Književne novine

Pismo

Iz Đariza

Nastavak sa 15 strane

milu koja je očarala Perdđikana. Čitavu stvar je ipak spasao Žerar Filip, koji je bio pravo oličanje Mi-. Seovog junaka, pun romantičnog Zara, otmene bezbrižnosti i mlada-

lačkog šarma i izvesni kritičari su

s punim pravom istakli da je on komad poneo sam na svojim pleći-

ma. U intervjuima povođom premi~-

jere ovog komada Rene Kler je izjavio da je režija ovog lomada, koji je režirao na Pilipovu molbu, samo jedan mali intermeco i da je

· film bio i ostao njegov glavni posao,

Jedan od komađa koji je izazvao

izvesnu prepirku u štampi je „Ste-“

nica“ Vladimira Majakovskog, koji se prikazuje u nekadašnjem Dilenovom pozorištu „Atelje”. Diskusija se najpre vodila oko ađaptaciJe, a to je jedno pitanje ođ opštijeg značaja, jer francuski pozorišni prevođioci sebe smatraju adaptatorima dela i često uzimaju vrlo veliku slobođu u preinačavanjiu, pi~

Majakovskog mije jasno. Vidi se kako će malograđanin kroz peđeset „godina od 1999 (kađa je delo na-

pisano) biti isto tako ređak zver |

'kao i stenica, ali to tehnokratsko društvo koje je pisac naslikao kao „društvo buđućnosti, bez pijanstva ali i bez ljubavi, deluje tako đa publika staje na stranu „negativnog čoveka koji više liči na nas nego strogi i metođični higijeničari budućnosti buđućeg društva, U Barzakovoj režiji ambijent komeđije je tačno pogođen, a gluma je zađovoljavajuća (to je jedna od retkih ekipa koja nema zvezđa). Barzak je, međutim, uspeo da režira jednu izvanrednu scenu koja se đugo pamti: scenu svadbe koja traje dvadesetak minuta w paklenom tempu veselja, pijanstva i orgijanja a za to vreme se izgovori tek nekoliko rečenica, ali ne znam koliko i u tome ima ugleđanja na moskovsku pretstavu u režiji Valentina Plučeka i Sergeja,

ONI SU STVORILI NAJBOLJU OVOGODIŠNJU PRETSTAVU U NARODNOM WACIONATL,NOM POZORIŠTU — ŽAN VILAR, ŽORŽ VILSON I MARIJA KAZARES

ščevih reči i ideja. Tako je, naprimer, vrlo poznati pisac Marsel Eme tako adaptirao Milerov komađ „Po'gleđ s mosta” da se Edi Karbone na kraju komada sam ubija! Prevodilac „Stenice“, poznati pozorišni reditelj Andre Barzak, koji dobro poznaje rusku literaturu, učinio je mnogo manji greh: on je uglavnom slobodno preveo neprevodljiva mesta iz komada a neka izostavio, smatrajući da neće biti dovoljno razumljiva Francuzima. Drugi prigovor se odnosi na smisao njegove režije, odnosno na tumačenje uloge glavnog junaka Prisipkina. Barzak je „Stenicu“ gledao u Moskvi i dobrim delom je preneo ono što je tamo video, ali je dao nešto izmenjeni smisao ulozi Prisipkina, proletera koji je zaveđen malograđanštinom, digao ruke od izgradnje socijalizma. U prvom delu ove komedije-bajke satira na malograđane i malograđanštinu bivšeg radnika Prisipkina a sada Pjera Skripkina po zanimanju mlađoženje je očigledna. Ali ua drugom delu delo

KNJ IZEVNE NOVINE

List. za književnost, umetnost i društvena pitanja Ređakcioni odbor:

Miloš IL Bandić, Bora Ćosić,

Slavko Janevski, dr. Mihailo

Marković, Slavko Mihalić, Peđa Milosavljević, Branko Miljković, Tanasije Mladen Oljača,

Mlađenović, Vladimir Petrić, Đuza Radović, Izet Sarajlić, Vlađimir Stamenković,

Urednici:

CEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTEA

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ List izdaje Novinsko-izdavačko · preduzeće »Književne novine«, Beograd, Francuska 1. Redđakcija: Francuska “, tel. 21-000, tek. račun: 101–707-1-208 List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30. Godđišnja pretplata Din. 600, r !u| nodišnja Din. 9300, za inostranstvo dvostruko.

