za njihovo „eksplicitno“ povezivanje, za „eksplicitno“ pokazivanje njihovih sukoba, postaje nepogođan za tip prikazivanja u kome Se želi izraziti jedno složeno osećanje ili jedna

„složena ideja, jedna zbirna ideja nada ili netrpelji-

vosti ljudi uopšte, tim pre ako su one tajne. PoStaje, kažem danas, iskliučivo jezik za proučavanje. Ili za impresionističku zabavu kod tema za proučavanje... Tojest ne uspeva da bude „muzika“ i đa zahvati realnost skupa sa delovima i elementima u toku formiranja. Može da je (realnost) zahvati samo na isti način na koji je zahvata svaki pojmljiv jezik: u svojoj najmehaničnijoj očiglednosti: i sađ samo još onde gde ju je „već“ zzhvatio, posvuda gde je, u jednoi epohi, pokušao više puta da je zahvati i najzađ ju je zahvatio. U jednoi epohi toliko se obremenio realnošću koju je mastavio da upoznaje, tako da je od nje postao prezasićen i ne može pretistavljati različitu realnost ili realnost koja se ne može svesti na ono

je već postao jedan iđeografski jezik. Ne ođgovara više, valja reći, sopstvenom zadatku poetskog jezika: koji se sastoji u upoznavanju i rađu na većem upoznavanju istine nego li što se to postiže upo-

„Šmapui sličnom groteskn

Nastava sa 6 strane

na „mizernu jadnu masku sa uobićajenim pozajmljenim odelom, stilskim salonom kupljenim na otplatu, večnom taštom i rogovima”. Ugo Beti je pisao da mu je prvobitna namera bila da „Potop” bude tragedija ovog malog građanina, tragična priča, ustvari, koliko o tužnim okolnostima njegovog postojanja toliko i o onim „ponosnim lažima” pomoću kojih nekako uspeva da preživi. Kada je završio delo učinilo mu se da je umesto tragedije napisag farsu. i ı

Šta je mislio time đa kaže? Svakako nije mislio đa se grubim i omalovažavajućim smehom nasmeje njegovini pocepanim đonovima, rogovima ili bubuljicama na mršavom telu. Još manje, da ismeje iluzije koje mu pomažu da preživi. Čini mi se đa je termin „farsa" upotrebio prvenstveno misleći na tužnu nesaglasnost između iluzija za koje se hvata taj čovek i okolnosti nje= gova Života, na nesaglasnost koja je, prema Betijevom shvatanju istotije, večita. „Potop” je besumnje farsa, no farsa puna jezivog smeha izazvanog sažaljenjem prema gnojavom životu njegovog glavnog heroja. .

Reditelj Minja Dedić usmerio je svoj napor da u spoljnim elementima pretstave pronađe farsno obeležje. Postoje dva glavna načina da se neki čovek prikaže kao lakrdijaš. Jeđan, da neprestano izigrava budalu um nedoličnim (ili doličnim) okolnostima; drugi je mnogo složeniji: čovek zadržava meku vrstu ozbiljnosti i dostojanstva, čak onda kađ đelimično bar uviđa svoje prilike. Postupi li se na prvi način jesno nam je đa ga je pisac, ređitelj ili glumac načinio lakrđijašem. Upotrebi li se druga forma lakrđija dobija dublji smisao i jasno nam je đa lakrđiju režira sam život, Tokom dve trećine pretstave preoviađivao je prvi postupak, Arčibatd (Mihajla Viktorovića) bio je Žalosna, jadna i smešna prilika bez trunke dostojanstva i njegovo tragično držanje za „ponosne laži” upotrebljeno je samo zato da bi se Arčibald spolja komično okarakterisao. Arčibalđ je bio samo REAL kreature svedene do groteske.

