Književne novine

niti ovi mladi pisci preigtavljaju izrazite koncenirate životne snage. I šta ih onadc održava u životu, u njihovim Vinsburzima i daje im snage za pisanje? Zar io nije činjenica da im avangarda omogućava one literarne kontakte koje moj prijatelj, pesnik, nije mogao da nađe pre šHrideset godina? \ | .

Jer, preko svoga lanca kritičkih prikaza i na

letnjim konferencijama pisaca avangarda ugsivari.

određuje živoini put poleitnih mladića, koji ih do= vodi u vezu sq Svemoćnim krugovima. Osećajući se nesigurnim, 8a izvesnim. nedostatkom vitalnosti, oni na ovaj način dobijaju u samopouzdanju i snazi kroz ovu vezu, kroz taj defoanzivni savez protiv filistarskog sveta, koji im daje snagu bratstva. Neko bi to mogoo nazvati i tajnim udruženjem tih usamljenih dušc koje se drže za ruke od obale do obale misleči da su preistavnici prave »elite-. U svojim »malim kapelama« okruženi neprobojnom palisadom oni pišu »čistu« poeziju, kritiku, prozu, ignorišući sqv ostali svet u kome žive i koji im više ne smeta, jer su oni sada'pri_ padnici »uskog kruga« u ceniru sveta.

Zbog njih je literatura prestala dea bude odraz društva, a oni su Se fakođe odrekli obaveze da u svojim delimc reflektuju svet u kome žive. Oni sada igraju , ulogu usoamljenih literaic u čijem stvaralaštvu psihološke lutke zamenjuju likove živih ljudi, Mladi kritičari, koji još nisu izbili na površinu mogu „preko noći da postanu autoriteti ako na novi način onaliziraju mekoliko redcka iz

Dantea ili cko su u stanju da u očima svojih studenata (hvala onoj draži. koju u sebi skrivcr nastavnički poziv) unište životno delo ozbiljnih

pisaca, koji su se usudili da ostanu izvan redova avcangardističke porije. Zbog čega bi se oni protivili centralnoj koniroli koja ograničava njihovu nezavisnost, kada su odricanjem od nezavisnosti dobili u. naknadu sigurnost? »Ploašljivi ljudi« kao što je u svoje vreme dobro rekao Džeferson »pretpostavljaju mirmoću despotizma nemimom moru šlobode« — c pisci imaju u ncše vreme mnogo razloge da budu plošljivi.

Oduvek mi se dopadala izreka Volta Vitmena: »Čuvaj se literarnih klika. Drži se dobro u zajedničkoj gomilij«. Ali u širokim. prostroanstvimoe Amerike nema »gomile«, nemc mnogo onih koji se uključuju i interesuju za literuma kretanja, nemoc »opšteg« literemiog elemenia, koji je pozaqvco Vitmon, (Ne treba zeboraviti da je on bio u neprekidnoj prepisci sa mnogobrojnim piscima i ·prijateljima). Ovde čovek mora da se pridruži kliki, ukoliko ne želi dao osilane sam u gradovima gde

XXX

se više ne mogu naći socijalistički lokalni centri u slarom smislu reči, koji su nekada preistavljali kosmopolitske jedinice učenja i prosvećivcanja. Nije: nikakvo čudo dc je na univerzitetima, tim jedva primetnim ogstrvcima u moru nevolja, nastava debila ogroman ·prestiž u literarim | Rkrugovima zahvaljujući f{ormclističkim kritičoarima i nastavni-cima i pesnicima (koji se drže zajedno sa njima). Rečunliyd je onda da avcnguardc igra tako veliku ulogu u iom ockademskom svetu, operišući raznim preimućstvima tako daca i najslabiji počinje da osećc izvesnu snagu a mcajponizniji da stiče izvesno samopcuzdonje i samopoštovonje, Ona omogućava uzajamno ohrabrivanje i podržavanje i Što je najvažnije daje mogućnosti pojedincu dc

UR MNUHYI MON

postane značajan ne samo u svojim sopstvenim –-

očima, već i u očima cele avoangardističke grupe, *

TI tako u prostranom neprijateljskom svetu članmovi avangarde se osećaju značajnim i važnim

' i utoliko vetrenije bronme poartisku liniju i po svaku cenu brane svoje pozicije prihvatajući rado autoritete, koje im nameće vrhunska olitika avangarde, što je u principu uvek bilo antpatično prosečnom Amerikancu. .

