Književne novine
ANKETA
O UDRUŽENJIMA KN|IŽEVNIKA
U oyom broju završavamo anketu o udruženjima knji- teljskih “afiniteta,
ževnika koju smo vodili u tri prošla broja našeg lista. Na nedavno održanom plenumu uprave Saveza književnika Jugoslavije u Ljubljani oštvro je osuđena tendencija podrivanja i ra»
sturanja književnih uđruženja. Na plenumu je takođe odluč ı : eno da se kongres književnika održi najkasnije do sredđine novembra
u Beogradu, sa izborom jednog delegata na pet članova udru-
ženja. Zaključujući anketu,
ređakcija „Književnih novina“ za-
hvaljuje svima koji su u njoj učestvovali,
Privilegije i naše Udruženje književnika
_ Privilegija je bilo, privilegija Tma, da li će ih biti? Privilegije su imale plemenske poglavice, sve štenici, carevi, velmože. Privilegije imaju u našim vozilima majke sa đecom. Za invaliđe je rezervisano mesto u autobusima, tramva– jima. Đaci i vojnici neđavno su imali privilegije pred raznim vašarskim šatrama, Privilegije se daju jednoj klasi, jednom pojeđincu, jednoj naciji, mladosti, starosti, Privilegija ima humanih, smešnih, nakaznih, pravičnih,
Stendal je vapio za privilegije umetnicima: „Ukoliko je neki čovek veći umetnik, utoliko više tre ba đa želi titule i orđenje kao zaklon“. Zaklon želi i svaki čovek. Svaki čovek želi koliko-toliko da se osigura od mraka. Ljudi su gra dili svoje bogove, svoja sunca, Svaki čovek želi da se osigura od đrugih ljudi. T đok za sve nema svega, mora svako da teži ka privilegijama, s _ Odavno se prijemi bez zlatnih gajtana, epoleta, ieŠških niski orđenja, Odavno su zvučne titule zamenjene običnim zvanjima, ali čovek nije prestao da teži zaklonu.
I Stendal ima pravo. da je on Umetniku potrebn'ji više nego drugima. Jer dok svaki čovak ima samo jednu strepnju kako đa osigura svoje mesto pod suncem i među ljudima, jedan strah pred otuđenošću i usamljenošću, dotle umetnik ima sve to podignuto na treć stepen. On nije samo obuzet tom jezom da nije ravan kamenu, da je
taj prolazn?) plamen biće' što trepti., što se ljulja, i posrće i strepi pod Teprolaznim,· večnim -vetrom zvezđa, već on oseća da je otuđen od prirođe i time što on u svojoj aktivnosti stvara jeđan drugi svet, svet drukčiji od onoga u kome živi. A i sam taj svet koga je sam načinio donosi mu još jedno wtuđenje.
I zato umetnik koji je prihvatio tu svoju otuđenost, da bi drugima, đonoseći im veće razumevanje prirode i sveta, smanjio osečanje strepnje i otuđenosti, zaslužuje da mu se obezbeđi i jeđan jaČi zaklon. Svakako ne u orđenju i titulama, ali barem u tome da bude toliko privilegovan da ne mora da se petlja sa takvim stvarima koji će mu u najvećoj mer! ometati rad.
Barem je umetniku potrebna pro storija za rad. Danas, kad je stan beno pitanje tako teško, bila bi pri vilegija za mnoge da traže zasebnu sobu. Međutim, umetniku je zasebna soba potrebna. Mnogima je potrebna. Takvu privilegiju možda bi umetnici mogli đa imaju. Među*im, u Udruženju književnika ima još takvih pitanja nerešenih.
Moje je mišljenje da se motlo Udruženje za to do sada pobrinuti. Imalo je vremena za to.