I ostali elementi pretstave počev

( ; stilizovanog đekora, : ROTO hala konfeta i veštač-

a preko balona, kas dveć8 đo istorsiranog mizan-

sens bfifi su usmereni na ostvariya–

'nje grube komike spoljnom akci-

jom, Arčibald nalazio u kojomi. 1d se tako NANO UP alne okolnosti njegova života gubfe su dimenziju stvarnosti, a socijalna kritika se izvrgavala u surov, Re čovečan smeh, upućen upravo PniDi pojeđinostima MoBo svojevrem : Oga Betija. ___ .

VOB 36 točrš zameriti i što je mizansenomi često stvarala Par i treban Baoš ha pozornici. Na j način umanjivana je preciznost _. ; pleta fi kome Svaka pojava ličnoš na sceni bitno menja situaciju. | takvim okolnostima nisu mogle E dovoljnc ocrtane ni ličnosti Graf.

Govor ghrmaca povremeno je neopgoptivo nerazumljiv.

wljexJimir Stomenković

onak: NOMNILNE

JEDNA ZAJEDNIČKA IZLOŽBA: _ Vujaklija ı Kratohvil

U obitju mogućnosti komponovanja zajedničkih izložbi više umetnika na osnovu srodnosti idejne ili tematske, stilske ili vremenske, ova Vujaklije i Kratohvila sasvim je neuobičajena. Umetnici su se udružili, privučeni verovatno, baš suprotnošću svojih likovnih preokupacija. Jer. dok je Vujaklija zaokupljen svetom svoje fantazije, kome samo on određuje vreme i izraz, dotle je Kratohvil sav u kovitlacu strujanja svoga vremena. Tako se oni niti dopunjavaju ali niti uzajamno ometaju, a njihovi eksponati „grade u' stvari dve Samipstaina izložbe, pa ih

o treba i tretirati, Cro (S VOB pet godina Vujaklija je nastupio kao slikar-amater, a danas zauzima izuzetno mesto u našem savremenom likovnom stvaranju. Svojim doprinosom obogatio ga 'je jednom novom nijansom, a pri tom ipak ostao izdvojen svojim ·neobičnim likovnim doživljajem. · ,

Ekspresionizam, ~ možda baš zato Što su mu okviri tako nedefinisani, a sadržina beskra.ino raznolika — bio bi jedini” od termina istorije umetnosti koji bi obuhvat.io i Vujaklijino slikarstvo, ne name-

Bronzana skulptura Antona Pevznera »Linija u pokretu« ispred zgrade

od čega je postao bremenit, Sad izgleda kao da |

znavanjem preko jezika pojmova...

centra Dženeral motors u Detroitu

za ·iindustrisku

LIKOVNA DMETNOST

Simfćeza

likovuišh mime{gnosti

danas u

Sinteza likovnih umetnosti je u poslednje vreme „tema dana” u svetu. Celokupni razvoj, i društveni i umetnički, traži taj prisni kontakt likovnih umetnosti, to simultano delovanje arhitekture, skulpture i slikarstva. Umetnost je postala važna potreba sve većeg i većeg dela čovečanstva. Štampa, film, radio, televizija uspešno zadovoljavaju tu potrebu, ostajući stalno u kontaktu sa milionima ljudi. U takvoj situaciji modernog života, likovne umetnosti nisu više u prvom planu, nisu više u prvoj borbenoj liniji kao Što su nekada bile. Slikarstvo i skulptura sve više ostaju samo sa svojim ljubiteljima i poznavaocima, a njihov broj je tako ograničen. Arhitektura je danas isuviše često suvoparna i apstraktna i nedovoljno bliska masama.