Ovu literara konjunkturau našeg vremena je moglc i ranije de se predvidi. Međutim, neko bi mogco dc kože da je svaka konjunktura dobra ukoliko omogućava mladom čoveku da istraje u nepovoljnim okolnostima. Ako je pisac u' stanju do živi tomo gde se nalazi i ako može da bude usamljen i istovremeno neostavljen na milost i nemilost neprijateljske okoline, zar, to nije dovoljno u naše vreme i zar se ne može smualali kao irjumi koji opravdava sve zakulisne uslove? U ovoj memirnoj eposi svetske revolucije, kad problemi živote i društva izgledaju suviše kompleksni, da bi ih mogao Shvotit? običan razum, čovek je u Pstonju da razume ovaj ljteromi mir, kad što je moguće razumeli zašto savremeni pisci, kao Platonov mudri čovek za vreme bure, ostaju po strani i traže zaklon iza zida. Ima nečeg prirodnog u tome da ljudi u ovakvo vreme žele da se uklone iz života, da pobegnu u sfere emocija, apsBtirakcija i simbola, shvatajući literaturu kao nešto što postoji samo radi sebe ac me radi humanizmc i čoVečomsiva, ispražnjujući je tako sve više i više, lišavajući je istovremeno njene „osnovne vitalne sadržine, L |

Humoanističko nasleđe u literaturi je počelo da se sužavca i dovedeno je do iščezavajuće tačke u generaciji koja počinje sa dadaizmom i završava se polpunim čišćenjem svega onoga o čemu je čovečansivo govorilo i mislilo još od Šekspirovih dana ili, ako hoćete, još od Douantea. Slično je i soma literature — odnosno ona literature kojom rukovođe avangardisti — takođe izbrisala načela humonizma iz svoga programc prepuštajući da se »srednjaci« bave problemimo, koji su nekadc bili 'osnovni postulati klasika.

Istoriski posmatrano, mi svi znamo da je sve fo samo jednc faza, koja je samo po sebi prededređena. dc prođe. Da li se može reći šta će doći posle nje? Kada je medavno objavljene knjige pripovedakc raznih autora objavljenih pod zajedničkim naslovom »Moderne priče« prikupljene iz nekog avangardističkog časopisa, jedan kritičar je

| postavio pitanje: »Koja je lo zajednička osobina, kojo svim ovim pričama daje pravo na naziv »mođerne«? Monačno se ispostavilo doc sve one govgre o »kraju nečega, ljubavi, života, mladosti ili iluzija« i ovaj kritičar je izjednačio avangardu sc kontinuelnim »krajem stoleća«, Njena karokterističnc noic je polcrtavanje >»poslednjih apsoluine konačnosti svega i zato ona peva beskrajnu Jabudovu pesmu o iščezlim svetovima prošlosti, proklomujući omo što Odn naziva epohom »Trećeg velikog razočarenja« kada se dan »lagano približava. svome sumraku«. Rli kako će izgledati , ideći* dan?.Jer, konačno morc. biti još novih. dana,

stvari«,

–

Mi smo još uvek u praskozorju svoje istorije i ja8no je da je besmisleno govomti a umiranju »prestarelog sveta« koji jg u samoj slvari vrlo „mmlad, mouadc se posle nesreća i strađanja u toku poslednjih četrdeset godina može govorili o tome da je točak razuma i progresa vraćem molo unazad, Da li će iduća faza biti povratak na srednjo~

~ vekovnc shvatanja, koja su podržali mnogi gla=

sovi našeg vremena, shvalanja sc kojimc st 85e složili Eliot ı Odn zajedno sa Džojsom i Jejtsom, koji je razvio mržnju prema svemu modernom? Njihov istomišljenik je i Ezza Paund sa svojim »Koantosima« 'pa čak i Lorenn koji je jednom rekao: „Ogromna masc ljudi neće nikqda naučiti da čita

"i piše, iznoseći tako dokirinu koje nesumnjivo

zadovoljava ukus literarnih meoskolamtičara, koji sačinjavaju, najveći deg cavongoarde.