Rukopisi se ne vraćaju. Tehničko->-umetnička oprema: . DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ

,/ Odgovorni urednik;

ČEDOMIR MINDEROVIĆC

Stampa •GLAS«, Beograd, vlajkovićeva 8

Najveću razliku mišljenja kritike i publike izazvala je svakako pretstava Lorkinog komađa „Kađ bude prošlo pet godina“, koji je pisac, kažu, voleo više od svih drugih i koji je napisao pet godina pre svoje tragićne smrti. Ovaj komad, koji je Lorka nazvao „legendom vremena“ i koji nije doživeo da viđi na sceni, nema ničega zajedničkog sa poznatim Lorkinim strasnim dramama iz realnog života Španije: ovo je jeđan komad koji kao da se sanja, mađa pokazuje kako je sanjarenje opasna stvar. Jedan mladi čovek napušta ženu koja ga voli rađi jedne imaginarmme ljubavi i iscrpljen i utučen igra sa sudijama na kartu svoga srca i — gubi: ne može da se živi od sna. U dekoru i kostimima punim mašte, komad je igrala u eksperimentalnom pozorištu „Rekamije“ jedna grupa mladih glumaca na čelu sa Loranom „fTerzijevom, koga je proslavio Karneov film „Varalice“. Mada gluma nije bila na velikoj visini, za vreme pretstave gledalac je zaista očaran Lorkinim svetom sna i njegovom poezijom, makoliko to malo ličilo na Lorku 'koga već volimo. I pretstavu i Lorkin komad negativno su ocenili neki kritičari na čelu sa akademikom Robertom Kempom, ali neki pisci su izjavili da je komađ veoma velike vrednosti, a među njima (da ne pominjem Fransoaz Sagan) i čuveni pesnik Anri Mišo. .

Jedno od pozorišnih iznenađenja ove sezone je odluka Žana-Luja Baroa da sa svojom trupom igra Ofenbahovu operetu „Pariski život“. Baro to opravđava kao pokušaj da u svom pozorištu oproba jedan novi stil i da publici pruži rađost i zabo'rav. Proraćun Baroa, koji je rani jih godina dolazio na ivicu finansi„ske propasti, pokazao se ovoga puta \wrlo dobar: Ofenbahova opereta je komad za koji je u Parizu možda najteže dobiti kartu. Baro se doista pokazao majstorem i u režiji operete: sve je u njoj živo, lako, leprŠavo i duhovito. Sam Baro je najpre igrao samo ulogu statiste, ali je po\sledđnjih dana uzeo manju ulogu mBrazilijanca, u kojoj on, glumeći, pevajući i igrajući, uspeva da pokaže više vatre i suptilnosti nego drugi glumci sa mnogo većim ulogama. Međutim, i čitava ekipa igra kao jedan dobro uigrani operetski ansambl, prevazilazeći svaki mogući

yeretski ansambl svojom glumom a

· zaostajući ni u pevanju i muzi- alnosti. U tako uigranom ansamblu ı svojim prijatnim glasom ističe se Sizi Deler, a svojom virtuoznom glumom Žan Paređes. Parižani dolaze da u ovoj opereti u zgođama i nezgodama jednog švedskog grofa u Parizu viđe boju jedne svoje minule · epohe, danas stare skoro jedan vek