- Možda je ovo ta inertnost o kojoj
se govori. Udruženje je bilo i' nertno, nije se đovoljno zauzimalo da se ovo pitanje reši, '
održavaju
ORAO ar aan
Odga devrić: Kompozicija I
2
Reklo se da je Uđruženje dosad no. Ni malo, Ono je vrlo zanimljivo. U njemu se održavaju i takvi skupovi koji su u stanju da neobično razonođe. Na jednom skupu govorilo se o tome da neki književnici imaju mnoge dužnosti, a drugi malo ili ni malo, I zaključilo se da će oni koji imaju mnogo dužnosti dobijati još dužnosti, a oni koji ih nemaju da ih neće dobijati, jer su jedni sposobni, druge nesposobni.
Na skupu je bilo i takvih koji nikada nisu dobijali nikakve dužno sti, pa im je bilo vrlo zanimljivo da čuju đa su oni nesposobni, pre nego što su i pokazali svoje Sposobnosti bilo na kom poslu.
Međutm i pored toga što je Udruženje bilo prilično inertno, mislim da treba i dalje da postoji da bi razvilo svoju delatnost. Što se tiče njegovih zanimljivosti ove vrste koju sam pomenuo, čak i kad bi je izgubilo, ne bi mu to ništa smetalo da i dalje postoji,
Čak ne bih rekao da ono ovakvo kakvo je može nešto naročito da smeta ni ikakvom „„rganizovanju „na principu stvaralačkih i prija-
*
Usavršiti a ne rasturati
Pitanje celishodnosti Saveza pisaca ili uopšte “Udruživanja svih pisaca u jednu organizaciju bez obzira na njihova načela, stavove, struje i nijanse. stvaranja, mislim da je sasvim nepotrebno postaVvljati. Iako kod nas nema. mnogo
· pisaca . kojima je jedina profesija
literatura, ipak jedan esnaf, jedno staleško udruženje, kao što je naše, sasvim je razumljivo. Drugo je pitanje da li su svi naši pravi knji ževnici, ili oni koji svojom kulturom i rađom pomažu đa se razvija književnost, a to su izvesni profe sori, publicisti, bolji prevodioci i slično, uključeni u naše udruženje. Nalazim „da je naše udruživanje usko shvaćeno i da bi čitav niz radnika na našoj knjizi, koji možda nisu književni stvaraoci u stro gom smislu reči, ali kao posrednici veoma koriste, trebalo izabrati u naše udruženje. Otprilike onako kao što je naš Pen-klub okupljao ne samo prave književnike, nego i publiciste i posrednike.
To naravno ne isključuje da se naši književnici okupljaju u grupe koje bi mogle imati karakter klubova ili malih zajednica. Sećam se na primer da je posle Prvog svetskog rata bila „obrazovana takva jedna grupa, koja se nazvala Knji ževni klub „Kosovo“ a koju su činili Sima Pandurović, Dragoljub Pilipović, Ranko Mladenović, Milosav Jelić, Mladen Đuričić i još neka lica. Oni su imali jedan elastičan program i izvesna načela o književnom stvaranju na Osnovu kojih su smatrali da mogu činiti izvesnu grupu,-što im nije smetalo
"da u isto vreme budu lojalni čla-
novi jednog opšteg esnafa ili sindikata,. Moram naglasiti đa se ja ipak ne slažem da naše opšte uđru ženje koje nas okuplja ima isključiyo esnafski karakter; ono je i do sada nalazilo jednu gipku {ormu koja je dopuštala da se mi pojavljujemo pređ javnošću bra neći naše staleške interese, a u isto vreme i služeći kao manilestacija našeg kulturnog razvoja. Čini mi se da je u ovom konkretnom slučaju jeđan „nesrećan nesporazum. Sa malo đobre volje i međusobne tolerancije naši pisci mogli bi se na osnovu izvesnih načelnih shvatanja ili „prijateljskih odnosa razdvajati u grupe, kru žoke pa čak i književne škole, 38 da im to ništa ne smeta da nalaze interesa i u zajedničkom uđruživanju. Na osnovu prilično savesne analize rekao bih da mi još nismo u toliko intenzivnom i komplikovanom tempu književnog života da bi postojale između pojedđinih stvaralaca nepremostive načelne razlike i razmimoilaženja.
