Književne novine

KSEJISTIKA

U nisu „neobičnih književničkih sudbina Zoščenkova spada među najgrotesknije, i to s jako ispoljenom crtom tragičnosti. Ali, naposletku ničega teško objašnjivoga nema u sudbini ovog izvrsnog pisca: ono što je Zoščenko doživeo 1946 gođine, kad su se na njegovu glavu sručili gromovi iz Ždanovljevog referata, bilo je zaista neizbežno u određenoj atmosferi pritiska na stvaraoce i stvaralaštvo, pod teretom zahteva kruto suprotstavljenih suštini i smislu Zoščenkovog opusa,u celini, ne samo pojedinim delima ili stranicama. Od toga vremena do svoje neđavne smrti Mihail Mihailovič Zoščenko objavio je veoma neznatan broj novih originala i „nešto prevođa, a tek prošle i ove godine izišle su u Moskvi dve knjige s njegovim imenom na koricama. Štampane u relativno malom tiražu po 30.000 primeraka (poređenja radi znimljivo je navesti da je novo izđanje Kuprinovih dela „štampano u 550.000 a da se dela Alekseja Nikolajevića Tolstoja sada objavljuju u 675.000 primeraka), — ove knjige iako vredne pažnje, ne pružaju celovit odraz stvaralačke indiviđualnosti Zoščenka, Umnogome se poklapajući po sadržini, one neđovoljno reprezentuju književnikove male humoreske, a zapostavljaju i njegove humorističke pripovetke, tako da ni u jedan od ovih zbornika nisu ušla dela veoma karakteristična za Zoščenkovo viđenje stvarnosti — „Veseli doživljaj”, „Povratak mladosti”, „O čemu je pevao slavuj”, „M. P. Sinjagin” itd,

Druga knjiga, nešto bolja po izboru, izišla je kratko vreme pred smrt autora, koji se još krajem dvađesetih i početkom tridesetih godina češće žalio svojim prijateljima, a katkad i čitaocima, na slabo zdravlje. Ukoliko je upućivao tu žalbu čitaocu, Zoščenko je imao običaj đa o „svom nejakom zdravlju govori u sklopu Onih blistavih, tobož nehajnih „digresija koje čine veoma značajnu komponentu njegovog osobenog humora, obično protkanog malograđanskom leksikom — i u isti mah upravljenog protiv malograđanstva.

Taj humor ni tađa mnogi nisu razumeli. Bilo je kritičara koji su na primeru Zoščenkovih tekstova, naročito onih kratkih, „posvedočili svoju nesposobnost da uoče poseban karakter međusobne povezanosti fakture i suštine, svrhe kod Zoščenka. Za takve kritičare Zoščenko je u svemu i do kraja bio poslednji bard malograđanštine, pisac koji prebiva u njenom ambijentu, zato što se u njemu najprijatnije oseća. Zoščenko sa njegovim tonom i rečnikom ruskih

malograđana koji nastoje da ostami i opstanu u revoluciji i da spase od nje svoj skučeni, ku-

kavni svet, iskrsavao je pred kratkoviđim očima, pred pravoliniskim scenama kao malograđanin. Drugim rečima, objekat umetnikovog slikanja, umetnikovog prodornog smeha i razobličenja bio je poistovećen sa samom ličnošću i svrhom umetnika. Mihail Mihailovič je glumio u ulozi malograđanina, a pojeđinim „stručnim” gledaocima se činilo da su se umetnik i malogra–

često pogrešno shvatana i tumačena, donela Zoščenku mnoge časove gorčine, Međutim, njegova popularnost u sovjetskim čitalačkim masama bila je nekad ogromna. Godine 1922 jeđan sovjetski almanah objavio je priču dotle potpuno nepoznatog Zoščenka, a ubrzo posle toga o njemu se gOvorilo širom ogromne zemlje. Konstantin Feđin, sabrat Zoščenkov iz književne grupe „Serapionova braća”, priča da su se neki avantu-, risti služili tim popularnim imenom u letovalištima i na brođovima (sva– kako na isti način kao što se Bender i Balaganov izdaju za sinove lajtnanta Šmita u romanu Iljfa i Petrova „Zlatno tele”, da se Zoščenko mora sklanjati od svih mogućih priređivača koncerata i turneja, da se pojavilo mnoštvo imitatora — sitnih humorista, itd... Majakovski je tađa stavio na program svojih susreta s publikom tačku „Hoću da se udam za Zoščenka”, a u drugim „zemljama počeli su đa izlaze prevođi Zoščenkovih humorski.

