Književne novine
|O
}
\azmišljao je, „ako prozre da je to meka naša smivalica — onda piši propalo, ništa odi svega ovoga, baš ništa... Onda smo džabe nosili onu granatu...“
Čutali su, čvrsto priljubljeni uz zemlju, čekali, osluškivali. Činilo se da protiče čitava vječnost —
ne poškeeću se, a protiče u napetoj neizvjesnosti, .
u hnestrpljivom očekivanju neprijateljevih koraka put onog ognja, i eksplozije za tim. Gotovo sve je zavisilo od toga hoće li Njemci pojuriti na onu vatru i — ako pojure — hoće li granata tresnuti baš onda kad oni stignu do upaljene gomile, A io je pitemje. Veliko pitanje. „Pazi!“ reče Perošu Kršikapa. „Nekakva vatra...“ Iza drveća žarila se ona i kroz mrklu noć jasno probijala. Cas im se činila bliska, čas vrlo daleka, lelujala je pred očima punim mraka — da li je to ona dozivala, da li otkriyala? „Sigurno su Njemci", pomisli Peroš, „ne bi se naši tako razuzurili· pred nosem neprijatelja“... Ali kad pored njih prođe užurbano vod vojnika i uputi se pravo ka. vatri, njega zazebe oko srca i on tužnO zavrtje glavom: „Eh, eh!.. Kako su mogli da buđu tako lakomi= sleni! Eto ti sad vraga!“ | , „Balavci!“ naljuti se Kršikapa na borce, partizane, neznane i nevidljive. „Balavci, kad tako rađe!" Pavlica priđe: _"Vik_!-ı rf „Vidjeste li, s njima ode i Glavati! Požurio, Čovo, da kumuje... hoće od Njemaca orden! Pih!" „Šta te čudi?“ reče Kršikapa i hraknu negdje pored gebe u mrak. „Mene to nimalo ne čudi — svi su oni, četnici, isti. A neki dan stao nam tu da popuje: ne vjeruju ni njima, četnicima, Njemoi; znaju, veli, da im ni oni dobro ne misle i to Što su sada s njima, to je, kobajagi, taktika! Ne razumije on njih, ni oni, kaže, njega... Sad su se, eto, sporazumjeli — i to đivno... I još će imati obraza da opet stane ispredđ nas, duvanom onim njegovim da pas ponuđi — e pa, to je...“ ! Iznenađa, prolomi se snažna eksplozija. Svi pobleđaše? iz one tamo šume već je letio put neba bgnjen Stub, živ i zapaljen gejzir oko kojeg su se ma sve Strane rojile i rasipale varnice kao zlatne Wirđuve naglo bačene iznad Krošanja drveća u mrak, bnda Bu Be polako \yraćale i gasnule kao da ih je Wlažnimi jezikom sve redom Kupila pomrčina,· Pa i Stub nagla splasnu Kao da Ssagore samog sebe, 'još Reko vrijeme plamsag je ii visini granja, potom se i on Stavni Sa zemljom. — nemoćan i uzaludan. Ješ Bu se samo, tromo, vraćale tlu upaljene klade, Wertavajući pO. tamnoj tabli neba žive plamene kriNulje — veće, manje, ME Ja a: 'Blagunjani!se uspravišć, > potpunoi nedoumici, zabrinuti i zbunjeni, nijemo su se pitali šta je to sad, iščekujući da,li.ćesse eksplozija ponoviti, Prolazili sd trenuci, nje mije bilo, Tišina, pokrenuta iznenada eksplozijom iz mračnog bunara noći, na» grnu sa svih strana, sada dublja i uočljivija; poleže preko svega;i zatrpa. Zatrpa samo kratko, samo ovlaš, jer i nju'smjesta raznese pucnjava s drugog kraja logoray Zarza puškom'traljez, glasnu se brza pojedinačna paljba, drmnuše nekolike ručne bombe, Začu se otud prodoran Iveljićev glas; „Bješte, Blagunjani! Bješte, more, zakuka majka sjutra!“ i egaze · . . „Ko je ono?“ upita Uusplahireno Pavlica, sagimjući se pod mecima iako su fijukali visoko iznad glava, . ; „Ivelja, braćo!“ skoči Milan. „Ne gubimo vri"Teme, natisnimo kud ko može!“ | Pojuriše, onako sputani, u mrak. i Logor je već bio sav na nogama, usplahiren i iznenađen eksplozijama i pucnjavom, U opštoj nervozi koja nasta, on pokrenu gotovo BVU svo,ju vatru bljujući je okolo u mrak, usredsređujući je