Većina ovih umova požljivo meguje „misao o srednjovekovnom ritudlu u kome je individua imala tačno određeno mesto i nikadc joj nije bilo dozvoljeno de sumnja u pretpostavke dogme, u kome je svaki nonkonformizam jeres i po kome je ljudska priroda u samoj Svojoj osnovi iskvarena

- ..GO Čovečansivo zauvek utomulo u bol i tugu. Zar

nije o tome mislio i Tojnbi kada je sledujući za

· Bendom \gorko prebacivao prosvetiteljima nocšeg

vremena njihovo »ciničko gubljenje vere u sve ranije ustanovljene principe« i mjihovo »bezumno oduševljenje radostima liberalizma«.

Ovi duhovi iz epohe svetskih ratova su odredili glavne smernice i lizionomiju avangarde i za-

. hvaljujući njima, ili bar delimično njima, izgledw

kao da mi težimo ka novom srednjem veku. Mi smo skoro isto tako bespomoćni kao pijanac ovladan snom. koji želi da vozi kola kroz mrak bez upaljenih farova. Zahvaljujući opštem gubitku vere u tekovine civilizacije, u život, u čoveka mi ćemo i pored svih napora vrlo teško uspeli,da ostanemo budni, \

U međuvremenu avangarda neguje »čistue poeziju, prozu, umelnost, zanemarujući interese društva i prepuštajući da sve ode dođavola, tako dc se put u rebarbarizaciju, ·o kojoj se toliko govori, neometono nastavlja bez ikckvih uticaja literature. Nikada' društvu nije više bila potrebna pomoć literature i pisaca, koje avangarda. ohrabruje da ostanu po Strani napominjući im neprekidno da ih se interesi čovočansiva ni malo ne iču. Zato nije nikakvo čudo da mladi savremeni pisac izgleda zbunjen kad mu pomenete Drajfusovu aferu ili ga upitate nešto o gamoeyričkom slučaju Sako i Voanceti, »Nema uzroka«, bilo kakvih — to je njihov moto i oni svoja shvatanja #fetalistički zašnivcju nc razli~i između »muasovne civilizacije i »kulturne muanjine« — frazi koja je dostiglo snagu moagije, (Niko ne tvrdi da takva razlika me postoji, ali je u pitanju koliki je njen stvarni zna čaj u vreme kada tako mnogo stvarno dobrih piscca rela tivno iako nalazi mase čitalaca?).,

Pa ipak ti mladi pisci nisu liberalni, bez obzira na to šta njihovi učitelji misle; oni su puni neodređene, po malo koniuzne dobre wolje za čovečonstvo, ali oni jednostavno ne mogu dc shvate

da njihova socijalna osećanja imocju bilo kokve veze sa njihovim radom. Njihovo literarno i društvemo »ja« se khreću u suprotnim pravcima, kao dc preistavljauju polpuno nezavisne celine, . koje nemcdju ničeg zajedničkog. A zar to ne sugerira

dovoljno || shvatanja, kojimc su ih učili, u stvari u suprotno-

jasan zaključak da su avangardistička

sti sa njima: urođenim instinktime stonovnika Novog sveta, Ovi instinkti neprekidno reflektuju shvatanje prosvećenosti, veru u razum, progres i čovečansivo koja je »ipak suština našeg pogleda. na život«, kao što kaže Mrejn Brinton u knjizi »Ideje i ljudi«; ali oni su umrtvljeni i sterilizovoni uticajima avangarde, koja je istovremeno i antiliberalna i antihumonca, I zbog svega toga osećajni mladi čovek je zbunjen moseći razdor u samome sebi »konzervativno noagtrojen« ali »nesiguran i kolebljiv«.

Jednonč rečju, zahvaljujući ovangardi, najveći deo moše literature se može okarakterisati više kao perilerni nego kao centralni. To su, shvatonja. o malom zaivorenom sšveiu, izdvojenom od običnog sveta koja ne žele ni da doprinesu daljim tokovima života, neka vrsta pprivailne umetnosti ili igre o kojoj se može mnogo pričati, ali koja nije niukom slučaju »liternijura. koja bi odgovarala našim uslovima. A kakvu ulogu bi mogla da igra literatura u ovom »planetarnom svetlu« koji se rađa? Zar neće sledeća faza restaurirati taj sistem centralne literature kombinovane sa velikim problemimce kojima se sadoco bave »srednjaci« obnavljajući na taj način ideju. o literaturi kao ogledalu i predvodniku društva? .

