Književne novine

ISTO

RelJ:/A

I.POEŽ IJA

Zađutal dokomemtariste čini gotovo uvek jeđan smišljeni, una pred organizovani posao, ispumjavanje izvesnog prethodno predviđenog plana, Tako objektivni svet dopušta da njegovi tokovi budu režirani subjektivnim osećamjem u metnika i da osnovni mnjegov žŽivofnmi potencijal trpi simtetična odsbiranja i a priori zamišljenu strukturu, Gotovo od kad postoji film, postoji i ambicija čoveka da astamovi i registnmuje golu istimu aveta koji ga okružava, čijim au tentičmim otkucajima dođaće rW+m

ivoje osećanje, ideologiju i psiho-

iogiju, svoja potcrtavanja i stilizacije, U krvava ratna ždrela i na mosta istoriskih društvemih i ekonomskih promena, pred enigmatičnc finese mikroskopskih svetova i u zanesene prirodnjačke pohode šalje on wsvoje kamermane da bi jobio me samo sliku sveta kojeg šini već i sliku o tom svetu koje je on ravnopravni i neprikosnoveni tvorac. Već na početku ovog veka Barker iz Varvika ističe de" vizu Barker je svuda gde se mešto dašrena;r5dokazujuči time ne samo svoju-sopstvenu spremnost da zapoloži najznačajnije trenutke vremena kome prisustvuje, već i stal-

nu ambiciju filma da osluškuje i

pamti, beleži i čuva neprestani puls

života, autentično lice stvari a u

godini 1906 počinje da se odvija prva stalna kinematografska hroni-

ka vremena Pate-žurnal, Skromni,

tehničari i inventivni umetnici, slučajni dnevničari i pripremljemi reporteri počinju da sriču ovaj uvek, da iz efemernih, jednostavnih hronika pripremaju istoniju a iz malih vizuelnih beležaka sastavljaju svoju, nepomovljivu sliku sveta. Tendencjozna ideologija i reklamni zahtevi, naučna ispitivanja iradoznalost „istraživača potpomažu ovu akciju. Pilmska kamera postaje obavezni sastavmi deo putničkog prtljaga, naučnih instrumenata i ratničke opreme, stalni pratilac čovekovih podviga i svedok nje-

govog trijumfa, napora i stradamja.

Tako su sačuvami etnološki, etnografaski, socijalmi i humanitarni podaci o čovekovom životu na raznim geografskim wudaljenostima i pod paradoksalno različitim uslovima: filmovi Grirsonovi, PFlaettijevi i · Kavalkantijevi, Noćna pošta Bazila Rajta, Crne marame Bastaćeve, U semci magije Krste Škanate.

Taj dokumentarni poduhvat kome nema ravna u istoriji kinematografije postao je značajan i svoOjom drugom fazom koja je aUutentičnmosti ljudske drame masovnog umiranja pridođala epski, gotovo antički oblik i jednu mnovu prostornu dimenziju. Frenk Kapra se, zajedno sa svojim saradnicima među kojima su se nalazila samo izuzetna imena, umešao u Sstvarne tokove ratnih zbivanja i iz njih izvukao maksimum dramatike, tragičnog i heroičnog i tako načinio jednu svoju, ličnu priču o ljudima koji su nesvesno postalil junaci jedne povesti, On je razgrnuo Obične, banalne trenutke ovog sukoba, pronalazeći prave i suštastvene punktove i najdramatičnjje čvorove, izmenjo vremenski tok i usplahiremi ritam svoje pretstave o ratu načinjo osnovnim ritmom svojih filmova. On se tako urešao u neke tokove savremene istorije i time postao reditelj njemog zbivanja. On je od istinitosti različitih ratnih dokumenata Uzimao delove koji su mu se činili najubedljiviji, pronalazio u njihovoj neporečnoj autentičnosti Ono što je prevazilazilo svest da se to zaista odigralo i što je u sebi imalo nešto više od običnog podatka ogoljenog do strave, i od ta~

KNJIŽEVNE NOVINE

kvih đelova stvarao svoju sliku rata. On je tako postao stvaralac jednog sasvim movog, prečišćemog, režiranog događaja. Tako je postignuto sjajno jedinstvo u Rkome sitetični izraz pripovedača, njegova zaokupljenost semo osnovnim u događaju i autentično lice stvari koja se prikazuje, dobijaju podjednako važna mesta.