Imao je dvadeset i šest godina kada se konačno opredelio za poziv u kojem su ga čekali slava i nerazumevanje, smeh đmilionskih čitalačkih masa i čeprkanje rđavih pera po đobrom humoru, rang jednog od najistaknutijih savremenih majstora humoreske i humoristične pripovetke, svesrdno odobravanje Gorkoga — i ždanovske munje. Pre nego Što se posvetio literatu-

ri, Zoščenko je proživeo „muladost'

koja ga je suočila sa stotinama sadržaja ruske stvarnosti i koja mu je, nema sumnje, pružila vanredno bogat materijal. Poreklom Ukrajinac, sin beznačajnog slikara, Zoščenko je 1915 gođine napustio studije prava i otišao na front. U prvim posleoktobarskim godinama on je menjao zanimanja takvom brzinom da se kasnije, kako kaže u autobiografiji, „divio 5amome sebi”. Bio je stolar, upravnik pošte, milicioner, stručnjak za razmnožavanje pitomih zečeva, obućar, itd. Tvrdio je da se ni sam ne seća svih svojih zanimanja, tako mnogobrojnih u godinama koje su' prethodile objavljivanju njegove prve pripovetke.

Ušavši u književnost, on je postepeno stvorio, kroz niz kratkih i obimnijih dela, neku vrstu humorističko-satirične enciklopedije psi-

he, shvatanja i naravi ruskog malograđanina, koga je razobličio nenametljivo, ali dosledno. Realna umetnička snaga tog razobličenja leži upravo u piščevoj sposobnosti da svu bedu uskih duhovnih i socijalnih viđika prikaže izražajnim srdestvima onih čiji su vidici u-

pravo takvi, ali, u isti mah, tako da ubistvena dosađa „malograđanske svakidašnjice (sa gustim spletom sićušnih interesa, besmislenih zađevica, glupih nesporazuma, šepurenja pigmeja pred pigmejima i sa stotinama drugih ispoljavanja primitivnih, sirovih, zabludđama spu tanih priroda) „nijednog trenutka ne preraste u dosadu na planu samog pripovedanja kao takvog. Zoščenko je takoreći umotao oštricu svoga smeha, suprotstavljenog nosiocima malograđanskog duha, u

gpumapusnnrunHI IIIa GI ——> BITI ČOVJEK

Da li je dobro biti čovjek mati

ı između onih što su bili onih što jesu

i ispred pnih što će doći.

Ja ne znam zašto nijesu u mom srcu

u mom tijelu u mojoj krvi u mom mesu · potonula ta pijana pitanja.

Da li je đobro biti čovjek mati

u ovom vijeku u ovom urnebesu osamljen čovjek stranac lud,ili bolestan napamet koji živi oslonjen samo na tijelo. ili onaj koji čeka uzašašće svetih čuđa onaj smrtni igrač bluda

dječak kome će nestati blagost u životu mladić koji će obezglaviti smisao svemu do onoga koji će prokleti rođenje.

Lav ZAHAROV

EJAD JOŠCENKO?

njihov izraz i ton, ali time je sa~

mo povećao ubojitost oštrice razume se, za čitaoca kadrog da,”

pod površinom „često anegdotske fabule, pod ispričanom epizodicom, uoči tokove, samosvojnost i lepotu takvog humora,

Ne smeje se Zoščenko malograđaninu samo zato što malograđanin pogrešno reaguje, malo zna i, do krajnosti samoživ, viđi u celoj stvarnosti isključivo sebe sama, već mu se prvenstveno smeje kao pretstavnik malograđanskih „ideja” sn čijem uskom i tamnom krugu promiču sitna osećanja, majušne težnje bez Krila, ružni odrazi još ružnijih unutarnjih svetova. Zoščenko je osvetlio različite stepebe i varijante malogrtđanske upornosti u odbrani „ideja”, i nijedan drugi pisac nije šire obuhvatio sredstvima humora i satire psihologiju i životnu realnost +žih i takvih ljudi u posleoktobarskoj Rusiji, razotkrivajući malograđan= stvo i u degenerisanom, tragičnom, moralno i intelektualno slabom izdanku plemstva (pripovetka „M.P. Sinjagin”) ili čak u naučniku, smešnom u svojoj promašenoj, nepoetičnoj staračkoj strasti prema mlađoj namiguši iz susedstva (đuža pripovetka „Povratak mladosti”). Zoščenkova proza širom otvara vrata čitavim povorkama „junaka” za koje je smisao postojanja u nečem što nije daleko od besmisla, ali, okupljeni na prostoru humoreski i pripoveđaka ovog pisca, „junaci” postaju zarobljenici njegove osobene ironije. Ona kao da zamenjuje lik pisca nizom veoma izrazitih maski, a to su likovi onih koje je Zoščenko pustio da ispune njegov Opus.