Jedinstvo delovanja likovnih umetnosti, tako srodnih u suštini, stvar je nama svima bliska i razumljiva. Pre bismo mogli pitati zašto su se u toku od poslednjih stopedeset godina te umetnosti razišle. U poslednje vreme se govori o potrebi sjedinjavanja, ali čini mi se, ne dovoljno glasno i uporno. Pre nekoliko godina časopis „Art d'aujourd'hui” posvetio je ceo broj problemu sinteze plastičnih umetnosti sa pozicija najmodernijih likovnih stremljenja. Međunarodna Unija arhitekata na kongresu u Lisabonu iznela je 'potrebu obaveznog izvođenja, kod svih važnijih druŠtvenih građevina, skulpturalnih i slikarskih dela. UNESCO je, takođe, potpomagao svaku akciju u prilog sinteze likovnih umetnosti. Najzad, novostvoreno međunarodno udruženje likovnih umetnika A.LA.P. ima

estetiku Istraživačkog

svetu

to pitanje kao jedno od svojih ciljeva i stavilo ga je, između ostalih tema, na diskusiju na nedavno održanom Kongresu u Dubrovniku. Tom prilikom organizovana je izložba fotografija sa femom Simteza plastičnih umetnosti, koju sada i-ı mamo. prilike đa vidimo i u Beogradu. Više od stopedeset likovnih umetnika, slikara i skulptora, i približno toliko i arhitekata, iz trinaest zemalja, izložilo je svoja ostvarenja. Ali izložba je data nepregledno, sa nedovoljno pođataka o delu i autorima, na malim formatima fotografija, neuobičajenim za izložbe. Izložba ne pokazuje jasno šta je ideja sinteze likovnih umetnosti. Vrlo često se prikazuju pojedinačna dela, skulpture, fontane, freske, a ne jedinstveno i uzajamno delovanje raznih likovnih umetnosti. U katalogu se vrlo često, a naročito kod Velike Britanije i Švajcarske, ne navodi ime arhitekta, što otkriva pogrešan stav pojedinih umetnika prema sintezi i njeno nerazumevanje. Dobija se utisak da je izložba na brzu ruku sklopljena jer teško možemo verovati đa je ono što je prikazano zaista pravi današnji domet sinteze likovnih umetnosti u svetu, iako smo svesni da, nažalost, taj đomet nije naročito visok. Ipak, želeli bismo da verujemo da Italija, Francuska, Velika Britanija mogu prikazati daleko viša ostvarenja nego što na ovoj izložbi viđimo,

Ovakva izložba 'nije smela ostati bez tako grandioznih ostvarenja kao Što su niverzitetski gradovi u Meksiko-Sitiju i Karakasu. Ta impozantna dela stvarana su sa neizmernim likovnim ambicijama, uz učešće najvećih savremenih likovnih umetnika sveta i, bez obzira da li je u tim delima zaista ostvarena sinteza i u kojoj meri, morala bi imati jedno od najglavnijih mesta na ovoj izložbi.

lako je izložba nepotpuna, iako je kriterijum izbora dela neodređen i nejasan, ipak iz svega toga izbija činjenica da je u današnjem svetu prilično malo učinjeno na polju sinteze likovnih umetnosti. Tako su nordiske zemlje i Švajcarska, poznate po svojim rafiniranim arhitektonskim ostvarenjima, pokazale dosta oskudna i konvencionalma likovna rešenja. Oskudnost likovnih ideja i nesintetičnost oseća se i u prikazanim primerima iz Francuske i Belgije. Čak ni učešće nadrealiste Magrita (Belgija) nije donelo ni naročito novo ni smelo likovno rešenje. Jugoslovenska ostvarenja ni-

Su gora od većine drugih zemalja,

mada se likovna dela u hotelu „Metropol' mogu posebno istaći kao primer likovnog nejedinstva i neusklađenosti umetničkih gledanja. Izraziti primer antisinteze, gde pojedina dela imaju određenu likovnu vrednost, ali u skupnom učinku ona se potiru. Prikazana dva spomenika žrtvama iz prošlog rata (od kojih spomenik jevrejskim žrtvama u Beograđu B. Bogdanovića ima izrazite plastične kvalitete) nameće pitanje može li biti reči o sintezi kađa se radi samo o skulptorskom delu, bez obzira na to što su tvorci

čući mu pri tom ni principe ni disciplinu. Neobičan je svet Vujaklijine vizije, neobičan i po formi i po sadržini. Sazdan od jednostavnih pojmova koji postaju simboli ili prerastaju u poetičm ideal: čovek i Žena, sunce i cvet, stablo i ptica...

