Književne novine

Ve

ZABAVNA LITERATURA !I NEKOLIKO UPITNIKA

Postoji pitanje na koje»bi trcbalo odgovoriti: šta se podrazumeva pod zabavnom literaturom:? Da li su to sladunjavi romani (sa ili bez navodnika, kako Dime, Bromfilda, Zilahija, Remarka, ili „kriminalni romani Valasa, Dojla, Činija, „Simenona, Avlina. Ili i jedni i drugi, ali i treći, među kojima bi se mogla pojaviti izvesna dela Balzaka, Fok mera itd. Takođe bi bilo interesantno utvrđiti sličnosti i razlike između pustolovnog romana Lesaža, Fildinga, Defoa i modernog zabavnog romana. Jeđan inostrani kritičar je u jednoj sasvim ozbiljnoj prilici i „Anu Karenjinu“ uvrstio u zabavnu literaturu, pored mnogih drugih dela „Klasične književnosti, među kojima se nalazio i „Don Kihot“, Ako bismo pro dužili tom linijom, granića između zabavne i ozbiljne literature Sve više bi se gubila i neosetno bi uplovila u jedinstveni svet književnosti.?). __Odgovor je možđa Sadržan Već HM samom ovom nabrajanju i u samoj ovoj konstataciji, ali granica besumnje ipak postoji. Da li je ona nepremostivi jaz koji razdvaja literaturu ođ neliterature (mišljenje Kkojdć se kod nas održava snagom zablude i inercije) ili međa koja na planu literature odvaja zabavnu literaturu kao određeni književni žanr (mišljenje koje je u svetu odavno odnelo prevagu) upravo i jeste tema koja je u ovom trenutku dosta aktuelna s obzirom ma naše današnje književne i ·Kknižarske prilike.

| Moramo se poslužiti izvesnim analogijama i poređenjima da bi Obrisi problema bili jasnije naznačeni. Kada je reč o granicama, skloni smo da ivrđimo da njih nigde nema više nego u slikarstvu. Nije nam, međutim, poznato da među njima postoji takva koja bi se svodila na razliku između ozbiljnog i zabavnog slikarstva. U muzici postoji takva podela: zabavna, laka, ozbiljna muzika — đa ih laički tako obeležimo i navedemo — egzistiraju uporedo i za sve.tri ima mesta pod suncem. Retki su čak i muzički čistunci koji bi danas dugo ustrajali u tvrdnji da je jedna odlična zabavna kompozicija u manjem stepenu umetiničko đelo od neke manje uspele ozbiljne kompozicije za klavir i orkestar. U filmu smo takođe svedoci raznih podela. Mogu se naći ljudi koji potcenjuju ili čak anatemišu vesterne i trilere, ali će ipak među najvrednija dela sedme umetnosti uvrstiti „Poštanska kola“, „Šejna“, „Džunglu na asfaltu“.

U književnosti, nažalost, kod nas stvari drukčije stoje. Jedna zbirka nenadđahnutih pripovedaka i jedan roman bez veće (ili čak ikakve) umetničke vrednosti na većoj su ceni (kod kritičara) od najboljeg zabavnog romana (već i samim tim što kritičari o prethodnim pišu a potonji potpuno ignorišu).

Šta je po sredi? Postojanje različitih kriterijuma (kaže se) u tom

Moma,

Žorž Simenon

smislu što se od ozbiljnog" romana traži više nego od onog koji se oglašava za zabavni roman. Ali, šta više? Roman je stil. Roman e kom pozicija. Roman je teza. Roman je saopštavanje određenih istina o ČOveku, životu, svetu. Negacija romana nije i ne može biti zabavni motiv. Može li se prihvatiti da motiv ma ili nekomercijalna, nepismena, štetna itd.) „ozbiljna“ literatura. Kriterijum po kome bi dobro delo zabavne literature (bar jedno takvo određuje dva kriterijuma? Po na= šemi mišljenju, u interesu knjižeVnosti, raznolikosti njenih tokova, i posebno u interesu zabavne literature treba pleđirati za jedinstveni

