Književne novine
KRITIKA
UMETNOS zao HHBGZaS=SFijas i udela
ć*
OST
| OTO BIHALJI-MERIN: „SUSRETI. SA MOJIM VREMENOM“, IZDANJE „PROSVETE“, BEOGRAD
„Ne kuđa iđe umetnost, već kuđa se kreće čovečanstvo — to je pitanje. Ako je njegov put čovečanski, onda ”·
će i
Ć anacije savremene umetnosti, nalik na tajanstvenu i nepoznatu šifru, pokazati se kao azbuka jedne nove,
mnogozvučne i misaone umetnosti. Jer čovek ne može bez
umetnosti, ni umetnost bez čoveka“.
i
Počinjući čitemje najnovije knjiae Ota Bihalji-Merina »Susreti' sa mojim vremenom« u kasnim večernjim satima, posle jednog nctpornog doma čija se (za mene) neobično vožna izuzeinost sastojala: u tome šlo som saznao da sam najzad pre brodio, prebrinuo, okončao svoje već prilično rasplinute studeniske dome, i da se, istog. doma, mojim knjigoma pridružile još jedna, sa dragom | posvetom, — Mojlerovi »Goli i mrivi«; te, eto, večeri, počinjući čitemje, čuo sam preko radije Mikelemđelove stihove, od ko= jih neke ne mogu a da ovde ne navedem: : ;
»Što osećam, tražim i što vodi mene nije uza me, niti znadem., gde je,
moć qa ne mogu; ko da dah je sene.
Sta se to događa?
U. Bihaljijevim beletrističko-puto~> pisnim esejima i skicoma o književ
nosti i slikoerstvu ocrtavaju' se Ve.
oma jasno pojedini elemenfi nago= vešleni u ovom uvodu: koliko god ieme Bihaljijeve bile intelektualne, stručne, aparine, toliko u tim njeqgovim esejima i skicama nalazimo obilje činjenica i podcicika iz obič= nog, svakodnevnog živola, iz sećomja, iz susreta i razgovora s ljudima, iz iskustva, životnog i umetničkog, šio im daje pečat mudre irezvenosti i privlačnosti; i koliko god izvesne etičke i filozofske smer nice u tim Biholjijevim tekstovimc bile uočljive i nedvosmislene, to= Tiko isto, čini mi se, sadrže i sum» nje, i kolebliivosti, otvorenih ili bor oitškrinutih vrata za nove smernice i nova shvatanja. Nije sasvim lako, niti je celishodno propisivati i 'nometati orijentacije; ljudi, savremeni, domošnji ljudi instinktivno zasiru od ioga; sumnjao je, videli smo, i Mikelonđelo: >»... što vodi mene nije uza me, niti znadem gde "je... Stara, večna ljudska droma obnovlja se neprestemo.
Ž
Ona bi se ovde, u Bihoaljijevom slučaju, mogla nazvati borbom za isfinu, On kože da »istinu nije uvek lako naći, napisati, a po tom još i izdavača pridobiti za nju«; navodi reči Tomasa Mona po kome »ljubav prema istini je slabost u o čima bezuslovne prrtinosti« često spominje razloge Berta Brehia o teškoćomca pri pisanju istine; i ZO-
* ključuje da je istina »čudesna. materija«, o-prište na kome »nema ni pobednika ni pobeđenih«. Istina je — da ne mistifikuojemo — jedno: ljudska, čovečonskđ, humocmnističkc, Kompleksdaia, sadržajna reč koja o buhvata i znači: slobodu, slobodnu misao, pravdu, sreću — i za čOveka, pojedinca, i za društvo.
Nije onda nimclo čudno što je už pojmove »književnost« i »umeinoste ČOVEČANSTVO jedna od veoma čestih reči u ovoj knjizi.
