Književne novine

. Arkulinovu kuću, druga

TI FRBBRLUARSKE

| PREMIJERE

ı Mtebje 212 ponovo je aolbmgao od zaborava jedan naš stari, paučinom vremena prekriven, „pozorišni ko'med, Ovog puta, u okviru proslave 'godišmjice Držićevog „mwođenja, izvedena je malo poznaba komedija Arkwulim, kojoj međostaje skoro MWvi ceo čm. G&W Arkelinu Držić izvrgava potsmehu stanovnike ostrva Lopuda, koji su davali najbolje moreplovce Dubrovniku, Mai i bili skloni preuveličavanju svojih podviga, Sa još više žara žigoše hvalisavost i tvrdičluk, koje mw Kkomediji oličava glavna ličnost zaljubljeni starac Arkulin. Kad otpočne zbivanje otkrivamo da je Arkulin zaljubljen u mlađu i lepu Ančicu. Njeni rođaci spremni su da je udaju za Arkulina, no zahtevaju da plati sto dukata, što starca užahava, Raspet između dve strasti = Wwrdičluka i ljubavi — Arikulin izaziva česte sukobe pred kućom :svoje izabramice, dok se rođaci ne dosete da mu doskoče pomoću ča'robnjaka, koga je Arkulin wwredio. . Meketim se donekle razlkuje od ostalih Držićevih komedija. Na prvi pogled izgleda đa i Arikulimom. dominiraju · „pmnealističke sceme bogate raskošnom komikom, no uskoro opažamo da Držić (u

drugoj polovini komađa) „otsudno zanemaruje realistički postupak i pribegava teatralizaciji akcije: ra-

splet u komediji omogućava delanje čarobnjaka koji se, u sceni punoj nesputane pozorišne „fantazije, preobražava u Arkulina i ženi umesto njega, Najzad, komeđiju karakteriše i moralna pouka koju Držić izvlači jedino u „owom kopaki, Miledi reditelj Vuk Vučo zamislio

je pretstavu Arkulina u obli-,

ku ležerne igre, u kojoj su sve u· Slovnosti pozorišta ironično mnaglašene, Scenografsko rešenje bilo je, MW. ovom Slučaju, od bitne važnosti. Ma zidu koji omeđuje dubinu pozornice naslikana su troja vrata sa prozorima: jedna su pretstavljala dom devojke, a treća prirodan produžetak ulice. Na sceni su bili još označeni veliki sat, ulična svetiljka i bledi mesec, koji su se prelivali u razobojnoj svetlosti reflektora, do-

štajući mašti da dočara potrebnu itmosferu. U takvom dekoru zbivamje je dobilo karakter dečje igre, u kojoj postoji iluzija o vremenskim i prostomim audaljenostima, iako se zna da ostali učesnici u igri prisluškuju iza vrata; to je omogućilo. prirodno razvijanje komeđije, čiji razvoj zavisi od maizmeničnog pojavljivanja i iščezavanja ličnosti na pozornici. Bilo je teško odrediti i granicu intenzivnosti glumčevog gesta, pokreta i mimike, jer je postojala opasnost da izrazitija gluma deluje preterano ma plitkoj pozornici Ateljea 219. Reditelj je sa uspehom zrešio ovaj zadatak: u sputanom spoljnom izrazu besneo je preuveličan unutrašnji doživljaj junaka komedije, i tako je ostvaren osoben farsičan postupak, dobro prilagođen uslovima kamerne scene,

. U glavnim ulogama odlično su igrali Branka Veselinović, Milan Ajvaz, Rastko Tadić, Stevan Mi-

nja, Kapitalina Erić, Marko Todorović i Ljuba Bogdanović. Legendarni basnopisac Ezop glavna je ličnost komada Giljerma Figejreda Lisica i grožđe, koji je prikazalo Narodno pozorište. U komadu Figejredo priča o đramatičnom razdoblju Ezopova života u kome se neodoljivo ispoljava njegova žudnja za slobođom. Radnja je vrlo oskudna: filosof Ksant poklonio je Ezopa svojoj ženi Kleji. Ksant ne želi da oslobodi roba jer mu koristi njegovo oštroumlje. Ezopov položaj naročito otežava Kleja koja se zaljubljuje u njega, no jednog dana, pošto spase Ksantovu imovinu, Ezop ipak dobije slo-

·bodu. I kad pomislimo da je dra-

ma srećno okončana, autor novim obrtom stavlja Ezopa na još teže muke. Osumnjiče ga đa je ukrao pehar iz hrama i nađe se u surovoj dilemi: ili da ponovo postane rob i tako spase život, ili da ostane slobodan i bude pogubljen. Ezop izabere slobođu ovenčanu smrću.

