Književne novine

Izložbe na početku godine ww. ST

|P] a VO OD OON

|__MIDUNOVIĆEVA IZLOŽBA SKICA ima karakter jedne vrste slikar-

-skog dnevnika, Kristalno čisti, nje~

govi mali akvareli čuvaju dah onog prvog, najprisni kontakta. lako u većini malog, čak vrlo malog formata nose oni sve odlike slikareve misli potstaknute neposrednim dođirom s izvorom inspiracije. Kađa su skice iz ruke slikara Milunovićevog ranga,'u njima je kondenzovana suština ideje koja se odnosi ne samo na koncepciju buđuće slike, nego i na njene osnovne elemente, Primorski pejzaži naročito, školski su primer u najpozitivnijem smislu, kompoziciskog znanja, kolorističke svežine, lapidarnosti crteža. i apsolutno sugeriranog prostora. Površinom od svega desetak santimetara, na primer, često je data atmosfera boeskraja u kome se samo tanana ivica pučine stapa sa horizontom, a prisutan je i vetar, i sunce, i voda — i slikar! ;

Više nego samo intimni dialozi slikara sa predmetom „njegovog interesovanja i obrađe — ove skice su u Većini varijacije na temu koja nikađ nije ni tek započeta, ni ostavljena nedovršena, Zato vrednost većine ovih Milunovićevih skica leži i u tome Što bez ozbira na motiv: korpa sa ribama, pejzaž ili apstraktna kompozicija — čine gotovo uvek jednu samostalnu likovnu celinu, jednu dragocenu u= vodnu melodiju, čistu i dinamičnu, a lirsku i jednostavnu, na veliku temu: svet umetnikove inspiracije,

SAMOSTALNA IZLOŽBA BATE PROTIČA afirmacija je s&likarevog osećanja za pojzaž, koji, naročito srbijanski, postaje njegova osnovna tema, Dok mrtvim prirođama prilazi sa preteranom lakoćom, bez većih! likovnih ambicija, zadovolja= vajuči se dopadljivom dekorativnošću, a slike su mu iz Pariza, Portugalije i Holandije uspele butne beleške, — dotle se sa pejzažem Protić „nosi”, njime je iskreno obuzet, u njemu je dostigao svoj, do sada najviši, slikarski domet,

U podnožju planina, plago talasanje šumadiskih polja, sa siluetom ponekog stabla na međi oranica, sa belim kućercima posejanim uz pantljičast put ili utonulim u zelenilo voćnjaka — to je Protićeva tema. Razđragan je njome i oduševljen, ali njome i vlada, reSšavajući je slikarski uglavnom na dva načina. Slika je ili plođ trenutnog đoživljaja, na njoj kao tumač raspoloženja dominira jedam opšti tonalitet, crven ili okeran, sa Difijevski lakim crnim akcentima Što fiksiraju Kkonturu stabla, kuće, brazdđu oranice; ili je slika nastala posle više studiskih priprema i tađa odzvanja toplim, sOo-. čnim hromatskim odnosima i .bogatijom, čulom 'fakturom, U oba slučaja povučen neposrednim doživljajem viđenog, Protić kompoziciju rešava u horizontalnim pojasevima koji potsvesno sugeriraju ritam i svežinu naših ikanica.

Zahvaljujući đobro izabranoj temi za koju zaista ima i slikarskog čula i umetničkog nerva, ova Protičeva izložba ukazuje na sigurne mogućnosti daljeg razvoja.

NIKOLA JANDRITEVIĆ | otvorio je svoju prvu izložbu u Grafičkom kolektivu. Inspiracija njegovih por-

„treta po svom formalnom i kom-

poziciskom rešenju potiče od renesansnih majstora, a sukob svetla

i senke iz slikarstva XVII veka i naročito franeuskog slikara Žorža

de la Tour, Da su ovi stilski okviri na neki način pomireni sa savremenim doživljajem — kako če-

sto postupaju na pr. nadrealisti —"

svakako da ne bi slike delovale u toj meri anahronično i beživotno. Ali iza šablonski dekorativno tretiranih likova nema ni mođerne koncepcije ni savremene likovne misli. Međutim, obzirom na dve kompozicije (I. i IL.), kao i na lepu sen= zibilnost za tonške vrednosti i sigurno posedovanje zanata, mogao bi Jandrijević imati znatno više likovne pretenzije. lete Maloj galeriji „Ateljea 212“ ZO-

. RA PETROVIČ je poslala na izla-

ganje 7 slika, To su portreti, aktovi i cveće koji nose sve poznate odlike svetle faze sa Zorine pro-