Čovek io sa pravom može očekivati, jer je očigledno da avangarda nije u stanju da ostvari iaj novi zamah, Gušeći islovremeno rcadoznalost i nezavisnost, ona ne dozvoljava nikckva skretanja, ni traženja koja susjedina u stanju da otvore pu-

teve u nove epohe. Sa svojom {ciclističkom kon- |

ceniracijom na nekoliko pomodno " popularnih pisaca, oni ne pokazuju nikakvog smisla za raznolikost,u istoriji litereture i nemaju ni malo osećanja za izvore prošlosti koji mogu da olvore nove vidike i dovedu do novih stvaranja. Ako se žele

novi zahvati stvaralaštva onda se nadahnuća mo-

raju iroažiti izvan kruga avangarde, koji je nasledio melonholiju Evrope. Njihove ideje su formirane pod uticajem pisaca Starog“ svela, za koje je čovečonstvo već odavno stiglo do kraja svoga puta.

Ili će možda doći do »državnog udara« u redovima same avangarde što bi dovelo do ponovnog uspostavljanja tesnih veza sa intelektualnim javmim mnjenjem, sa onimc koji nikada nisu bili krivi za »izdaju« stvari liberalizma, koju su toliko oplakivali i Benda i Tojnbi? To bi verovatno bilo muajbolje rešenje. Sve ostalo bi moglo dc uništi mošinu avongarde, koja je kao zamisao bila pravi blagoslov za mlade pisce omogućujući im da se susretnu na leinjim konferencijouma i međusobno upoznaju kroz dobro organizovanu mrežu časopisa ali avangarda ispunjava samo delimično potrebe američkih pisaca, koji se normalno ne mogu .osećati suviše poneti idejom o »propasti zapada«. Isti je slučaj i so narodima Azije, čiji se svet ponovo rađa i koji takođe nisu u stanju da dele raspoloženje Evropljana o kraju svetla, ustvari osećanje posleratne epohe, Jer, Amerika je suviše vitolnc za lo, a samac je suviše malo izgubila da bi mogla da oseća ozbiljne posledice, I tako bi se

moglo već preiposlaviti da je došao momenat da

se prihvati Melvilovu: zapovest da Amerike ireba »da postavlja, a ne da sleduje presedane«, misleći pritom ne na Aimeriku koakva je danas već na zemlju kakva onc obećava da postane, iako je onc već toliko puta prekršila svoju reč.

pa ! | (Preveo Dušan Pešić), |

Ua,

)ZORIŠSTEE

U JANUARU

„Dubrovačka trilogija“ Iva Vojnovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu”

U delu Iva Vojnovića mogu se naslutiti. dva značajna uticaja. O „Dubrovačkoj trilogiji“ Vojnović je negde zabeležio: „Ako je. ko u „Trilogiji“ čuo tu pratnju nevidljiva kvarteta čežnje, tuge, nađe i spasenja —Č noka znađe da je „Rosmersholm“ dao svoju šipku a Dubrovnik svoju dušu, da mu se baš tako ispjeva smrt bez nade“. Zaista i Ibzen i Vojnović posmatraju u navedenim delima staru patricisku porodicu koja izumire dok njihovi junaci dobrovoljno odlaze „na drugu obalu tamne reke života“. No pored ove, postoji i dublja sličnost, dramaturške pritode. I jednom i drugom dramom provejava duboko ljudsko saosećanje koje prati karaktere.

Istovremeno su Meterlinkovi snovi o statičnoni teatru duboko odjeknuli u Vojnovićevom, delu, i on je, inspirisan njima, došao do SVOje najveće umetničke tajne: naučio je da osluškuje govor mrtvih 'stvari i učinio ih bitno važnim elemen~-: tom svoje dramaturgije. To je mogao. učiniti samo izdanak stare kulture u kojoj svaka stvar nosi pečat uspomene.