Po svojoj suštmi Lisica i grožđe je komađ s tezom, u kome se raspravlja o nasušnoj čovekovoj potrebi za slobođom. S pravom očekujemo, pogotovo što je pisac zbivanje stavio u antičke okvire, da će problem slobođe biti posmatran u svetlosti iskustva bliskog mašem vremenu, ali uskoro uviđamo da su PFigejredove teze konvencionalne prirode, Pred mnama je dobro poznati sukob tiranskog gospodara i poniženog sluge, sukob komplikovan „melodramskim momentima, a pisac ne ide dalje od tvrđenja: „...da je svaki čovek Zreo za slobodu samo alo je spreman da se za nju bori. To je svakako isuviše malo u stoleću koje poznaje bezbrojne vidove Ovog egzistencijalnog fenomena i komad zato deluje anahronistično.

Uz to, Figejredovo delo karakterišu ozbiljne stilske suprotnosti. U njemu opažamo dva dramska toka: dramu akcije (kojom dominira Ezopovo aktivno nastojanje da se dočepa slobode), i psihološku, u kojoj je centralan etički problem. Ovi dramski tokovi nisu prepleteni u jedinstvenu celinu, i dobija se utisak da je radnja, po Ezopovom oslobođenju, nasilno vraćena unatrag da bi se razvila. nova moralno – psihološka drama. Spomenimo još jednu protivrečnost, Sve ličnosti, a naročito filosof Ksant, priznaje Ezopovu duhovnu nadmoćnost zasnovanu na veštini formulisanja više ili manje duhovitih sofizama. Ova okolnost unosi naivnu vedrinu u komad i čini Ksanta komičnim. No s druge strane Ezop i MKleja doživijavaju niz tragičnih trenutaka izazvanih Ksantovim ponašanjem, što dejuje neprirodno i bez stvarnog „opravdanja. Reditelj dr Hugo 'Klajn blago je stilizovao pretstavu u duhu prikazivanja antičkih komada. U tu svrhu poslužio mu je dekor geometriskih linija, u čijoj „pozadini gori plava praznina neba, kao i gluma zasnovana na preciznim govornim intomacijama, a katkad i na pravom recitovanju.

No reditelj nije uspeo da ublaži stilsku neujednačenost dela i

dramu ·

.humomi elememti dobili su, naro-

čito u likovima Ksanta (J. Vojino~

vić) i Agnosta (D. Laković), izre-

zito karikaturalno obeležje, dok su” Kleja (M. Danira) i Ezop {Lj. Jo-

vanović) imali u sebi nešto tragič- . nog patosa. Ta dva raznorodna postupka nisu se uklapala u celint

i pretstavi je nedostajala kohezija,

a neki motivi karaktera ostali su

nerazjašnjeni do kraja, |

Ljubiša Jovamović majviše se mpribližio pravoj srazmeri bragičnih i humornih elememata. WU njegovom Ezopu bilo je istinske duhovitosti i tihog, blagog, ironičnog mzdizanja nad nesrećom. i

U Ateljeu 212 gledali smo sa zakašnjenjem od preko četrđeset godina Priču o vojniku Igogora Stravinskog i Šarla Ramiza. Ova neobična piesa nastala je početkom 1918 godine u Švajcarskoj, kada su Stravinski i Ramiz došli na ideju da napišu pozorišni komad pogodan za „prikazivanje u ambulantnim pozorištima, U svom komadu razrađili su motive ruske narodne priče o vojniku koga Oopsedaju đavo i grešno dvojstvo njegove ljudske prirođe, Priča o vojniku je čudam scenski. hibrid koji ne podleže uobičajenim klasifikacijama i ako posmatramo samo njegovu formu može se dogoditi da delo svrstamo u revije: to je tako- ; đe mešavima recitovanja, muzike, spektakla, pantomime i dramskih delova povezanih u celinu jedinstvenom osnovnom temom. Ali po Svojoj unutrašnjoj suštini Priča o vojniku kao da je izronila iz srednjevekovnih moraliteta i može se okarakterisati kao alego-. riska ilustracija nekih večitih ljudskih istma i situacija, Osim toga Priča o vojniku potstiče pomisao da su Stravinski i Ramiz svojim postupkom donekle anticipirali Brehtovu dramaturšku tehniku i delo potseća na epsko pozorište: i u njemu se sukcesivno smenjuje nekoliko različitih, uporednih tokova — muzika, igra i dramska akcija, u kojima. su realizovane posebne, samostalne scenske teme, ali Čiji su pojedinačni „unutrašnji naponi uključeni u jedinstven dramaturški dijagram dela.