· šlogodđišnje samostalne izložbe,

Ima među njima i jedan portret, „Glava stare seljanke na „crvenoj pozadini”, koji je kao doživljaj tako istinit, tako upečatljiv i sli karski tako snažan — đa bi sam bio dovoljan da govori o izuzetnom mestu koje u beogradskom slikarstvu zauzima Zora Petrović,

U istoj je galeriji i IZLOŽBA ILUSTRACIJA VLADE STOJILJKOVIĆA za pesme Mirjane Stefanović, Po kvalitetno različitim i stilski raznorodnim likovnim prilozima, ne može se govoriti o umet-

ničkoj fizionomiji ilustratora, OČIigledno je međutim, da se radi o dve različite koncepcije ilustracije kao takve. Kvalitetno ·su daleko više, a po analogiji osećanja daleko bliže tekstu, one ilustracije koje su rađene slobodno, sugeri> rajući raspoloženje, rešavajući površinu hromatskim odnosima, nego. one u kojima je crtež deskriptivan a kontakt sa tekstom održava se bukvalno prenetim elementima.

Međutim, „ovakva kakva je, skromna i po sređstvima i po kvalitetu, ova je izložba ipak dovolj=

na da potstakne čitav niz pitanja na temu ilustracije uopšte. Gđe je veza „slikara sa piscem i moraju li oni da idu paralelno u svom saopštavanju? Do koje je mere ilu=

stracija kao plod slikareve angažovanosti tekstom „primenjena” -—

a kad prelazi u slobodnu likovnu kreačiju potstaknutu tekstom ali ne i njemu potčinjenu? Jedna je to od zanimljivih i aktuelnih tema iz oblasti likovnog života i kontakta između slikarstva i književnosti. | '

Dr Katarina AMBROZIČ

· Veneeiianska galerija

Pegi Gugenhaim

Venecija, čija su negđašnja moć i slava već ođavno zaboravljene, pošla je u korak sa vrememom i gledaocu zamorenom već genijem renesansnih velikana, a naročito njihovih barokmih sledbenika, pruža jedinstvenu priliku da' se osveži umetnošću „svojih savremenika — zato je tu „Đarđino“, koji u svoje raskošno okrilje svake druge gođine prima najveću smotru „umetničkog dostignuća uznemirenog, egzistencionalno zabrinutog i vazda madoznalog čoveka našeg stoleća,

KIRIKO: NOSTALGIJA PESNIKA

Nažalost, prošle godine Bienale nije mogao da pruži baš nikakvo zadovoljstvo a kamoli uživanje. I izletom u prošlost zamoreni gledalac, namesto osveženja, mogao je da nađe samo još veći zamor. Ali Venecija ne bi bila ono što jeste, da nije imala i za ovaj problem svoj zlatni ključ, Kada su prohujali vekovi ostavili u njoj tolika blaga, moralo se naći nešto i od umetničkog trezora poslednjeg veka. Trebalo je imati samo malo strpljenja i u onim “krivudavim uličicama, nakon što se pređe drveni most kod Akademije, nađu malena drvena vrata, koja je bršljan tako lepo umeo da okiti i kroz koja se ulazi u Palazzo Venier dei Leoni, gde danas boravi bivša žena 'Maksa Ermmsta i jedna od najčuvenijih kolekcionarki, Pegi Gugenhaim, ili kako je ovde nazivaju „Poslednja duždevica”,

Njena prostrana vila, čija glavna fasada, obavijena bujnim zelenilom, diskretno proviruje na Kanal Grande i njen čudno neuređeni vrt, pretstavljaju danas jednu od najprominentnijih privatnih kolekcija

mođerne umetnosti na svetu. Tek ~

tu, u ovom nebrižljivo negovanom vrtu, čije su aleje i staze zasute požutelim jesenjim lišćem, u prostranim holovima i ođajama palate Venier, koja na jedan zaista šarmantan, način sjedinjuje stare stilske elemente sa novim arhitektonskim formama, ljubitelj umetnosti može konačno da ođahne i da svoj bijenalski sivilom zamoren i otupeli duh ponovo osveži ı osposobi ga za primanje novih, svežih utisaka, A to je neophodno, jer preko 140 vajarskih i slikar= skih eksponata — ne račumajući ovde ono nekoliko soba u suterenu

vile specijalno adaptiranih, u kojima je smeštena mala retrospektiva poloka i izložba savremenih italijanskih umetnika — 5OVpružaju posetiocu široku, peđanino odabranu panoramu likovnih zbivanja za poslednjih 50 godina našeg stoleća, ustvari jedan awworitativan kritički rezime mođerne umetnosti, jednu ukusno : stručno ođabranu antologiju likovne umetnosti našeg vremena.