Ima starijih i mlađih; više kosmo-
polita i više patrijarhalnih; klasicista ji avangardista; izvornijih i epigona; podražavalaca trenutnih moda ili dogmatičara; moglo bi se u vertikalnom, horizontalnom, potencijalnom i kojem. hoćete smislu
aktivističk književno-kulturnog programa ita“
Ja ništa nemam protivu stvaralačkih i prijateljskih afiniteta. U prošlosti takve su pojave postojale.. Musorgski, Balakirev, Borodin, Rimski-~Korsakov, Kjui ili Cankar, Župančičy Murn, Kete. Ali u istoriji su poznata i ona velika dela koja nisu stvarana ni u kakvim grupama takvih afiniteta. Čak je jedno veliko ime iste epohe, kod onog drugog koji je bio isto toliko veliko ime, stvaralo alergiju.
Ali, iako nemam ništa protivu ovih afiniteta, moram da kažem, da ja ne mogu da ih viđim nigde oko sebe, Ne vidim ništa što. potseća na organizovanje „na princi-
Uverili smo se da kraj sveg če sto nepravičnog dodeljivanja nagra da, nepravilno i jednostrano usme renih dotacija, slabo organizovanih kontakta sa publikom i niza drugih nesprčtnih ili promašenih pokušaja, naše astaleško udruženje vrši jednu veoma korisnu ulogu i zato bi samo trebalo razmišljati kako da se usavrši, a ne rasturi.
Božidar KOVAČEVIČ N bd * • • S •. Lični prestiž Ld • • .. i privilegije Izjava Dobrice Čosića u „Ljudskoj pravici“, protiv koje se, kroz anketu „Književnih novina“, i u
razgovorima, dižu toliki glasovi negodovanja, nije me iznenadila.
Ako neko položaj, na kome se
organizaciju kojoj pripada | u kojoj pojedinci (a» nikako većina čla nova!) po „prijateljskim afinitetima" stvaraju i prisvajaju sebi privilegije koje naša organizacija nema, onda to ne znači da je Savez književnika Jugoslavije privilegovana organizacija, Velika većina našeg članstva navikla je da 856 na socijalistički, „pošteni, nelaki način bori za „nasušni hljeb" na ovom našem književnom polju i te kako osjeća na svojim pleć:ma nezdravinu koja' potiče od ovakvog shvatanja pojeđinaca. ;
“Vjerujem, da je ova anketa „Književnih nevina“ pokrenuta U srećan. čas, jer samo putem iskre= nog, otvorenog, drugarskog uočavanja,,a ne zataškavanja slabosti raščistićemo nezdrave pojave među nama.
Mislim da je drug Dmitar Mitrev u svome odgovoru na anketu odlično uočio otkud potiču te nezdravine u našoj organizaciji koje se dobrom voljom mogu otkloniti.
Bilo bi porazno za sve nas kad bismo se zbog zabluda pojedinaca protiv svoje volje likviđatorski odnosili prema svojoj staleškoj orga-
"ozbiljne ·
pu stvaralačkih i prijateljskih afiniteta, aktivističko „kulturnog programa itd.“ Ja ne vidim da igde postoji list koji bi imao zaista jedan program takav koji bi ga odvajao od drugih, niti vidim između nas književnika neka prijateljstva nastala iz afiniteta prema istom kulturnom programu, niti neki drugi program nastao iz nekih prijateljstava. Meni se tiše čini da se ljudi povode za svojim interesima i trenutnim združivanjima, bez ikakvog stvarnog programa, stvarnog prijateljstva i afiniteta. Meni nije jasno zašto bi i ovakvim odnosima smetalo Udruženje. Time što bi se ono ukinulo, oni koji su inače bili nespretni ili nevešti đa se povežu u korisne grupice za lično probijanje, ili koji to nisu hteli da učine, samo bi se našli u još goroj situaciji. Ne bi imali ni ono što ima svaki građanin ove zemlje — socijalno osiguranje i penziju. Šta bi bilo to bolje za sve tie afinitete?