Čovečonsivo porobljeno, ncrpcićeno, zastrošeno; sito raznih obećanja, željno hleba i spokojstva. U Bihaljijevoj viziji ono je nezcdštiće=na mcrsa izložena i rezbijema svim mogućim kotcklizmoma i ratnim o» Šujema, i nepregledna, neizmerna riznica kojoj šu nomenjena i koja čuva dragocene plodove ljudskog duha i uma. Čovek, umetnost, dru= štvo, vreme — nerazdvojni su: jedno bez drugog (i trećeg, i četvrtog) ne uspeva, ne živi. I stoga mi se čine tačnim i roezložnim Bihaljijeve reči (iz veoma korisne knjige »Savremena nemačko umetnost«) ispisome na početku ovog članka: ne kuda ide umetnost, već čovečcm-
Oto Bihalji-Merin
stvo! Sila i stihija su ispred i. iznad umeinosti: ona treba da ih, ako može, obuzda i urazumi; ali to je mučon i skoro. beznadežem posao. Bihaljijevi »Susreti sa mojim vre-
menom« su slika i cnaoliza tih na ·
pora, tih grčevitih irvenja, pokušaj premošćivanja provali između gordih umetničkih idecic i gorke stvarnosti ·života.
3
„U ovom veku tehnike sazreva čudno neko cveće: foanatici askeze, tehnička poezija, inspiracije” ispigame avionima na plainu neba. Ali i strosne prezasićenosi mošinizcrci= jom, potreba za naivnom jednostav nošću, za carhaičnom primitivnošću, za pralogikom, jungovskim cnclizeomc duše, antropozovstvom i Osećajnošću«. Tu se delimično može nazreti Bihaljijevo poimonje umeinosti:: ne novjtet i »modernizerme po svaku cenu, već razumevomje i prihvatc= nje svega onoga što na smeo i o
soben način donosi istinsku ljudsku,
poruku. »Pod sopstvenim nebom i iz sopstvenog doživljovonja ireba da zazvuči akord koji je povezcm sa svetom, ca ipck nov i svoj«, To se, verovcino, ne cakli od neke izvemredne originalnosti, kao i šiošta drugo, cali je rečeno ispravno, razborito i faktično. Kao i tvrdnja da se umetnost »ne orijentiše ni po Gqeogralskim ni po vre-
menskim normom. Ni istok ni za
pad, ni novo ni staro nisu ozncke njene vrednosti. Merodavoan je u umetnosii jedino njen kvalitete. Da — kvalitet! On nije propisom i utvrđen pravilima i toablicoma, njega mora i može svako da oseti. Bihalji je protiv izopačavajuće iehnike i tehnicizma i u životu i u umetno= sti. Umeinost je — kod Bihqaljiju čudo, magija, tajna, ali i duboko, prisno ljudska stvar, potrebna čoveku kao uteha i ohrabrenje. Umet
"nost je, premda me izolovana od” mouke, ipak spontanc, scmorodn&,
»sublimne i mnogoglasnc«, »rođe-~
na iz tojonstvenih i sugestivnih' silw«. Možda ne boš tcko tajcmstve- '
nih, mogdli bismo da primetimo, oli
zalo još monje dirigovonih, pred- ·
vidljivih i sračunatih. Umetnost je svojevrsna, neograničena sloboda koja se motlerijalizuje | u rečima, bojoma, zvucima i komenu,
Kao intelektualac i pisac evrop= skog duha i nostrojenja, Oto Bihalji-Merin neprekidno nastoji da proširi i ruzmcikne gremice, zncmje, slobode, rosuđivemja, mašte. Omockne mu, doduše, i poneka nesmoirenost kao onda kad se zalaže za »stvarnost planske i demokratske slobode«. Plemske sloboda! Doista — čudan, onespokojavajući pojam. Plomske slobode: hleb na grom, vazduh ma grom, život na grom i miligrom! „Pokušajmo da budemo zadovoljni... ,
S druge strome, Bihalji je u ne= koliko mohova lucidno ” otkrivao tragiku savremenog pisca i umetnika: »Kao možda Pikaso u Porizu, Brehtova umeinost je u Istočnom Berlinu' eksteritorijulne. On je pri» znat, „okružen slavom i dubokim nepoverenjem, icko opeva Portiju divno i polresno kao Anckreon grčko vino, kao Vijon žensku ljuboav svih vremena«. Nepoverenje! 1 kritički je roasveiljavao · predratne ideale: »To je bilo doba uzavrelog revolucionarnog razvitka, vreme ve= rovomja u Rusiju. Otuda — toko je clasile utopije — trebalo je da proistekne proleterska, velika čovečemska obnove. Iz te zemlje koje nije nikad doživela demokratiju, trebalo je cda izraste jedncikost lju~
wesli« piščeve. no, ali ozbiljna i dalekosežnal!