Po alejama razbarušenog vrta stoje u kamenu ili bronzi ispisane nekoljke misli mnajautoritativnijih skulptora našeg doba: autori su Arčipenkov mračni genije, neobu-> zdani Lipšic, jedan od kumova dađaističkog pokreta Žan Arp, ekstravagantni Semjuel Lipton, dok ekspresivni Đakometi i to u svom najboljem izdanju završava ovu malu parkovsku izložbu najprominentnije skulptorške reči u vremenu između dva poslednja rata.

Frostrane ođaje palate Venier, sa svojim jednostavnim i čak Šškrtim, ali kako sjajno odabranim komadima nameštaja, mebla i tepiha, ne bi li samo slike imale što više prostora i vazduha, pružaju još eklatantniju pretstavu o ukusu i umetničkom smislu njene vlasnice. Samo nabrajanje najvažnijih slikarskih eksponata ove zbirke ispunilo bi prostor predviđen za Čitav ovaj članak. Tpak, samo nekoliko primera: Pegi Gugenhaim ima od mnogobrojnih radova jenog bivšeg supruga, Maksa Ernsta, nekoliko komađa iz njegovog nadrealističkog periođa i io par najuspelijih platna što ih je ovaj čuveni umetnik napravio u SVOJOJ dugoj i plodnoj umetničkoj karijeri: Miro, De Kiriko i Iv Tangi skoro da. ne zaostaju za njim; Pikaso i Brak a naročito ovaj drugi, ostavljaju isti impresivni utisak, takođe i Kle, Delonej, Kandinski, Glez i Mark Šagal. Skulptori Mur, Pevsner Kalđer, Dišam Vilon, Konstantin Brankusi i mnogi drugi čija imena već znače pojam u modernoj umetnosti saopštili su nam ništa manje zanimljivu priču o odajama i holovima ove divne palate. Uostalom, njihove umetničke poruke već su stekle ugledna mesta i na stranicama istorije umet-

nosti. _ Rade PREDIĆC

}NEPREVEDENE KNJIGE (E |

KAULI:

Svako đoba ima svoje prozne kalupe, svoje poznate priče beskrajno ponavljane u romanima mladih autora, od kojih je svaki uveren da njegova draga pričica nije nikada ranije ispričana. Ocenjivači

izdavačkih kuća su sve skeptičniji'

ma da ne gube nađu, Posle prelistavanja stotina rukopisa oni su maučili da prepoznaju stereotipno=sti posleratnog periođa koje su se razvile iz stereotipnih oblika prethodne polovine stoleća.

Početkom 1900-–tih gođina bila je omiliena priča o kulturnom mladom čoveku, očevidno slabašnom,

koji ipak savlađuje sve tegobe i

IZLOG ĆASUPISA

| | »izraz« br. |

Uvodni tekst ove sveske časopisa »Izraz« je kratki, sasvim lapidarni esej Lazara Trifunovića o Stojanu Aralici. Risto Tošović piše tekst »Realizam Ive Andrića« i daje jedan nov aspekt na Andričevo stvaranje povodom izbora pripovedaka Ive Andrića »Panorama« (»Prosveta«, 1958).

Ovđe bi još istakli dva veća priloga. To je opširan rađ Milivoja Jovanovića povodom Pasternakovog romana »Dr. Živago« i suptilan esej Danila Kiša »Venlen ili o muzici«. Tnteresantno je navesti da Milivoje Jovanović primećuje i, kođ nas po prvi put, ističe okolnost da »Zza Pasternaka revolucija nije bitno movi fenomen u ljudskoj istoriji«. Nama se čini tačno i ovo Jovanovićevo tvrđenje: »Kao u većine ruskih kKlasika, suština ovog patriotizma je u znatnoj meri religiozna«, Ovaj tekst Milivoja Jovanovića jeđan je od najpotpunijih i, svakako, najautoritativniji rađ kod nas povodom Pasternaka uopšte, a posebno povodom romana »Dr. Živago« „Obiman rad Đanila Kiša dokazuje zaista ubediljivo da »muzika je odvela Verlena u pređele imaginarnog, transcenđentnog; odvojila ga od ljuđi; opila ga bojom i tonom, učinila ga slepim za sve drugo«. Objašnjavajući razloge Zbog čega je Verlen bio ignorisan, ignorisan uglavnom od nadrealista, Kiš za sebe osvaja mesto jednog od naših

najautoritativnijih tftumača Verleno-

MILO DIMITRIJEVIĆ: FIGURA.,

EREOTIPNOSTI

LITERA

pobeđuje divlje neprijatelje — tu

dalekom, lede=

džungli, na moru i Za ši u sebi kva-

nom Severu — oživeV.

litete Vikinških pređaka. To je bila Londonovska

da mu> Se preživi:

· Oko 1910 godine prešlo se na re-

Darvinovska ili Džek priča zasnovana na mišljenjju je savlađivanje divljine ispit škosti i da je taj čistokrvni vernjak najsposobniji da

vizorsku priču o mladome reformatoru koji se sam bori s korumpiranim političarima se, uzgred, kćeri svog protivnika, Otac_ je,-

najljućeg

će biti reformator.

