Književne novine

Bye,

. menu stigla je i

Nastavak sa 8 strane

joj metne svoju ruku na čelo, kao 'što je to činila sama u toku noći. — To mi prija... Je 1: vam dosad

no, kad „ni držite tako ruku na če- ·

lu?! — upitala je posle nekog vre mena, držeći sama, s obe svoje ru• ke, sestrinu slobodnu ruku. — O, ne! a i · Bolesnica se ponovo nasmešila: "— Ne volim da budem nikome na dosadi.

Ali kad su je bolovi opet pri-

iegli, nije više pomoglo ništa, pa je morao biti potražen ponovo lekar. Temperatura je rdsla. fi

— Doktorka, molim vaš dajte mi injekciju! Imam strašne bolove.

— Molim vas, strnite se, mnogo mjakcija može da škodi. Vi niste nikada bili kukavica!...

— Nisam... ali, ipak dajte mi!

Dobila je inj»kciju morfijuma.

Oko osam časova, usred najveće glavobolje i bolova, zamolila je bolničarku da odmah ođe u kujnu i sve tamo uspremi, a naročito da bro-

spe onu supu koju je uoči bolesti

ona: sebi bila: sačinila da je pojede.

— Ne bih htela da iko oseti makakav neprijatan miris u mojoj kuĆći! Posle toga bila je čitav sat mira. Gledala je oko sebe, kao da je ispitivala da li je i oko nje sve uređeno i obrisao. ı

Te noći, pošto je doktorka otišla, negde oko ponoći najednom se opet digla iz postelje. Zamolila je sestru da joj ponovo mene ruku na čelo. T zatražila limunadu. Ali ni ovoga pula nije dala da joj pri uzimanju pomaže.

~ Mogu ja sama da držim čašu! — prošaputala .je samouvereno. „Mislila je da može, ali je čaša drhtala „jer su i njene ruke sve više drhtale. U takvom stanju sačekala je jutro. U subotu oko 7 časova bila je već u nekoj vrsti jače nesvestice, pa je u više mahova i ja-

pa nije stigla

- ukala, .

— Kako. se osečate, gospođo, đanas? — upitala je bolničarka negđe. oko osam časova, želeći da joj u isto vreme kaže da je Samijev sin ponovo dolazio i tražio nova „naređenja”, Nije odgovorila. nih ruku. | |

Bolničarka je pokušala da izmeri temperaturu, ali nije bila u stanju, pošto bolesnica nikako nije htela da savije ruke. Pravila je samo neke grimase licem kao da je govorila đa samo želi da se odmori. Ali uskoro u razmacima od desetinu minute, počela. je da pruža od sebe i vriske. I očigledno više nije bila pri svesti: izliv krvi u mozak!

Oko 10 časova telefon je zazvonio u dva tri maha. Javljao se nekakav 6, Kqji, sestra , nije · poznavala, Hteli su, vele, da govore sa.bole-. snicom. A kad su čuli da joj nije dobro, nudili su da pošalju lekara.

Ležala je rašire-

Ali lekar nije stizao iako je sestra”

izričito molila sve redom da ga što pre pošalju, pošto je stanje sasvim postajalo kritično, jrdR U podne sestra je pozvala Stanicu za hitnu pomoć. U međuvredr. Pavlović. Izmerila joj je pritisak ~ 260. Bole« snica je hitno prenesena u bolnicu „OT; Dragiše „Mišovića” e DS nju. Bila ·je u potpuno besvesno SLIHJIA i Šejća ostala sve do 19,55 časova, kada je, posle nekoliko jačih ropaca i teškog disanja, dainnula. . | Ranije, kad god bi imala jaku glavobolju, pitala bi dr. Pavlović zašto se lekari ne bore da se donese zakon koji bi dozvoljavao lekarima da skrate muke neizlečivim. bole= snicima. Ali, ovoga pula smrt skoro da nije ni pomenula. Rekla je samo jedno dr. Pavlović, još sasvim u početku bolesti, da bi želela da