di«. Iz cmclgomske povezanosti e ·
stetike 'i društvene cengcžovcnosti
umetnika ponikla je odredba da je .
književnost »sinteza umetnosti i sc Misao. jednostav-
|]
4 _
Bihcljijevoa knjiga »Susreti sa mojim vremenom« je mala kulturno politička promorama Za razliku od njegove knjige »Misli i-boje«, iz 1950 godine, koja je više ličila na zbornik semincrskih radova (pisanih po krutom šablonu: malo uvoda, pa društvenoekonomske prilike, pa biografija pisca ili slikar, pa malo cnalize i obavezna parola na kraju, a o izvesnim shvatanjima da i ne govorimo!) nego na knjigu kakvihickvih članaka, «Susreti sa mojim vremenom« su kudikamo celovitija i sadržajnija knjiga, To više nisu
našeg doba.“
književno~istorijske leksikonske činjenice i sociološke fraze, Već zastupconje vlostitih stavova i mišlje-
nja. Sastavljena od polureporterskih
putopisa, studija i eseja o pojedinim „domaćim i stremim piscima, predgovora izvesnim značajnim knji gama, čloncka i eseja'o domoćim i stronim slikorima i vajarima, ov knjiga ima misaonu i stilsku ujednocčenost i zaokruženost,
" Te knjiga je uverljiva i staložena
odbrana i pohvala modeme umetnosli, po svome fonu i gqledištimce
— hoće li to još ko hteti do prizna? .
— iolerantrna, tako da je neka vrsic nasušnogy melemc u našim da» nošnjim odurnim i zatrovonim knji~
ževnim prilikoma, Ta knjiga je pri.
jatna za čitonje: pisana jednostov-
no, odmereno, mekim, glatkim i ob=
lim rečenicamci, reminiscenino, 5d primeinom čežnjom za nepovralnim godinomc luianja, radosti i sirep= 'nji, ruda i napora:i bezbrižnih časova provedenih u molim hotelima u podnožju švojcarskih plonina, u predarađima i na bulevcrimqa velikih gradova, na železničkim stcmicamca, u nemačkim zarobljeničkim logorima, na obolama noših mirn:bk pitomih jezera. Godine su prošle, ali ta čežnja ostala je, eto, da živi i traje na stromicama ove knjige... U mislimca, u rečima, :
Miloš 1. Bondić-,
Petar Lubarđa: Cveće
Branka
Branko Čopić·je pisac koji se inspiriše životom, koji traži motive u okvirima stvarnosti, On svoje likove građi od životnog tkiva i rad-
nju stvara služeći se , elementima . nje. Stalno mu se: priviđaju zave-
realnih zbivanja. Iz romana „Gluvi barut" izbija autentično osećanje
života, „Gluvi barut“ .je . nastavak
„Proloma“, mada je on zasebna celina, konciznija, sa manje „ličnosti i situacija, sa jednostavnijom labulom i kondenzovanijom problema
· tikom. Naracija i anegdota su glav-
ni elementi Čopićevog Književnog
postupka. U trenucima kad opisuje „ljude u akciji, dramatične sukobe „mase, pripovedanje . postaje i „uzbudljivo i.lepo. Jer život za Co-
„ČiVO
pića znači najviše ono što izražava i oličava kolektiv. Za' ovog pisca slika života je široka, sa masovnim scenama u prvom planu., Ona delu-
:je po vižuelnim pretstavama mno.go jače nego po svom psihološkom
doživljaju. ·Ćopić je hteo da.u ovom svom romanu prikaže sitovi isbogati materijal života:'kroz pojedinačne, . psihološki | prodđubljene likove. Ali piščeva imaginacija. nije
·velika: ni psihološka analiza .duboka i zato je ovo delo vrednije po
istinitosti opisanih · đogađaja, · po smelom zahvatu u ·jednu osetljivu tematiku, nego po tačnosti.i. dubini likova i reljefnosti karaktera.
