Književne novine

·&-8 GE. Za KK IN BB #

EB V NM O S TT,

U MEBPFMWNOST

MUKE OKO KOMPONOVANJA

Naša savremena prozna umetnost, dobrim delom, vidljivo je opterećena, takozvanom ?•pikom, iza koje se, vrlo često, krije obična tromost duha, Karakteristično je da primetan broj 'pisaca ·zao~

staje u formalnotehničkom pogledu. Objavljeno je:

mnogo nezanimljivih stranica, pa i knjiga. Kakav je to roman ako se na stotinak: njegovih prvih stranica ništa ne dešava? Neki pripovedaćči suviše insistiraju na opisima. Drugi potpuno prenebregavaju fabuhu, Mnoga su dela mlitava, cepidlačka, beskrvna i dosadna, Priča se da je roman, kao Književni oblik, prešao svoj zenit, mada on — barem što se tiče jugoslovenske književnosti — treba tek da se iživi i da dostigme još mmoge domete. Mnogi prozni pisci beže u filozofiju i svoje knjige opterećuju raznim sistemima, koji nemaju ničeg zajednićkog sa dobro napisanim „proznim delom. Piščeva filozofska shvatanja treba da zrače iz cele umetničke tvorevine, a ne da se drečavo nameću kao šuplja teza. (Slučaj Hipolita Tena, koji je hteo da od filozofskih teza pravi romane, veoma je poučan), Marksova dela ne spadaju u proznu umet nost, mada su genijalna. Ukoliko ne želi da izumre kao što je izumro ep, romam ne sme da. se odrekne nekih svojih osnovnih obeležja (radnja, fabula, junaci). i

Mnogi savremeni prozni pisci ne znaju da komponuju. Oni su majstori u razvlačenju „sitnica. Tehnika im je troma i staromodna ili želi da bude hipermoderna i da nas zapanji novinama, koje su prividne, jer nisu u organskom jedinstvu sa sadržajem. Zaboravlja se da je kompozicija sastavni "deo prozne umetnosti. Ma. kakve probleme pokretac, slabo komponovan roman me može da „pretenduje na duži vek. Ako je nekad i mogla da bude nevešta, kompozicija savremenog „romana dobija prvorazredno značenje. Filmska umetnost, koja u poređenju s književnošću ima nebrojeno preimućstava, stekla je popularnost i na veštinama komponovanja. U dđobrom filmu nema dosadnih sekvenci. U dobrom filmu sve se odigrava dinamično, uzbudljivo i upečatljivo... Takav je i kriminalpi roman, Naši savremeni pisci taj roman ili ne

čitaju ili ga preziFu, opet na svoju štetu. Ako ne prihvatamo idejne ili estetske ili neke druge komponente Kriminalnog romana, mislim da ga možemo da koristimo u zamršenim i teškim poslovima oko komponovanja. To najbolje potvrđuje Fokner. Neki njegovi romani ,u kojima su pokrenuta naj- | delikatnija društvenopolitička, socijalna i humana pitanja, po fabuli liče na kriminalni roman, (Uljez u prašinu, naprimer). Tu 'je zaplet vraški napet. Fokner govori o najsurovijim vidovima života, ali ne prestaje da bude zanimljiv.

Naše vreme je.izmereno. Covek kome se obraćamo nije :za potcenjivanje. On je obrazovaniji, pametniji i darovitiji nego što se često pretpostavlja, On lovi naše slabosti. On nas vreba i nije uvek voljan da nam prašta. On zna da se savremena literatura nalazi u procepu između filma i sportskih stadiona. Za filmi sportske stadione on se ne ođlučuje samo zbog toga što mu oni pru=

žaju više · neposrednih zadovoljstava, već i zbog toga Što mnogi pisci ne umeju da stvore zanimljivo delo, jako se sportski stadioni i literatura ne isključuju uzajamno. A

film je postigao savršenstvo. Gledalac je u mogućnosti da samo za dva časa vidi i doživi mnajveću dramu na svetu. Mi to zaboravljamo. Mi se oduševljavamo igrom fudbalskih zvezda, ali mne umemo da u knjigu koju pišemo unesemo nešto od dinamike jedne takve igre...