"umre u nesvestici, da me zna i ne

čuje šta se oko nje zbiva. Ne bi htela da leži bolesna i nesposobna za rad. I potsetila je na svoj beli domaći čaršav u spavaćoj sobi, u ormanu, koji je još davno spremila sebi umesto posmrtne odeće i·porova, da u njega bude uvijena kad umre, i sahranjena bez ikakve pompe na Topčiđerskom groblju, da i u grobu leži skromno i jednostavno kao što je i njen ceo život bio... Siniša Paunović

' „gnevnih mlađih

iz

Osbornove drame „„Osvrni se u gnovu“ i „Zabavljač“ stekle su oz=biljno priznanje širom sveta. Osborn se poslednjih godina afirmisao kao jedan od vodećih mlađih engleskih dramatičara ali se njegovo ime mnogo češće spominje u vezi sa pojavom takozvanih „gnšvnih mlađih ljudi“. To su ljudi između dvađesete 2) tridesete godine života koji žive u odlučnoj pobuni protiv savremenog „građanskog društva Engleske i njegovih institucija. Konzervativni krugovi dugo su osporavali ozbiljnost ovom sociolo„Škom i psihološkom Tenomenu no danas malo koji sociolog odbija da uviđi da se u pogledima na život ljudi" „odražava najdublji raskid između novih pokolenja i trađicija prohujale edvardjijanske epohe. Sigumo je, dakle, da u'takvim uslovima i samo otKrivanje sličnog problema pretstavlja pozitivan društven čin. No za nas koji nemamo razloga da osporavamo postojanje takvih pojava pitanje je znatno složenije i mi

Džon Osborn: »Osvrni SR JL PHOVUĆ,

da izrazi socijalna Kritika) i promena koju je sprovodio svela se na prebacivanje sukoba u idejnu sferu. Osborn kao da zaobilazi taj princip none u ime neke nove dramaturgije već da bi izrazio bes

koji ne priznaja ni suprotno mi-

Šljenje, ni druge ličnosti, ni tuđu akciju. Tako stvara đramu koja deluje kao pređugačka troma :ekspozicija koja mas samo uvodi u određenu atmosferu i upoznaje sa jednim neurotičarem i nekoliko DOmoćnih. figura. Očevidno je da je Osborn izuzetno talentovan (samo da li za dramsku umetnost ?) ali 5e istovremeno nameće neođoljivo utisak da u njemu hara ono što se u filosofiji naziva „negativno osećanje sveta“.

Prirodno, reditelj Milenko Maričić nije imao pred sobom publiku koja prepoznaje seb>» u ličnostima

ove drame i u kojoj. intimno odje-'

kuju ciničme Osbornove opservacije. Reditelj je zato pokušao da otkrije opštije ljudske aspekte i pret stava se još više pomorila ka slika~