Vladimir BUNJAC

RRA

Stajao sam iza drveta. Video sam ih kako se drže za ruke i skakućući na jednoj nozi prelaze preko mosta. Reka je bila mutna i široka: bila je već jesen i cela periferija kupala se u blatu. Veliko crveno sunce leglo je na plotove. Znači, uskoro će veče = mislio sam. Nepuni sat pre toga padala je kiša i krovovi ovih periferiskih udžerica još su bili mokri. Sa bagremova kapale su kapljice, Viđeo sam kako prema fabričkim dimnjacima i preme tornju crkve odlaze strašni crni oblaci i kako iza njih ostaje pomalo žućkasto nebo nalik na volovsko oko (:u mrtvačnici je Visila mala čekinjava grudvica sijalice: neko se kretao kroz mrak. Kad sam ušao i zatvorio vrata jablanovi su prestali da šume: samo se tu negde čulo kako šišti vođa, — Tražim tatu — izustih, a on je već dva dana ležao pored jedne bebe sa čudnim izrazom lca. Jedno oko držao je otvoreno. Stavio sam prst na njegov kapak ali kapak je bio hrapav i tvrd kao ljuska od oraha. ·Ne= pomičan. Pod njim je oko bilo beznadežno prazno kao i (nebo pod kojim sam stajao iza drveta dok su njih dve pretrčavale most, Onđa sam posmatrao kako se kao dve tačkice muvaju po nasipa sa druge strane. Između mene i njih reka je nosila busenje trave i trulo granje, mumlala. Voda je zauđarala na mrtvu ribu i ustajalu ilovaču. Zaudarala je zemija. Bila je zelena masna muljevita i osuta crvenim suncima barica kao boginjama. Ali sunce je nestajalo: video sam krvavu testeru plota ispred onih — kao na kartonu izrezanih — kućica i šiblje korov travu kako lagano tamne. Po mojoj su ruci hodali mravi. Stajao sam prislonjen uz drvo (oni su se kretali po pukotinama u đebeloj kori) i bilo je kasno Kada sam trgao ruku i počeo da otresam njome. Osećao sam dodire iglica na trbuhu, leđima, kolenu. Sećam se toga. Toga i sandalica koje sam gledao dole kako stoje zaglibljene u biatu: male skvrčene skorene sandale na mojim nogama, sandale i bele zokne i kvrgice kolena sa žutomodrim krastama a onda sam izašao na puteljak koji je kroz plakao ali polako je dolazio: viđeo sam kako njegova glava pliva lišća i male male korake kao đa kaska pseto: znao sam đa me sleđi. Luko Luko — vikao je Luko Luko , ali ja sam tađa 'već trčao dahtao sam i trčao a on je tamo počeo da plače i tul, Pogledao sam ga: samo mu je glava virila iz paprati. Zacenio se od plača: crven. Zašto tuliš viknuh budalo. Kakav si to čovek a on je i daije plakao ali polako je dolazio: video sam ako njegova glava pliva po paprati. Hoću i ja to da radim rekao je Šta da radiš To Jesi! pa posle da se izbrbljaš mami Neću! Zakuni se Bogami eto Dobro onda obriši te slince, some. Gurnuo sam ga niz stazu: Tornjaj se napred kušuj. Tur mu je bio blatan. Vrebao si me a — prekorevao sam ga. On je ćutao: nije se ni okrenuo, samo je nastavio žustrije da hoda svojim glupim krivim nogama. Vrebao si me je li — ali ni tada nije odgovorio. Ne pravi se iud kad ti kažem. Udarih mu čvrgu. Opet je počeo da tuli. No dobro