Problemi komponovanja spadaju w najteže pod ručje prozne umetnosti, čak i pod pretpostavkom da je reč o veoma darovitim ljudima. I najveći geniji pera mučili su muke oko komponovanja, ali su zato i ostali u istoriji svetske literature, Ako se upitamo zašto je, na primer, Manon Leske i danas zanimljiva knjiga, mađa je napisana pre nekoliko stotina godina, videćemo da je ona vešto komponovana, tako da još uvek pretstavlja obrazac mere u pričanju jedne ljubavne istorije. Dostojevski je u tome ostvarivao pravo majstorstvo, a Mopasan, u kratkoj pripoveci, ni do damas nije prevaziđen, .. )

55 eepea= cira

Mladen Ohljača

- + “ ,

Erih KOŠ

MRTVI AUTORI | ŽIVI PRAVNIII ·

Nije mi bila namera da diskutujem još i o autorskim pravima umrlih autora „posle niza diskusija koje sam u poslednje vreme vodio sa živima, a usred poslova meni mnogo bližih i daleko dražih. Nije moja krivica što je jedna sasvim legitimna kritika zakonskog teksta, izrečena u uskom i zatvorenom krugu neposredno zainteresovanih ljudi (na godišnjoj skupštini Udru ženja književnika Srbije) i od jednog; priznajem, ne mnogo veštog govornika, izabrana da bude objav ljena u dnevnom listu bez mog konsultovanja i bez ikakve redakcije. Još. manje je moja Krivica što je ta kritika do te mere pozledila zakonodavnu „osetljivost druga Dr. Fedora Bazale đa je sma trao za potrebno da sa nje skine veo anonimnosti i identifikuje sebe sa zakonodavcem, a mene sa autorom pomenute izjave, očicavši mi pri tom u prošlom broju Književnih novina pođužu pravnu lekciju, sa autoritetom stručnjaka iz autoritativne pravne ustanove. I sad, kad je već dotle došlo, neka Dr. Fedor Bazala sam sebi pripiše krivicu što je sebe doveo u nezavidnu situaciju da mu jeđan književnik, koji je pre više od dvadeset godina okačio o klin svoju diplomu pravnog fakulteta za račm udvaranja muzama i jedne ne mnogo respektabilne profesije, u javnoj diskusiji dokazuje kako je on, doctor iuris, pogrešio kad je tumačio Bernsku konvoemciju i naš Zakon o autorskom pravu. Pri tom se neću pozivati na mišljenje „izvesmih naših istaknutih pravnika koji su konsultovani u ovoj stvari“, kako sam to naveo u svojoj izjavi na godišnjoj skupštini, mada se među ovima nalaze dve ugledne pravne ustanove i dva istakmuta profesora pravnog fakulteta. NMe želim da zbunjujem ljude prav nom stručnošću i ne mislim da su pravni propisi isto što i lekarski recepti koje niko sem stručnjaka me ume đa čita i ne može đa razume. TI ja sam proveo izvesno Vreme w Arkadiji pravnih nauka i odgovoriću mu zato samo rečima Ljubišmog Kanjoša Macedđonovića kađ je bio mw Mletke: „Bolji i viši pođoše boljima i višijema, a ja jeđva · vas dopađoh," Uostalom, neću da se razmećem. Prilika je takva 'da' sam, nažalost, i ja 'dovoljenm. Pa, kad sam protiv svoje Vo-

lje nateran da se njome bavim, iz dužne pažnje prema listu i njegovim čitaocima, koristiću je pre-svec ga da bih pokušao da rasvetlim jedan problem koji je od interesa za književnike i druge autore, a znatno manje radi ličnog zadovoljstva što ga pruža diskusija i polemika sa stručnjacima pravnicima koji, priznat moram, nisu moja predilekcija.

Ali: „No exursions upon. words, good doctor; to the „dgqueSstio briefly.“. Dosta je reči, dragi doktore. Da pređemo na stvar!