uL,jijjana Krstić, Ljubiša Bačić i Slobođan Perdvić u drami »Osvrni se nu gnevu«

moramo u Osbornovoj drami da potražimo nake dublje istine. Ako pažljivo razmotrimo dramu „Osvrnm) se u gnevu“ uočićemo da je Osbornov protest dvostruko neartikulisan. Da bismo sagleđali idejnu neodređenost te pobune moramo se najpre pozabaviti formom i sadržinom Osbornovog komađa. U svojoj drami Osborn tretira slučaj Koji nesumnjivo spada u oblast kliničke psihologije i njegov glavni junak Džimi Porter. ispoljava tokom komada niz histeričnih osobina: agresivan je i osetljiv, ciničan i senti-, mentalan, grub prema okolini 3» pun samosažaljenja, a njegovo duševno stanje je u stadijumu krajnje psihičke labilnosti. Džimi pretstavlja i nepresušan izvor muka za «sve oko sabe. Osborn, dakle, pred nama ubedljivo crta sve faze tempe= ramenta u ekscesu ali ne uspeva da izgrađi određen karakter a još manje da nam pokaže kako ga dru=štveni sistem uništava il izvitoperava. Osim toga preko Džimija Osborn saopštava svoja lucidna i clnična opažanja o nizu ustanova današhjeg engleskog društva. U tim trenucima nemoguće je odagnati Iz sećanja Šoa čije su drame tako đe bile nastanjene rezonerima i licima koja su proklamovala piščeve taze.. Ali odmah pađa u oči da Šo nikad nije osuđivao buržoaziju iz strogo individualnog aspekta i da ja iza njegove kritike uvek stajao Ttekako čvrst i određen moral. Osborn, međutim, njiujednom momentu ne dopušta da idđentifikujemo njegova idejna ili etička načela. Slične razlike mogu se ustanoviti i u pogledu formalnog shvatanja drame. So je razumevao da je u drami bitan konflikt (ukoliko se zađrže tradicionalni heroji ili.,žcli

Marko Wrsmanovićč: Pantomimoa, \

NOVINE

KNJIŽEVNE

i (Ol;

U BEOGRADSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU

nju neurotičnog stanja a socijalna kritika, ukoliko je i ima u delu, nije došla do izražaja. Pri tom je reditelj najviše pažnje poklonio glumčevu postupku i glumac je svojim sredstvima morao da izrazi dva osnovna ritma koja je reditelj podvlačio. Pre svega ' lični ıitam Džimijevog histeričnog stanja, ·a zatim i ritam dosadnog monotonog nedđeljnog popodnzva, Obe ove ritmičke linije donesene su uglavnom sredstvima spoljne ekspresije kao što je skakanje sa stolice, valjanje po pođu, vikanje, monotono šuštanje novimama, lenjo Kretanje ili rvanje, U takvom postupku unutrašnje glumčeve radnje bile su od male 'važnosti i to je pojačalo utisak da su neki odnosi i prelomi psihološki neopravdani, U prvom

ređu nismo shvatali. šta drži na O.

kupu malu zajednicu, čime | Džimi privlači obe žene a naročito su nam izgleđala neobjašnjena oba. Hilenima preokreta. U pretstavi osim toga nije bilo dovoljno dramske napetosti i preovlađivalo je jednoliko po

navljanje sličnih akcija. S druge

strane ređitelju se mora priznati u zaslugu osećaj mete pri eksponiranju neurotičnih Džimijevih stanja kao i suptimo osećanje za diskretan engleski humor.

Slobodan · Perović, kao Džimi Porter, temperamentno i u jednom dahu naslikao je sve nervne krize i padove optsrećenog Osbornovog junaka.

Ksenija Jovanović, kao Alison, izvrsno je dočarala stanje otupljenosti u koje je upala Džimijeva žena ali je njena igra bila u suštini lišena neophodne gipkosti u reagovanju na Džimijeve postupke.

Bosiljka Boci odlično se uklopila u specifičan ritam pretstave i oštro je podvukla razliku između dve Helenine prirođe ali je neđovoljno pripremala njene preokrete i prelome. Ljubiša Bačić na prisan i nenametljiv način igrao je Klifa Luisa.

M/ Stomenković

Xrena Kolesar tumači glavnwu ulogu u flilmu »Vratiću seć

PRSA. Ž

FI

DVE PUBLIKE I JEDAN FILM

(Zabeleženo uz »Vraliću se«)

Dok ovo pišem uveliko se izriču sudovi o predmetu mog pisđnija, o domaćem filmu »Vratiću se«, Izriču svoju ocenu (mnogi su io već učinili) i oni koji ccko ne formiroju a ono bar uliču na javno mnjenje, dokle, novinski kritičari, kao i svi oni koje pod tim problematičnim terminom -— javno mnjenje — pod=rozumevcmo, izriču sud bioskopski gledaoci, i ne semo oni.