W Od pojma zabavna Žfiteratur svakako treba razlučiti razne gricke veštice, revolverijade i ostale mirjamijade koje nisu zabavna literatura već samim tim što sve ono što se piše i objavljuje nije

' literatura, čak ni onda kad „ 5e specificira atributom „zabavna +

hoćete) ,

kriterijum: unutrašnju vrednost dela. Kriterijum po kome bi neuspela (komercijalna, nepismena, štetna itd.) „zabavna“ litePatura i dalje bila šund, isto onako kao što bi šund bila i neuspela (komercijalbi se i kod nas moglo naći otsad pa do večnosti) konačno našlo mesto u onom mozaiku vrednih i manje vrednih dela koja čine našu savremenu književnost. Kriterijum koji se ne bi menjao prema etiketi koju na knjigu (često iz komercijalnih pobuda) stavlja izdavač: „Časovi razonode“ ili „Savremena proza“. već koji bi u svakoj knjizi tražio

M. Remark

ono što se između dve Korice pojavljuje kao dobra ili slaba literatura, Možda bi bilo interesantno navesti ono što se dogodilo na jednom drugom mueridijanu i u jedno drugo vreme: jedan poznati pisac dobrih zabavnih romahfia napisao je konačno i jedan roman sa nezabavnim motivom (dosadan roman, kako ga je nazvao) i tek tada su ga priznali za pisca, iako je taj roman bio najslabije što je on dotad napisao! Tako je fabula, a ne stvarna unutrašnja vrednost dela, opredelila ocenu koju je ono dobilo, ocenu a i status autora: čovek za koga su staroseđeoci tamošnjeg književnog Olimpa godinama tvrdili da se bavi pisanjem sumnjive literature oglašen je odmah za čoveka koji zna da piše i ozbiljne stvari, dakle za književnika. Svedo~

ci smo sličnih prilika i slične situ

acije u kojoj se nalazi nekolicina ljudi koji su se kod nas, pomenulo se ne povratilo se, posvetili pisanju zabavne literature.

Pođdele i diferencijacije su često i neophodne i korisne, ali kad je reč o književnom delu — zašto se one ne bi bazirale na skali vrednosti, koja je oduvek i uprkos svim relativnostima bila i ostala i univerzalna i precizna? U mnogim zemljama zabavna literatura je na Osnovu tog principa utvrđivanja stvarnih vrednosti priznmta za literaturu, Rizikujući da uzimamo isuviše pozmati primer, ipak će mo se pozvati na mišljenje Žida i T. S. Eliota o Simenonu, kao jedan argument, i na mišljenje čitalaca o mnogim autorima zabavne literatute, kao na drugi argument (svesni da će se ovaj, opravdano i neoprav-

: dano, slabije kotirati). Mnogima će

ovde pasti na um da mi nemamo ni Simenona ni Remarka, ali (verovatno) nemamo ni Žida ni Eliota, a ipak imamo dosta (i dobro je što ih imamo dosta) članova Saveza književnika — gotovo bez i jednog autora zabavne literature, ·

Shvatljivo je da u ovakvoj klimi ne postoje stimulusi za uspešniji razvoj domaće zabavne književnosti. Bez dobrih (ili ikakvih) tradicija na tom književnom području, kao i na mnogim drugima, kvalitativna dela moramo da očekujemo na najsporiji ali možda i najsigurniji način: kroz kvantitet. To „je đuži proces i upravo bi zato bilo nerazumno dozvoliti da se on razvija stihiski i da bude povinovan isključivo komercijalnim merilima izdavača i konjunkturi lošeg ukusa i najmanjeg otpora.

