Književne novine

VELI

INA I POUKA

stare zanemarene arhitekture

Do nedavna je arhitektura gradoVa istočnih delova naše 8žyemlje, Bosne, Hercegovine, Sandžaka. june Srbije (naročito Metohije) i Makedonije, delova koji su bili pod dupotrajnom vladavinom Turske imperije, smatrana kao najzaostalija i najnižeg ranga. Ti građovi bili su u dekađenciji i bedi kao što je to

bila i Turska imperija krajem '19.

veka i početkom 220 veka, Opšte je mišljenje bilo đa je to „turska” arhitektura, da je to izraz orijentalske zaostalosti, i đa je potrebTO Što pre iskoreniti sve tragove „Orijenta”. Retki i usamljeni su bili glasovi nekolicine: arhitekata koji su između dva rata ukazivali na visoke Kkvalitete' ove skromne arhitekture, tađa već u traljama i propadanju. | S Od skora, od pre desetak godina, es za ovu trađicionalnu arhibekturu porastao je u krugovima arhitekata i stručnjaka ali ne specijalno stručnjaka arheologa, etnografa i „starinara”, već mlađih arhitekata, pobornika savremene arhitekture u pravom „smislu, onih arhitekata stvaralaca — projektamata koji su osetili đa postoji duboki afinitet između tog starog graditeljstva, između njegove jednostavnosti, spontanosti, iskrenosti i logike i savremene arhitekšure i njenih postulata da služi čoveku i buđe prilagođena. njegovim potrebama.

Sasvim je opravdano to interesovwanje, prirodna je težnja da se u našem arhitektonskom nasleđu nađe uporište i oslonac na životvornu tradiciju, onu koja će dati impuls i obogaćenje savremenom stvaralaštvu i izrazu. Ali, prići arhitektonskom nasleđu, izvući onu živu nit koja se može uvesti u splet naših savremenih stvaralačkih tokowa, koja će ih oploditi i ojačati, nije ni malo lako. Ođuševljenje nije dovoljno, ono čak može da poveđe i stranputicom. Potrebno je imati ključ razrešenja mnogih zamršenih puteva, proniknuti u suSštmu ovog vekovnog taloga iskustva, ove tvorevine možda svesne a možda delom i nesvesne. Potrebno je još mnogo upoznavanja i proučavanja, proučavanja sa ljubavlju i ođuševljenjem, ove zaostavštine još tople od života koji je pre pedeset ili četrđeset | nje pulsirao u svom primarnom viđu.

. Nedavno je izašla iz štampe obimna knjiga „arhitekata „Dušana Grabrijana i Jurja Najdharta, (1), plod dvađesetogodišnjeg proučavanja, upoznavanja našeg arhitektonskog nasleđa, ispitivanja njegove vrednosti za današnji život, za sawremenu arhitekturu. To nije bio indiferentan istraživački rad, već rad pun zanosa i oduševljenja u otkrivanju jednog nezapaženog ali Mristalno jasnog arhitektonskog i trbanističkog jezika.

. Grabrijan i Najdhart su se našli u Sarajevu na nekoliko gođina pred Drugi svetski rat, u neku ruku stranci u Bosni, došli iz jednog sasvim drugog kulturnog kruga, Grabrijan Slovenac, Najdhart Hrvat. Ali obojica su trajno bili vezani čarom ove izvanredne arhitekture u propađanju. Grabrijan je posle rata nastavio rad „kao profesor Arhitektonskog fakulteta u Ljubljani sve do svoje „prerane smrti 1952 dok je Najdđhart definitivno vezao sudbinu svoje arhitektonske ličnosti i svoga dela za tlo Sarajeva i Bosne koji su, po njegovom dubokom ubeđenju, nepresušni izvori na kojima se napaja njegovo stvaralaštvo.

Ova knjiga nema pretenzija da bude potpuno i završeno naučno delo. Ona je pre sugestivno i sintetično osvetljavanje jednog od najinte ojsantnijih fenomena našeg Kkulturnog nasleđa. Na jednom. mestu Butori i napominju da ne smatraju da su njihova proučavanja ovom knjigom završena, već treba smaitrati da su to počeci jednog pokreta za obnovu izraza naše arhitekture. Zato ne mislim da bi bilo umesno ovoga puta kritičarski polemisati sa pojeđinim gledištima i stavovima.