da vam ne
_prema napadačima najviše, To bjeguncima pomože
da u početku neometano pretrče jedan dio bri-
sanog prostara — i ne obzirući se na ·iznenađenu stražu: meci su oko njih praskali
još nasumice, još
Grafika,
MWrsto Hegedušić:
pokretno kao leš, leš u otrovnim | košmavskim isparenjima, praznih očnih duplji i opuštenih, kao zid belih ruku. | pobije ,
Nikom> nije govorio o vizijama, svoje Uusamljenosti koje su ga često odvlačile od drugova u svoj neobični i strašni svet. One se nisu mogle IV gledati u njegovom najčešće tvrdom, zamišljenom pogledu. Ali su mnogi od boraca znali za sudbinu Ivanke i njegovu usamljenost smatrali su svetom, nečim što se nije smelo, što nije trebalo nikad i n) na koji način povrediti, kao ranu druga koja sporo,
»ško zarašćuje | koju treba naročite dobrog paziti.
A i mače — zar nije svaki borac oko njega nosio u sebi sličan košmar?
Zar nije svaki borac poređ njega nosio u sebi majka” samo jedan grob? I na mašu ili u nskoj besanej noći, u mraku neke teskobne seoske udžewee ili pod dalekim i hladnim zvezdama, sasvim iznenadno, naizgled iz potpuno nedokučivih uzreka, zar se taj grob ne otvara da, makar samo za trenutak, čitavo biće prožme, do dna, grozom ši mržnjem? cem LM a | Ostavljen jeiđaljs na položaju puškomitraljesca, iake su 2 štab bataljona i štab brigade davno do nel' odluku, iz nerazumljivih uzroka stalno odla= žući njeno ostvarenj», da se određi na odgovorniju dužnost, ! 3 e
Ipak, trebalo je da, uprkos svemu, u Lukama BeWtBu, jednu Sti vovod bataljona. Ali događaji koji su nastupili om»li su izvršenje te Još mneobjav= ljene odluke štaba brigađe, nrbywt! buf
— Treba štedeti municiju! — govore je borcima Stevan Jerković tumačeći kratkoću syojih smrtonosnih rafala, al) to nekoliko reči izražavalo je mnogo više. ee | :
Baš svojom oskudnošću i mirnoćem, te naizgled beznačajne reči budile su u njima duboko Soba nje u neobičnog, naBadmašnog i omiljenog puško-
neodređeno, proste u mrak, Ali pwvi'tMas neprija> teljeve. zabune prođe, Mjemei po vati osjetiše da je to u stvari samo neznatan prepad nekakve drske partizanske grupice koju neće biti bako ućutkati i to vrle brzo, stoga prema njoj odvojiše pojačan vod — on neka s njom sam tamo raščisti i svrši,
Tek sad kao da se sjetiše Blagunjana, osuše žestoku palibu za njima — potonulim u noć, Plamemim smrtonosnim jezikom brižljivo su lizali prostor kojim su, kako im se činilo, 04dmicali bjegunci, Sađ se Dradoš Sedle pretvori u ogromno piiskavo žarište iz kojeg su na sve: wibane rešetali meni m svijetlećim grozdovima topeći se u noć. plaho pridolazili movi, ješ zagrižljiviji, pa i oni nestajali u potrazi za ciljem — ako ga slučajno zakače.
