Književne novine

gimnazije Nušić je

„zorišne

Branislav Nušić, odnosno Alkibijad Nuša, kako se Nušić u mladosti zvao, počeo je da se interesuje

a i bavi književnošću u nižim raz-. . vređima gimnazije. Još od najmlađih dana Nušić je dosta čitao, i

to naročito narodnu poeziju i ondašnje naše romantičarske pesnike, a od drugog-trećeq razreda gimnazijje počeo je da se bavi KknjiževnoBću. j

Nušić se najpre oduševio pozorištem. Po njegovom ličnom iska-~

izu on je još kao dete u Smedeve-

vu poslao glumac, „upravnik” potrupe i pozorišni pisac, Najpre je. dramatizovao narodne pesme (kao „Boj na Ljubiću”), a zatim, po ugledu na Steriju i Trifkovića, počeo da piše komedije. Od svih tih njegovih. početničkih pozorišnih dela najviše je uspeha imala jedna mala šaljiva igra „Riđa brada”; ali ti Nušićevi dramski · pokušaji niti su štampani, niti pak sačuvani. n

Posle završenog drugog razređa iz Smedereva prešao u Beograd i nastavio lovanje u Beogradskoj realci. novoj, kulturnijoj sredini, omn slabije učio, ali je nastavio sa iWtenziynim radom na književnosti. U Beogradu se Nušić „uglavnom orijentiše na poeziju. ] svoju književmu karijeru on je kao i Jovan Skerlič i Borisav Stanković. počeo kacg pesnik .I to najpre sa dečijim pesmama. Prve svoje pesničke pokušaje štampao je u tada vrlo populamom dečijem listu „Golubu“, koji jc izlazio u Somboru od 1879 gođine,

Branislav Nušić je počeo da Dbjavljuje svoje radove u „Golubu” 1880 dwođine, kad je bio u petom

ie „»

razređu realke. Najpre je počeo saradnju sa rebusima. Uredništvo „Goluba” mu odgovara u rubrici

„Pisma uredništva” 1 februara 1880 šodine: „Vaše rebuse donećemo kad dođu na red". I, zaista, oni su uskoro bili objavljeni. Ali već u bro ju od 1 maja te gođine Nušić se javlja sa pesmom „Bog pazi na deću”, .

To je prva štampana Nušićeva pesma, a u „Golubu” Nušić je u toku 1880 i 1881 godine objavio više- pesama. One bi mogle da se podele u tri grupe. Prvu bi grupu sačinjavale pesme muoralizatorsko -· religiozne, drugu — opisi prirode i tteću — pesme pairiotskog karaktera. Najmnogobrojnije j majslabije su mu pesme brve Grupe, Njih se Nušić kasnije, kada je postao. slavan književnik, i odricao, Kao i njegova prva obiavljena pesma i ostale su u hrišćansko - socijalnom | sentimentalno ~ samarićanskom duhu. Najtipičniia bi svaKako bila pesma „Dva sirotana i; \id za koru hleba”, objavljena uv „Golubu” 1 juna 1881 qodine. Slične ovoj su i pesme „Mali Joca”

„Molitva kraj spomena”. U patri-

otskom duhu Nušić je objavio u „Golubu” samo dve pesme: „Kneševiću Danilu — crnogorskom prestolonasledniku” i „Kneževiću Alekšanđru -— srpskom prestolonaMledniku”, Obe pesme su izraz Oon-

Nastavak sa 1 brane ma brifedbe bila je „Kasina“, Tu sU se U početku davale i pozorišne wetstave, i koncerti i predavanja. Među prvim „priredbama“ bjo

· je objavijen i „nastup“ Branisla-

va Nušića. Oslobođeni Beograd, posle ratnih tegoba, tražio je Oduška radosti, razonode, smeha, 1 samo ime Nušićevo na plakatama izazvalo je razdreagamo osećanje da će majstorova vedra duhovi~

| tost razagnati sve tužne uspome-

ne na minule gođine ropstva i strađanja. Zato je ustreptala DU-. blika do poslednjeg mesta napunila salu. Već sama draga pojava Nušića na pozornici delovala je kao prasak ' duhovite dosetke, njegov lik izazvao je asocijacije na preobilje smehova, mođenih iz magije njegovih komedija, i odmah, kroz (Wromoglasni aplauz #rcnuli su uzvici dobrodošlice, A onda, kad je Nušić seo za slabo osvetljeni stočić i izvadio jedan pode» beo rukopis, nasta opet tajac. Tek smo sad iz publike primetili da je prisni lik „majstora smeha“ bled i zgrčen. Nušić je počeo tihim i dubokim glasom Wiše da govori iznad redova na hartiji nego da čita. Naslov: „Devetstopetnaesta. Kao da je neki trenutni talas neočekivanog razočaranja

zapljusnuo u dvorani svet, koji se

spremao e BHwečawcst, radosti.