Na veoma obuhvatan način prilazi se problemu, đajući najbitnije podatke o zemlji, narodu, istoriskom zbivanju na ovom tlu, da bi se onda zašlo u srž problema: grad, čaršija, mahala, kuća i njen ambijent, organizacija stana. Najveća vrednost ovih tvorevina jeste u tome što je ceo ovaj kompleks neđeljivo jedinstvo počevši od građa kao celine i njegovog položaja, pa do svih njegovih sastavnih delova, čak do najsitnijeg detalja u kući, do najmanjeg predmeta u domaćinstvu, što je sve prikazano u knjizi obiljem fotografija, crtežima i tekstualnim objašnjenjima. Ovakav jedan prikaz

_ —_(0) D. Grabrijan i J. Neidhardt:

Arhitektura Bosne i put u savremeno, Ljubljana 1957.

Kad EMN:E MOJMJLNEE

godina u njoj

omogućuje nam da sagledamo je-

dinstveno funkcionisanje nedeljivog organizma: grad — čaršija, — ma-

hala — š#inorodična kuća, funkcio-

nisanje koje se đanas ne može nigde #videti u prvobitnom obliku, funkcionisanje, mada na stupnju primitivnih sredstaya, još nedđostignuto ni u našim „savremenim građovima i naseljima, uprkos najsavremenijim tehničkim sredstvima, uprkos razrađenosti teorije arhitekture i urbanizma.

To dokazuje đa ovakva prouča-

vanja nemaju samo kulturno-isto-· riski i naučni već i sasvim aktuelni.

interes, Savremeni arhitekt i urbanist, ostajući na najsavremenijim pozicijama, izvući će đragozeni nauk

iz ovih ostvarenja prošlosti, ne sa-.

Oliver MINIC i

mo formalna i estetska već, mnogo dVviše, i suštinska. 1I knjiga, u svojoj drugoj

i to ova polovini,

ukazuje na koji način se zamišlja

naslanjanje modđerne arhitekture na trađiciju ove stare funkcionalne i konstruktivno logične arhitekture. Poznati su pokušaji još u doba romantizma u raznim zemljama pa i kod nas (naročito u Srbiji) mnogo kasnije, da se stvori novi stil u arhitekturi na bazi prošlosti. Svi ti pokušaji doživljavali su potpuni neuspeh i danas su tendencije „nacionalnog stila”, „regionalizma” i „folklorizma” u arhitekturi konačno odbačene iz svakog ozbiljnijeg stvaranja. Drugi đeo knjige u kome su prikazana dela savremene arhitekture u Bosni, pretežno projekti i izvedene građevine arhitekta Najdharta, prikazuje jasno šta je to što se prisvaja iz trađicionalne arhitekture, koja načela i kakav duh stare arhitekture prožimaju mođernu arhitekturu. Najdhart je više gođina radio kao saradnik u ateljeu Le KMorbizjea. On je i danas nepokolebljivi sleđbenik korbizijeovske arhitekture. Danas on ima dva „vjeruju”: načela korbizjeovske arhitekture i urbanizma i načela stare bosanske ili, kako on to haziva „Orijentalne” arhitekture, načela Koja, po njegovom shvatanju a i po na šem, nišu u sukobu. U formalnom pogledu njegovi projekti odaju mnogo više (možđa i sasvim), korbizjeovski karakter nego „orijentalni”. Ali Najdhart je uspeo đa ostvari nevidljive, odnosno na prvi pogled nevidljive, niti između svoje, mođerne arhitekture i one na sleđene. Njegov način grupisanja zgrađa, postavljanje na teren i u pejzaž, njegova rekonstrukcija Sarajevske čaršije pokazuju, uz „mnesumnjive velike arhitektonske kvalitete, visoki stupanj asimilacije i nađovezivanja na zdravo i životno jezgro trađicije, me čineći nikakav kompromis u svojoj modernoj arhitekturi, nikakav ustupak folklorizmu. Nažalost, nije mu se dala prilika da svoje zamisli u većoj meri privede u delo već, kako se to u knjizi vidi, većina je ostala u projektima i maketama. Svojom „dugogodišnjom arhitektonskom delatnošću, svojim poznavanjem i svojim oduševljenjem za staru arhitekturu Sarajeva, Najdhart je stvorio sledbenike, privukao je mlade i odđuševljene arhitekte. Mnogi od njih su sa ukusom i merom dali ostvarenja imspirisana starom arhitekturom i neka od tih su prikazana i u knjizi. Ali, damas se već oseća da se taj put ne otvara ka daljim dostignućima. Možđa zato što se dosta brzo i lako đošlo do uspeha, do dopadljivih i prihvatljivih oblika, oseća se da je mera iscrpena, da treba dalje tražiti i tražiti. Knjiga je veoma obimna ali je njen raspon mnogo veći. Zahvaćeno je mnogo više nego što se moglo izneti. Biće potrebno još mnogo knjiga koje se bave ovim pitanjima, a takvih je dela do danas veoma malo objavljeno da bi se ova