Naravno, ovde je reč samo o kvalitetima koji su preživeli pohod

vremena. Pored. nabrojanih, po- ' trebno je istaknuti izrazito — ne i savlađano — osećanje prolazno-

sti. Vojnović, osim toga, nije pravi realist, iako su njegove ličnosti proizvod određene sredine i deluju prema psihcloškim nužnostima. Prvenstveno zato što njegovi katak-' teri nisu studije maravi pretežno projiciraju iz same autorove ličnosti. To je uostalom i jedini način Vojnovićev da zbivanja dobiju nedoslovan simboličan smisao. •scenama virtuozno koristeći

već se.

Odmah želim da naglasim da je dr Branko Gavela stvorio ozbiljnu stuđioznu pretstavu kontinuiranog kretanja, finih, preoizno korišćenih detalja i izvrsnih glumačkih kreacija. Najviše je imponovao sklad unutrašnje istine lika i spoljne eksprešije. U pogledu tempa i stila glume d&lumci su pretstavljali jedinstvenu celinu. Najveća mera umetničke lepote ostvarena je u prvom delu „Trilogije“. U ovom delu drama je kondenzovana, deo zbivanja potisnut u pozadinu, a u srce tragedije postavljen je Orsa=. tov lik (u izvanrednom tumačenju Jovana Milićevića), Spoljni dramski sukobi prigušeni su, a dramska napetost pronađena je u unutrašnjem suočavanju Orsata sa sopstvenim vizijama i snovima. U masovnim. mizanscen, masku i oštru karakterizaciju ličnosti, Gavela je u akciji mase otkrio obilje motiva i konflikta, istovremeno ih podređujući centralnom zadatku: zaoštravanju Orsatove drame.

U drugom delu, Gavela je pre svega obezbedio lagano sazrevanje drame. Atmosfera raspadanja bo» jila je naš doživljaj, a za njeno formiranje presudno važno bilo je ukrštanje dvaju dramskih akcija? jedne zasićene nekom tupom, zain= teresovanošću, koju je nosila mati '(izvrsno igrana. od B. Katalinić), i druge obeležene prigušenom svirepom veselošću njenih. kćeri, Dramatičnost zbivanjima davao je lik Pavle u tumačenju Olge·Spiridonos vić, koji je kao i Orsatov bio sav okrenut unutrašnjem, jalovo tu

žnom svetu. .

. Najmanje sugestivan bio je treći đeo „Na taraci“. Izgleda da i sam Vojnovićev tekst ovde ima ne-

dovoljnu dramsku snagu i to je'

ustvari produžen Lukšin monolog, neka vrsta izvlačenja zaključaka iz sudbine. Lukša je u tumačenju Viktora Starčića bio, posmatrač koji ne doživljava pravu dramu i koga tek na trenutke dodirne grč cinizma ili tuge. Osim toga Cuhkšina drama bila„je razbijena dugačkim intermecom ša barunicom Liđijom, intermecom. koncipiranim gotovo na operetski način,

„Autobuska stanica“ Viljema Indža u Narodnom pozorištu

_ Kao i u komadima. „Vrati se mala Šibo" i „Piknik“, Indž je i u „Autobuskoj stanici“ opsednut temom o deformac?ji· oblika u kojijima se iscrpljuje život. Na početku Indžove drame zasnovana. je situacija koja svojim simboličnim smislom prevazilazi okvire obične realističke drame. Grupa ljudi biva usled snežne mnopogode zadržana na putu u autobuškoj stanici i u

MUZIKA

RAZLOZI

toku nekoliko noćnih časova doživljava uzbudljiv krah većine svojih prigušenih snova i stremijenja. No u okviru takve situacije kreću se ličnosti svedene tek na-poneku uopštenu karakteristiku, ličnosti obeležene banalnošću i %vakodnevnom otužnošću i u kojima se samo povremeno može u dubini naslutiti nešto ljudski uzbudljivo. Slično kao i u „Pikniku“ Indž u sredini komada konstruiše centralnu scenu koja mu pomaže dase njegovi karakteri ispolje u svoj svojoj izlišnosti i deformisanosti. Opet. je to neka čudna ljudska sklonost za igrom punom živoine radosti koja se u-

skoro izvetoperava u dubok poraz, Pri razvoju akcije u „Autobuskoj stanici“ Indž često upada_u proizvoljna motivisanja i trivijalna objašnjenja a njegova dramaturgija po-