Reditelj Mira Trailović osetila je ovu „sličnost i.nastojala da Priču. o Vojniku re brehtovških načela. Pre svega, režija je razbila „komtinuitet dramskog zbivanja i pretvorila pretstavu u zbir dinamičnih numera i statičnih scenskih tabloa. Režija je zahtevala od glumaca da 5»reciznim sredstvima glume predstavljanja dočaraju neku vrstu naivne udaljenosti od likova koje su stvarivali. Glumci se nisu trudili da pokrenu gledaočeve emocije ili objasne psihološke motive ličnosti, već da obeleže različite stadijume priče, ili (suprotno Brehtu) da realizuju plastične međuefekte. Pretstava je delovala kao prijatna kombinacija mašte i priprostog, jednostavnog realizma, no nije simbolično otkrivala, ispod prividne veselosti, svet „beskonačne tuge i

patetične osamljenosti” čoveka suočenog sa elementarnim „silama života.

Vladimir STAMENKOVIČ

alizuje u duhu Ževnicima, slikarima, | mužičdrim:

FRANJO FILIPOVIĆ: KOD ZUBARA MATIĆA

ESEJISTIKA

(ĆIUMBC U PROVINCIJI

Svaki je glumac prirodom svog , Pa ipak, postoje neke bitne i su-

poziva predodređen da stvara samo za onaj trenutak dok se nalazi na sceni, : jedino time, što u jednoj ulozi može da se pojavi više puta i razumljivo da uvek buđe drukčiji, bar malo drukčiji nego što je bio u prethodnoj pretstavi, može da oseća da njegovo delo traje. Tim ponavljanjem odnosno igranjem jedne uloge više puta on može tu ulogu da usavršava, da joj ponešto dđodaje i iz nje ponešto otstranjuje, i da tako ulogu čini sve celovitijom i savršenijom, ali je isto tako svestan toga da u njegovoj glumi nema ispravki. Ono što se jednom učini i kaže na sceni ostaje tako kako je učinjeno i kazano. I zato on, glumac, više nego i jedan drugi umetnik oseća vrednost trenutka, jer stvara i u prisustvu gledaoca, nasuprot. drugim. umetnicima: knji-

koji mogu dđa' svoje đelo' dograđuj i usavršavaju bez ičijeg prisustva, da ga gotovog iznesu pred publiku, i da ono tako kako je zamišljeno ostane zauvek. Pored toga glumac se sa godinama neminovno oprašta od pojedinih svojih uloga, oseća kako dolazi vreme kada više nije za jednu ulogu, kada i pored sveg Svog znanja i talenta ne može više da se pojavljuje u jednoj ulozi jer više nije za nju, jer je prestario. I to opraštanje od pojedinih uloga, taj rastanak sa likovima koje je tumačio i u kojima je dao možda najviše i često ono što više ne može ostvariti na pozornici, svakako je nešto najtragičnije u životu jednoga glumca, u njegovoj ličnosti. Starost čini svoje i protiv nje se ne može boriti nikakvim sredstvima, a pored toga, ako glumac to i pokuša sva ta borba može da izgleđa i komična u svojoj uzaludnosti. · IZMEĐU ŽELJEZA I FORME

(IZLOŽBA SKULPTURA BRANKA RUŽIĆA)

Trideset eksponata zagrebačkog kipara Branka Ružića, koji su početkqm veljače bili izloženi u salonu ULUH-a, ne predstavljaju tek bilansu umjetnikova trogodišnjeg napora, već' cjelovitu evoluciju jednog traganja za specifičnim osjećanjem stvarnosti, osjećanjem izvornim i pod svaku cijenu, neovisno od svih programa grupacija, oficijelnih i neoficijelnh.

Fazu, u kojoj nam se predstavio, mogli bismo okarakterizirati kao sukob forme i željeza, „„odnosno forme, koja egzistira prirodno, maštovno i kao ideja neovisno od željeza, koje kao materijal nameće izvjesne ograde.