Atmosferu nekad vedru, nekad tmurnu, ovog svog tihog sveta transponuje likovno Vujaklija u

tamnoj gami, neobičnom oporošću kolorita, sirovom fakturom. Dok crni kontur crteža daie naivan podtekst, boja je tumač raspoloženja. Velika tamna površina zelene i

plave, po njoj crna arabeska i gde gde jasna fleka žute ili crvene, kom-.

poziciski postavljene u jednom planu, to je formalno. rešenje Vujaklijine slike. Sa ovako malo sredstava umetnik zna da iscrpi atmosferu jednog ličnog gledanja na život i njegove odnose. Tako su, na ovoj izložbi, građene dve, u svojoj vrsti izvanredne, slike: ,.Ribnjak” i ,,Proplanak". Izeožravajući se ovim načinom, Vujaklija ne uspeya da postigne kvalitet kad ubaci — valjda sa željom da osveži paletu — jedno plavo čiji intenzitet uništi harmoni-

ju teškog, tamnog zvuka njegovog izuzetnog kolorita; ili kad već jednom saopšten doživljaj ponavlja više puta bez prave inspiyacije i unutrašnje potrebe, pa zato izgubi ubedljivost istine, ali to se ređe događa. Ova samostalna izložba Lazara Vujaklije, pored potvrđivanja vrednosti jedne već poznate slikarske fizionomije, ima i jedan poseban značaj. Ona je pokazala da su stećci, odnosno njihovi motivi, — čiji se uticaj na Vujaklijino slikarstvo preterano podvlači — doprineli umetniku u izgrađivanju rukopisa, ali su koncopcija i slikarski doživljaj ostali izvorni, i samo njegovi. Činjenica je, međutim, da se kvalitet ovakve umetnosti ne afipmira ni velikom popularnošću, ni mnoštvom

ljubitelja. Samo, ovakvo slikarstvo,

istinito i neposredno po doživljaju, a izolovano i posebno po shvatanju i izrazu, — Svoju neospornu vrednost nosi baš u tome, što je takvo kakvo jeste.

Kratohvilu je ovo druga samo-

deluju vrlo heterogemo, ne odajući pravi lik umetnika, pažljivijim posmatranjem „tendencija koju oni nose postaje jasna. U stvari, ovom svojom izložbom, skulptor je jednom retkom iskrenošću dopustio

publici uvid u svoju intimnu i du-

boku preokupaciju: kako zadržavajuči moderan jezik koji su stvorili vodeći savremeni majstori, izgraditi svoju umetničku fizionomiju? Probiem svakako koji nije samo Kratohvilov, ali je on imao iskrenosti i upornosti da ga prikaže. Ako su traženja i eksperimentisanje i bili tendencija ovog perioda vajatevog rađa — time se onđa' objašnjava i izvesna nejednakost u izrazu kao i u kvalitetu eksponata. · : Raspolažući retkim poznavanjem zanata i razvijajuči svoju vajarsku misao polazeći od realnih elemenata stvarnosti idući ka apstrakciji, Kratohvil na tom putu ima i manje i više uspelih rešenja. Preobilna upotreba linearnog ornamenta ili arabeske koju gradi šipka, a đa pri tom nema i funkcionalnu ulogu, mnogo više operećuje kompoziciju, nego

stalna izložba. Dok na prvi pogled što tumači ideju. Ali zato, kad eksponati raznorodnošću koncepcije Kratohvil mase rešava u mirnim i