Želim li, možda, da polemišem sa već izrečenim sudovima? |

Ne!

Ali, neću ni da budem »javno usomljen«; |

Stoga, da ispričam OVO:

»Vraliću se« gledao sam u pre-

- Reč-dve o problemskoj suštini „ Parsifala*

izvođenje „nekolikih fragmenata iz Vagnerovog svečanog prikazanja „Parsifal” ušlo je ·u plan za deveti pretplatni koncert Beogradske filharmonije, po „svoj prilici, prema muzičko-istoriskim '· i, muzičko-vaspitnim kriteriumima onih koji sezonske · programe tih pretplatnih koncerata određuju. Scensko originalno Ona ovog dugog muzičko-dramskog, ili bolje oratoriumskog opusa, poslednjeg u nizu Vagnerovih ozvučenih filozofskih traktatusa, bilo bi pod datim materijalnim i tehničkim uslovima naših današnjih „muzičkih pozorišta daleko teži i skuplji pothvat, „a muzička realizacija „Parsifala” u obliku i.na način koji je prihvaćen

Konćeritno

možda je zbilja najbolje moguće re-_

šenje problema nužnog ubacivanja zrelog i poznog Vagnerovog opusa u „kratki kurs” operske i muzičko-dramske lektire savremenog, velikovaroškog stanovništva

Da li je to jkulturno-istorisko ispadanje Vagnerove muzičke drame iz temeljne muzičke literature u mlađim i po materijalnom stan-

dardu skromnijim zemljama evrop~.

ske periferije — u koju i naša zemlja spada — neka krupnija, organska osakaćenost razvojnog hoda muzičke kulture u tim sredinama, ili je izostanak te karike u lancu muzičko-scenskih „razvojnih etapa kulture po tim zemljama praznina koja nije ostavila i ne ostav~

| lja nikakvog negativnog traga, : u to pitanje ovde, zaista, ne mi-

koi

sada ulaziti, no kađa je već specijalno baš o ovom poslednjem Vagnerovom scenskom delu,

za koje je autor u svoje vreme

(pre skoro osam đezenija) postavljao velike i neobične zahteve čak i'u pogleđu samog terenski-plastičnog smeštaja orkestra, onda se bojim da je prenebregavanje tih zahteva, bitno značajnih za onaj specifični, ,osobeni tembr VagneroVog Orkestra koji zapravo jedini i otkriva mutnu i glomaznu težinu masiva zvuka u turobnoj, Kkompleksiranoj, metafizički „projektovanoj i tako pretendirajućoj, tako

| determiniranoj Vagnerovoj esteti-

— jeđan ležerni postupak koji i od samog uprošćenog, tojest koncertnog iZvođenja skraćenog i se lekcioniranog „Parsifala” gradijednu simpliciranu montažu čija je celishodnost pod pitanjem.

Ako je Vagnmer u Bajrajtu, onda kađa je on tamo'bio muzičko-umetnički pandan i neka vrsta

greha, ozarenosti ili

reprezentarta samog bavarskog kralja, tražio pokriven orkestar, i ako je ovaj vazda scenskom granđioznošću .opsedirani nazovi-prorok, apostol i tcatralizovani mistik insistirao na ostvarenju pet %isinskih slojeva za nekoliko raznih grupa instrumenata u orkestru, onda je u tim prividno ekstravagantnim zahtevima kompozitorovim bilo ne samo i nas jedino narcisoidne trke za · originalnošću, nego pre svega finog, hipersenzibiliziranog stvaralačkog uha, koje je neppgrešno i intuitivno odredilo izvođač“ ko-realizatorske postupke za izricanje upravo onih ispovedničkih i propovedničkih misli (recimo: i subjektivno-psiholoških kriza, muka, patničkih groznica, prepotencija usled, možđa nekih insuficijencija) u kojima je sama srž Vagnera i kao mislioca — filozofa, i kao pesnika — tragičara, i kao tonskog vizionara, U inđiviđualnom kompleksu stremljenja, motiva, pobuda, zvučnih otkrića i genijalno nađenih rešenja jeđnom dubokom unutatnjem rascepu ličnosti — u svem onom