samo umukni ako misliš da te ne ostavim ovde — bilo mi ga je zaista dosta. Voda se prelivala i dolazila do naših nogu ostavljajući na pesku ugljenisane grančice lišće komade dasaka i još ponešto. Lujo podiže praznu konzervu. U njoj je grgotala prljava vođa. Luj Luj — pozvah ga — baci to Luj čuješ li ali on poče đa trči šljapkajući po vodi i mekanom mu-– lju. Držao je konzervu u ruci i trčao. Iz nje je pljuskala vođa. Prebiću te — rekao sam — prebiću te Luj: tada se zaustavio. Stajao je nekoliko trenutaka nepomičan i gledao u vodu: po njoj je plivalo granje. Šta ti je buđalo — upitah. Pokazivao mi je prstom: Zar ne vidiš. Zaista među granama... Izvadio sam ga. Moj je moj je vikao je i počeo da slini. Čuti zašto bliješ — lepo sam mu rekao: Čekaj da ga nađuvam. Gleđao sam kako narasta iz mojih usta kako se izđužuje i kako se u nšžemu njišu crveno sunce žuta reka zelena obala. Njih dve mahale su sa one strane. Stajale su na gomili purpurne šljake i mahale. Tamo dole kevtali su psi. Pod lukom mosta čučao je Hinko. Promatrao, nas je. Tamo je bilo vlažno i hladno. Balon je zafrktao i splasnuo kađa se Hinko podigao đa nađe papir. Onda se brisao mokrim novinama. Promatrao nas je. Daj mi balon daj mi balon — vikao je Luj. Zar ne znaš da Hinko jede decu rekao sam i tada su se duge plave kovrdže potresle od plača. Trčali smo kroz paprat gore prema drumu. Sliniš kao žena — rekoh. Hinko je navlačio pantalone: Ba ba — vikao je — ba ba ba — trčao je prema nama — baaaa — i viđeo sam kako se njegova obrijana glava pomalja iz paprati. Iz usta mu je visila maramica namočena pljuvačkom. Curile sline. Luj je tulio. Daj mi ruku Luj daj mi ruku: ruka mu je drhtala, dahtao je i saplitao se. Hinko je bio već sasvim blizu: grabio je za nama peo se gore klizao i valjao po blatu. Puzao je četvoronoške i urlao. Iza zađimljenih kućica tutnji voz: sopće i zavija. Hinka više nije bilo: pre nego što je nestao video sam kako se ljubičasta koža na njegovoj glavi presijava. među čičkovima. Hođao sam natraške i gledao tamo gledao kako iza nas putuje pusti drum: sijalice su se palile kao mala sunca ispod „metalnih šeširića i drhtuljile u svetlom sutonu. Preko podvožnjaka tutnjao je voz. Čuo sam ga kako zvižđi i kako tutnji čas ispođ čas iznad kuća i plotova. Huktao je i ostavljao po krovovima i dvorištima crne kovrdže dima. Luj se sasvim smirio. Hodao je pored mene i duvao u balon. Ušli smo među gvozđene lukove mosta. Visoko gore vijale su se ptice. Onda se jedna odvojila i video sam kako se kao grudvica ruši prema reci: kao kamen. Bože — mislio sam — kao kamen. Utopiće se — dođade Luj. Nagnuli smo se preko ograđe. Luj je pljunuo: bela penušava pljuvačka letela je kosimice pod most. U mutnoj matici prevrtalo se granje. Biće poplava rekao sam): tramvaj nije dolazio. Viđeo sam kako jeđan odlazi i okreće se iza žućkastih prizemnih kuća. Zatim nestaje pod drvoređom. Zujale su žice. Vazduh je bio vruć ali u daljini kao đa je