Mihail Mihailovič navlači stotine maski, igra stotine sitnih i krupnih uloga, govori tobože u ime sitnurije što se komeša oko njega, ali upravo zahvaljujući tome, i jedino tome, postiže visok nivo "umetničkog razobličenja, obezbeđuje posebnu „zoščenkovsku” privlačnost.

Iz pojmovnog i govornog domena malograđanina on je izvukao građu za svoje čuvene digresije, za razgovore s čitaocem. I u tim razgovorima pisac se pojavljuje pod maskom malograđanina, pravi se priprost, a katkad sasvim primitivan, — i kazuje iza maske ono što mu je na srcu. Evo kako 'je Zoščenko razgovrao s publikom u pripoveci „Veseli doživljaj”, objašnjavajući izbor fabule i svoje stvaralaštvo uopšte (i praveći se, uzgred rečeno, veseliji i bezbrižniji nego što je bio):

„Nažalost, prebirajući u svome pamćenju sve doživljaje i događaje iz poslednjih godina, autor mora izjaviti s izvesnim „ustručavanjem i zbunjenošću da se, eto, sad, za početak nikako ne može setiti neke naročite krupne vesele zgode. U pamćenju mu je samo jedna manje-više upotrebljiva zgodica, ne baš prekomerno vesela, ali, po svoj prilici, takva da bi tu ipak moglo biti malo tihog smeha. ...Moći će da se čita.

A čitaoca autor poznaje skroz naskroz. Nemoj čitaoca hlebom hraniti, već mu podaj, za njegove pare, tako ti boga, vedre i vesele doživljaje.

Nekakav, šta ti ja znam lKnjiževni kritičar, nekakav «Wspisatelj,

——— - J PREVODU

· ŽAN LANSELM

na Lanselma, Koji - više ističe među mi ričarima Francuske,

Početkom ove godine izišla: je antologija mođerne francuske lirike, objavljene

vrošle 1957 godine. je objavljena u ovoj mmbo= Uređili er je Alen Boske i oglji, izabrali smo kao Pjer Seger. Jednu O Pi mer jednog od. vidova interesantnijih i najle Bakole Brana :

pesama mlađog pesnika Ža| DEKOR ZA VELIKI FILM ŽIVOTA

jednom rajske ptice ba u tužna predgrađa

a tamo se jedno dete igralo u pesku

trotoaru : : e isped ogromne plaže njegovih očiju

i ono se pretvori u anđela

| je kašljucao božansku muziku Na :_ dolazija s neke druge stran: a njegov bedno odeveni svirač prestađe da okreče ručicu učini se kao neki svetitelj jer je imao bradu i bio bled i izgladnelih obraza da, upravo baš zbog toga hoćeš li sreće evo ti je u leto kao zrmevlje i sve je cikalo od radosti i sve je pevalo punim grudima prosto zato Što je vergl svirao sam bez okretanja” kao neka tajanstvena muzika i ulica je postajala sve više i sve naglije bujica bratstva među ljuđima al tađa dva žamdarma zaustaviše se na kaldrmi pred brojem jednih vrata da saopšte nesreću i sve se namah ugasi i kao strašni ponor straha razjari „se i proguta ve.

dva hrabra čoveka nađoše se pred njima koji su znali da biti siromah znači prepirati se beskrajno

jer između njih se postavlja ogroman svet nerazumevanja zatim se dogodi čudo

u tišini koja naiđe iz svih očiju ručica vergla zakuka

đa bi samlela hleb za taj dam da se požali na život bez ljubavi

i sunce baci šaku osmeha i ptice zapevaše 'složno od srca zemaljsko zrno imalo je snage te ziđovi prihvatiše korak s poverenjem jer čovek je imao nežne oči kojima obavi sve oko sebe Ziđovi postaše drveta veselja a grudi napojiše se radošću (Preveo Nikola TRAJKOVIĆ)

|] |]

ISPRAVKA 00

U rubrici Lirika u prevodu, u. prošlom broju našeg' lista,“ - pogrešho je otštampano da, je.Sesil Dej Luis „najistaknutiji pesnik savremene Engleske“. Međutim, treba đa stoji: najistinskiji. ; O O O i e um ua ae ai a e EO O ugađa čitaocu. Drž'te ga i raspali- puder, ili o mlekarici — provoda– te ga po njušci i po čemu god džiki i njenom neuspelom pokušastignete”. ju da podvali udovici — zubnoj Lakše vi tamo s tučnjavom i u- lekarki, ili o domaćinu koji je, ža darcima po njušci, uvažemi kriti- svaki slučaj, sklonio od gostiju čari. Lakše, što ste već zamahnu- sijalicu, pa to zaboravio i nepra-

