Književne novine
~
JEDAN SUSRET IZMEĐU FILOZOFIJE I KNJIŽEVNOSTI
Spinoza i nemački besnici
Časlo se događalo da su pojedini filozofski sistemi, kojii su u svojim dubinamc nosili i neku posebnu lepotu, imoli izvesnog odjeka u književnosti. Izgleda čak da je književnost oduvek bila spremne da u svojoj beskrajnoj cmplitudi ljudskoga ostavi mesic i za filo= zoliju. Književnosi se približavala filozofiji svaki put kad je ovo biIx u mogućnosti da je inspiriše i da svojim idejomc oplodi njeno sitvoralašivo.
Kao što je jedan od ncjlepših spevova cnlike vezan za Epikurov atomizom, ili kao što se u francuskoj. klasičnoj književnosii Osećao duh kortezijanske filozolije, ta> ko je i Spinozina misao oduševila mnoge književnike i pesnike. Spisi jevrejskog filozolcti bili su za Flobera veliko olkriće, Romen Rolan ih je sa strošću čitao a Šeli je u njima našao odgovor nc neka pitemja. U veoma duhovitim stihovimc Volter se rugao Spinozinom cjeizmu, coli sasvim blago, ne bprikrivajući svoje simpatije zo ličnost čoveka koji je bio pun vrlina. Najzad, i nezaboravna ljupkost onih shofa koje je Sili-Pridom posvetio Spinozi, pokazuje koliko je njegova misao bila bliska mošti pesnika i književnika.
Ali kad se govori o ulicoju ili odjeku Spinozinih filozofskih ideja na ovom području, onda pre svega ireba islaći doe su se one nmojjasnije momilestovale u nemačkoj književnosti. Moglo bi se čak reći da je samac sudbiaa Spinozine filozofije ı velikoj meri bila vezoma i zar nekoliko nemočkih pesnika, koji su u kritičnom trenutku njene istorije smelo dozvolili da ih ona oduševi i da ih istinski ponese. Zajedno sa Mendelsonom i Jakobijem, a posebno sa Fihteom, Šelingom, Šlajermaherom i Hegelom, nemački pesnici onoga VIemenc rehabilitovoali su Spinozu i sposli njegovu misao od zaborava koji joj je pretio.
Zbog poglede na svet koji nije baš mnogo odgovarao njegovoj epohi, Spinoza je od svojih savremenikca bio proklet i prezren, a od svojih neposrednih sledbenika kom
„Pr oslavljen i ncajzcd
odbačen. U Holomdiji se ukorenilo mišljenje da ovaj filozof preistcivlja veliku opasnost za javni poredak i bezbednost republike, dok ga je Mrno u Fromcuskoj proglasio ncjopasnijim čovekom onoga veka. A zahvaljujući u prvom redu Lojbnicu, u Nemačkoj se o BSpinozi govorilo kao o »mrivom psu«.