Po svom ličnom nagnuću i likovnim simpatijama za Etruriju, Azteke i primitivu Branko Ružić je daleko od apstraktnijih rješenja. Njega nepresušno zanima tema Covjek, koji donosi bilo vanredno ekspresivnim neorealističkim. portretom, bilo oštrim crtežom prostorne figure u željezu. I ta figura nije donijeta igrom amatomije, već kao očibovanje esencijalnih gesta, koje se mmanifestiraju kao WUpečatljiv na, individualna kratica ili afekfini monogram u prostoru. Svako lice nosi svoj znak. Umjetnik valja tek da ga očita. Najekspresivnije. u živoj igri jednog pelivana na žici,

ma primjer, u koncentriranoj po-

· kretljivosbi matađora ili predsmrti~ ·

nom grču gladijatora, nije tek anatomske wibmnacijor wisikgulatiune

već vrisak gesta, koje se pamte i koje govore u prostoru jezikom ukrštenih pravaca,

Izgleda ponekad, a u tom smjeru se kreću i komerftari površne publike, da Ružićeva skulptura suviše priča. Ali prisjetimo se, da se Ružić svojedobno bavio ne samo kiparstvom i slikarstvom, već i poezijom, Ova posljednja progovara vanredno snažno iz skulpture „Sakiet Sidi Jusef“. Ružića, pjesnika u željezu, zanima neprestano tužna rugobnost „malih stvari“ i mikroskopija „velikih tragedija“ kroz humor. Njegov omiljeni poetski motiv, koji često varira jest „Čovjek sa i bez krila“, „Ćovjek, koji je htio da poleti“ sa zemlje, iz svoga trupa, revoltiran gravitacijom i utezima sveprisutne osrednjosti. Nakon ovih poetskih preokupacija jasno je, koliko mu je strana megalomanija t.zv. „čistih oblika“ u prostoru, koji govore ljepotom izvanljudskog i nadljudskog, ljepotom ljepote radi, koji žive jedino iz komunikacija s otvorenom atmosferom.

Grupa „Pelivana“ i „Čovjek i njegova sjena“ još tematski svježi i nedovoljno diferencirani u formi, zaokružuju uspješno jedan ciklus Ružićeva traženja, a istodobno olvaraju jedno novo poglavlje.

1 Milica BUINAC

štinske razlike između pojedinih glumaca i to baš u tome kako shva taju i primaju to osećanje prolaznosti, tu nemoć da iza svoje smrt: ostave svoje delo završeno i celovito. Ta razlika se ne ogleda samo u tome u kojoj je meri jedan glumac darovitiji od drugog, nego i u tome gde se i u kakvom pozorištu nalazi, sa kakvim rediteljem radi, i što je možda važnije, pred kakvom publikom igra. Jer, sigurno je da svi najbolji glumci nisu uvek i u najvećim pozorištima i pozorištima sa najvećom reputacijom, iako je bilo veoma mnogo glumaca koji su se izborili da iz malih, provinciskih pozorišta dođu u velika i najveća. Još uvek ima veoma mnogo darovitih glumaca koje metropola nije

videla i koje možda neće ni viđeti,

jako oni zaslužuju ne samo da buviđeni u metropoli nego da i u j ostanu. I pitanje ,je Šta bi oni sve mogli da postignu, do koje visine da si izdignu, kađa bi jednog dana imali ono o čemu sanjaju svi provinciski glumc:, pa i oni zaista veoma daroviti i obrazovani, a koji iz bilo kojih razloga ostaju u svojim malim pozorištima osuđeni da tamo budu prvi i najbolji, i nesrećni baš zbog toga što su tamo, i ubeđeni da će tamo ostati. Ti glum ci, a ovđe se pominju samo oni zaista obđareni i sa velikim mogućnostima koje možđa neće moći da ispolje čak ı kad su najveći optimisti, osećaiu veoma bolno tu prolaznost koja prati njihov poziv. I utoliko bolnije što ne mogu, „kao oni iz velikih pozorišta da sebi kaži da su ipak stvorili nešto veliko, ; da će ako ništa drugo' to negde ostati zabeleženo i sačuvano.