Mrak pocijepa raketa, vrisnu iznenada i izvi se,
visoko iznad logora i Šume, dosvjetljavajući širok prostor pređ sobom, Kratko, treperavo izroniše stvari na vidjelo — sablasno blijede nekako. Šiknuše uvis još nekolike rakete, jedna za drugom, bez predaha nastavljajući jedna drugu i sad sve posta okolo vidljivo kao na punoj vreloj mjesečini. Primijetiše Bjegunce kako se približavaju gustišu' — još male, kojih pedesetak mztara, pa da ulete pod njegovo zaštitno krilo. Zasuše mecima stoga još žešće, još gušće, zaklokota — reklo bi se prava bitka, kao nekoliko noći prije baš ovdje, na uskom prostoru Sutjeske.
Obuzeti bezmjernim strahom, gotovo životinjskim, seljaci su glayom bez obzira jurili travom i golom čistinom — ne osjećajući ni umor ni klo-. nulost ni izgladnjelost, nisu osjećali ni teško breme godina, ništa, Oko njih je ludački praštalo, oni su samo pognuti bježali sa jednom jedinom mišlju: dočepati se Šume, sakriti se, spasti goli Život samo to. Trčali su teško, s krajnjim naporom, jer su im ruke i dalje bile syezane. Posrtali su zbog toga, padali kao truplje, kao vreće, dizali se opet i odmicali — a ta šuma, ah, nikad da im priđe i da ih skloni pod svoj lisnati krov!
Kršikapa prvi uskoči u gustiš. Nemajući kad ni da gleda kud ga odnose noge, on ljosnu o neko granje koje ga izgreba po licu i rukama, izgubi ravnotežu i pade. Iskoristi to za kratki predah i tek sadđ se prvi put osvFmu za sobom. Vidje kako Milun umače u šumu nešto niže od njega; za njim je, Bantucajuši, grabio stari Peroš — ranjen izJleda u nogu. I ne primijeti više nikog.
„Gdje je Pavlica? Šta je s njim? Možda je već umakao?“
Ali ne. On s užasom
ugleda taman trup na
ledini — licem okrenut zemlji. Skupi mu se u duši.
„Pavlice, jesi li ranjen?" viknu on ispod granja, „Možeš li, Pavlice?"
Onaj se i ne pomače.
„Ajde, požuri čovječe!" povika još jače, da nadviče praskavo zviždukanje kuršuma. „Možda je teško ranjen, u nesvijesti?" pomisli. Odluči da otpuzi do njega i da vidi Šta Je to s njim bez obzira na opasnost. Još je neko vrijeme ležao i posmatrao čistinu vrebajući trenutak đa krene — dok se izdđuvaju s raketama. I zbilja, malo po malo one počeše da se rijede: najprije se mrak javi kao kratkotrajna pauza između raketa, poslije se one sve češće stadoše ubacivati kao svjetlosna i šareno obojena pauza između mraka i mraka. Poče da jenjava i paljba.
„Sad!“ reče on i potrbuške kliznu u irayu upu-
+tivši se Pavlici. , ) Ugalud je puzaoe, Pavlica je bio mrtav..,
nos, i novu, neslućenu smagu ' kod najmlađeg boca.
— Dok je nama ljudi kao Stevan, očistićemo zemlju od ovoga gada tako da će nas, bogm?, dobro zapamtiti! Za večita vremena! — govorili su boroi među sobom.
I zaključivali SUT |
— Sa Stevanom — svuda! I usted Sarajeva!
Stevan Jenković, sa svojim sjajem u očima, kae u borbi, kao u svojoj čudnoj samoći, tada, na Gradcu, savijao je jednu od svojih bezbrojnih cigareta, | :
Čuo je reči koje je Dejan uputio Jeleni.