Međutira, Lesing je u toj zemlji među prvima imao hrabrosti da se ozbiljnije pozabavi Spinozom i da posle loga otvoreno prizna: »Ako treba po nekome da se nazovem, ja ne znam nikog drugog«. On je čak došao do ubeđenje da »nema nijedne druge filozofije, osim filozofije Spinozine«. Prihvatajući Oo= voj poznati princip jevrejskog mislioca »deus sive noclura«, Lesing je u svojim »Fragmentima• pisao: »Verujem, postoji bog, i verujem dc postoji sa svelom«. A pobijojući Aristotelovo učenje o prirodi, istina u poetskom obliku, on se izražava« potpuno u duhu Spinozinih shvotonja: »I kako prirodu kod starih mudraca poznajemo,
Nju treba shvatiti kao njeno vlaatilo delo, ne kao delo božije«. Le= singa je isto toliko privločio i deTerminizom ovoga filozofa, e sasvim verovatno i njegova kritika prirodne religije, pogotovu njegova bor= bea za versku toleranciju,
Pod uticajem Lesinga i Jakobija, i Gete je izučavao Spinozinu filozoliju, koja je ostavila duboke ira= Gove u njegovom stvarcicšivu. »Duh, koji je teko odlučno delovao ne mene«, pisao je pesnik, »i koji je na ceo moj način mišljenju morao iractli ftoko velikog uiicaja, bio je Spinoza«. Gete se čak uvrstio u ubeđene pristalice ovoga filozoic, kome se iskreno divio i čijoj je vnisli ostao veran do kraja svoga života. »Osećoem dc som mu veomct blizak«, isticao je on, »iako je nje> qaov duh dublji i čisliji od mogo, Apsiraktne Spinozine ideje dobile su u Geteovoj poeziji emocionalnu svežinu koja je njihovu i onako
vzvišenu lepolu učinila nedostižnom., Kao »siraston učenik« Spinoza
Gete je, pevajući himnu prirodi, zastupao mišljenje da ona obuhyota sve, »irošno i slabo, ljupko i strošno, nemoćno i moćno«, i da
je »sve uvek prisutno u njoj«. I-
on je smatrao da je nemoguće Buproistoaviti se njenim zakonima, jer čovek postupa po njima čak i onda koda »hoće da deluje protiv njih«. Pesniku se isto tako činilo da je ljubav »kruna prirode i dc se samo pomoću pnje ova može shvatiti i sazncli. Geie je prihvaiio i Spinozin princip'causca sui koji je preneo u lake i duhovite stihove:
KNJIŽEVNE NOVINE
»I tako kažem poslednji put: Priroda nema ni jezgra
Ni ljuske;
Sebe ispitaj najviše
Da jezgro ili ljuska mjgi til«
Jer priroda je, po njegovom shvaicmju, ne samo beskrojna nego i večna, i ona je sama »večito jezgro« koje sve stvora i koje u »stvo renome Živić.
Radmila ŠAJKOVIĆ
Ne odvojajući boge od prirode, Gete je ovoga lišio svih njegovih ctributa, i sa mnogo smelosti i duho podržao Spinozinu kritiku one univerzalne pretstave o božansivu kao ličnosti:
»Našito mi vaš potsmeh Svemu i jednom? Profesor je ličnost, Bog nije«.
Možda je pesnik tako svesrdno prihvatio Spinozinu filozofiju i zbog toga šlo je njen smisao savršeno odgovarao prirodi njegovog geni-
jo. U završnim stihovima »lHige= nije« jasno se oseća koliko je njihov ivorac bio nadchnut idejama izloženim u poslednjoj knjizi »Etike«, Uobtalom, stari Gete je sam priznao, da je u »Etici« Spinozinoj pronašao radost, utehu i mir,
Nemca nikakve sumnje dc je ovo delo bilo isto tako dobro poznato i ŽŠileru, u čijim se »PFilozofskim pismima«, pored Lojbnicovog wi caja, mogu nocslutiti i izvesne ideje koje pripadoju Špinozi. I ovoj je pesnik, naime, smatrao da su »sva savršenstva u univerzumu sjedinjenge u bogu«, a da su »bog i priroda dve veličine, koje su savršeno islovelne«. Sem toga, jedna od glavnih tema Šilerovih filozoiskih razmišljemja bila je ljubav, koju je on sagledao i sa jednog izrozito spinozisličkoq cspektla: »Koda bi svaki čovek voleo sve ljude, ondc bi svaki pojedinac posedovao svet«.
Ali izgleda ipok dc je najlepše redove o Spinozi napisao nemački pesnik Hojne: »Čitajući Spinozu obuzima nas osećanje kao da po> smairamo veliku prirodu u punoj životnosti njenoga mira, Šuma misli do heba visokih, čiji se cvetni vrhovi iclasosto njišu, dok nesalomljiva stabla pružaju svoje korenje u večnu zemlju. U spisim“ Spinozinim provejava nekakav doh koji se ne da objasniti, On nas blago dodiruje koo poveilarac budućih vremena. Možda se duh jevrejskih proroka smirio na njihovom poznom unuku«.