Žeđ za zabavnom literaturom postoji i svakodnevno je sve veća. To je besumnje dobro. Ova pojava na svoj način odražava opšti porast pi smenosti i kulture u našoj zemlji, a u skladu s tim i povećanu ljubav prema književnom šŠtivu. Onaj ko u jednom trenutku svog približavanja svetu literature nije voleo „Tri musketara“ ili je u sasvim izuzetnom smislu bio vunderkind ili nikađa docnije nije zavoleo ni Krležu ni Prusta. Ako bi u jednom takvom trenutku, koji ne mora obavezno da bude obeležen onom vremenskom granicom koja govori o mladalaštvu, došlo do dileme da neko na dvadesetoj strani dostavi nedočitanog „Vilhelma Majstera“ ili da u jednom dahu pročita „Tri ratna druqa“, vredelo bi se izjasniti za „Tri ratna druga“ upravo zato što volime „Vilhelma Majstera" i što želimo da jednoga dana čitalac o kome je reč u ponovnom pokušaju dočita i njegovu poslednju stranicu. Čini nam se đa je Gorki jednom prilikom napisao da nc postoje rđave kmjige. On. je kime -venavatno,

mislio na otsudnu razliku fzmeđu nečitanja i čitanja. Već i zbog toga se ne bi moglo zameriti, naprimer, dnevnim listovima što objavljuju kriminalne. romane u nastavcima, jer među onima koji čitaju to štivo ima i mnogo onih koji, da ovog nema, ništa ne bi ni čitali.

Tovipak ne znači da u jednom času poplava takve literature ne može zauvek da odnese sa sobom one koji su postali njeni totalni poklonici. Zbog toga, kao i svagda i u svemu, i ovde moraju da postoje mera i merila. Mera ne postoji onda kad se u usputnoj belešci dnevnog lista zamera jednom izdavačkom preduzeću što je štampalo. neki zabavni roman u pet hiljada primeraka u isto vreme kad taj isti list objavljuje u nekoliko stotina hiljada primeraka (i to nonstop) kriminalne romane koji.su često na nižem literarnom i idejnom nivou.

Poznato je da su mnoga dela domaće zabavne literature imala velikog uspeha kod čitalaca, čak i u poređenju sa poznatijim piscima iz inostranstva. Kad se ima u vidu izvesna urođena averzija prema romanima na čijim se koricama nalazi prezime autora na ić, ova pojava može da govori samo o tome da su ona često u mnogo čemu bo= lja od onih do kojih čitaoci najčešće mogu da dođu na stranicama dnevnih ili nedeljnih listova. Međutim, dosad se nije desio slučaj da u nekom književnom glasniku pojavu takvog domaćeg zabavnog dela obeleži kritika iz pera nekog poznatijeg kritičara, koji bi izneo svoje mišljenje o njemu — dobro ili loše, svejedno. A ko bi drugi, ako ne kritičar, moaao da unese meru i merila na području zabavne literature; ko bi drugi mogao, merodavnije i efikasnije, da potpomogne one pozitivne tokove kojima bi bilo poželjno da se ona razvija s obzirom na humanistička obeležja i zahteve našeg savremenog života.

Rahko PETKOVIĆ

ZO II II II III III IJ II II II II III JJ NINI IJ II IJ JJ N NON NO NINO NIO NV NTJNN NOVJ NINI JJ NINI NJ JJ JJ JJ III II UO

Ma kakve da su smetnje moderne ostetike kao osnove za jednu teoriju Kritike, veliki napredak postignut na prenaučnom razmatranju prirode Lepote mora se takođe priznati. Ta paralizujuća utvara Lepota, neizreciva, konačna, neraščlanjiva, jednostavna Ideja, bila je bar odbačena i s njom je umrla ili će uskoro umreti gomila podjednako lažnih bića. Poezija i nađahnuće zajedno, istina, još uvek počastvuju ugledne krugove svojim prisustvom.

„Poezija je, kao život, jedna stvar„,. U suštini neprekidna materija ili energija, poezija je istoriski jedno povezano kretanje, niz uzastopnih upotpunjenih ispoljavanja. Svaki pesnik, od Homera ili Homerovih prethodnika pa do naših dana, bio je, u izvesnom stepenu i u izvesnom trenutku, glas kretanja i energije poezije; u njemu je poezija za trenutak postala vidljiva, čujna, ovaploćena; a njegove postojeće pesme su ostavljeno svedočanstvo o tom delimičnom i prolaznom ovaploćenju... Napredak poezije, s njenom ogromnom moći i uzvišenom službom, večan je" (Dž. V. Mekeil: „Predavanja o poeziji“. Uvod).