ško- ,

b ___KUĆNDMAR 4 SAO

: | POVODOM 20-GODIŠNJICE SMRTI BRANISLAVA | Prvi hmnjiževmi”pokušaji dašnjeg patriotskog zanosa omladine i po njima se unekoliko može naslutiti onaj Nušić koji je 1008 godine demonstrirao na belom konju protiv aneksije Bosne i Hercegovine. "i .T-U Čika~Jovinom „Nevenu” NuŠić je objavio nekoliko sličnih pesama. Tako je u 24-om broju „Nevena” za 1881 godinu objavio pesmu „Prve kapke znoja ili prvi put na oranju” čiji je motiv veoma sličan sa Glišićevom pripovetkom „Prva brazda”, U tom istom broju štampana je još jedna Nušićeva pesma „Pčela i dečko” s naravoučenijem, ali su obe. pesme slabije čak i od onih objavljenih u „Golubu”. | Ima u „Golubu” objavljenih radova koji se mogu smatrati i kao

"početak Nušićevog novRnarskog ra-

da, a novinarstvom će se Nušić, kao što je poznato, mnogo baviti, od nazivom „Svaštice” ispričao

' Što su:

je Nušić na reporterski način nekoliko interesantnih događaja kao „Konjska osveta”, „Materinska ljubav jedne rođe” i „Pseći Taner”, :

Od septembra 1861 godine pa nadalje Nušić se neće više javljati sa svojim radovima u „Golubu”, a od decembra iste godine mi u „Nevenu”. Teško bi bilo danas reći zbog čega je prestao dalje da sarađuje u ovim listovima. Najsigurnije je to bilo zbog toga što je bio u završnom razredu realke (realka se tada učila sedam'godina), pa je morao da se sprema za viši Lečajni ispit. Ili je možđa došao u sukob sa urednicima što mu se kasnije češće dešavalo. A. može biti da su mu urednici tih dečj'h listova savetovali da prestane 8 daljim radom na poeziji. Čika-Jova Zmaj u drugom broju „Nevena” za

1882 godinu štampano je ovo krat“

ko pismb: „Alkibiiadđd Đ. Nuša, Pisaću vam naročito čim ulučim

malo vremena”. Međutim, iako se.

Nušić u ovim listovima ne javlja dalje sa svojim Književnim prinoscima, nije prestao sa književnim

NUŠIĆA

Nušić u požarevačkom zatvoru

rađom. Svoju delatnost on če. sada razviti u „Nadi”, poznatoj beogradskoj literarnoj družini, i u drugim dečijim i književnim listovima. i

Dragoljub Vlctković

Moja poslednja viđenja sa Branislavom Nušićem

Slavni komediograf Branislav Nu šić poboljevao je više puta ozbiljno u svojim starijim danima. Ali, decembra meseća 1956 imao je već neku vrstu pretsmrtne „generalne probe“, dok je „premijera“ — smrt — došla tek godinu dana kasnije, 19 januara 1958 godine.

Nušića sam upoznao u danima moga najranijeg književnog i novinarskog rađa. Od prvog dana po stali smo dobri prijatelji. Ne pamtim da me je ikad ddčekao natmurena lica, a sam sam uvek odlazio od njega vedriji nego što bih došao, Spreman vazda ma šalu, često je i mene pogađao svojim humorom, Ma koliko da su te šale bile. ponekad oštre, nikad nisu zvu-

čale neprijateljski, Pa sam im se .

uvek smejao i sam, Najzanimljiviji period naših viđenja bio je,

međutim, poslednje „dve godine

njegova života i rada. Jer, kao Što.

je poznato, to su bile i najplodnije godine ovog 'slavnog pisca. U „Politici“ toga doba ostao je jedan čitav mali dnevnik mojih. izveštaja o Nušiću, njegovoj bolesti i njegovom radu.