Nekoliko najvećih nemočkih pesnika prihvoalili su dakle, delimično ili u celini, Spinozinu filozofsku misao koja ih je inspirisala kako u idejnom tcako i u umelničkom smislu. Jer u pogledu na svet svakog od njih osećaju se, manje ili više, osnovni woslulali spinozisličke on-
iologije koja se pokczala kao izvomredno pogodna za sivareanje poeiskih vizija bića i sušline. Ali ovde je neophodno naqlasiti da su nemocčki „pesnici shvatili Spinozu sasvim drukčije nego šio se O njemu mislilo, govorilo i pisalo lokom čitavog jednog stoleća, Oni su, slično nemočkim filozolima Onoga vremena, Spinozinu misao doživeli ne kao bezbožnišivo i ate= izom, već kao izrazito pcnteističku dokirinu koje bi trebalo da zomeni svaku religiju, jer ona. jedina sadrži u sebi istinsku religioznost., Zar nije pomalo čudnovat ova-– kav preokret u oceni Spinozinog {ilozolskog sistema kad se već zna da je samo ime Ovoga mislioca dugo vremena bilo sinonim ateizma. Kotolički i protestoniski teo lozi rozračuncli su se sa Spinozom još tokom 17 i 18 veka, i to ne somo tolikim anctemomct i zabranama Širenja njegovih ideje, nego i mmogobrojnim spisime« u kojimc su dokazivali da je jevrejski filozof hteo da uništi sve religije i da uvede ateizom i libertinstvo. Lojbnic je tvrdio da je bog o kome govori Spinoza samo ime koje je
Ignjat Job: Berba
i. ri
on dao »slepoj nužnosti, dok mu je Pufendori prebacivao šlo »ne pravi razliku između Novog zaveia i Korona«. Za Malbronše je Spi-> noza bio »bedni oaleista«, Fenelon je smotrao da su on i njegove pristalice »sekta varalica qa ne filozo= fa«, a Bejl je za njegoat rekao da je io »ncjveći ateista koji je ikada postojao«. Volter, Ruso i Didro se isto tako nimalo nisu kolebali u pogledu Spinozinog cdeizma, Čak je i Herder, koji se još pre Lesingcr i Jakobija oduševio Spinozom, pro nalezio u njegovom učenju zablude od kojih je najveća ia šio je pro» tegnutost shvatio kao jedem od Osnovnih aiributa božonskog bića, Možda su nemočki pesnici ZGO bišli Spinozin cteizom zbog ioga što je to bio jedini nočin da rehabilituju i ponovo ožive njegove 1deje. Možda je slobodne misao mogla doc krči sebi put u njihovoj zemlji jedino u svom ponte» ističkom ruhu. Možda je zocista u pravu Hoajne koji je tvrdio do je za ponteizom Nemočkc bila »ncjpo~
godnije ile«.
„A kako tužno na mene djeluje ovaj kraj, ubija me rav-
nica. Ipak mi je
najlakše među brijegovima, pokraj mora. ili
se možda varam? Možda, uopće, nema kraja koji bi bio za
mene! Ja svoju stammu tugu mosim u sebi
oha?..
Preko pozorišnih dasaka do slikarstva, a zatim, ceo jeđan plahovit opus koloriste sabijen u jedva dvadeset godina isprekidanih traženjem bolešću i čežnjom.,
Jobovo je slikarsko osamostaljenje išlo jednim brzim ali logičnim tokom. Traženje discipline preko pouka ranorenesansnih majstora i postkubista a zatim, preko susre=> ta s Van Gogovim platnima, oduševljenje bojom natopljenom doživljajem. Od tada se Jobov originalan lik ıispoljavao u dva slikarska izraza: fovistićkom paletom što po širokoj površini preliva bukteće kolorističke vizije rodnog primorja, — ili u ekspresionističkim kompozicijama berbi i pijanki koje odišu užarenom atmosferom raspojasanosti ali i traženjem zaborava.