za sebe. Na taj način ovim komađomi

_PRIČa „KNUIŽEVNIH

OV/Na”

gaifksa, Ulyazdyiaz ai... Oassso/KOĆ ua

ko će da preživi ovo Po LN sam MOG O ; a odvojio sp od gomile hodao gr O o i prie 6 — rekoh. Blještale su šine. Sunce „e pe : . Sa | iblia krliušt. Nebo: dosadno plavo. Gore Krovovi su bili srebrni kao riblja krlj sišao sa pločnika i gazio po po njemu prevrtao se avion. Tada sam S sam se u vrbak. Tamo j suvoj travi. Sustala je kao hartija. Spustio sa! e ž ladovini zuje bube kako udaraju bilo sparno. Slušao sam kako u hladoxv in "iohaDai ploca PGBGL 220 Ear iMa oodaSi Ho dljebkala peilojto Mojih cokula. Onda sam ie. Vođa je i ici : VO o O naganja splav na ovu stranu. Krivio Se preko vesla: Leševi leševi — vikao je — leševi. Štaaa — TEO : a da obale — šta kažeš. Nagnuh se: jedan alas čućao Je U : cu a onda se podigao. Gledao je prema splavu. Nad njegovom g'avom prevrtao se avion. Gledao sam kako splav dolazi. Onda sam ek žabe su padale u vođu. U mirisu vrba zujale su muve. Hej s DIMA vikao sam — stanite: alas je skočio na splav i sada su e zajedno krivili preko vesla i lagano se otiskivali od obale. Okrenu i su glave i posmatrali me preko ramena. Video sam im oči. SyaRoTme po jedno oko. Šta ćeš — reče jedan — promatrali su me — Hoću na adu sunce mi je udaralo u oči: crvenila se reka. Ušag sam u alasov čamac. Oni su pristajali uz njega: Uskači O rekoše. Sve je bilo crveno. I nebo po kome se prevrtao avion. Video sam KELOE je na pravio luping i počeo da se penje zujeći poput OI i OPIS smrti. Šta je ovo ljudi — reče splavar. Ja sam ćutao. alas je ćutao. Slegao je ramenima i ćutao. U daljini je grmilo, Avion se pretvarao u tačkicu. Rusi Rusi — govorio Je splavar. Isuse i ia šaptao sam — Isuse. Alas je gledao u avion: Nema ga vise — rekao je najzad ali iz građa je tukla artiljerija i na nebu su se otvarali mali cvetovi dima. Nebo je bilo jezero sa lotosovim cvetovima. Šuispođ alasovih čizama šišti vođa ali on se odjemnom zaustavio. Bili po vrelom lišću a onđa smo se provlačili kroz šiblje. Pod nogama je cijukala mokra mahovina. Mirisala je reka. Slušao sam kako ispod alasovih čizama šišti vođa ali on se odjedmom. zaustavio. Bili smo u rukavcu reke. Stajao je nepomičan i ja sam se nagnuo da viđim: Bože m:li — rekao sam, onda je moja senka izašla na sunce. Pružila se po vodi koja je bila crna i bez mirisa. Dno je od crnog mulja — mislio sam. Iznad vode zvrjao je zlatokrili bumbar: gledao sam kako besmisleno kruži nad tom vodom gde se nije imao/kuda spustiti. Onđa ga je progutala senka i on je postao crn: sada je brundđao u šiblju. Čutali smo. Brunđao je bumbar. Alas je rekao: Ovi su iz Jasenovca. Onđa je opet brundao bumbar tamo u Šiblju. Gleđao sam kako miruju leševi. Vođa je bila crna): bučala je sabijajuči se između betonskih stubova mosta. Nosila je obla trupla pacova, volovske papke, rogove, creva, Hučala je i mirisala po kiši. Da ga pustim — pitao je Luj. Držao je balon nad rekom. Bilo bi dobro da ga pustim — ponovio je. Ako misliš da radiš ono bilo bi bolje đa se okaneš — rekao sam mu i pošao. U uglu očiju spazio sam Hinka kako opet čuči pod mostom. Tražio je mokre novine i brisao se njima. Bilo bi bolje da požuriš nego da se igraš sa tom mešinom — rekao sam — ne bi bilo zgodno da neko primeti zbog čega iđemo tamo. Čuo sam reku. 1] neka kola što su lagano đolazila s one strane mosta. Luj Luj đođi Luj — tada se odlepio od ograde i trčao ovamo. Reka je potamnila. Ni u balonu nije više bilo sunca. Vitlan Lujovom rukom koprcao se po modđrom vazduhu. Bio je prljavo siv. Bio je siv kao kiša. Činilo mi se da čujem kako pada mrak i kako pod njegovom težinom pucaju čvornovati Krtolasti izdanci crnih biljaka u tamnim jarkovima između kojih je putovao drum.) Hteo sam da zovem Tetice tetice draga ali obala je zajedno sa njom iščezla: pustio sam taj glas. Tamna se ploča penjala nadamnom. Emilija — zvao sam Emi — zvao sam — Emilija. Onđa se u meni odazvao taj glas i ponovo je grgotala vođa. Penjala se tamna ploča. Video sam krov i crkvu. Noge su mi se do članaka utisle u hladan mulj: tamna se ploča zaustavila. Onđa sam otskočio i tamna se ploča naglo približavala: tada sam ponovo viđeo vriešku i čuo treštanje gramofona. Em... — viknuo sam i opet je vođa grgotala i tamna se ploča penjala i bilo je opet tiho. Nisam više video vrtešku i plakao sam u dubini. Njeno se ime neprestano glasalo u meni. Onda sam otskočio ponovo i gledao tamnu ploču kako pada. Razbijala je klobuke. Video sam kravu i mesec. Grgotao sam i grcao i dozivao nekud po sebi. Ploča se razbila i video sam Emiliju kako leži na leđima i sunča se i druge kupače na pesku i travi ; neke što stoje tu posmatraju i smeju se. Treštao je gramo= fon i vrtela se vrteška. Vitlala se po plavom nebu. Nebo je bljeskalo. Sekao me hladan mulj po nogama onda milovao po kičmi i počeo da lebdim: vozio sam se na vrteški i čuo Emilijin vrisak. Video sam krov i kišu. Ljuljao sam se. Nešto je plivalo pored mene i osećao sam da me dodiruje ali ja sam izmicao migoljio se i lebdeo i prevrtao u paperju mulja. Video sam ruke. Opet se javio onai glas: Emilija. Ležala je opružena na suncu. Mirisao je mulj. Onda više nisam mislio: viđeo sam noć. Čuo sam kravu i kišu. I ponovo sam čuo kravu i kišu. Zatim mi je bilo toplo i gledao sam sunce. | (Odlomak)

grmilo. Rusi — reče neko. Isuse

TEUSTRACIJA SLAVOKJAJBA BOGOJEVIĆA!

(opereta je napisana pre 92 godine), a stranci da vide jednu od najboljih trupa u Francuskoj i u starom i relativno malom pozorištu „Kraljevska plata“ i jedni i drugi nalaze ono što traže.