I Dejanov pogled, tu, na Gradcu, imao ja neobičah sjaj. S i
Pogled? su im se, za trenutak, ukrstili — dva zraka ljudske svetlosti, nad zgarištem. |
I Dejan je osetio, u tome trenutku, i za čitav život, da Stevan Jerković zna da je njegovo pita= nje Jeleni ustvari đeo jednog monologa sa dna njegovog bića, i da je Stevan Jerković svestan da je sveđok jednog takvog monologa — kao kad pr:
. iznenadnoj svetlosti munje, u magnovenju, ugledaš
nitraljesca. L poverenje, i ljudski i partizanskijpo- ·
KNJJA-MŽEAVAMyE O NIOJO N.E
fantastične predele olujne noći na ovoj viseravni, |. „~ Otpočelo je to mnogo ranije!" — zaustio je Dejan i to je bio skoro krik — ali tamo, na dnu njegovog bića, i rik koj! Steyan Jerković nije mogao čuti. Pa ipak, pružio mu je kutiju sa duvanom. — Savij, druže Dejane, za put. „ w I, možđa po tome, Dejanu s» učinilo da je Ste van Jerković taj odgovor čuo, da ga je morao čuti, ' 1 ne same čuti. Noa, i (Iz dala o Petoj ofanzivi „Oblaci nad Tarem“)
Ložili su pe šumama
sveje rane kao suve grame, Gorjele su Noeronove bakljg:,
žrtve paljen:ce na brdima.
Gonjeli su — krvave zastave. Goli, bez stida,
jer čega da se stide
kada su dali sve, ·
Radonja VEŠOVIĆ · Veliko Mesojeđe | apotakeij 86 S webed-
strašno meko, kae čovjek,
Rem ermwa u ranama,
U toj Gor: Čemernoj
mwtvi živima pokazaše but,
\ _ \ GORE TN kj 4
MI BRODIMO..
Nastavak sa 1 strane
Poziv na festival primio sam i inače s rezervom, s toliko rezerve da nisam, ako se ne varam, ni dao pristanak pismenim putem; samo usmeno, jednom prilikom, s nejasnim osećanjem da možda neću ni poći. Pred sam polazak, kad sam se već bio rešio, sasvim me je uznemirilo pitanje jednog prijatelja: „Zar na festiyal poezije, sad, kad se tako sudbonosne stvari u Ssvetu odigravaju?“ U glasu mu je bilo nečeg potsmešljivog, Kao da je rekao: „Ideš. da mlatiš praznu slamu
Pošao sam pomalo postiđen, pomalo s osećanjem učenika koji je pobegao s časa matematike, na kome sc rešavalo da li će dobiti prelaznu ocenu, da bi na poljančetu igrao klikera, :
U toku samog festivala odigrala su se dva značajna politička događaja: De Gol je dobio investituru i ovlašćenja, a Hruščov je doleteo čak do pred vrata Jugoslavije, da bi u Sofiji održao svoj famozni gqovor, i neki Ganev zapretio da će „z0romiti“ Jugoslaviju. I tako su se i nehotice povezale politika i poezija. ·
Za veliko čudo, baš tađa mi se učinilo da je ovaj naš festival poezije došao u pravi čas. Očigledno mi je bilo da bih bio pogrešio da nisam došao, Najednom mi je postalo jasno; u svetu bi bilo ipak bolje, život bi možda postao nastanjiv, kako kaže Alen Boske, kad bi umesto fanfara koje objavljuju oficirske pučeve i hruškačke govore, fanfare objavljivale na mno gim mestima na Zemlji, kao na našem festivalu na Rijeci, festivale poezije; kada bi se ljudi pozivali ne u borbu i u krv protiv drugih ljudi, već da čuju reči koje čovek upućuje čoveku, reči koje su „slika i zvuk“ radi bratstva i zajedništva osećanja i misli. Jer i najsumornije reči pesnika ipak su zlato života u poređenju sa najveselijim poklicima političkih i vojnih pohoda. One su prve, i kad su tamne, sporazum za ljude, ove su poslednje samo mrtvačke šale: iza svod kliktaja nose jedino buđuću zverski prosutu krv.