DIVLJENJA

ALEKSANDRU UNINSKOM

Veliki muzički majstori izvođači

— više oni no „poete minores"

rekreativne muzičke produkcije, koji, ne dostigavši slave, ostadđoše

pošteđeni od mnogogodišnjeg i vVe- ·

oma učestanog prikazivanja tuđih znanja, stanja i osećanja — odavnae• mi izmamljuju divljenje, začinjeno odbojnim stresanjem, ravnim tihoj užasnutosti. Ponavljati bezbrojno puta ma i jedan obimniji reportoar violinističkih, klavirističkih opusa, dokumentaciju trenutaka nečije lucidne ljudskosti, iskazivane kroz dva do tri veka jadanja, rađovanja i sanjarenja Ččovečjeg — zar to,-zbilja, nije strahotni samopregor, neko svojevrsno i agketsko- samoodricanje, „nešto divno i strašno, baš kao i glumačka radinost, jedno požrtvovano služenje drugima (slušaocima muzike), sa jednim jedinim dopuštenjem samom sebi: da proviri lično shvatanje i razumevanje, lični odnos prema tonskim zamislima drugih (i to lično, sopstveno, ava/jj, uslovljeno svešću društva „posred jedne “stvarnosti i determinirano jednom „društvenom stvarnošću, koja se odražava u svestima pojedinaca). a Na izrečenu misao o velelepnosti tragike izvođenja ili interpretiranja muzičkih tvorevina navukla me je, opet, ko zna pokoji put, ono-

madašnja ponovna pojava periekt-

nog klaviriste Aleksandra Uninskog na starom našem, beogradskom koncertnom podiumu Kolarčevog narodnog univerziteta, u onoj povećoj sobi na koju smo svi svikli, koja je kratki, večernji stan nekolicine stotina Beograđana i koja, budući par decenija „starostavna“, ne otvara pitanje svoje akustičnosti (kao što je to slučaj s dvoranom Doma sindikata).

Ja sam zađocnio, na dan Uninskovog večera, pa zato ne čuh Mocartove varijacije, a u foajeu bilo nas je dvoje-troje, među kojima i neodocnela gospođa, koja je kašljala, pa iz obzirnosti ptema okolini, izašla iz dvorane. Sa njom, u razgovoru o pastili kodeina, koja sprečava kašalj, saslušah, iza baršunastih zavesa na dverima, Pprigušeni znamen jedne stogodišnje klavirske sonate: Bramsove u Imolu (opus br. 5). Nas dvoje, nepoznata gospođa i ja, kašljali smo (zimsko je đoba, kataralni smo, faringitični · smo), a romantični Brams, kojeg Uninski zastupa i brani, tj. hoće da' zadrži, tj. na-

stoji da očuva, da spase od pro-

• . : pasti, jedva dostupan kroz drvo ı ikaninu, bio je star-prastar, pošteno senzibilan u jednom stilu i dahu koji je naše doba prevazišlo i napustilo, u jednom vriBmenu koje je mlađanog Bramsa, strasnog čitača Hofmanovih fantastičnih priča, ne nepovratno, ali zadugo, udaljilo, udaljilo.

Aleksandar Uninski, Rus a žitelj Amerike, svetski putnik, osuđem na slavu, proklet da „govori, „Tečima“ drugih, ukotvio se, zatim, na jantasmagorično postojanim čarima Šopena, svirao je dve mazurke i tri etiđe. Među etiđama na drugom mestu je bila, ne cis-mol iz opusa 25, kao što gotovo uvek netačno štampani prggram kaže, nego šesta, es-mol iz opusa br. 10, jedan pesnički izliv neizmerne i neprehbolne žalosti, sa jednim čudesnim, ! šestosmonskim ostinatnim mo koji uglavnom (abb ne stalno) probiva u levoj ruci svirača, đelce bez efekta i „Stosa“, jednobojno i jednolično, klupko koje se stalno odmotava i nikada se, valjda, neće odmotati, nešto dibidus nereprezentativno i negromopucateljno, nešto sasvim nepogodno za kKlavirističko-akrobatski virtuozitet izvođača. ı