bolnom i tragičnom Kkonglomeratu

romantičarske „personalnosti koju je oličavao unutarnji, kreativni lik Riharda Vagnera — pomenuti teški i polumračni tonski kolorit orkestra ' VVagnerovog, čak i u tetralogiji „Nibelunškog prstena”, a pogotovu i sasvim eklatantno u „Par“ sifalu”, primarno je i vodeće, ja bih čak rekao — odlučujuće izražajno sredstvo svim onim strašnim mislilačkim i emocionalno gustim tenzijama i protivrečnostima „Koje problematiku „Parsifala”, umornu dilemu hrišćaniziranog Erosa, izbacuju na krvavi vršak đon-kihoiskog koplja u borbi oko večito mučnih pitanja moralne čistote ili li razbluđnosti, plotskog ili eteričnog. Slušati „Parsifala” u veku i decenijama posle Frojdovih eksploracija na nepreglednom tlu potsvesti, slušati ovu Vagnerovu metafizičku kompliciranu i kompleksiranu ispovest o ličnoj koncepciji ljubavi, na putu od polnih grčeva do samarićanskog i flagelantskog bolničarstva; u makar i sasvim dobrom vađu jednog normalnog i mepredđimenzioniranog orkestra — to znači, danas, pokazati slušaocima „jedam „harmonski hromatičarski jezik, koji je u „Tristanu i Izoldi“ bio neposredniji i REDA to znači propustiti da Sc slušaocu nagovesti i

njegovoj eventualnoj duhovnoj lucidnosti približi, jedan zaista tragični napon unutarnjih mislilačkih muka i patnji ličnosti koja je lju-

bavnim problemom upravo bila raz~ ,

jedana i satirana.

Niti stari epos Volframa von Ešenbaha, prvi poetsko-fabulativni oslonac Vagnerovog dubinskog i primarnog problema od rane miadosti do rezigniranih klonuća stairačkog vapijanja, niti simbolika patetične statičnosti horskih masa u zamisli i ostvarenju džinovske scen ske pasije, ne okivaju mislilačku dispoziciju i emotivnu tenziju današnjeg slušaoca, već uveliko oSsposobljenog za dodirivanje apstraktnog jezgra svižta kroz muziku i pomoću njenog arabesknog zvučnog tajanstva. Ko na području ljubavi, najelementarnije i najrafinovanije sile života, one koja po Danteovoj metafori pokreće „sunca i zvezde sve“, nije prošao putem kalvarije, ni okusio njene porobljivačke užase, ni naslutio njena oslobodilačka blaženstva, tome Vagnerov „Parsifal“ u redovnoj, tipiziranoj koncertnoj opremi zaista nije neophodna muzička lektira. Ko je pak probao smožđavajući i spasonosni plod saznanja sveta na nc> zadrživo uopštavajućem doživljaju ljubavi, taj se ne može uzdržati od težnja ka njenoj suštini. A o toj đubinskoj projekciji od čula do apstrakcije Vagner je u „Parsifalu“ ostavio poruku, mutno i zagrcnuto naznačenu onim džinovskim orkestrom, onim terasama zvučnih sla~

pova u visinskom reljefu orkestra. kao vršioca obreda, onm zaguše- .

mim brujem i zvukom koji se raskriljen penje iz dubina Geteovih _faustovskih prizivanih i nedđokučiv\wih Majki. | „Pavle Stefcmović

punoj dvorcmi. Publika nije' bila hladnokrvni posmoatrcič, PA.metno je »disalae sa filmom, osetno davclc oduška svojim emocijama, Očito, slike sc svetlog ekrona nalazile su put do ljudi u bioskopskim foteljamuca, cr to će reći: između nestvornog života na plednu i prisutnih „uspo> stavljen je onaj jluid koji kotkad zovemo i — stvaralačkim. ~?