— Ne valja! Ne valja! — rekao mi je jedanaestog decembra sa svoje bolesničke postelje na Dedinju godđine 1956, mučeći se da se ipak nasmeši.

— Pa to smo od vas slušali već nekoliko puta... pred svaku vašu premijeru! — pokušao sam da se našalim :sađa ja na njegov račun, jako sam 'zaista video'da je njegovo stanje vvrlo ozbiljno.

Tih. dana spremala se premijera tjegove komedije „DR“, koja je, preko običaja, prvo bila obišla sve

Mwusić na hošesničkoj postelji

druge pozornice u zemlji, onda došla u Beograd.

Baš tih dana Nušić je bio završio prvi čin nove redakcije SvOje znamenite Womedđije „Pokojnik“. IT rukopis je stajao još Otvo ren na njegovom stolu. Gledao je tužno u njega, gleđali mi, i u ru> kopis i u pisca, .

A posle sve se odigravalo kao na filmu,

Trinaestoy “decembra bile je znatno poboljšanje, „ali ne toliko osetno da se na njegovo zdravlje može gleđati bez ikakve zebnje“. Pitao sam ga tog dana šta je sa njegovom pričom za praznični broj „Politike“. 9

— Počeo sam, ne dovršim li je, to će biti jedna od retkih godina da „Politika“ o prazniku buđe bez moje. priče. Jedino ako je ne završim gore, pa je pošaljem po nekom heruvimu...

Idućeg dana stanje,zdravlja bilo je višeemanje mepromenjeno, Bolesnik je pre podne bio došao malo k sebi, razgovarao i sanjao, kad ozdravi da ode na duže vreme u Ohrid! ·

Seđamnaestog decembra stanje se najednom ponova pogoršava. Pokazuju se jasni znaci zapaljenja, ali sutradan opet se popravlja, Pa ipak, na dan premijere „DR“ loža broj 7 u parteru Narodnog po zorišta, u kojoj je godinama Nušić sedeo na svakoj svojoj premijeri, bila je prazna.

Mesec dana kasnije, 21-vog januara 1937-me, našao sam 'se u Nušićevoj kući baš kađ se prvi put digaoj iz postelje'i sedeo, sa ulu

pa tek

Ali semo za trenutak, Posle mehkoliko Agqinih rečenica, jedno drugo osećanje počelo je plaviti masu, i kroz to osećanje vrcnula je po neka suza, po neki grcaj, po neki jecaj. I za desetak minuta nije bilo čoveka u sali koji nije plakao: Aga je došao među nas, bled zgrčena lica, đa održi opelo svom sinu-ratniku, koji je pao za otadžbinu, Prevario nas je Nušić, grdno prevario, ali u publici nije bilo nj jednog lica koje mu za tu prevaru nije u suzama, u sebi, reklo:

„Hvala“. | Godine 1924 bila je u celoj zemlji „organizovana 40-godišnjica

književnog i 60-godišnjica života Branislava Nušića, Ja sam tađa bio u Zagrebačkom kazalištu, u kome sam, tom svečanom prilikom održao predavanje „Dva lica Branislava Nušića“, pre izvedbe jedne Agine komedije. Zagrebačka” publika, posle pretstave, neobično je živo aklamicala čuvemog srpskog komediografa tražeći glasno da, Nu šić govori sa scene, Ali pišac, očigledno potresen, nije mogao da izusti ni reči: sjajni retor je ućutao. S osećanjem Yespekta prema Aginoj potresenosti počeo je banket priređen posle pretstave. Ređali su se govornici, samo je Aga ćutao, nešto više bled no obično i kao otsutan, Po neki put je samo podigao oči na govornike

da Sse meosetno nasmeši, da sami svoju nazdravicu završio. odavanjem poštovanja „u ime onih Koji dolaze — onome...“ Aga je naglo podigao oči i pogledao me, a ja hrabro nastavim: „... onome Koji nikad neće otići.“ Aga mi se nasmešio i ustao, opet ozbiljan, skoro mrk. Sva su lica prisutnih bila svečano zvanična, očekujući kon vencionalnu Aginu zahvalu za zdravice. Ali čim je počeo da govori, Agino lice se ozari nekom šeretskom lukavošću, Počeo je da ređa šale, anegdote, vesele pričice, prskave doskočice, u neprekidnom virtuoznom vezenju šala jedne u drugu, jedne iz druge. Za stolom majpre· zbunjenost, ı onda po neki smešak, po neki smeh, pa vrisak, pa grohot c smeha! Opet nas je Aga prevario. Ali, naravno, oko 'trpeze nije bilo ni jedno lice, koje mu za tu prevaru nije, u razdraganoj radosti, reklo: „Hvala.“