đanin stopili u jednu ličnost... Tako je Zoščenkova gluma, umnogome nova po svojim sredstvima i samome duhu, postala izvor čitavog niza nesporazuma oko stva ranja ovog pisca; tako je ona,

kađ su putovi ludi,

Mihail ZOSCENKO

Naravno, izgubiti kaljaču u tramvaju nije teško. Naročito ako te pritisnu sa strane, a iza tvojih leđa neki mangup nagazi na zadnji deo kaljače. Onda je stvar gotova — kaljače nema.

Izgubiti kaljaču to vam je čas posla.

Meni za tren oka skinuše kaljaču, Takoreći, usta da otvorim. i

Kad sam ušao u tramvaj, obe su mi kaljače bile na svojim mestima, toga se sećam kao da se ovog trenutka „dogodilo. a

A čim sam izašao iz tramvaja, vidim da je jedna kaljača tu, a druge nema. Cipela je tu. I čarapa je tu, vidim. I gaće su na mestu. Ali kaljače nema. Jedna kaljača otsutna. i

A ne vređi ti, jasna stvar, da trčiš za tramvajem.., |

Skinuo sam preostalu kaljaču, uvio je u novine i krenuo SVOjim putem. „Kad bidea završio rađ, mislim, poći ću u poteru. Neću valjda da dignem ruke od svoje robe. Negde ću je pronat!,

Po završenom poslu počeo sam da tragam. Prvo sam se po-

nisam stigao ni

savetovao s jednim poznanikom-kočničarem. Da znate samo koliko me taj ohrabrio.

— Reci hvala, — veli, — što si ti : itujem, ali izgubiti nešto u tramvaju ~—

Imamo mi tamo biro za

neko javno mesto ne gara! to ti je najsigurnija stvar. Dođi pa nosi. Najsigurnija stvar.

— E, hvala ti, — velim. — Sad mi je pao | kaljača je gotovo nova. Tek joj je treća sezona.

je glavno,

Odvezoh se sutrađan u biro.

je izgubio u tramvaju. Za drugo

izgubljene stvari.

kamen sa srca, Što

— Da li bih mogao, braćo, da dobijem kaljaču? — velim. —

Skinuše mi je u tramvaju. — Možeš, — vele oni,

'— Kaljača je običnog izgleda, — velim. — A ako mi imamo dvanaest hiljada komada tog

— A kakva je ta kaljača?

— Broj dvanaest. dvanaestog ·

broja, — Meke oni, == Navedi osobene znake,

' Da li je dobro biti čovjek mati i živjeti kao svi drugi ljudi da li je đobro da čovjek misli, pati,

nekakav Rabindranat Tagora neverovatno će se obradovati i uzbuđiti. „Eto, — reči će on, trljajuči ruke, — eto, pogledajte, reći će,

Miroslav-Slaoko MAĐER tog kučkinog sina koji očigledno

TA: TI PAU

— Osobeni znaci su obični, — velim. — Zadnji deo je, naravno, rashođovan, a unutra nema čojice. Istrošila se čojica. .

— A ako mi, vele imamo preko dvanaest hiljada komada takvih kaljača, Da nema specijalnih osobenih znakova?

. +— Specijani osobeni znaci postoje, — velim. — Prednji deo samo što se nije otkinuo, jedva se drži. A i potpetice, takoreći, nema, — velim. — Istrošila se potpetica. A leva i desna strana, velim, — još mogu da se nekako drže.

— Pričekaj ovde, — vele oni. — Odmah ćemo pogledati, Najeđared, iznose „mi moju Kaljaču.

E, jesam se obradovao, nema šta. Prosto sam bio dirmut. „Zaista, — mislim, —o aparat izvrsno radi. I sve su to, —

mislim, — ljudi. koji se zalažu za iđeju: kolike su brige preuzeli na.

sebe zbog jedne kaljače,“ . . | ij j daha, — velim. — Hvala vam, prijatelji, do mog poslednjeg alt

— Dajte je ovamo Što pre. Odmah ću je obuti. Mnogo vam hvala.

kažu oni, — ne možemo da vam izdamo

—

li... Saslušajte čoveka.» On ne ugađa čitaocu, već piše onako kako smatra da je ptorebno, za ljubav vedđre iđeje i za ljubav opšteg blagostanja. Uostalom, životna mudrost i đugogođišnje iskustvo, kao i slabo zdravstveno stanje, ne dopuštaju autoru da ulazi u prepirke s kritičarom...”