Jedan od događaja u pariskom pozorišnom životu je i postavljanje „Ubice bez nagrade“ prvog dugog komada Ežena Joneška na scenu pozorišta „Rekamije“. To je mnogo manje nejasan komad od njegovih ranijih komada: očevidno je da se rađi o ideji uzaludnosti ljudske borbe protiv smrti koja svakoga dana i svakoga časa ubija bez neke koristi

Joneskovo delo, tako malo shvaćeno čak i od i onih koji ga cene i brane, postaje mnogo jasnije i eksplicitnije, a istovremeno i klasičnije, odnosno manje avangardističko. U njemu je ostalo vrlo malo od njegovog prvobitnog šeretluka (telefon u džepu Arhitekte ili policajac na štulama) i sve dobija jednu mnogo više tragičnu dimenziju. Isti komađ je hteo đa postavi u svom pozorištu Žan-Luj

·Baro, ali u nedostatku termina ove

sezone (rezervisane za Ofenbaha, Klodđela i Anuja), tek iduće sezone. Međutim, Joneskw se, izgleđa, mne

RENE KLER SA NOSIOCIMA GLAVNIH ULOGA U MISEOVOJ DRAMI Ca ZERAR PFILIPOM I SIZAN FLON

čeka. On Je M ofanzivi i žuri da postigne konačne uspehe: tako je doŠlo do toga da se sada daju četiri njegova komada u tri razna pozorišta. U „Ubici bez nagrađe“ poetski se naročito ističe jedan „neobično dugi monolog u trećem činu, ustvaŽi „dijalog sa nemom smrću, jedna kvintesencija razloga protiv smrti, koji — kao što je poznato — ostaju samo nemoćni ljudski razlozi. U ekipi koja komađ igra ističu se Klod Niko, koga je ovaj komad stavio u red zvezđa, poznati Žan-Mari Sero,

Nikola Bataj, istaknuti interpretatof

Joneskovih komada, i Florans Blo. U svakom slučaju, najinteresantnija jc evolucija koju Jonesko pokazuje u ovom komađu i koja će se sigurno još više pokazati u komađu koji on sada piše za Vilarovo pozorište. | | Ovo je samo izbor iz pariskog pozorisnog repertoara u jeku sezone, iz koga sam izostavio sve ono Što je smatram manje interesantnim ti literarnom ili pozorišnom pogledu ili ono što još nisam video, kao Anujevog „Smetenjaka“, Žarijevog „Ibija“ ili Klođelovu „Satinsku cipelicu“, za koje pretpostavljam da u oba pogleda imaju izvesne vrednosti. Ali ne može se svuda stići, a ni sve obuhvatiti. Jer, kad se govori o najvećim vrednostima u uspesima pariskog pozorišta ove sezone, trebalo bi neizostavno govoriti i o pantomimama Marsela Marsoa i njegove trupe, a naročito o izvanrednom „Kaputu”, pantomimi postavljenoj

po Gogoljevoj pripoveci. Ali to je je= dan poseban problem o kome posebno treba i pisati. Isto tako, trebalo bi govoriti i o izvanrednim „prežiskim postavkama Žana Renoara i, naročito, Rejmona Ruloa nekih baleta za baletsku trupu Ljudmile „#Čerine; S druge strane, mada je pozorišna Sezona u jeku, ima još mnogo zanimljivih komađa koji će tek bili postavljeni. Uskoro počinje prikazivanje Vilijemsovog „Silaska Orfeja“ u adaptaciji i režiji Ruloa, sd Arleti i čuvenim baletskim igračem Babileom u glavnim ulogama. I, najzad, krajem marta „počinje sezonš „Pozorišta nacija“, sa 120 pretstava, 56 vaznih spektakla na 14 jezika. Među dramskim pozorištima ističu Se trupe Đina Červija iz Rima, Ingmara Bergmana iz Malmea i PuŠkinovo pozorište iz Lenjingrada koje će prikazati „Optimističku trageđiju“ od, Višnjevskog. Ove gođine Ce pored dramskih pozorišta učestvovati I mnoge opere — iz Berlina, Stokholma i Beograda (naši će davati „Kaću Kabanovu” i „Fausta”, koga Francuzi očekuju sa maročitim nestrpljenjem), a isto tako t niz Baletskih trupa, među kojima i trupd sa Haitija, iz Indije i sa Filipina. Ali o tome i onome št6 smo sadđ8š propustili drugom prilikom.

(U Parizu, sređinom marta)

Dragan M. JEREMIČ

KNJIŽEVNE NOVINE

NO E o