Gođine 1954 posetio je „Jugoslovenski Pen-klub bugarske kolege u Sofiji. Tom prilikom davala se u bugarskom Narodnom teatru Nušićeva „Ožalošćena porodica“, Jugoslovenski književnici, na čelu sa Nušićem, bili su oduševljenc dočekani ođ sveg narođa u bugar skoj prestonici. Naravno, ređali se prijemi, banketi, govori. Svakom prilikom, naravno, bio je alklami~

suze od.

_ Nušić kao govornik...

man | Wušić da govoti, | Bofijska publika imala je, u više mavrabkm, prilike da se uveri kakvo je majstorstvo Nušićevo u govorničkoj veštini, Ali glavni Agin govor o> čekivao se tek na svečanom ban= ketu u hotelu „„Bigarija“, Koji nam je priredio pretsednik sofijske opštine. Uoči samog banketa, kad-je već trebalo sesti za trpezu, priđe meni, koji sam bio zadužen da stalno buđem uz Agu, pretsednik opštine i saopšti mi zabrinutost da pristalice pokreta, za otcepljenje naše Makedonije, „makedonstvujušči“, „pripremaju izgred, zauzeli su, veli, sve male stolove oko velike banketske trpeze i namerni su u najsvečanijem trenutku, čim Nušić počne da govori, da razjure ceo skup. Ne bi li, kaže pretsednik, bilo razborito da okolišno zamolimo Nušića da o= dustane od svog govora'da ne. bi došlo do gužve i sramote. Kad sam sve saopštio Nušiću, on me pogleda i rekne kratko: „U redu.“ Banket je počeo u vrlo mučnoj atmosferi. Svi su već, naravno, Saznali da namrštena lica, koja st nas okružavala i koja ne skiđaju oštre poglede sa nas, imaju na> meru da nas napadnu, Ipak, verovali smo da će odustati od svog Pe meravanog podviga, ako im NuŠiĆ svojim govorom ne bude za

to dao povoda, Što je banket dus.

ćanima za, stolom. Obrađovao 56 kađ me je viđeo, ali'malo i prekoreo što „tako ođavno“ nisam dolazio (pravio je šale na račun moga bđenja đok je bio bolestan, tobože da on ne umre u sate kad to „Politika“ ne bi mogla novinar» ski da iskoristi). ,

·— Vi dolazite k meni, samo kad mislite da mogu da otegnem papke, da umrem! rekao je smešeći se,

A onda je neočekivano ustao iza stola, prišao otvorenom prozoru, pogledao nekud mračno i zamišljeno u svoju malu baštu i rekao, kao da govori samom sebi: | — Da vam kažem nešto, hoću da se povučem sasvim iz svih društvenih organizacija! To mi. odnosi dosta vremena i zamara me. Hoću... .

I to je zaista sutrađan učinio,

Februara meseca štampa je po“ novo počela da pominje Nušićevo ime, samo sađa u vezi sa njegovim književnim rađom. Očekivalo se da će« napisati dođatak „Puta oko sveta“ za proslavu Dušana Ra denkovića — Čoveka s nogom, ~

U broju od 14 novembra iste godine izišao je u dnevnoj štam pi novi napis o Nušiću, pod malo senzacionalnim naslovom, — Nesrećan slučaj u kući Branislava Nušića pred „premijeru njegove komedije „Pokojnik“, Stari pozorišni „vuk“ i rođeni humorist umeo je da iskoristi jeđan najobičniji domaći „incident“. Slučajno mu je uginuo jeđan od dva papagaja i on je od toga napravio čitavu „priču“ u štampi kako je „gospođa ·papagajica strađala u su pružničkoj svađi“. Naravno, đa tu nije ostala na miru ni gospođa Nu Ššić. pa bolje nisu prošle ni njene „ drugarice i komšike.