le“
Tako se poezija pretvarala u politiku, u politiku za čoveka, To o ozbiljnosti, i
Sem toga, ovđe bi se moglo još i ovo dodati: ne treba pristati, kad je reč o istini i pravednosti, na zamku argumenata sile i siledžijstva, ni prepustiti se zmijskoj Tascinaciji brojki i cifara, Kad te svojim pogledima fiksiraju Golijati, treba skrenuti samo malo „glavu, posmatrati te đinove pomalo iskosa. Moć fascinacije tog pogleda nestaje. Treba ih posmatrati iz neke sveobuhvatnije, ljudske, perspekti= ve, Onda sve to drukčije izgleda. Za potvrdu, zašto vam ne bih rekao svoju tajnu misao: sve mi je io već poznato; nekoliko silnih i moćnih imperija viđeo sam kako su se očas, gotovo za tren, na zemlju srozale u krvi koju su same izazvale. Gde su ona carstva koja su na početku ovog tragičnog i veličanstvenog veka zveckala sabljama, gde? Ove zime dobio sam ha poklon jednu staru, već požutelu knjigu; ne zbirku pesama, već neki stari priručnik. On nosi naslov „Putovanja kroz Srbiju“, štampan u Beogradu 1809 godine, Sastavio ga je Mihajilo M. Radivojević, računoispitač u penziji, Iznenađenje Je bilo veliko: moj nepoznati računoispitač u penziji, opisujući granice ondašnje Srbije, me priznaje dve imperiješ za njega postoji samo Srem, Banat, Bosna, razume se, Romunija i Bdgarska, Bli nigde nema FiabzburšKe mohrhije niti Otomahnskog carstva. A te dve-imperije
Pružiš sluh,
a tamo: presveta riječ
Smijeh kanjona i palueanje kamena, „ Kvikovi noćnih ptica, „,useiktale puške,
Krvlju ostrašćena pobrđa
i oburvano kamenje sa vrhova,
Dyuže, ub Od tvoje ruke hoću smrt, Jeg znaš li šta me čeka?
Metak milosti ne postoji
u Kkrvničkom Šaržaru
me.
Po temš smo znali da nam se Dstavi me smirenog,,.“ • približuju erni kao mrak i krv, ; | Držali smo puške i koačali, Crnokor nož Samo da metak ne slaže i česd luka i mrak grle ne opšepi, niš, zaborav: da staviš ON | _Mzglavlje, Spotakmeš se 3 tamerni na vjeđe, o nešto meko kao šuškor,
Nije panj, ni kameni, nije Đeasen ni nram#,
—'
ako ti u san navrati
držale su u svojim, kandžama više od tri četvrtine granica Srbijinih. Pryo sam se nasmejao, možda čak i superiorno, kao što su se smeškale verovatno evropske diplomate u Beogradu, ako im je kojim čudom ovaj tekst došao do ruku, Ili kao dobri poznavaoci“ „političke stvar= nosti" ondašnje Eyrope među Beograđanima. Jer, šta je Srbija bila u poređenju sa tim silnim imperijama! I šta misli taj altni izlapeli penzioner! A onda sam počeo da razumevam .tajnu misao mog računoispitača u penziji: ponekad treba ići protiv očiglednosti, Katkad itreba ustati protiv „očigled-
nih istina“, istine prave radi, Ta borba „protiv „očiglednosti | možda je sastavni deo borbe za
istinu, za pravdu, za neki ljudskiji život. Jer, eto, uprkos svim diplomatama i pognavaocima „političkih stvarnosti“ „Evrope, sitni, podmukli penzioner s Balkana imao je ipak pravo Što nije verovao u stvarnost dve imperije na granicama svoje Srbije: nije prošlo ni dvadeset godina, na njenim granicama zaista nije više bilo ni Habzburške imperije ni Otomanskog carstva.