Ljubiša JOCIĆ
*
konstatovati bezbroj podela i nijansa, ali sve je to na kraju krajeva nevažno pred krajnjim ciljem svakoga pisca: da stvori delo kojim će biti zađovoljan i on i jedan broj. pristojnih čitalaca. Za prave, borbe i razmimoilažemja mislim da još nema prilike, jer na ši stvaralački rezultati većinom su još vrlo skromni.
Sa retrospektivne izložbe Save Šumanovića u Narođnom muzeju.u Beogradu
našao sticajem okolnosti, koristi izaciji (blago rečeno) najčešće za lični nizaciji. P gl prestiž, izneveravajući stalešku Vora OBRENOVIĆ-DELIBAŠIĆ
DVE STRANICE iz dnevnika s mora
Opatija, 2
Sedim na obali Kvarnerskog zaliva, u blizini starog: zamka jednog španskog plemića koga je vreme odnelo. Umeo je da živi. Nije hteo da pešači čak ni na prvi sprat svoga stana, već je naredio da sagrađe dva lifta: jedan za njega, drugi za poslugu. Park je pun travnjaka, cveća, palmi, banana, šimšira i smrekovine. Ispod parka je more. Stenovita obala, pretvorena u Šetalište, očuvala je prirodne lepote. O hridine se lome talasi. Oni dolaze sa daškom vetra, polako i neprimetno. Bivaju sve jači, sve viši, sve uporniji, da najzad, u predvečerje, nasrnu u ludom kovitlanju. Uzalud se kamenje opire, osuđeno na večno propađanje. Vođa ga podriva, glođe, razara i proždire...
O, 'ta voda! Ta nemerljiva, gluva vođurina! Taj spoj lepote i strave. Taj viroviti, zeleni, modri i rumeni nepregled. Sunce, mesečina i vetrovi menjaju njegov izgled i njegove boje. Bistro se meša 5 mutnim, zeleno prelazi u modro, pa u crno, pred oluju, kad poverujem da se voda valja iz dubina, iz samog sređišta zemlje. Tad mi se učini da je čovek „zaista, poređen s ovim besom i s ovim gromkim mrakom, malen kao čestica i ništavan, i najednom me obuzme dragost što je ipak taj mali dvonožac, naoružan umom, smelošću i bezumljem, uspeo đa ukroti mnoge sile, pred kojima je do juče bespomoćno širio ruke, Jedna od njegovih pobeda je i onaj zvezdama obasjani brod na pučini, nad kojim treperi crno pramenje dima,
maja.
Opatija, 3 maja,
Uporedo čitam dve knjige. (Anatol Frans: BO-
_ GOVI SU ŽEDNI; Ranko Marinković: RUKE). Ne čitam ih već ih pročitavam, naslađujući se kao u vodi prijatnoj za kupahje. Među piscima ima sličnosti. Obojicu odlikuje fini smisao za tanana,
potsmešljiva, bezobzirna i počesto cinična rasuđi-.
vanja o čoveku i njegovim glupostima.
Ponovo se uveravam da je Frans, nesumnjivo, jedan od najlucidnijih umetnika pisane _reči. Zadivljuje me njegovo poniranje u najrazličitije manifestacije života. On je i pegnik, i filozof, i isto-
ričar. Pored njegovog oka kao da ne promiče ništa: .
ni društvena zbivanja, ni revolucije, ni ljubav, nl zločini, ni zastave, ni mržnja, ni sitne podvale i najpliće pakosti. Kao da je sve otkrio, sve razumeo, sve objasnio najpre sebi, pa onda i niama svima. Ne plaši se đa nam uputi najteže reči: „Neznanje je bitan uslov za ljudsku sreću, i valja priznati đa ljuđi taj uslov skoro uvek ispunjavaju“.