Uoči nove 1958-me godine, pred samu smrt, Nušić se poslednji put obukao i čak išao na doček Nove godine van kuće, Neposredmo posle toga očekivao je premijeru „Pokojnika“ u Zagrebu i grozničavo radio na svome novom komađu „Vlast“, čiji je drugi čin završio već polovinom januara te iste gođine. Ali, ma kolHko da je sa voljom radio, ponovo je bivao umoran, dakle, nije se osećao dobro, postajao je sve ćutljiviji i, sve više gubio apetit,

Pukim slučajem nisam se zatekao u blizini velikog Književnika kađ je u istini umirao i umro; eto „prevario me ipak“! Stigao sam tek kađa je ležao na „sarmrtnom odru. U ovoj kući večitog smeha, usređ suza i crmine, · čuo sam, već toga dana, poslednju priču o sebi i Nušiću. Naime, đa je on ovoga puta „pitao“, izrično, da li sam ja tu, a kad su mu ukućani rekli da nisam, da je, tobože, odgovorio: — BE, kad nije tu Siniša, onda mogu da umrem. Darinka, otvori prozore, đa mi duša lakše izađe!...

Ovo je, naravno, bila priča i šala, a istina. je drugačija. Slavni pisac je skoro zaspao: izđahnuo je slučajući čitanje svoje kćeri Gile Pređić-Nušić, Čitala mu je Kkritike koje su toga dana izišle u zagrebačkoj štampi o tamošnjoj pre mijeri „Pokojnika“.

Poslednje napisane reči slavnog pisca u njegovom neđovršenom komadu „Vlast“ bile su: „Ja sam na vlasti!” ispod. kojih “e stajala samo još jedna reč: „zavesa“.

Simbolične reči i još simboličniji završetak, Jer zaista i ovaj veliki pisac, koji je vlađao godinama našom pozornicom, bio je i u poslednjem času. svoga života ma vlasti, i vlađaće i našim srcima i našom umetnošću uvek.

Siniša Paunović

ba liwdeći, melapyodmosii Te Sve Wile mestajalo, počelo se javljati eć i suzdržano raspoloženje, A ema, . odjednom, Nušić ustane, Nasta panična tišina, i kod mas, i kođ naših protivnika. Aga je počeo'da govori: najpre mirno, ozbiljno, gotovo potreseno. A onda, onom svojom izvanrednom sposobnošću da u gotovo dramatsku ozbiljnost zvaničnih tirađa uplete anegdotu, šalu, dosetku, počeo je đa kovitla raspoloženjima slušača između potresenosti i razdraga~ ' nosti takvom proračunatom visprenošću da niko više mije imao daha da misli na ozbiljnost situacije. Ni mi, a bogme ni naši protivnici, Jer i oni, baš kao i mi svi, fascinirani, prosto zaslepljeni govorničkim iskričavim bravurama Nušićevim, sve više što nas je Aga više zasipao naletima svoje neodoljive komike, počeli smo se svi, bratski jednako, smejati grohotom, u kome su oni, protivnici, uspevali da nas nadviču burnijim odobravanjem · Branislavu Nušiću, „majstoru smeha“. Nušić ih je prevario, I kad su se ti naši protivnici, upaljeni ođ razdraganosti, . počeli gurati oko Nušića da ga zagrle, jedva smo uspeli đa Agu izvučemo iz gužve, za jedan tre-

nutak, samo za toliko đa mir raz-

·veseljeni i potresni pretsednik so» ·'fijske opštine, u smehu i suzi,

kaže: „Hvala.“

· Josip Kulundžić

Pjesnik traži vrijeme

Nastavak sa 1 strane

A zapravo, priznati činjenicu, da, suvremeni život, traži svoju umjets nost, pa prihvatiti sumnjivU teos riju, đa je za to potrebno Tevolucioniranje izražajnih sredstava ! priznati proizvode jalovaca kao baš takvu novu umjetnost kakva treba da se rodi, znači najčešće (prema postojećoj praksi) lišavati umjet. nost kontemplativnosti i refleksije, Lišavati je onih svojstava, po ko jima je ona bila i po kojima jeste jedan od najvrednijih proizvođa čovječje svijesti. A znači, u kraj njoj konsekvenci, i contradictio im adjecto, jer ako nova stvarnost i nov stil života zahtijevaju svoju umjetnost, a ne odriču se potrebe za njom, onđa nije potrebno tras žiti sredstva, kako da se tobož zanemarena | umjetnost opet nas metne tobož neumjetničkom vre menu, pa makar i po cijenu des građacije njenih osnovnih Kvalites ta, nego treba potražiti u sebi Svo. je vrijeme i progovoriti suvremevs hicima iz blizine. To me mora zna čiti revolucioniranje izraza, s# mora značiti izraz.