Tu moju staru požutelu Knjigu poželeo sam'·da dostavim onom Ganevu iz Sofije da u njoj pročita te retke i tu tvrđoglavu veru priprostog čoveka, a on neka ih dalje dostavi svojim gospođarima,
5. SAMOĆA IT ZAJEDNIŠVO PESNIKA
Međutim, svi problemi poezije ostaju i dalje. Problemi stari kao i sama poezija. I otvoreni kao i sama poezija, Otvoreni kao pitanje, da li kao pitanje, kome odgovora nema, ili kao odgovor, za koji ne znamo da postavimo pitanje, a ođgovor je neizbežno iu,
Mi ne znamo mnogo o poeziji,
Mi ne umemo bogzna šta da kažemo o njoj. Ali, imamo običaj da kažemo: poezija je delo samoće. Zar nije povodom poezije i izmišljen pojam: živeti sam u kuli od slonove kosti? I nije onda čudno što ljudi sa skepsom vrte glavom kad ćuju da se veći broj pesnika nađe zajedno. Mi i nehotice pomislimo na Vavilonsku kulu, na skup ljudi koji moraju ostaviti utisak bučne smušenosti i nesporazuma. Ako sam na tu Ssamoću poezije i pesnika, za onih šest đana festivala, mogao nekako i da zaboravim, vrativši se kući, i prelistavši već prvi časopis među onima Koji su me sačekali nakupljeni u mom otsustvu, nije mi trebalo dugo, a već na sedmoj ili osmoj stranici na ko joj mi se zadržalo oko mogao sam da čitam:
„Dakle veliko mođerno delo (p oezije) rađa se na neki način u svom sopstvenom krilu i dolazi obavijeno svojim sopstvenim trajanjem — „Samoća, sprud, zvezda“. Samoča, sprud, zvezda? Tri reči.
iz istog onog Malarmeovog „Pozdrava“, s kojim smo zaplovili u ove retke, i u kome se, zar nce!, isto tako ne kaže; mi plovimo, o raznoliki moji prijatćlji.,.“
Samoća poezije i zajedništvo pesnika, to protivurečje kao da je našlo svoje rešenje u životu pesnika, u životu koji je u korenu same poezije, jer oni se ne isključuju, ako smo sposobni da onom koji je različit od nas uputimo reč: prijatelju, tu reč bratskog dozivanja, I dalje, mora nam najzad biti jasno: „Život pesnika jeste život svih ljudi“, Opet navodim jednog pesnika, koga navođi inteligentni fiumač poezije, Gabrijel Bunur, u BsVom poslednjem napisu o poeziji.
Pesnik ne rađi ništa drugo do jedan dragocen ljudski posao, U svojoj samoći, na svom spruđu, sa jedinom „svojom „zvezdom iznad svoje glave, u mukama, kao što se Tađa svako veliko delo života, radi Kao „strašan rabotnik" posao Koji, urađen ali nedovršen, on predaje ljudima, on, samo posrednik u poBlu koji,i on sam nastavlja i koji drugi za njim nastavljaju,
I zato, po meni, ovaj Drugi festiVal poezije Yazlikuje se od svih kličnih festivala o kojima nešto žnam po tome Bto su naši pesnici,
·Bvi, od veterana Todora Manojlovi-
Ča do najmlađeg Miće Danojlića, za mekoliko dana, ostavili za „svoju samoću", za „svoj sprud" i „svoju zvezdu“, svoje probleme i svoje muke; nisu se mnogo upuštali u izjaye, deklaracije i manifeBte c poeziji, već pošli u fabrike, btodogradilišta, škole, bolnice, sela, navnadne univerzitete, 1 oMolne gqeadide 1 btoke; i Bvoje pećBme, 1 Bne Heje Imaju već pečat trajnosti Kao 1 ohe Moje su prolazne Kad tćenutak, dajući im glasa, predali drdqima da u njima nastave da traju i da iščezavaju, onako isto -kag· štcg
~ o. re
Dušan MATIĆ
su one u njima i nastajale i išče=
zavale. UBA)
4, O RAZUMLJIVOSTI 1 NERA= ZUMLJIVOSTI POEZIJE
'
Čujem već brižan glas skeupuloznog čitaoca: da li vas je publika razumela? Šta je sa razumljiyošću i nerazumljivošću savremene poezije? Bilo bi glupo i pritvorno zaobići to pitanje, Ono je bilo tamo, zaista i postavljeno jednom, Onaj koji piše ove retke, i odgovarao je na to postavljeno pitanje, On se nc Beča tačno šta je tada odgovorio, ako bi mu neko tražio da to ponovi reč po reč, ređ po red. ij.