Materijali koji danas, na Krajl četvrtine decenije neprekidne #italnosti Saveza komunista Jugoslavije stoje pred {#fimmskim rediteljem, ne prestaju da pokazuju svoja dvoguba značenja, svoje protivrečne mogućmosti. Dragoceni fotosi iskopani iz duboke konspirativnosti nekog zida, požuteli leci pronađeni u ijstovičarskoj alojevditosti kakvog arhiva, slučajne fotografije i namernji, neustrašivo „maćčinjemi snimci kakvog kivavog, usplahirenog i neponovljivog trenutka, neprijateljske hronike i prvi Žžurmali naše stvarnosti, nepresušno sU izvorište stalnog jeđinstva dokumenta i kreacije, realnog i metaforičnog, istorije i poezije. Ova hromika jednog gigantskog društvenog kretanja, ovaj mučno sastavljami mozaik jedme borbe, već u svojim osnovnim jedinicama, wu „svojim samostalnim sekvencama i autohtonim kadrovima. krije sopstvenu dramaturgiju, celovito osećanje tragičnog, posebnu simboliku. Rezultat samo sačuvanih pogleda na neki događaj, slika samo ponekih bitmih i određujućih istoriskih punktova i množine sitnijih, „slučajno zabeležemih trenutaka, mepoznatih heroja i jednog uopštenog stanja stvari, taj vizuelni fomd revolucije kolikim samo spoljnim uslovljenostima, izvršio je još u toku Vremena koje je obeležavao, prvobitni posao sinteze i jednu hiperboJičnu radmju. Mali, slučajno zapažemi i gotovo nepoznati junaci poklomili su svoja lica istoriji 'Uporedo sa najznačajnijim organizatorima mjihovc borbe a gepizodna uloga neke jednostavne akcije, sivan ma i veoma Karakterističam pokret neke ličnosti, živopisan detalj kakvog događaja kome jenemoguće odrediti najtačniji vremenski i lokalni okvir ušli su u prvi plan jedne istorije, Tako se još jednom ispoljio. demokratični, opšteljudski duh filmske umetnosti koja je sama pronalazila svoje heroje i u materijama često otetim iz meprijateljskih ruku ipročitavala blistave pođatke o njihovom junaštvu, Što je sve, u ovoj Prilici mašlo sinhronizaciju sa opštim humanističkim “gopredeljenjem revolucije čiji tokovi su bili čuvani i beleženi sredstvima filma. To prvobitmo odabiranje izvršeno impe+rativom „vremema i majrazličitijih mogućnosti koje su uslovljavale da li će ili neće nekakav „presudam trenutak maći svoju vizuelnu Dpotvrđu ma fotografskoj ploči ili filmskoj traci, značilo je anticipaciju posla sinteze koji će današnji reditelj imati da izvrši stvarajući svoju priču o tom vrememu. Tako će onih nekoliko filmova koji se U ovom času bave junačkom istorijom našeg Saveza komumista značiti me samo neminovnu potvrđu te istorije, nego će, sastavljeni iz bezbroj sitnih detalja ove gigamtske upornosti, doneti svoj sopstveni Ugao i specifično osvetljayanje, a ukupnost ovog poduhvata činiće, kao 'i u toliko ranijih slučajeva, jedan sintetičan, poetičan i tragičan aspekt ovog junačkog pe-

loda.

TIH Bora ĆOSIĆ

INOSTRANE TEME

U JEKU PARISKE. POZORIŠNE SEZONE

Pariz je najpozorišniji građ Mi svetu, grad koji ima 55 stalnih pozorišta, dok ih Njujork ima 29, Lonđon 23, a Berlin samo 15, Ali problemi pariskih pozorišta su skoro isti kao i problemi drugih pozorišta u svetu, od kojih se sigurno najteže rešava materijalni problem, Direktori pariskih pozorišnih sala iznajmljuju svoje sale pozorišnim trupama koje, prigodno sastavljene, pripremaju izvestan komad. 1 sve zavisi od proračuna kako će reagovati publika. Jeđan komad može dg igra samo mesec ili dva meseca kao „Neđeljno dete“ kojim je čuveni glumac Pjer Braser nastavio svoju zanemarenu spisateljsku karijeru, a može da gura i pet gođina kao „Ljubav četiri pukovnika“ od drugog glumca Pitera Justinova, A. kad jedna stvar ne iđe kako treba, skide se sa programa, glumci ponovo Čekaju na angažman, a sala se izdaje onima koji ponovo startuju. Značajna imena francuske scene obično ne čekaju dugo na angažman, ali to nije pravilo: i najbolji od njih ponekad čekaju — gođinama. Tako je Madlen Robinson slomio nogu dok je igrala „Dobru večeru“ i na njeno mesto je odmah pozvana Mari Bel ali čim je ozđravila dobila je veliku ulogu u komađu „Kopija gospođe Opik", dok je Pjer Blanšar čekao nekoliko godina da ga Kami angažuje za svoje „Opsednute“. Zato je ipak sreća igrati u jednom komadu koji dugo ostaje na sceni i uvek ima publike.