1920-e, u doba ralne, pobune postojala je osećajnom mlađom čoveku,

va i muči filistarski

ulice). Takođe je postojala o sasvim prirodnom, čak Hemin-

gvejskom, mlađiću, koji prati kroz

jednosložne reči, dok mu žene same padaju na pakao.

roman o Štrajku, obično u 'pređionicama pamuka na Jugu. Štrajk je bivao slomljen, vođa štrajka ubi-

jen od kapitalista, ali je postojao

i drugi junak, dečak iz brda koji veruje u revoluciju. U poslednjoj glavi on počinje đa organizuje poražene radnike za nove borbe, pod nebom koje se, puno nađe, zari.

vog lirskog izraza. Pomenimo još, a to pre svega zbog, knjiga o kojima autori pišu, priloge Bože Milačića, 'Pomislava Lađana. Milačić piše o novom romanu Oskara Daviča, pre svega afirmativno, a Tomislav Ladan prikazuje roman „Džeroma Salingera »Lovac u žitu«, Znatan i nesvakidđašnji prilog je esej Anri Leevra »Prema vevolucionarnom TOmantizmu«, u kome autor prikazuje genezu romantičnog od prvih početaka do značenja koja ima danas. Pomenimo još koristan rad Borivoja

Marinkovića koji sve češće objavljuje nova saopštenja iz naše kuliurne istorije, ovog puta o jednom Vi kovu prevodu.

»Savremenik« br. !

U januarskoj svesci »Savremenika« čitamo čitav niz priloga različitih vrednosti. Dok je na primer esej Miodraga Popovića »Krize i lutanja«

udvarajući

preobraćen

ćerkinim naivnim lukavstvima \ na kraju izjavljivao da će i on ubudu-

cinizma i mopriča o idealjzovanom Umetniku, koga ugnjetaSvet (kakav je junak Manhattan Transfer-a i

junakinja Main Street-a (Glavne priča

grudi i olakšavaju Socijalna vrenja 1950–ih gođina donela su novi tip priče —

Od Drugog svetskog rata „niko više ne piše romane O štrajkovima. I drugi preratni kalupi su ne= stali, s dva izuzetka: 1. — rano hemingvejski. junak se i sada povremeno klatari i gega po romanima o Grinič Viledžu, 2, — a Darvinovski roman s vremena na Vreme objavljuje u nastavcima Sqturđay Euvening' Post, koji, konzervativan u svemu sem u tipografii, još uvek voli da slavi trijumfe čistokrvnog Severnjaka u kanadskoj divljini. Ali ovi Ernestovski ili Darvinovski heroji su, da tako kažem, živi fosili. Kakve su priče „sada u modi? Odbacivši . misteriozne priče, problemske romane i popularne romanse svake vrste i uzevši u obzir samo „ozbiljne” ro> mane, koji teže književnim distinkcijama, računam da preko polovine sadašnjih rukopisa pripada jednoj , od sledećih šest varijanata:

1. Roman o senzitivnom i umetnički naklonjenom mladiću koji ima dobrih razloga đa sam š8sebe žali. Njegov je život ruiniran, ne od strane Sveta — kao život njegoyog Strica iz 1920-tih, već pro> stim nerazumevanjem pomajke. Na . kraju on izvršava samoubistvo ili zločin ili oba (viđi The Christmas Tree (Božićnje drvo) od izabele Bolton), ili se ženi i umire od Žže> nine ruke ili se pak, u srećnijoj verziji, spasava od pomajke i do- ' speva u Njujork gde nalazi spas u đruštvu mladih senzitivaca. Ovaj vilinsko-Frojdovski roman retko stiže u knjižare, ali čini dobar pro»

objavljene pesme iz dnevnika Rastka Petrovića i prikazuje roman Bote Ćosića »Svi mytvji«. U beleškama čitamo prikaz Svetozara Matića o knjizi M. Panića-Surepa »PFilip Višnjić« koja, je objavljena 1956 godine (!).. AkO uzmemo u obzir da je u našoj književnoj periođici nastao običaj da se prikazuju knjige Koje su objavljene pre tri, četiri, pa i pet meseci, — onđa je Matić u izvesnom smislu avangarđist, jer se 1959 go dine bavi knjigom koja je objavljena pre tri godine. Samo, u ovom Blučaju, ova naprednost u zaostajanju jeste avangardizam unazad.