Marinković ide za Fransom. Njegove mrtve duše, njegovi karnevali, njegove suknje, njegovi
fratri, njegove zvezde, njegovi anđeli, njegove vage, njegovi finansi, njegove berbernice, njegovi žandari i njegovi luđaci, sve je to vrtoglavo usKovitlano i do suza smešno i pakleno jadno. Ne doešava se ništa. Ne menja se ništa. Ljudi spavaju, bude se, ustaju, peru zube, hodaju, jedu, briju se, psuju, tuku se, varaju, raduju se, plaču, ogovaraju, lažu i, u ludim snoviđenjima, sami sebi otsecaju glave: „Pođ pazuhom nosiš praznu flašu tinte i sjetiš se odjednom da bi je mogao oprati u moru. Silaziš dvije stepenice bliže vodi, klekneš... Ali onđa te najednom flaša više nž zanima, nego iz džepa vadiš nož, veliki džepni nož, rasklapaš ga i, prihvativši lijevom rukom kosu, jednom vrlo prirodnom i lakom. kretnjom odrežeš sebi glavu... Najednom, glava ti je skliznula iz ruku i otkotrljala se po vođi; ne možeš je dohvatiti; zoveš je, moliš je đa priđe, a ona te dugo i tužno gleda...“ I još: „Kažu da se teško sanja kad se spava s cipelama na nogama“. Bez ikakve buke oko svoga imena, Ranko Marinković je u svojim pripovetkama ostvario jeđan od obrazaca | moderne proze, koja može da stane u red najboljih umetničkih dostignuća savremene svetske književnosti...
Opatija, 4 maja.
Jutros sam otišao na volosko pristanište. Gomile stranaca, među kojima ima najviše Nemaca, riđih, ružnih i škrtih, osvajaju ne samo mesta po hotelima, već i ulice, raskršća, čamce, kupališta pa i stenje, na kome se bez mere izlažu suncu. Na jednom čamcu se iskupila grupa mlađih ljudi, među kojima se niko ne ističe lepotom. Ljube se nemilice i bez zaziranja. Negde su se đočepali ulovljenog polipa, koji sa svojim bezbrojnim pipcima liči na tanko potkresano stablo. Mlađi Nemac bezočno tutka u ruke svoje ljubavi onaj polipov mlohavi venac. Devojka je gadljiva i prestravljena. Obara glavu i krije ruke, Mladi Nemac je rešen da po svaku cenu ostvari svoju nameru. On želi đa svoju ljubav fotografiše sa polipom u rukama, Ona nema snage da to izdrži. On ipak navaljuje. Tutka joj u ruke mrtvu gomilicu mesa, sa. pipcima kao crveno prstenje. Ona se povlači, uzđiše, pocikuje, a ruke
krije za leđima. Mlađi Nemac ne želi da upropasti
izvanrednu priliku. Navaljuje besno. Zaboravlja da njegova ljubav sedi na ivici čamca. Jednom rukom drži fotoaparat, drugom polipov rep, Navaljuje, navaljuje. Devojka cikne. Ako su granice sveta beskrajne, nisu bez kraja granice svetova. Preko ivice čamca put vođi u vodu. Onesvešćena ljubav, pomirena sa sudbinom, celim telom posrne u more...
Mladen OLJAČA
-
}
(i
književno!
| parodili
Ne može se tvrditi, naravno, da je u nas parodiji izrečena neka kd Tačna presuda UZ. gubitak „gras đanskih prava“, ali i bez takve presude ona se ne smatra pravim i punopravnim članom · porodice književnih žanrova. Žge
Parodija — reč je o književnoj — tretira se u toj porodici kao neka vrsta nerado viđene rođake, tako daleke da je, naprimer, Nušićevoj Živki ministarki čak bliža ona rođbina koju joj dovođi promućurni ujka Vasa. Bolju suđbinu ta neuvažena i sumnjiva rođaka nije ni zaslužila, kako se smatra, pošto njoj neđostaju „uljudnost,
' ozbiljnost i smisao Za solidno vla-
danje. I zbog svega toga (da o. stanemo još trenutak u području Nušićevih likova) „dotičnu osobu“ ne bi trebalo pustiti za Sto, za O> naj zajednički, književni sto...
Posebno je i svakako zanimjivo pitanje koji su sve činioci dopri= neli dđa se takvo mišljenje formira, i koliko je tu kriva čisto distraktivna, na trenutni efekat sračunata, tj. neknjiževna parodija. Drukčije rečeno, u kojoj je meri ona kompromitovala pravu parodiju i sprečila njenu afirmaciju...