materija mogla konačno iskristalisati. A dotle, mi još uvek uzalud čekamo odgovore na mnoga pitanja, pa i u ovoj Imjizi nailazimo na poneke praznine. Smeta pomalo što je ovoj arhitekturi i urbanizmu, koji nisu nimalo lo-

kalni, već se protežu i

' čardaka i divanhana,

daleko izvan naše zemlje pa i našeg kontinenta, dat uzam okvir Sarajeva. Istina, u knjizi je taj okvir proširivan, verovatno naknadno, i više ilustrativno. A Sarajevo, iako vrlo značajan i slavan grad, nije ni jedini, ni najbolji pretstavnik te arhitekture. Turska monumentalna arhitektura nije u ovom kompleksu najinteresantnija. Jer, ta arhitektura je prenesena gotova, a ima i lepših džamija, bezistana i amama

i u našoj zemlji a još više u Tur-.

skoj. Od većeg je značaja stanbena arhitektura jer je izvornija, jer se postupno stvarala na našem tlu i pod uticajem naših ljudi, koji su je gradili i u njoj stanovali. A baš

najbolji, najtipičniji i najrazvijeni-

ji obrasci takve arhitekture ne nalaze se u Sarajevu. Uostalom, u hladovitom, kišnom i snežnom Sarajevu, u predelu arhitekture strmih, visokih krovova, nije ni mogla cvetati arhitektura tremova, otvorenih neprekidnog

niza prozora i velikih zastakljenih površina. Zato se kod nas bogatstvo ove arhitekture nalazi u južnoj Srbiji i Makedoniji, u Prizrenu, Velesu, Kratovu, Bitolju, Kruševu (mađa su i ovde kuče pomalo Kklimatski apsurd), Ohriđu. Grabrijan je osetio nepotpunost proučavanja ograničenog na Bosnu, zato je preneo svoja proučavanja i na Makedoniju (nažalost nepotpuna i ostala samo na jednom naučnom putovanju), o čemu sveđoči knjiga izašla posle njegove smrti (2).

I jedna i druga knjiga, nisu doprinele rešenju pitanja naziva ove arhitekture, njene definicije, njenog

porekla i lokalizacije njenog izvo-

'rišta. Upotrebljeni termini „orijen-

talska kuća”, „makeđonska kuća”, kao i oni ranije upotrebljavani, „stara balkanska”, „narodna” itd, ne zađovoljavaju, neprecizni su, neobuhvatni ili netačni. Tako isto i pitanje uticaja Orijenta (i šta se podrazumeva pođ nazivom „orijentalno”), uticaja islama i hrišćanstva, udeo Turaka, Srba, islamiziranih Bosanaca, Bosanaca i Hercegovaca hrišćana, Makedonaca i Šiptara, Cincara i Vlaha, Bugara, Grka, itd. ostaje nerešeno. Ali to bi nas odvelo na jednu diskusiju kojoj ovde nije mesto.

—_——

(9) Dušan Grabrijan: Makedon-

ska kuća ili preod od stara orijentalska vo sovremena evropska kuća. Ljubljana, 1955.

Jedna ulica, m Sarajevu.

. ipak čuti ono tiho rzanje i topot plavih kopita...

GLASOVI

MLADIH ~

ZUZANA Vedra uspavanka

Jednom proći još prisno kroz redove ove Valovite što gorku reč JOŠ JEDNOM, neopozivim pravom putnika, trajanju večnom pređaju. Jednom proći još prisno ko putnik s ruba lista, sećanju jedva vidljiv, da zvezda za leđima nam cveta plodna i tiha. Jednom još san dok ne oblikuje nam prag u dim i laku varku što čini se, od daha našeg iek strahom uzdržanog, večnom strašću gori. Jednom još jer ko pronašao je, posle noći, razbijeni talas na čelu neba onda tako pitomog i neuverljivog. Ko onda da ubedi nas đa u nama začeće, prelepe gromade, na domaku dana, u punom pogledu našem, jednostavno ostvaruju svoj ponovo začoeti smisao. Ko onđa da pruži toliko vedrog prostora, da u njemu novo začnemo delo, kad na krvavi ovaj početak nema ko da ruku nam stavi... O NAVE: Jednom proći još prisno kroz ređove ove valovite, jer večno zagledani samo u prostor što ponekad disanje im tek vrati; otupe pred prvom lepotom kad rascveta se pred njima. Jednom još dok put ti ne potopi i senka katedrale što sigumo, kroz oblake, opisuje svoj luk. i Jednom još, al' korak već pretvara ti se u ozbiljni hod labuda. O, to neopisivo je što sad osećaš na domaku ruke pred Wrhkim stepenicama sna što zovu naviše. Zar moguć sađ je gluvi zaokret za razbežanim pticama kojima ne pripadam više? I ko lik da pozna mi izmenjeni pred ovim varljivim, beskrajno toplim nebom. I već stojiš tupo zagleđan u prostor ugašenog smeha i vatre. OI OON Al' samo jednom pođi još prisno kroz redove ove valovite, a onda zaspi i ti. Za stopama tvojim nema ni pogleda ni blagoslova. Opraštam ti. Vladimir V. Predić