Slike su mu — pejzaži ili Rom-. pozicije proizvoljno uprošćeni oblici, široke površine formi Što nose sočnu, žarku boju bacanu naglim, nervoznim udarom četke, svežina skice uvek nabubrela životom jedrim i sirovim, po neki lirski akcenat na usted bučne kom pozicije zalutaloj, tihoj mrtvoj prirodi.
[|
ukopanu, otkud mi Ignjat Job, 1918
I Jobov se silovit i čulan temperament služio samo bojom za građenje svojih slika, ali kakva razlika od naših velikih fovista — Nadežđe, Bijelića, Konjovića — zaljubljenih u boju kao takvu! Jobu je boja samo sredstvo kojim ispoljava svoju beskrajno strasnu čežnju za životom, za življenjem elementarnim, neobuzđanim, nagonskim. Ta= kva je boja osnovni elemenat Jobovog slikarstva, u nju je tonuo, njome se bukvalno opijao. Iz te
O OJO NL JI. 0
PREVODU.
MLADI AMERIČKI PESNICI
Ovog pula pre(stavljamo mašim čitaocima grupu mladih američkih pesnika, saradnika časopisa »Atlantike, čiji su ra> dovi objavljeni prošle godine u brojevima toga časopisa. Iz
ove pregršti stihova moći će, nađamo se, bar delimično da se sagledaju težnje i preokupacije najmlađe američke pesničke geneacije,
Vifni Belitetf
VIKEND
Kada smo zatvorili kuću u doba Indijanskog leta,
Drveće — pola crveno,
U svome lišću kao SO
la magla -— stojalo je
žene,
Sunce je poleglo nežno po našim obrazima,
ipak,
Viseće postelje na tremu, poprskane solju,
Još se uyek ljuljaju kao svadljivi slonovi
U neprobojnom, rumenom vazduhu, a jeđan gvozdeni Otirač uporno brani dvorište. Kasno cveče, Zaboravljeno na kaminu, nagnulo se izvan
Vaze — starci koji nesigurno izviruju
Iz balona na zemlju. Peščane stepenice se
Osipaju pod našim uglačanim gradskim cipelama.
Ali
Sada jedna ptica uobličava, brzi, hladan f Zvučni mermer, i zastaje. Mesec sija na
Prozoru. I vatra — založena, mislim,
Baš pre nego je Indijansko leto došlo —
Deli čankove toplote svakom od nas
Ovako posmatraj sivu
Sa laganim, juvelirskim pokretima, utišavajući Viseće postelje, koje su se činile, trenutak Ranije, da udaraju kao letnje skitnice izmenađene Varljivim, belookim mrazom.
En Tomas
OPORAVAK
O da, znam, bila sam predugo slepa,
Ali, napolju, noć je bila topla i puna šumova,
'Tako u mraku, osluškivala sam topot kopita, glasove o ratovima Zveket mača i pad jabuke i uspavanku.
Onđa nožem idizlečiše moje slepilo,
i svetlost opustoši hladno-četvrtastu sobu sveta;
Tamo gore, do arterija, prasak osuđene
Grane probio se kroz sve zidove i kornize života,
kišu, ne osećajući je meku na koži; Ovako bistrook gleđaj, bez ijednog slepog zvuka,
Mačeve u izlizanim kanijama, jabuke u piljarnici,
Dete sputano školom i kopita ukroćenih životinja.
Ovako čekaj na prozorima, na lek vremena da dođe
Kada viđenje neće moći niti đa ogluvi niti da ozleđi nemo,
PR. P. Lisfer
MOST
Most između mene i sveta neki put se jako istanji, Otkrivajući užasan bezdan; i ja padam u njega, Alko ne izbegnem opasnost izlaganja riziku Ogrtanjem sebe u sebe i odbijanjem prelaska,
To se ne može uvek učiniti. Tamo je svet
Koji zahteva moje prisuštvo na drugoj strani tananog vazduha. Stupam na most koji iščezava; ja oklevam ili skačem,
TI najčešće stižem u strašan ambis sa treskom.