Međutim, seća se ipak da je rekao: ako želite đa u pesmi, odmah, kao da je u pitanju dokazivanje da su dva i dva Četiri, razumete svaku reč po reč i svaki red po red, i to odmah, bez ostatka one neizbežne noći, onog jezgra stvaralačke moći koja je na dnu-života svake pesme, svake pesme koja iole postoji, i k6ja upravo čini da ona može dugo da zrači, onda je poezija nerazum“~' ljiva, ili bar treba dugo čekati dok kritičari i istoričari Književnosti, interpretatori i tumači ne objasne svaku reč i svaki red. Pa i onda, kako ćete se snaći u tim mnogobrojnim, „protivurečnim, nijangir8nim „značenjima? Pesmi se ireba predati kao što se čovek pređajd pejzažu ili mesečini ili vetru, ili ljubavi, ili prijateljstvu. Uzalud se pesme ne uče napamet, To treba nešto da nam kaže. One na taj nac čin, zar ne, nisu više nešto izvan nas, već postaju sastavni dee nas. I tek onda, one, pesme, koje nismo do kraja možđa razumeli, pomažu nam da razumemo ostalo u nama i oko nas. Najzad, kad sam se umerio od ovih apstrakcija, ispričao sam ođiomak iz jednog Žiroduovog pozorišnog komada.
Žirođu, postavljajući probleni odnosa između sensibiliteta i inteligencije do čega je došao u svem pozorišnom iskustvu, ingistirac „je na sleđećoj činjenici: „Dejstvo jednog dobrog komađa procenjuje sq prema raspoloženju gledaoca sutradan“, I evo tog dialoga: i
Renoar.—= .. Oni koji hoće da razumeju u pozorištu su oni koji ne razumeju pozorište,
Žuve — ... ı kad vidim u fotelji gleđaoca koji bulji oči, koji čulji uvo, koji se, sav crven u licu, pita „Šta je"to hteo da kaže?“, koji pokušava da nađe neki smisao svakom našem gestu, svakoj intonaciji našeg glasa, našim svetlosnim efektima, našoj scenskoj muzici, dođe mi želja da se približim rampi i da mu doviknem: „Ne mučilte se zaboga toliko, dragi gospodine.
Imate samo da čekate, vi ćete to znati sutra!“
Robino — Sutra?
Žuve — Spavaćete i vi ćete to znati, Evo šta bi MWwitičari trebalo da vam kažu; „Sutva, ili ćete se
probuditi. teški, gadiće vam se i pomisao na rad, bićete progizni, sitničari, neočišćeni, neuskrsnuli, ne ispunjeni svežim dahom: to znači
komad je bio rđav, Ili pak, bićete zapahnuti dahom svežine, blaženo ćete se smešiti, jedan „časovničar
pobrinuće se da u vašem mozgu pravilno navije godišnje doba i časove dana, srdžbu i blaqost: to znači komađ je bio dobar".
Da jedna esma legne u vama, treba vremena,
Godinama znate neki stih, Naprimer, ovaj Ujevićev:
“Ponore, more povrh moje glave!“
I ništa vam ne kazuje. Ali jednog dana probudite se, podetc ulicom. Ništa naročito. Ne pogledate čak ni u nebo, a iznenađa, neka plima podigne se u vama, kao nikada dotada i neočekivano zabruji na vašim usnama:
„Ponorfe, more povrh moje glave!“
Na Drugom jugoslovenskom Testivalu poezije pročitano je možda preko tristotine pesama i sigurno Preko šest hiljada stihova. Ako, među onima koji su ih slušali i Čuli bar u desetorici njih jednog lepog ili sumornog jula, ili veČeri, to je svejedno, po neki od tih stihova iskrsne u sećanju, kad ih obuzme kakava neizreciva plima osećanja, onda je to dovoljno da opravda sav zamor i leprš stihova, to rečito more-pored stvarnog mora kraj kojeg &u izgovoren', šum tolikih stihova i pesama koji su se valjali od pesnika do publike i natrag, . Svaki čovek imd prava na predah, na zaborav, Pa i pesnici.
To je ljudski smisao. proteklog festivala poezlje.
Neka ih zatim godinama grizu pitanja. „ Razdiru odgovori ~
{7
i
, i *