Revnosno traganje još uvek će otkriti mnoga druga tajanstvena bića, najvećim „delom manje uzvišene prirode, koja se zaklanjaju u Ččestarima govora. Konstrukcija, Zamisao, Oblik, Ritam, Izraz... | češće su negoli što nisu čiste vacua u razgovoru, za koje jedna teorija Kritike treba da pribavi objašnjive zamene. |

Dogođ se održavaju sadašnji stavovi prema jeziku, ova teškoća s jezičkom sablasti mora i dalje da traje. Mora se priznati da su svi naši prirodni govorni obrti zađovoljivi, naročito oni kojima se služimo prilikom raspravljanja o umetničkim delima, Toliko smo navikli na njih da, čak i kad smo svesni da su elipse, lako zaboravljamo tu činjenicu. A u mnogim slučajevima bilo je krajnje teško otkriti da je ma koja elipsa prisutna. Navikli smo da ka~

LA. RIČARDS

IL A. RIČARDS (IL A, Richards) rođen je 1895 godine. Jedan je od istaknutih savremenih cengleskih teoretičara lite-

rature i profesor u Rembridžu. Proučava književ-

nost isključivo kroz jezik i psihologiju. Njegove knjige su: „Temelji kritike“, „Poezija i na uka“, „Praktična kritika“, „Principi književne Kritis ke“ (iz koje donosimo ovaj odlomak) i druge.

Žžemo da je neka slika lepa, mesto da kažemo da ona u nama izaziva doživljaj koji je u izvesnim pogledima vredan. *) Otkriće da se primedba: „Ovo .

je lepo“, mora na ovaj način okrenuti i proširiti pre nego što je išta drugo do čista galama koja daje znak da imamo povoljno' mišljenje o slici, bilo je veliko i teško dostignuće. Čak i danas, takva je podmukla moć gramatičkih oblika, verovanja da postoji jedno takvo svojstvo ili osobenost, naime Lepota, koja se vezuje za stvari koje s pravom

nazivamo lepim, „verovatno je neizbežno za sva misaona lica na izvesnom stupnju njihovog duševnog razvoja.

Čak i među onima koji su umakli ovoj obmani i koji su dovoljno svesni toga da stalno govorimo kao da stvari poseduju svojstva, kad ireba da kažemo da one u nama izazivaju efekte ovc ili one vrste, greška „projektovanja“ elekta i stvaranja od njega svojstvo njegovog uzroka naginje ponav“ ljanju. U tom slučaju, ona · neobično iskrivljuje misao, i mađa je danas malo moerodavnih lica tako obmanuto da bi se stvarno držalo tajanstvenon

'stanovišta da postoji svojstvo Lopota, koje bitno

pripada ili se vezuje za spoljne predmete, ipak 56

— — o -——

*) Možemo da dijagramatički pretstavimo tu obmanu ovako, Stvarno se dešava to da U, umetničko delo, izaziva. u nama efekat E, koji ima obe ležje 1; U izaziva El. Govorimo kao da opažamo da U ima svojstvo L (Lepotu); mi opažamo UL: i ako ne pazimo, tako i mislimo, Nijedna od naših skorašnjih revolucija u mišljenju nije važnija od ovog naprednog ponovnog otkrića o čemu govorimo. Njega neizbežno prate široke promene u našim stavovima prema svetu i prema bližnjima. Jedna struja u ovoj promeni' vodi ttrpeljivosti, druga skeptičnosti, treća daleko sigurnijem zasnivanju naših motiva radnje. Ove skromnije ali više domaće promene verovalno će, izgleda, progutati prepadne filozofske promene u opštem pogledu, ako se one uopšte dogode, koje se ponekad pretskazuju za Relativnost (ili za popularne ideje o njoj kad se one jednom rašire).