Mora se zameriti, svakako, pojeđinim autorima parodija objavlje nih tokom poslednjih godina. Često se išlo na to đa parodija bude sme šna sama po sebi, i to u užim okviri'ma sasvim lakog humora, a nezavisno ođ suštine i forme stvaranja parodđiranog pisca i od njegovog određenog (parodiranog) tek= sta, U više slučajeva apelovalo se na pažnju onog čitaoca koga taj :ekst slabo zanima ili uopšte ne zanima. Kod takvog čitaoca trebalo je, po zamisli i želji autora parođije, izazvati smeh po svaku cenu, Pa i po cenu spuštanja parodije sa nivoa književnog žanra na niži nivo.
Pod tim uslovima parodija se donekle pretvarala u slučajnu pratilju distraktivnog humora, Uuspelog ili neuspelog. Um•sto da odražava izvesne aspekte i ispoljavanja književne stvarnosti, ona "je u mnogim konkretnim prilikama podređivala taj suštinski smisao svoga postojanja humorističkoj na meni, koja sama po sebi Salt nije, bezvređna, ali se ne podu dara sa duhom prave parodije. - -Daleko smo od namere đa plediramo za iskontruisanu parodiju koja bi išla samo putem mehaničkog pojačavanja ovih ili onih senki na liku književnog dela, nekreativnog potcrtavanja pojedinih tematskih i oblikovanih osobina. Međutim, neophodno je istaći da parodija, prava književna parodija, zaslužuje više pažnje i sreće, Zašto parodija ne bi živela Č izvan okvira humorističke štampe i humorističkih radio-emisija? Zar dđobra parodija me zaslužuje da bude pr:hvaćena u književnim dođacima velikih li-
&
stova, u neđeljnoj štampi, a na»
pose u književnoj, — #kao jedan zanimljiv oblik suda o ostvarenjima pisaca? Time bi parodija Ho-
bila potsticaj đa se razvija kao posebna vrsta ocene književnog dela. ,
Pravo je da neugledna rođaka, koja ustvari i nije tako neugledna, dobije bar skromno mesto ž stolom literature. _|
*
Ova reč u prilog parodiji bila bi pogrešno shvaćena kad bi se njo. pripisala tendencija korišćenja pdrodije kao oruđa za književnu polemiku. Parodija ne treba da pole-
'miše, niti je to njena svrha, Na
ovaj način parodija prikazuje, O“ cenjuje, pokazuje, ali njeno nije da buđe područje sučeljavanja raž ličitih stavova u pitanjma književnog stvaralaštva i izraza. UstO, same odlike parodije kao žanra postaju opasne kad god parodist nastoji da se frontalno, zaoštreno polemički suprotstavi izvesnom delu i njegovom autoru. Upravo na tom terenu, naročito klizavom i veoma nesigurnom za parodiju, ona se izlaže opasnosti da pređe na podrugljiv, uvredljiv ton, da U polemičkoj vatri ugasi vlastiti privlačni plamen i đa izneveti sami svrhu svoga postojanja.
Parodija *reba da nadleće čitavi oblast književnosti i da „pra snimke“ na kojima će likovi i 2“ stvarenja dobiti duhovito poten“ cirane crte, U tome je uloga p8” rođije, prilično složena ukoliko se parodija ostvaruje kao tekst 8 kojeg stoji tanano, „produbljeno osećanje za Književnu materiju. 1 ukoliko je parođist načisto sa sme” rovima i delokrugom svoga Žžanr4, koji, isključujući bezbojnu nazo“ vi-objektivnost, zahteva objektiv“ nost u jednom višem smislu, stva“ ralačku, nastalu iz prcnicljivog
'Širokog posmatranja svega što sd
zbiva na području književnog Žž
vota. Takva parodija potrebna je litcd raturi, piscima i čitaocima. i L. Zid
KNJIŽEVNE NOV.MNE
d Vi rtoeop—A o Pe
ko 1U=
nezanimljivu, s mukom”