Tako se pozorišni život u Parizu kreće u začaranom krugu: ljudi koji su odlučili da svoj život posvete pozorišnoj umetnosti, moraju da se povode za ukusom publike da bi mogli da žive, Naravno, izuzimaju se oni koji su zbrinuti u pozorištima sa stalnim državnim dotacijama, kao što su Francuska komedija (dve sale, Luksemburg i Rišelje) i Narodno nacionalno pozorište. Ali, pomalo paradoksalno, ova pozorišta koja s ohzirom na svoje materijalne mogućnosti mogu da daju i nešto što ne odgovara trenutnom ukusu publike, teško se odlučuju na smelosti, na. otkrića novih pisaca i kOmađa, na novi stil. Ostala pozorišta, odnosno pozorišne ekipe, koje država takođe pomaže određenom sumom novaca za određeni komad, razvijaju svoju delatnost u dva pravca: s jedne strane, tačno je, igraju bulevarske komedije, erotične drame ili slađunjave melodrame, ali isto tako daju savremenu dramu

drugih naroda, prvi pružaju FURU novim piscima i uvek iznova traže novi stil za njih. No ukus publike je vrhovni zakonođavac i verovatno zato ove sezone u pštiskom pozorišnom repertoaru nema antičke drame, nema. Šekspira, Strindberga, Ibzena, Pirandela, Čehova, Gorkog, Hauptmana, Šoa i Žirodua — da pomenem samo one pisce bez kojih je skoro nezamišljiv i repertoar manjih pozorišnih centara. To je, međutim, normalno kad se zna da najveći finansiski uspeh donose tipični bulevarski pisci Anđre Rusen, Marsel Ašar i PFelisjen Marso, od kojih su prva dvojica članovi kluba pisaca čiji su komađi premašili 1000 uzastopnih pretstava, a treći će im se uskoro priključiti,

Ipak, pariski repertoar ove SeZOne je toliko raznovrstan da svako može da nađe niz komada koji odgovaraju njegovom kriterijumu ili ukusu: svako može đa bira od „Marijane“ jednog s.coro zaboravljenog francuskog pisca Tristana Lermita ili Kornejevog „Sida“ do najnovijeg Anujevog komađa „Smetenjak“ ili Joeneskove prve velike drame „Ubica bez' nagrade“. Ako se pak radi o čuvenim ređiteljima može da bira između Kamija koji je postavio svoju dramatizaciju „Nečistih sila“ od Dostojevskog, Žana-Luja Baroa koji je režirao Ofenbahovu operetlu „Pariski život“, Mišela Vitolđa Koji je za svoju režiju „Dvanaest gnevnih ljuđi“ dobio nagradu Dominik za najbolje režiranu pretstavu U ovoj sezoni ili Renea Klera koji ie pristao da režira „Miseovu dramu „Sa ljubavlju se nije šaliti“. Ako se pak vri izboru još i rukovodite željom da vidite sve čuvene glumce koji igraju po pariskim pozorištima, onđa ćete gledati skoro sve komađe, jer je raspodela čuvenih glumaca izvršena po skoro nepogrešnom ključu: u svakom. komadu igra bar jedan od njih, a ponegde ih ima i čitava pregršt, kao u trupi Reno—Naro, gde pored šefova tirupe možete viđeti Sizi Deler, Simon Valere, Žana Paređesa, Žana Desajia ili u Narođnom nacionalnom pozorištu, gde možete viđeti Žana Vilara, Mariju Kazares, Žerara PFilipa, Sizanu Flon, Ženevjevu Paž, Žorža Vilsona.