Po pravilu zbivanja su u Zoščenkovim kratkim tekstovima sasvim sitna, ali su uvek unutarnje obrazložena, đuboko moktivisana psihom i pojmovima određenog dela pripadnika jučerašnjeg sveta i bitnim obeležjima njihovog držanja. Neka je reč samo o kaljači izgubljenoj u tramvaju, ili o domišljanu Koji upotrebljava. prašak za buve kao

vedno osumnjičio goste, ili o kU-

hinjskoj tuči u zajedničkom stanu, . ili o ljubavnim jađima „junaka”

kome se njegova žena učinila „do~

sadnom čim je dobio pet hiljada rubalja na lozu, ili o dadilji koja

sa detetom ide u prošnju, jer je

navikla na tu vrstu „zarade” —

neka je reč o malim prizorima, 0

epizodama iz svakiđašnje kronike..

Na tom prividno beznačajnom ma-

terijalu, pokazavši i đokazavši svu

njegovu karakterističnost, zasnovao

je Zoščenko svoj majstorski, upe-

čatljiv opus, bez koga bi savreme~

ni humor i satira bili znatno si-

romašniji.

Pogledao sami još jednom kaljaču i otišao. Sutradan odem pretsedniku naše kuće.

— Daj dokumenat, — velim. je — A jesi li-je stvarno izgubio? — Kaže.

—K Kaljača je u pitanju. — Ili me farbaš? Da

se nisi polakomio na prekobrojan artikal široke potrošnje? —Tako mi boga, izgubio sam, — velim.

On kaže: — Jasna stvar, ia ne mogu

đa Se oslonim na same reči, Kad

bi mi ti doneo potvrdu od tramvajskog parka da si izgubio kaljaču, e, onda bih izdao dokumenat. A ovako ne modu. NL

da mu kažem: — Pa oni m» šalju vama. On veli: j

— E, onda mi napiši preistavku.

Ja mu kažem: |— A šta da napišem ? On veli:

— Piši: „Tog i tog dana nestala je kaljača...“ I tako dalje. Obavezujem se, dakle, da neću napustiti mesto boravka dok s?

stvar ne razjasni.

Napišem pretstavku. Sutradan dobijem propisnu potvrđu.

Odem s tom potvrđom u biro. 1 oni mi tamo, zamislite, izdađoše kaljaču bez ikakve proceđure i odugovlačenja.

Obujem kaljaču i istog časa osetim jaku razdraganost. „SıvarnoO

Ne, uvaženi druže, kaliaču. Mi ne znamo, izgubio. ; — Ama ja sam je izgubio! vam dam.

Oni vele:

— Verujemo i duboko saoseći izgubili upravo

— vele, —

koju si zakonski izgubio. — Braćo, — velim, 5 poznat. Možda mi oni neće izdati

ovu kaljaču. Ali ne potvrdu da si zaista izgubio kaljaču. tvrđi taj fakat, i mi ćemo ti bez suvi

— krasni drugovi, u kući taj fakat nije

možda vi niste taj Što ju je \

— velim, — Časnu reč mogu da

amo, i veoma je verovatno da ste

možemo da je izdamo. Donesi Neka tvoja kućna uprava pošnog ođugovlačenja izdati stvar

takav dokument.

— iIzdaće, — Všle, — dužnost im je da izdadu. A radi čega

drugog oni i postoje? ·

rade ti ljudi! — pomislim. — Zar bi se na nekom drugom mesti utrošilo toliko vremsna na moju kaljaču, Izbacili bi je iz tramvaja — i kvit posla, A ovđe nisam ni nedelju dana rađio na tome — i već mi vraćaju stvar.“ i

Samo jedno mi je krivo: upravo u toku te nedelje, u onom trčkaranju izgubih prvu kaljaču. Nosio sam je celo vreme pod pazuhom, uvijenu u hartiju. I ne sećam se gde sam je ostavio. Što je glavno, nisam ostavio u tramvaju. Zapravo to i ne valja što nisam u tramvaju. Gde da je tražim sada? |

Ali ona druga kaljača je kod mene. Koji put, kad osetim đosadu, pogledam samo tu kaljaču, pa mi se u duš: nekako stvor? bezbrižnost i veđrina. E, sjajno li rađi kancelarija, pomislim.

Čuvam tu kaliaču za uspomenu. Neka se dive potomci.

1006 \