»Delo« br. I2

Decembarska sveska časopisa »Delo« obiluje prilozima koji nas privlače i za koje se moramo zainteresovati. U prvom redu to je esej Ga> etana Pikona »Estetika kao metodologija suđenja« u kome autor vrio tačno konstatuje: »Estetika nije dopunska niti tautološka nauka. Civilizovan čovek ne sudi kao neuk. Ni lucidan čovek kao onaj koji je naivan«, Pikon pledira za to da se este-

jedna poletno napisana slika bolova, tika shvati ne samo kao »jedna mo-

kriza i lutanja Đure Daničića, dok Radojica Tautović „objavljuje esej »Hritika istoriskog romana« (povcdom Lukačeve knjige o istoriskom romanu), — a ovaj esej je pisan znalački, dokazano i sasvim savesno, kao što to Tautović ume i može da piše, — dotle u ovom broju »Savremenika« čitamo i rad Dragana Nedeljkovića »Književni pogledi Aleksandra Bloka«, rad koji zaista nije van opštepoznatih istina o Bloku; i sve je u ovom eseju Dragana Nedeljkovića upravo jinventivno, „kao što je inventivna i prva rečenica ovog teksta koju ćemo, ovde, sa razloga mjene »sađižajnosti« „navesti: mMAleksanđar Blok je najveći ruski pesnik XXL veka« A pošto bi dobro bilo baviti se tekstom Miođraga Popovića i tekstom Radđojice Tautovića, kao što bi bilo veoma uputno čitati znalački pisan članak Voje Čolanovića o PF. Skot Ficdžeraldu, i kao što nije upuino baviti se varijacijama Dragana Nedeljkovića o Bloku, kažimo još toliko đa poetski prilozi BI. Lazarevića, Desimira Blagojevića i Tlorike Štefan jesu ono što bi bilo gasvim dovoljno za jedno dokazivanje da se u ovom broju »Savremenika« mogu naći i pesme znatnih kvaliteta. 'Uxzgređ da zabeležimo da „Dragam Jeremić ocenjuje knjigu »Nađ porukama fuge i porukama nađe« Marjana Jurkovića kao knjigu polemičkih Kritika.

»Letobpis WMlatice srbske« br. |.

Uvodni tekst — to je pripovetka »Na državnom imanju« Iva Andrića, pripovetka koja je toliko andrićevska da bi je odmah lako mogli da prepoznamo, što znači da je njena lapidarnost i ovog puta jeđan od najboljih kvaliteta i cele sveske časqpisa u kome se pojavila. Pomenimo još rad Jakše Katalinića o Tinu Ujeviću u bolnici, to saopštenje koje obiluje prepiskom iz poslednjih dana pesnika, onog koji je tako mnogo značio za našu poeziju i čija Be erudicija i kroz pisma vidno afirmiše, Slobodan Miletić saopštava dve ne-

guća nauka kojoj ne” nedostaje pred-

GRADIMIR PETROVIĆ: OPTIMISTA

mete već kao »nužna aktivnost koja, preobražava i sam pređmeta. U mnogočemu ovaj Pikonov esej bio bi koristan za estetičke dogmatičare i sve one koji su skloni »cernmo-belim« Kklasifikacijama u #„gestetskom suđenju. Od poetskih priloga ističe se rukovet pesama Ivana YV. NLalića; to su stihovi koji sa jednom svudprisutnom poetskom, lucidnošću dočaravaju Dro bijanje Ivana Laliča ka onim regionima poetske sugestivnosti koje još nije osvojio, Ako ovim prilozima dodamo još i đeset pitanja Andre Lotu koje objavljuje Dragoslav Josimović i »Beogradski dnevnik« (II) iz pera Bore Ćosića (Jezik dana, jezik ulice, jezik sna) — biće nam jasno da deccembarska sveska »Dela« donosi pliloge koji su u domenu najaktuelnijih savvemenih „inferesovanja. Posebno treba Wkrenuti pažnju da Đorđe Sp. Radojičić iz broja u broj objavljuje tekstove naših na;jstarijih autora, dajući komentare koji nas, poređ tekstova, sugestivno mogu da uvere MH prave znamenove našeg „kulturnog nasleđa i njegove vrednosti. Branko PEIĆ š

KNJIŽEVNE NOVINB