Rađi đubina bezđana, i onog što sadržava Mogao bih se potruditi da ti kažem, ali pomisli da ja mam i
bolji pripev.
Postoji žagor, postoji vetar, postoji tišina, stvar je praznina, Koja ipak prouzrokuje traume, za dalja obaveštenja, viđi Frojda,
(Preveo Nikola Preradović) a ea orao ebujuezeni ana e _ _ —_ TL —
Tobove boje bije jara naetopljena suncem i znojem kad njom fiksira atmosferu užarenih „primorskih pejzaža ili povitlac ljudskih tela m čijem je uzavrelom ritmu tražio da utopi svoj nemtr.
Kao da je samo na svojim platnima do dna mogao da iskapi svoju beskrajnu potrebu da se iskaže. U vrtlogu boja bio je beskrajno slobodan i svoj, pust i nediscipli~“ novan, raspojasan i zdrav.
Slikarstvo je Jobu, osetljivom, strasnom i podložnom raspoloženju značilo više nego bežanje u snove, — bilo je to bežanje u život!
Takav, Jobov je opus jedinstven u našoj umetnosti.
DVE IZLOŽBE SKULPTURE
Izložba skulptura JELENE JOVA NOVIĆ je tipičan primer za veliku zabludu koja na žalost nije retka pojava na našim izložbama: „modernizam“ po svaku cenu! Pri tome se zaboravlja da se delo ne može „modernizovati“ samo spolja, da nije dovoljno zagladiti fakturu na velikim plohama pa da time skulptura postane i jedno savremeno umetničko delo. Moderna forma deluje prazno i promašeno ako nije plod i moderne koncepcije, a ova &e ne gradi na prečac i sva,
kako ne po cenu istine umetnikovog doživljaja! Nikakva „moderna“ forma ne može pokriti prazninu koja proističe iz nedostatka odgovarajuće Ideje. I čemu taj jalov napor? Kao da je vrednost umetničkog dela uslovljena pravcem kome ono pripađa! Otuđa je prijatnije setiti se realističkih, ndročito dečjih portreta Jelene Jovanović, izlaganih pre ove izložbe, a rađenih u okviru njenih moguć nosti, skvomno ali iskreno,
7 RETROSPEKTNNU ILOŽBU IDNJATA JOBN
VIDA JOCIĆ je svojim skulpturama pokazala mogućnost jedne lepe celovitosti u izražavanju, isti nitosti umetničkog doživljaja, pe čat indiviđualnosti — to su retke osobine za prvu samostalnu izložbu! U ovakvom opštem utisku, koji nije samo plod jednog do srži proživlijenog teškog životnog perioda, nego i skulptorski doživljene odgovarajuće forme — dominantno je nekoliko dobrih skulptura, od kojih dve zaista izvanredne: „Mu“. ška glava“ i „Na žici". One kao da. su primer za definiciju Kandinskog: „Forma treba da manifestuje , na najekspresivniji način svoju iwnutrašnju sadržinu“, Ekspresionis zam, mada primamljiv, vrlo je tes žak stilski okvir za umetnika: ops. terećen je anegdotikom i literars nim elementima koji su često sami” sebi cilj. Treba da umetnik može. da ih preraste, da ih likovno tran= sponuje, đa doslovni doživljaj bu-" de samo povod za stvaranje a ne i njegov cilj. Skulpture Vide Jocić, sa manje ili više uspeha, rešavaju u tom pravcu problem svoje umeft“. ničke egzistencije. To je u datim. okvirima, mađa najteži, jedini vi put. I zato smo, svakdko, dobili. ovom izložbom jedno novo umtWt= ničko ime, lično i senzibiho, sa. originalnim talentom u rukama. Za. početak to je mnogo! ;
PM
Dr Kotorinq AmbBrozić |
? S
SB
TRON
ı