Stari Zakon o zaštiti autorskog prava iz godine 1946 doneo je u našem zakonodavstvu iz ove oblasti dve krupne novine, On je „DOdržavio“, kako se to tada govorilo, „autorska prava svih. narodnih. u-

metničkih tvorevina“ (čl, 5) i pro-,

glasio „opštenarodnom svojinom autorska prava onih autora koji su umrli bez kvalifikovanih naslednika ili su im se nasledna prava ugasila (čL 9 i 11), U isti mah čl. 21 Zakona odredio je da će: „50% čistog prihoda od tog prava ići u državnu kasu i upotrebiće se za unapređenje kulturno-umetničkog života u zemlji, a 50%. predavaće se odgovarajučem „savezu jugoslovenskih autora radi. pomaganja i obezbeđenja kulturnih radnika.“ ., Prvi od ova dva propisa imao je svoj načelni (pa i propagandni) napredni smisao i svoju korisnu praktičnu posledicu. Ovakvo, mada ograničeno proglašavanje autorskih prava za opštenarodnu svojinu, pretstavljalo je prvi korak ka socijalizaciji: autorskih · imovinskih prava, prvi korak ·ka onom, možda utopiski dalekom vremenu kad: će se o autoru starati društvo, a om' najzad biti oslobođen prilično. sramotnog položaja đa svoje delo pro daje za novac. Mislim "i želeo .bih (ako me moje ograničeno, poznavanje pravnih propisa ne vara) da,

'je Jugoslavija bila među prvim

zemljama koje: su posle rata une-, le slične propise u. svoje zakono-, đavstvo, a, pomato mi je da je taj propis u zemljama u kojim je autorsko pravo privatna svojina i predmet Kkapitalističke , eksploatacije, među khjiževnicima i kultiurnim radnicima đelovao kao revnlucionarna magna karta autorskih sloboda, Njima se, mađa.samo de-

limično, razvlašćuju izdavačka preduzeća i oduzima im se, da kažem figurativno, znatan deo književnih sredstava za proizvodnju. Raskulačuju se. (Ja sad govorim o načelnoj strani pitanja kojoj·ni malo ne smeta činjenica što je kod nas većina izdavačkih preduzeća državna). Pošto je i kođ nas, nažalost, knjiga · roba čija se-cena jednim delom formira. na tržištu, i maša socijalistička izdavačka preduzeća sklona su da u cenu knjige Ura-

Nastavak na 3 strani

Vajar Toma Rosandić

Kao dragocen beočug stoji skulptura starog majstora na prelomu dva veka. Beočug koji nas vezuje sa klasičnom tradicijom, sa shvatanjima velikih renesansnih majstora, sa likovnim „obrazovanjem i zanat-majstorstvom „koje naša skulptura nije poznavala, kada se nelogično začela u krilu akademizma. Preko njegovog dela je vajarstvo Srbije upoznalo prvo od= blesak srednjeevropskog secesionizma, a zatim muediteransku koncepciju plastike, Kroz njegova drva, bronzu ili kamen Srbija je prvi put osetila stvaralačku poeziju izvajane forme. A zatim, godinama, do pre neki dan, nadvijala se njegova ličnost nad nizom mlađih vajara, nad savremenošću,

nađ najnovijim „stvaranjem. srpskih skulptora. Knjiga je potrebna da ispriča

šta je sve postigao u svom dugom hodu umetnika — od malog dvanaestogodišnjeg splitskog klesa ra, preko putovanja kroz Italiju (bos i gladan mladić pred Mikelanđelom) do rimskog nastupa mla dog vajara 1911 i afirmacije zrelog majstora u Beču, Milanu, Lon=donu, Amsterđdamu, „Roterdamu, Brislu, Firenci, Veneciji.. I još jedna knjiga — da kaže šta je sve ostvario na svom radu pedagoga, od „prvog rektora beogradske alka demije do šefa majstorske radio mice,

Linija skulptorovog interesovanja išla je uglavnom u tri pravca: od monumentalne skulpture herojsko-patetičnog karaktera, preko portreta i naročito likova vitlih devojaka i mladića u punoj plastici ili reljefu, intimnih i lirski doživljenih, — dđo medaljona, kutije, ogledala, odnosno sitnih stvari koje ispunjavaju svakodnevicu,

Neuporedivo radan život „majstora ostavio je bogat opus.u kamenu, bronzi i drvetu — ne ubra= jajući objekte primenjene umetnosti — od preko 200 skulptura. ·

Jedinstvena je uloga Tome Rosandića u našoj umetnosti, dragocena i izuzetna uloga koja izaziva poređenje s onom neobičnom mitološkom ličncEti Jana s dva lica: jedmim okrenut prošlosti, a drugim upraviljen budućnosti, Tako je i Rosandić, stojeći na samom začetku naše Modđerne nosio u se-

BEOGRAD, 7 MART 1958

Toma Rosandić: Autoportret

bi zanos i duh velikih majstora našu umetnost značila je njegova

prošlosti, ali i plemenito razumevanje za ono što dolazi.