Na kraju svog solističkog resitala, Uninski je dđohvatjo tri pijese iz famoznog baleta Stravinskog, „Petruške“, Ja bih da obavestim (ili potsetim) svoje malobrojne čitaoce na činjenicu đa je tri godine pre Prvog svetskog rata (veli-

kim slovom ga pišem, jer je to klanica univerzalna, kojoj je do dana današnjeg samo još jedna

sledovala) mlađani Stravinski, dvadesotđevetogodišnjak, sa švisokim cilindrom na temenu, pred Djagiljevim, famoznim „davaocem krvi“ modernom baletu, otsvirao, jednog lepog, dana, neki nesuđeni Kohcert za klavir, i da je taj Djagiljev tađa uzviknuo: „Pa to je Petruška!“ (tj. ruska! varijanta večitog svetskog klauna, komedijanta, spodobe ljudske, bez krvi i mesa a ipak toliko ljudske). Onda je nastao balet Stravinskog, u opremi jedne basnoslovno pitoreskne orkestarske koloristike, u ruhu ,koloritno taskošne instrumentacije stila i tipa Rimskog-Korsakova, a svet Evrope, svet koji se bližio slomu f smaku, bio je oduševljen, razdragan, usrećen. Deset godđina docnije, 1921-e, Stravinski je načinio klavirski aranžman iz materijala svog

_. Pavle Stefcmović Nastavak na 8 strani

kazuje i ovu osobenost: drama je komponovana tako da se akcija po jedinih ličnosti sukcesivno prekida i obnavlja posle nekog vremena kad pred nas ponovo stupaju karakteri koji su u međuvremenu sazreli i razvili se. Drama je osim toga natopljena . osamljenošću i tužnom nemogućnošću da grubi erotski odnosi postanu ljubavni zanos.

Ako se ovakva drama np realizuje sa krajnjom inventivnošću i merom preti opasnost da priča deluje trivijalno kao u standardnim američkim ljubavnim filmovima. Pri režiji Indžoyog komada reditelj Milenko Misailović ispoljio je dve osnovne slabosti.. Pre svegg nije zadovoljio njegov rad sa glumcima. Ovj su gotovo bez izuzetka gradili likove spolja i zapostavljali ona dubinska witaina strujanja koja Indžov tekst ionako samo nagoveštava, Pred namasu defilovale ličnosti lišene unutrašnjeg života pa su i njihovi sukobi, odnosi i preclomi delovali veštački, Naprimer, kauboj Bo je bio mlađ nasilnik koji je na kraju izvukao đeblji kraj i smirio se, ali se ni u jednom trenutku nije moglo osetiti njegovo toplo srce nagriženo osamom i neutešeno mladalačkom Š-

DVE PREMIPERE. #

besnošću. Osim toga reditelj nije ~

ništa ozbiljno pređuzeo da reši problem postavljen povremenim poniranjom dramske akcije i glumci su iščezavajući iz vidnog polja ostajali ili pasivni ili su markirali neku radnju.. |

_ S druge strane reditelj je želeo da almosferu ostvari nekom, vrstom kontrapunktske tehnike. U središte zbivanja stavio je dve ljubavne istorije: istoriju Boa i Šeri,

obojenu grubom erotikom, i isto> ·

riju Doktora i mlađe Elme, prevučenu romantičnom sentimentalnom patinom. Reditelj nije uspeo da u preseku ovih suprotnih akcija pronađe čehovljevsku almosferu, Najviše zato što Indž sugerira drukč:ji postupak: stvaramje jedinstvene surove grube atmosfere zasićene ravnodušnošću i seksom u kojoj tek u centralnoj sceni blesnu sa svih strana varniće nađahnute nežnosti, S

Od glumaca istakle su se S8mo Olivera Marković i Milena Dapčevič. Naročito dobra bila je Olivera Marković, kao barska' pevačica Šeri. Jedino ona je uspela đa u spoljnim manifestacijama lika prikrije prigušen život a istovremeno i da ga precizno odredi izazivanjem živih asocijacija na hladng slamove surovo podneblje prekriveno Ssenkama oblakodera,

Vladimir Stcmenković