Branko Čopić nosi veliko bogatstvo činjenica, utisaka, viđenja; ovo obezbeđuje podlogu bez koje se ne može stvoriti. dobar, roman, ali to istovremeno znači i veliku smetnju: mnoštvo fakata pritiskuje pisca sprečavajući ga da ih preobrazi u autonomne književne vred nosti, Tamo gđe pisac opisuje duševna stanja svojih junaka, nezavisno od spoljne aktivnosti, metodom introspekcije, oseća se skučenost i deskriptivnost. Isto tako, mislim da Branko Ćopić preteruje U oživljavanju prirode. Personifikacije pređela koji izgovaraju čitave rečenice, potiču iz narodne poezije i u svakom slučaju su zastarele. Tema romana je dosta jednostav na: revolucionar, bivši španski borac, zvani Tigar, dolazi u Bosnu da organizuje ustanak, Njegove pretstave o borbi i njegovo Vvero> vanje u uzvišene revolucionarne ciljeve dolaze u sukob sa seljačkom zaostalošću. Unutrašnje sukobe u duši plemenitog borca koji neće da se pomiri sa bedom svakidašnjice, „pretstavljaju osnovni čvor u delu. Pisac niže sliku za slikom u kojima “opisuje prazninu i ograničenost egzistencije ljuđi po
: zdbačenim selima, da.'bi odmah ·u~
poredo opisao plemeniti heroizam, i zanos španskog borca. ~
Lik komesara, Vlada je dat samo u jednom osvetljenju. On je hladnokrvan, proračunat, pod vlašću
SLO.BOLLO NIA NOC
Pesme D. Ivančana, izdanje »Likos«, Zagreb
deđanm old najtalentovanijih mla» dih hrvatskih pesnika oglasio se sWvojom prvom Kknjigom stihova, Stih bo stih ova je knjiga ispevana srcem pod lakim uticajem Leopardija i Tađijanovića. Sreem i pesmom saznati svet i prisvojiti ga od prvog eveta do poslednje zvezde to znači biti pesnik, koji stvarnost ne prepričava i ne pozajmljuie već je osvaja smelim pevanjem, ili je blagim or fejskim· glasom priđobija. Ova poevwija nije smela, ali je blaga i opojna, nije inventivna ali je emotivna:
„Ako te nisam umom
i snagom marljivih ruku ja sam te srcem vrađobio, svljete”.
- Y ova je poezija nastala iz pesnikove sputanosti svetom, Koji što nas više sputava tim je više naš, tim ga
— Naš yaniji blagajnik pristao Je da
- KNJIŽEVNE NCVINE
napiše roman iz zatvorskog života...
više osećamo, i tim smo više spremxi dđa ga prevaziđemo pesmom i snom. Ali kađa se javi umor, pesnik iz te
sputanosti i zanosa čezne „obronak
odakle se puna i slobodna noć siere u beskraj”, Slobodna noć se ovde javlja kao antiteza svim zanosima„ ijubavi, lepoti, sećanju, kao probuđena savest svega, kao neizmernost koja preti. Ona je jedinstvo svih prostora razjedinjenih svetlošću, potpuni i stvarni beskraj i večmost, nirvana. To je moć koja je smenjivanja svetlosti'i tame, noć ne» zavisna od sveta, slobodna, kos-
mička noć „bez optužbe, zova i be .