Blesava je i beskorisna tvrdnja, da je jezik suvremenog čovjeke . nemušt, primitivniji nego mekada# u vrijeme „humanizma“. Jer suvremenog „čovjeka memušta je stilistika prošlosti. Tvrđiti da je stil suvremenog života površan i isprazan, tvrditi kako se čovjek đanas dehumanizira, kako estetika postaje društveni Kkriterij prošlo4 sti, govoriti o osjećajnom ositej mašenju, moralnoj Kržljavosti, pč4 manjkanju idbala i slično, to je danas, kao -.i uvijek, najraširenija moda, to je danas, kao i uvijek, moda najreakcionarnija,;, to je da: nas, kao i uvijek, zak neshvas ćanja svoga vremena, znak zaosta-s janja, · znak staračkog 'uzdisanja nad „ovim današnjim svijetom“ { nađ „ovim današnjim generacija“ ma“. racijama uzdisali su otkako postoji ljudsko društvo i otkako se ono razvija, svi oni koji su u njemu prestali biti ova današnja gemeracija. Svi, pa i pjesnici, koji 5U kroz stoljeća gorko očajavali nad svojim suvremenim svijetom, oča+ javali su ustvari nad sobom, mađ nečim Sto se u njima zaustavilć, A svijet, nastfeću, inđifetentan »a takve suze, ide, živi, obnavlja 50 Živjeti u svome vremenu bez nostalgije za „onim“ vremenima, znači biti živ. Zavidjeti buđućim ! ne pitati se „kamo ovo vođi?“, znači biti zdrav u rastu. Revoltirati se na ostatke „lijepe prošlosti“ u suvremenom životu, a ne za njima žaliti, znači biti moralniji, humaniji i za punu ljudsku mjeru sUperiorniji apologetama „nekađašnjeg Kkriterija, koje ne mogu đa shvate, kako baš ništa, baš nmišta iz jučerašnjeg dana ne može biti prenijeto u dan današnji bez pro mjene, isto tako, kao što se danss već ništa 'ne može mjeriti juče« rašnjim mjerilom. A upravo to. neshvaćanje za suvtemeno znak je zakržljala Kriterija, znak je infes riornosti svome vremenu, znak jd čak in{eriornosti nekadašnjem vres menu, jer prošlo vrijeme svoj jdč kriterij preraslo i bilo je, dakle, doraslo sebi. Biti još „luđi“, još užurbaniji, još nestrpljiviji od SVOS ga bezglavog vremena, znači biti pun izraz svoga doba, znači biti njegov najživotniji izdanak. Nezaš dovoljniji sađašnjicom je onaj ko“ jemu se žuri u budućnost mnegd onaj koji sadašnjicu prezire u imaj prošlosti, i želja da se čovjek pos istovjeti sa svojim vremenom, nd mora biti vulgarno protumačens kao harmonikaštvo i hašdmo braće naprijed smjelo, nego kao još veće nezađovoljstvo sa sadašnjošću, kao nezadovoljstvo sa svijetom kakav Jest u ime onoga koji mora doći, kao revolt superiornog duha kos Jemu je do emancipacije čovječ“ nosti. E | .

Biti varalica u životu kome 50, žuri, isto je što i biti apologeta prošlosti. (Istina, u životu kome 50 žuri lako je biti varalica, ali je kao takav teško „ići paralelmo, teško biti čak i suputnik, teško susresti se licem u lice s vremenom), Dapače, manje smetaju mumije, Što iz svojih čvrsto stegnutih povoja mirišu po balzamu, nego majmuni, koji u ime eksperimenata skakuću po našim glavama. Mumije nas gledaju iz' prošlosti, ·a ovi posljednj! povezuju svoje skakutanje u bos: težinskim uvjetima s našom sadas šnjicom i budućnošću i zato „su štetniji i dosađniji. Oni sebi utvaraju, đa svemir istražuju oni, a ne čovjek, Pomanjkanje svake gravi" tacije u svome mozgu polstovje“ čuju s potrebama i zahtjevima od Voga vremena, pa tretirajući sud vremeni život kao bestežinski, 04

Nastavak ma 5 strani

KNJIŽEVNE NOVIME

Nad ovim đanašnjim gene»