Za sve one koji su vezani za

O. Bihalji MERIN

retka ličnost — jedno veliko i drago prisustvo.

Dr K. Ambtrozić

ea eo

TRAŽENJA STVARNOSTI

u modernom slikarstvu

U devetnaestom · veku· istorijom likovne umetnosti smatralo se ono Što je ostvareno u klasičnoj Grčkoj, posle prethodnih stupnjeva realizovanih u Egiptu i Mesopotamiji. Što je bilo pre toga, bila je etnologija. Peđesetih godina našega veka pod likovnom umetnošću se razumevalo ono što je poticalo iz Pariske škole ili moglo da nađe mesta u koordinatnom sistemu Pariz — Rim — Berlin. Tako ie: moderna likovna umetnost redukova„na na ostvarenja Pariza i okolnih zapadnih zemalja. Stvaralaštvo ostalih naroda „smatralo se nečim što je u najboljem slučaju moglo da služi kao sirovina.

Posmatrana sa univerzalnog gledišta, istorija likovpe umetnosti ne može se strogo deliti ni.na pravce ni na geografske predele. Umetnost nije samo emanacija vi-

Diego Hivera: Kmilijano Zapata (detalj freske)

sokih kultura, ona se javlja izvem, svih stupnjeva razvitka civilizacije, Rezbar iz Benina, nepoznati umetnik čije su nam slike ostale na stenama u Tasaliju, Leonardo i Pikaso stvorili su samo različite ton= ske sisteme te prastaro-moderne u~+ metnosti, koja traje hiljadama i hf ljadama godina.

Svakako, pustolovina Pariske škole zauzima centralno mesto u re= voluciji koja se odigrava u likovnoj umetnosti naše epohe. Ona .je bila Meka u koju su dolazile talentovane hadžije iz raznih krajeva i zemalja sveta, obogaćivale se duhom i inspiracijama proizašlim iz novih shvatanja umetnosti, a u isti mah doprinosile i njenom razvitku, dajući joj nove neistrošene snagei neoveštale vizije. Pikaso, Šagal, Sutin, Miro, dali su njoj isto. to» liko .koliko su dobili od. nje. .Drugi umetnici su inspiracije Pariske škole presađivali u svoju. otadžbi= nu, gde su od stranog, donesenog i svoga, ličnog stvarali nove kom pozicije. Među njih spada i Dis jego Hivera.

Dok je umetnost našega doba često postajala predmet galerija ši muzeja, Dijego Rivera i krug'nje= govih učenika i saradnika počeli su, posle revolucionarnih pokreta od 1910 godine, da se služe prosedeima modernog slikarstva da bi Ww velikim, monumentalnim ciklusima stvorili neku vrstu biblia pauperum za prost narod,

U svojim upečatljivim kompozi« cijama velikog formata, uobličenim tehnikom freske, Rivera priča o Ustanicima i oslobodilačkim ratovi« ma koje je Meksiko dizao odnosno vodio protiv španskih kolonijalnih vlastodržaca, protiv Habsburgovca Maksimilijana koga je Napoleon IT naturio Meksiku za cara i terorističkih grupa diktatora Porfina Dijaza. Priča otprilike onako kao što je Pablo Neruda tu oslobodilačku borbu opevao u svojim ritmički ži+ vim stihovima, folklorističkim i u isti mah modernim:

Meksiko, grubi zemljoradu, voljena zemljo, malim, ljudima izdeljena: iz mačeva tvojih kukuruznih polja izišle su, znojem oblivene,

tvoje čete na svetlost sunčanu...

Tek dešifrovani folklotaztečkotolteške prošlosti Dijego Rivera je spojio s formalnim elementima kubizma. Napajao se na vrelima ar-– haično-naivne umetnosti. svoga, naroda; a ištovremeno 'i na izvorima slobodarskih iđeja. socijalizma„-Mo že biti đa njegovo slikarstvo, zbog racionalnosti i namernosti. čestoj

Nastavak.na'5 strani “