kajanja”. Ova poezija se inspiriše u pesnikovom „suprotstavljanju noći slobodnoj od sveta. Ne noć, već ne šnost, blagost, snežna belina, šsVe-
tiost, to su đarovi i milosti ove DO* .
ezije. |
Dubravko Ivančan je liričar, ali često njegove emocije imaju vređnost misli, a njegova poezija karakter refleksivne poezije. Rad ne peva čisto lirskim glasom o ljubavi, ? Mirogoju, o svome rodnom „mestu
WMrapini, on peva o svetu gđe se ·
„sudbina prikaza slobođom” i o eg?zistencijalnom čoveku koji je nepo\wvratan wu svome trajanju i nestaja-
nju, i koga je nemoguće određiti u .
mjJegovoj promenljivosti, Dubravko Ivančan, koji Kkae lirh•
čar savršeno vladđa rečima, njihovim |
tajnama, smislovima, zvucima, kađ treba đa izrazi meku misao sumnja m mogućnosti ekspresije i Reči su imenovanje stvari, dozivanje. Samim tim one sveđoče da su stvari otsutne, da su reči i svet raz” dvojeni. A to znači da je bit neizreciva i neuhvatljiva;
„Ne traži izvor. On je skrit”
u tami zemlje koja priječi,
da nespokojstvo ljudske riječi naruši šutnju, otme bit”.
KI pored toga ovaj besnik Kome
„ni jedno doba nije dalo više, od
jezika...
sanja” divno je odsnevao, ođboloyao nekoliko antologiskih pesama u hojima je pesnikova moć izražavanja .u poipunosti izražena. Te pesme su: „Noć za mrtve drage”, „Kraj ograde groblja”, „Stabla i zvijezđe”, „Noć sanjara” i „Noć wu građu”, MKwmJiga pesama „,Slobođna noć” je lep đoprinos hrvatskoj poeziji i dragocen poklon čitaocima. ?
Bromko: Miljković
Ljubiša JOCIĆ .
·dalje fabuliranje "ilustracija ovih nepromenljivih i 'več poznatih 'složeniji, ispunjen dilemama, nemi'rima, u stalnom kolebanju između
ljiva evolutivnost, ne
đogmi..i šablona; on.ne preza. ni od: najokrutnijih akcija, samo ako
.je,u pitanju ostvarenje nekog .za-
datka. On ne.zna ni za što drugo osim ·za mržnju.: osvetu i unište~
re i u svojoj odbrani od izmaštanih protivnika on postupa vrlo svirepo. Dugo pothranjivana mržnja
„skamenila je njegovu dušu i pret-
vorila je u ubistveno sečivo.: Branko: Čopić definitivno fiksira kerakterne osobine jednog čoveka u prvom: momentu kađ ga uvede U fabulu. Komesar Vlado poseđuje sve ono što pokazuje u prvom su sretu sa nama; sve dalje situacije u koje dolazi samo potvrđuju
autentičnost i konačnost prvog i·'spoljavanja. Ovaj način prikaziva-
nja · karaktera je vrlo statičan. Svojstva koja se pripisuju jednoj ličnosti mi znamo odmah i čitavo služi samo kao
svojstava. Tigar je
drastičnih poteza i razumne pomirljivosti. On u sebi nosi nostalgiju za španskim ratom; prolazeći kroz bosanske zabiti, on silom stva
'ra iluziju španske veličine. Većina
ličnosti u romanu „Gluvi barut“ ims poneku dominantnu crtu koja, biva odmah naznačena i utvrđena. Svaka pojedinost radnje služi tome da se ta crta ispolji, podvuče, dobije „još jaču i uverljiviju potvrdu. Ne postoji živa i nepredvid'iskrsavajitx takve šanse koje celovitost jednog karaktera dovode u pitanje, bilo da ga osakate, bilo da ga obogate· nekim novim elementom. Kon ture su unapređ ocrtane, a tokovi zbivanja ne narušavaju zatvorenost i utvrđenost fizionomija. ·