Glumac iz provinciskog pozorišta čak i kada izgradi jednu izvanrednu ulogu, uvek sumnja u ono što je stvorio i Što je postigao, jer u njegovoj blizini nema onoga ko bi kazao pravu reč o tome što je stvorio, odnosno ko bi mogao da makar i približno tačno oceni to što je postigao. On nikako ne može da se oslobodi tog osećanja da je možda silom prilika i ne samo svojom krivicom, glumac drugog reda, iako to možđa i nije, i; uvek sa izvesnom zavišću gleda na one svoje kolege koji se nalaze u velikim pozorištima. I to i onda kada je dovoljno inteligentan i obrazovan da zna da je zavist samo jedan vid slabosti, odnosno nemoći, i da time ne postiže ništa, jer ništa ne može da izmeni. Zato mu se nekada, i to možđa i veoma često, čini da ne može da stvori ono što že:i i onoliko koliko želi, a da „vreme prolazi i da je svaki trenutak njegovog života na sceni a i inače, donekle promašen, I zato ma šta stvorio i ma šta postigao, glumac iz provincije oseća da to nije 'dđovoljno, a to nije ona priroda osećanja koju imaju glumci iz velikih pozorišta koji i pored sveg uspeha mogu biti i nezadovoljni, ali koji ipak znaju da mogu da očekuju dostojnu nagrađu za to što su dali publici. Provinciski glumac je nezadovoljan na drugi način. On uvek misli o tome đa nije dovoljno nagrađen i da njegovo delo neće osta ti sačuvano makar i u sećanju, onako kako bi to bilo kađa bi se nalazio u nekom velikom pozorištu.

Među tim glumcima koji žive po malim gradovima mma i takvih, a to'su mahom oni mlađi, koji su uvereni da će se jednoga đana probiti i da će doći tamo gde im je mesto, pa se ponašaju sigurno, gotovo tako kao da su već stekli to što žele. Jer, oni znaju da pred sobom imaju. još dosta godina, oni

veruju đa će imati to što Žele, 8 kad čovek tako posmatra to što radi, onda on zaista i oseća da več poseduje io čemu teži. I onda kada naiđu trenuci sumnje, kroz koje obavezno prolazi svaki umetnik, oni tu sumnju mogu da prevaziđu utehom da su tako kao oni počinjali mnogi i mnogi veliki koje oni žele da dostignu pa i da prevaziđu. Ali pak, ako ti i takvi glumci, zbog toga što su previše verovali u sebe ili zbog bilo kojih drugih razloga, vremenom ne postignu to o čemu su Šaputali i sa čim su prelazii preko svojih poraza, postaju rezi- · gnirane ličnosti koje uvek i u sva · koj prilici pričaju o onome što su mogle. A dođe li čovek u to stanje i taj položaj, on ne može nikada da se pomiri sa onim što objektivno jeste, može i znači, i nekim čudnim nagonima postepeno i he Svesno uništava i to što može. TI. uvek, dokle god, može da govori, uvek pominje to đa je nešto mogao i da je neko kriv zato što nije postigao to što je mogao. I da bi sebe opravdao, odnosno sebe zavaravao, on pronalazi sve više i više razlo= ga za svoj neuspeh, jer mu je jedan razlog nedovoljan, sve više i više krivaca, dok se na kraju u tome postepeno ne izgubi. I jedino što mu još ostaje to je mržnja j' pakost. Samo zato što je glumac kao i svaki umetnik sujetan, čak i kad izgleda da io nije, i što ne može da bude srećan saznanjem da je nešto mogao ali da to što je mogao nije želeo jer se žrtvovao za nešto drugo što je smatrao, većim.

No, postoji nešto što na! kraju ostaje svakome glumcu, i onome iz provincije i onome iz velikog pozorišta, što je đeo njegovog intimnog života, a to je album sa fotografijama uloga koje je tumačio na sceni. I ako je prelistavanje svakog albuma želja da se dozove i na neki način, u mašti, povrati ono što je prošlo, onđa je i prelistavanje glumačkih albuma potreba za ubeđivanjem da se ipak nešto stvorilo i nešto sačuvalo. I uvek" kada glumac prelistava svoj album, a skoro je sigurno đa nema glumca koji ne poseduje album, uvek «nastane i jedan intimni „razgovor o onome što se moglo, što se stvorilo, i Što se nije moglo stvoriti. I uvek s%, i u takvim prilikama, glumac i? provincije razlikuje ođ onoga ko je karijeru završio u nekom velikom pozorištu, pa ma koliko ta karijera i ne bila blistava. Razgledajući fotografije, glumac koji je do kraja života ostao u provinciskom pozorištu, a mogao je da bude i u nekom velikom pozorištu, prepoznaje prijatelje sa kojima je nekad igrao a koji su kasnije otišli u velika pozorišta, i stekli veliku slavu. I nikako ne može da objasni sebi, zašto i on nije postigao to što je postigao njegov prijate!j, kad je već bio isto tako darovit kao i on. Pokušava, ali to ostaje neobjašnjivo. Tek, on je svestan toga da je ono najbolje prošlo, da vremenom ođ svega što je stvorio neće ostati ništa, i da će na kraju biti zaboravljen. IT polako prelistava album i gleda” fotografije koje je već ko zna koliko puta video. ;

' Dragoslav GRBIĆ