Oblak

Sa sto ruku i nogu

prati i preti;

sa sto zvučnih konopaca,

koji čekaju znak ls

pa da se pretvore u život polja,

tmuran je, jer mora da ide

do beskonačnosti. | Slobodan Mitrić

Ž eđ :

JOVANU BIJELIĆU · Kako ču i da ispijem spektar boja, kud ću lutalac &tići,

ploveći | OC. na tanku mjehuru? A dan če mi pobjeći.

Žurim se da izbrojim jecaje zvona,

jer PON. iako sam slijep, ja ne znam

nego da pjevam,

sve đok mi se glas

ne pretvori u smrvljene Kaplje, đok .. o vođopad ne nadvičemi., A zatim Ču da podmetnem rame pod novi stub

i Pao im muklinu, Pa Dance Sijeni

xe i i Upomoć, upomoć

TI tuga me napušta bez kostiju samlevema da se borim sam.

Ogleđalo — dođi u pomoć oslobodi me ovih čuđa... Skeleta i kostiju

lobanja i brojeva gomile...

Izgleđa da sam mrtav.

Ali... · Ivan Švanimeč

og

Sarene zakrbe

Prijatelju, uspomeno julskog leptira,

lužna čegrtaljko zaboravljenog leta, gle:

zavičaj nam postade tih i teskoban.

Jesi li video: odlaze ptice

kao šarene zakrpe sa ove sirotinje

koju su prozvali jesen...

Večito okrenut onom istoku gde suncokreti i zlatni urastaju nam u snove,

smeh

neviđeni i pokloni se zauvek svom sazvežđu!

zvonjavu naših pretprolećnih tumaranja... I slušaćemo tađa sa. đalekih obala morskih” "Ia

šljunka i galebeya' nad školjem...

Prijatelju, mala igračko smrti,

postaćeš radost debelih larvi, ili ako te

sreća bude htela, možda, šišarka neka luda... Nadletaće te jata našeg zavičaja što će nova gnezda sviti i pesme, možda, smisliti,

a nikome ništa reći o tebi i meni, ni o

O, suzo života, zažareni mali lampione, čela naša umotana paučinama možda će

srcim; nio kuda Bela stađa odlutala vratiće se

pocrnelih griva i đoneće, možda, travama izvlatalim

a našim višnjevim i rukama otežalim, suncokretima raspevanim negde ko zna hoće li stići naša ranjena stopala.

Sne ncisanjani, suzo neisplakana, naš prolazni korak nosi nas obali zaboravljenoj

i uspavaće nas tamo čegrtanje smrti i leta.

Onđa čarobno sutra postaje kobno juče.

Nepoznate i daleke tame progutaće naše lampione i ruka neka mahnuće tek za pticom...

Pod neviđenim suncokretom zlatnim pašće naše uzaludne glave među nedozrelo klasje.

Samo će u očima dva tužna goluba da nam gquču. O, livado izmišljene radosti, | gde izvor pljušti lepotom i mudrošću zasićen..!

Mirjana Cijon

(POSLE JEDNOG FILMA)

|.

a Abra i Aron sanjahu o zelenoj bašti i o deci koja će se divno u njoj igrati. Maa Mnogo nas sanjamo to isto. | Javlja se Moguće i Nemoguće. Najčešće se rastajemo. I kao za neku blagu utehu pronađemo dva perona . nekih tuđih i dalekih građova. Posle... Nekako tiho, skoro nečujno dođe zaborav, da bi se ponovo vratili u neke dve osvetljene luke i sanjali novi san — · sličan prvome...

I tako ponovo...

) Dušcmka Dodik

SUTRA

Gledaš iz dana u đan mutna i čna j

T Plačna jutra, Čega se god dotakneš ne ide ti od ai Rezignirano kažeš: nek ostane za sutra, I to ublaži nemir i stiša tvoje muke.

Sutra je: produženje da naša želia ži a ZIVI Da se stvari cela tokom idućeg dina ' Sutra je: unakaženo strašilo na njivi Što s naših glava tera crno jato vrana.

Sutra je: olakšanje na srcu i na duši

I odlaganje kratko za brige što nas O muče; A kad se sve to jednom na slaba pleća sruš:

ilem V. ić