ovih nefiguralnih skulpšura awbi" tekti. : . Ali, ipak ima stvari na ovoj izložbi koje ohrabruju i ne potvrđuju pesimistički zaključak da sinteze likovnih umetnosti danas u svetu nema. Ta ohrabrenja nalaze se u nekim od prikazanih likovnih celina u Braziliji i S.A.D., primeri koji nagoveštavaju mogućnost ostvarenja velike umetnosti kroz sintezu, Ti nagoveštaji osećaju se na 'pri= meru zgrade Ministarstva prosvete u Rio de Žaneiru (na kojoj su suđelovali arhitekti Lusio Kosta, Nimejer, Reidi, slikari Portinari i R. B:. Marks i vajar Lipšic) sa fasadđama u keramici u tehnici azuležo, sa jakom plastikom Lipšica na golom spoljnjem zidu i monumentalnim freskama u unutrašnjosti. Jeđinstvo likovnog jezika oseća se i u ostvarenju crkve u Pampulji (NimejerPortinari), crkve nevelikih dimenzija ali zadivljujuće monumentalnosti, Ali najveći domet likovne, sinteze . viđen na ovoj izložbi a možđa i van nje, jeste kompleks centra za istraživanja Dženeral Motorsa u Detroitu, čiji je ahritekt Ero Sarinen koji je radio u saradnji sa većim brojem likovnih umetnika, slikara, vrtnih arhitekata, unutrašnjih dekoratera, skulptora, među kojima su imena Pevznera i Koldera. Nažalost, ono što je prikazano na ovoj izložbi nije u stanju da pruži ni približnu pretstavu o ovom kompleksu koji saedrži 25 građevina i zauzima 400 hektara zemljišta, sa đekorativnim basenom od 9 hektara, sa vođoskocima, travnjacima i drvećem. Uveren sam da bi jedna izložba koja bi prikazala samo ovo jeđinstveno delo, snažnu i rafiniranu igru arhitektonskih volumena kartezijanskih, prizmatičnih zgrađa, u kontrastu fasada u staklu i metalu i punih zabatnih ziđova od cigle, obojena wi tri-četiri intenzivna tona (crveno, žuto, plavo, zeleno) i u opoziciji prema metalnoj polulopti jednog auditorijuma, koja bi prikazala slobodne prostore sa velikim vodđenini i zelenim površinama i enterijere i njihovo plastično i koloristično bo gatstvo, uveren sam zaista, da bi jedna takva izložba mogla najbolje da prikaže šta je ustvari sinteza plastičnih umetnosti i zašto nam je ona potrebna. Ovakav jedan primes pokazuje da baš objekti karakterk= stični za naše atomsko doba (ka Što je opera karakterističan objekt XIX veka), objekti koji služe indu= striji, tehnici i nauci, koji se pre samo tridesetak godina nisu uopšte smatrali da su u domenu arhitek-= ture a još manje drugih likovnih umetnosti, dakle, baš takvi objekti se pokazuju veoma pogodni za sađejstvo modernih likovnih umetnosti. Ipak, i ono što se na izložbi vidi daje naslutiti nepogrešni likovni sklad ovog velikog likovnon dela. Naročito impresionira delovanje monumentalne apstraktne skulri ture Pevznera ispred jeđne od zgrada ovog centra. Postoji prisna i nedđeljiva likovna veza između Sarinenove čiste arhitekture čelika i stakla i ove Kkolosalne bronzans skulpture u kojoj istovremeno živi stroga matematikča zakonitost neobuzdani polet u beskraj.

Oliver Minić

monumentalnim „površinama, „kad razvija arhitekturalnost oblika, i ritam širokih površina, njegove skulpture imaju snage i izraza,

zadovoljavaju logiku odnosa, a dokaz su i talenta i umetničkih mogućnosti. i

Dr Katarina: Ambrozić

Ivan Sabolić: Skulptura (sa izložba nedavno otvorene u Zagrebom)

_—