I odmah pitanje: je li to (eo ipso) i dokaz da su pomenute slike —. umeinost? -

I Boluodgovor — polupitonje: zna se da i predavač istorije, pričojući, recimo, o Buljesci, pogotovu ako je orator, može da kod auditorijuma izazove (ne samo) glasne monife= stcrcije emocija...

Još: novinski. izveštaji iz sudnice (kao, napr, baš oni sa suđenjc ko . je je Joru Ribnikar inspirisalo za

romon »Zašto vam je unakaženo lice« prema kome je sa Zorcnon

Gluščćevićem nocpisola scencrio za film »Vratiću se«).često se čitaju sc uzbuđenjem koje nije — po intenzitetu, po kckvoći uopšte — nišia monje od onog izazvanog litora> turom. Rozlka je, nocravno, u kvalitetu uzbuđenja,

Da ke vratim u bioskopsku dvo= ronu... Kada se film završio, preda mnom su dvc moja pozncemika smosta, još neodmorenih očnih kapaka od svefosti ekrana, još puni ko» šmoarskih utisaka, započeli vqtrenu

raspravu: · da li je »Vratiću se« dobar film?

Ali, da ih prethodno preistevim: Prvi je dvadesotogodišnjak a Drugi

— prvoborcrc (invalid). Mislim da su ova dva podatka sasvim dovoljna i · rečita zct ilusirctciju njihoVoOg rGZgoO= vbra koji ću ovde navosti:

Prvi: Koješta! Smućeno, nerazra• bezvezno uopšte...

Drugi: A, varaš se fi... Odličm film. Ovu dromu je trebalo odavno reći, Odmah ću kupiti romcen m kome je ovo snimano.

Prvi: Šta?! Da se uonicwviš i čitas jućil Ajde, ostavi se. Šta je ovde za tebe dobro? Pa to je sve sentimen= talno, Pa koaqa to oni misle da gae nu. T ia ljubav. Zoešto? Kcko? Ote kud? I to suđenje. Ko je kriv, ko ni* je?... Još malo pa: pucajte, mema veze, I onaj tužilac, molim te. I tuži ga i ne iuži goa... Eh, trebalo bi da se ovi naši mcalo nauče od qnog Kojata kako ·se prave sudski pro= cesi na filmu.

Drugi: Mlad si ti, Ne razumeš dromu onog Branka Medema. Ja je osećom kao svoju sopsivenu, Da sam bio nc njegovom mesiu — pu> cao bih pa šta bude! ž

Prvi: Toman posla! Zar je to put za Yešavonje ličnih problema. Ja u opšte ne razumem taj nekakav rals nički štos u ovo vreme. Meni cj Medem nije jasan, Doduše, naslu> · ćujem ja njegovu dromu i, „eto, razumem gc, ako hoćeš, Somo, da znaš, više ga razumem jer su ml poznati izvesni slučajevi iz života

Nastavak na 10 strani

Ivan MINATI

Otkako |

Otkako je znam, 7 PRVA ie oći vođe boju njene \ Otkako je znam, Pe vjetar šumi njen glas i cvjetovi njene, riječi zbore,

Tako volim te oblalćs ljetne: njene korake su pratili, kad je po travi večernjoj došla, .

•

je znam a

Tako volim te vrbe 'kraj vode, zamišljene u tišini, e nježnu priču o njoj.

Nitko ne zna što šapućču. Samo ja, ;

I smješim se.

Otkako je znam,

kao noć sam avgustovskaš mirna, puna zvijezda, daljina, i mirisa zrele zemlje, VPA

· (Preveo Grigor Vitez}