TRQMAN| 'Gopića|_
»Gluvi barut«, izdanje .»Prosvete«, Beograd
Ove primedbe se odnose i na
stale važnije ličnosti u delu, na
'političkog radnika Milana, koji se
svojim savetima suprotstavlja Via dovoj rešehosti da surovim merama organizuje borbu; na kapetana Rađekića, čoveka izfazlog iz narodnog tla, duboko ođana svome za vičaju. Branko Ćopić, sa razvijenim smislom za dinamiku, za sce“ ne masovne ustalasanosti i elementarnih previranja kolektiva, da leko više uspeva da stvori upečat= ljiv lik neke epizodne ličnosti koja se pojavi za trenutak i onđa ođs mah iščezne, Ovo se dešava zbog toga što je trenutak pojavljivanja neke ličnosti u romanu Branka Čopića od presudne važnosti: tu se ona izražava do kraja: — posle bi
·ona bila primorana da pokazujei
one osobine koje: mi već znamo. Upečatljiva je figura Đulage, vođe jednog pobunjenog muslimanskog sela. Scene u kojima Branko Čopić opisuje Đulagino rvanje sa Tigrom, kao i one kad on, ostavši bez svojih ljudi, čuva njihove grobove, iđu u najlepše stranice romana, A ono mesto gde dva veseljaka Jovanđeka i Veselica idu u pljačku u pobunjeno muslimansko selo, i tom prilikom se sreću sa očajnim 'Đulagom koji urla, mesto gde se kaže kako.je šeret Veselica pustio
'sužu, ugleđavši strašnog i nemoć~
nog Đulagu, zrači velikom životnom snagom i krijiževnom vrednošću. 'Ove ·stranice.su pune .popzije koja u prozi Branka Čopića nije često dolazila do izražaja od vre mensn njegovih predratnih pripove< daka. Slikovit stil bogat metafora ma, osunčan jakim lirskim pole tom, znači za Branka Čopića izve= snu obnovu, a za čitaoce osveženje,
Pavle Zorić
OSETLJIVO LICE
(n je imao lice vrlo osetljivo. Kad bi se naprimer nagao rad: vođom, tako da muse u.njoj lice ogledalo, dovoljno je bilo da se voda malo pokrehe, povetarcem, kamičkom, da se iole zamuti, pa da njegovo lice za đugo postang iskrivljeno.
Poremećaj na njegovom licu prošao bi mnogo kasnije, nego što bi vodi, u kojoj se ogledao, trebalo da se smiri. i
To je bio slučaj sa vodom. Ali u čemu se sve čovek ne ogleđa. Mnogobrojnim opasnostima, kažem, on se. izlagao.
Ma koliko pazio ipak. nije mogao da se sačuva, I nije bilo · čudno videti ga stalno iskrivljenog.
Ne potsmevajte se. Nije bio narcis. Naprotiv. Ne verujete. Pokušajte sami da sva ogleđanja izbegnete,
GRADITI
IZNUTRA
Građio sam zdanje svog života, Podigao sam okolo skele
i gradio. Ispostavilo se, kad sam. posao završio, da u toj građe=
vini ne mogu da živim.
sam je gradio.
Da nikad u njoj i nisam živzo. Ni dok
Počeo sam, kao što to čine termiti, đa gradim iznutra, |___Zdanje je tada postalo pogodno za život. I još sam imao · i sva preimućstva da ga branim od neprijatelja. : Bilo je gotovo nerazorivo. Gotovo, Trebalo je početi i sa razaranjem iznutra da bi se uspe!o, I Ma ko nema neprijatelja ·u samom sebi. ! zato, ma koliko da je zdanje bilo dobro sagrađeno, nisam mogao da buđem sa~-
svim siguran.
Ko poznaje tcliko sebe da. bi se osloni? Ja barem: nisam mogao...
eri eeree
mogao na. sebe sasvim da