:ŽTVOT OKO NAŠ

___NA-ULAZU JE MRAK

OPOMENE RASTU UOKOLO

Nastavak sa 1 strane

pekare: mirisala rukama toplo srce hleba. Ruke su ostajale prazne, tužne...

Neću da potsećam na raspoloženje kad čovek nema hleba.. Mi živimo u dane svetlosti, u dane ve likog hleba, pa ruke ne ostaju prazne. Ruke mlade žene iz mesta U, pogotovu.. A mlađa žena ipak — ·'P' nije imala hleba. Tražila je izlaz iz nespokojnog kruga. 1 gde da se obrati, kome da se pojada. Upravni službenik je tu. U njemu je gledala pošten ljudski odnos, socijalističku humanost, ve seo i sunčani vidik. Verovala je, ali... Službenik je ucenjivao, tražio je od nje kao protivuslugu nemoguće, tražio je od nje da mu se poda. Hleb se stalno u mislima te mlade žene isprečuje. Službenik to zna. Hleb je bio pogodna zamka da se žena „ulovi“. Jedna n» toliko rafinirana bezočnost tu je pokaza-

la svoju laticu.. Teško je to kad

neko nema hleba. Još teže kad se

on sa snažnim rukama ne da za= je imala ruke a nije — vidite — poznate strane

raditi. A živimo u vremenu humanih preobraženja, u trenutku kad odmeravamo tegove našeg udela zajednici. Ne stidimo se kad to činimo. Ali upravni službenik, onaj koji nam daje socijalističko zaposlenje — dobro je proučio „obrt kapitala“. Zajednica je njemu dala poverenje, a on njoj tužnu vlat službenog proigravanja.

Ko deli višak, vidimo. Taj „Višak vrednosti“ između zajednice i lica koje je tražilo zaposlenje, posredstvom izvesnog službenog organa — dat je obostrano u vidu uvrede: i zajednici i tražiocu pošla... Opak lilerant zakonskog prestupa, upravhni službenik iz me sta U. — u momentu kada se na lazio pred koitusom, ne sluteći da će iz ruke mlade žene da progovori brijač, — ostao je bez „Obeležja muškosti“. Njegov nasrtaj na čast i hleb mlade žene, zavrTšio se kao nepredviđen ali zaslu-, žan poraz.. Mlada žena, ona koja

OPA ag api AB gua umu A Ir mame ———

gelena Čirković:

Maslina

'

mogla imati hleba, poljuljane ve=re u idealnost obraćanja tom slu žbenom licu, učinila je to da ovaj zauvek izgubi mogućnost za sticanje polne realizacije, „Epilogš službenik iz mesta U. ostao je bez ugleda službe, plus.. i tako dalje.

Igra se nastavlja.

Mi se ulagujemo počesto opomenama, dajemo im ponekad štap da se u našem mimogredu mne bi skljokale, dajemo im ponekad re> či odbrane i razloge prilagođenosti, Ako preduzimamo meru da ih isterujemo iz. okvira našeg života, Već se kategorija očevidne bojazni kod nas nataložila i mi smo nadvišeni dremljivim trajanjem nedoumica. Moramo da žmurimo — neki misle — ako smo okruženi njihovim krugovima i vre banjima, moramo biti inertni pri njihovim „paralisanjima, ne tražeći mogućnost i način za neko antipodno razrešenje. Život je učimo se <naučnim „stvarima veoma prolazan i zašto moramo da pravimo, inat nečemu što nam mo

. že i tu prolaznost učiniti gorkom!

Po tome bi ispalo da zaštite od opomena nema, pa se kod nje i pored nje moramo praviti i gluvi i ludi! Na kraju, zašto da postoji strah od onoga koji tu opomenu iznosi. Ako se nešto javilo kao istinita pojava, a to nešto bilo od rđavog metala, — ne nalazim raz loga da se to prećuti. Uostalom, to je nužna karika u našoj samosvesti — jer ovo vreme ng pripada nikome drugome do nama, Mi se tu njemu moramo osećati komotni, svoji. I zašto otuda da ne emitujemo sve vidove opomena koji. nas pritiskuju, zašto da me zapažamo njihove konture i njihove tamne prisutnosti...

Već čujem jedan prekorni glas... Vreme se kreće! Da, vreme se kreće — uglas „potvrđujem... „Što teretiš svoju glavu brigama, — opet se neko savetođavno po=javljuje. Taj ne ko me upućuje na lakše stvari, na pogodnije potsećanje na nešto. Usto, to nešto smatra važnijim: polazak u potragu za univerzalnim motivom mita (za boga, puno li ima tih mitova!) Tu se možemo — eto — iskupitt i pronaći smisao potpune savremenosti!... A čovek — čovek neka ide u peršun, razumete li, „Baš me briga za njegovu brigu“, -- sledi sa te strane komentar... No, ne zaboravimo — čovekova sudbina n može biti periferni činilac za umetničku reč.., A opo=

mena se on ne može otlresti. Ištalspada? O čoveku treba ćutati, jer je on — razumu-za čuđenje mrtva materija (!), a ovi milovi na koje se pozivamo i radi kojih smo skoro i pošašavili, živi su, evo — jer nas ne pozivaju na otvoreno i jasno suočavanje sa sva kodnevnim životnim problemima. Mit koji se nalazi u susticanju neživota, može razume se — biti od svrhe ako nešto rešava i sublimiše, ali zbog te i takve okolnosti ne možemo pro davati ovaj naš život i ovog našeg možemo

čoveka za bagatelu, ne taj useljeni a u osnovi lažni mit smatrati za nadgradnju nad na»

šim igzistentnim stanjima » raspo> loženjima. A mit je stalno na domaku piščeve ruke? Strašan mit sna i neuroze pred našim se očima otima i prostire, a izjutra se u prodavnici hleba moramo posva đati sa prodavcem ako nam je za kinuo na mori. Mit je nama bra= nik za meuklopljenost u životne brige bez kojih zacelo nismo. Svuda samo mit, svuda „kolutaju njegove sličuge!...

Opomene nam &šstrižu i časove razonode. Stežemo kaiš da bismo se za vreme letnjeg odmora što bolje proveli na moru, Iza suterena, slovoslagačkog olova, fabričWih strojeva, školskih klupa — dobro dođe miris i Svežina mora. Popunimo istma na jedvite jade — novčanik i već smo u ne> kom kampu kraj morske rive. I udicu ponesemo, da bi utisci bili puniji, da bi odmor bio prijatniji, I mesto za lov izaberemo. I srećni smo. Ali dokle? Do onog trenutka dok stranac sa plavom ko> som ne kaže da je to njegovo me=sto. Naime, naš je Čovek tu doš3ao ranije, on ima prava da voli svoju zemlju i da lovi ribe iz svo ga mora. Uzaludan je bio napor našeg čoveka da dokaže strancu da obadva mogu loviti. Stranac je tražio intervenciju hotelske posluge. Ona je izvršila zapovest čove= ka sa plavom kosom, i otstramnili su našeg odmorliju. Međutim, stra ni Čovek je od ulovljene ribe pra=

vio Sebi izdržavanje, čudio se jev= tinom odmoru na ovoj našoj mof skoj obali i njenim lepotama, A nije potrošio ni groša. A uokolo čujemo reči: on mašoj zemlji dđnosi devize. . Devize, devize, mnaš građanine! \ _ Ne znam kako se osećao naš čovek. Možda je i neki mrak sišao u oči. Živimo u vreme svetlih da> na kada se na sve gleda kroz pPG kleti dinar. Živimo mi i truđimo se da ovo naše patče hleba bude Što poštenije zarađeno, a zakupci i nakupci ne daju nam da dišemio, Polomismo se pred strancima & oni nas ne zarezuju. Polomismo Be naprosto zbog deviza, deviza, deviza. . ; :

Covek. Devize. \ Gde je prevaga?... al - (iz dnevnika) _ Ba

Žarko · ĐUROVI

*