Praveći jeđan izbor iz ovih mnogobrojnih komađa po važnosti dela, pisaca i režije, mislim da moram na prvo mesto da stavim dramatizaciju „Nečistih sila“ koju je Kami sam režirao na sceni koja nosi ime

LORAM TERZIJEV I NIKOL BEZRIMON U T,ORKINOJ DRAMI »KAD BUDE PROŠLO PET GODINA

. scepe Stavroginove

obnovitelja francuskog pozorišta! Ahtoana, Prirodno je da ono Što učini mlađi francuski dobitnik Nobelove nagrade za Francuze mora da bude vrlo interesantno, a za strance vrlo atraktivno. Utoliko pre što je Kami u vezi sa OvOm dramatizacijom, „otkrivajući da je Dostojevski ođuvek bio njegov učitelj i đa on sledi njegov primer u borbi protiv nihilizma, otkrio još jasnije svoj iđeološki stav. Tomas Man je pisao da su „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Braća Karamazovi“ i „Nečiste sile“ „kolosalne drame, skoro potpuno scenski komponova~– ne“. Kami je to, isto tako, osećao, godinama mislio na ovu dramatizaciju i najzad je ostvario SsvOj san. Njegova ideja je bila da Dostojevskog malo racionalizuje, Umeri. smiri. IT u tome je potpuno uspeo, ali niko mije ni mogao VcCrovati da time u izvesnom smislu Dostojevski neće izgubiti: bilo je nemoguće u jednoj drami koja traje samo tri i po sata reći sve ono što je Dostojevski rekao u svom roma-– nu. Ali dramatizacija je sasvim uspela u pozorišnom smislu, ona teče vrlo prirodno i čitavim svojim tokom drži gledaoca. Izvesna skraćenja su bila nužna i Kami je s razlogom izbacio ličnost MKaramziha, ustvari parođiju Turgenjeva, ali je zato Ubacio Stavroginovu ispovest. koja nije štampana u ranijim izdanjima „Nečistih sila“, Nažalost, nijc mogao da izbegne pripoveđača Gvrigorjeva, Koji između slika ispred zavese objašnjava šta se desilo u međuvremenu od jedne do druge slike.

Ono što je u samoj pretstavi najinteresantnije, to je Kamijeva režija. Kami je okupio odličnu ekipu glumaca u kojoj se ističu Pjer Blanšar, Tanja Balašova, Mišel Buke, Pjer Vanek i Katarina Selers, koja je napustila Baroa i veliku ulogu u „Satinskoj cipelici“ da bi igral kljastu i Muckastu Mariju Lebjatkinu. U takvoj ekipi Rože Blenm, poznati reditelj i glumac Beketovih komada, mogao je da igra samo skoro beznačajnu ulogu episkopa Tihona. Održano je 180 proba, koje su se Često završavale u pot ujutru. i ekipa u kojoj je najpre samo režiser razumevao Dostojevskog uspela je da umnogome uđe u duh ruske sredine 1870-tih godina i u misao Dostojevskog. Kami se pokazao dobrim znalcem scemskih zakona: njegova mizansecena je nGpogrešna i čitava pretstava je na izvanrednoj visini, izuzev jednog pada, koji je bio obeležen i neuspe-

„ lim dekorom inače vrlo sposobnog

crtača dekora i kostima Mejoa ispovesti. Uopšte, Stavrogin Pjera Vaneka je bio najslabija tačka prctstave, jer je tu ličnost nemoguće otelotvoriti. Najviše gwlumačko dostiqnuće je postigao genijalni Mišel Buke, koji je u ulozi Petra Verhovenskog zasenjivao ne samo svoj uzor u drami Stavrogina, nego i sve druge glumce, stvarajući od pretstave svoju. ličnu egzibiciju u kojoj je sve bilo savršeno: glas, gest, kretenje, nenametljivost i nesavladliivo zračenje koje je apsolutno osvojio publiku. Druga velika uloga je bila uloga Stepana Verhovenskog koju je

| igrao Pjer Blanšar, takođe muaajstralno ali malo uzđržanije: scena”

na samrti kada je roptao a glas mu se čuo do poslednjeg ugla sale, za mene Ćo ostati isto tako nezaboravna, Žan Vilar je u Narodnom nma8acionalnom pozorištu postigao veliki uspeh bretstavom na kojoj prika= zuje dva manja komada: Židovog

· „Pdipa“ i iedmočinku Prospera Me-

rimea „Kola Sv. Pričešća“. U pretstavi se divno uklapaju, uprkos svoj

PISMO IZ, PARIZA

razlici, klasični i stilizovani „Edip'.

i romantična „komedija Merimeća; Žid je svojim delom nastojao 58mQ da načini jednu varijaciju na Edipovu temu, želeći da pokaže COvekovu moralnu nadmoć nad uđesom i neprihvatanje religioznog rešenja oličenog u slepom starcu Tireziji: U jednom lepo stilizovanom dekoru, Vilar je uspeo da opipljivo pret+ stavi Žiđovu misao o čovekovo) slo» bodi da uprkos svakoj pređodrcdcnosii izabere svoju sudbinu, naglašavajući čuveni Edipov gOoVOr O Coveku kao jedinom rešenju Svih problema života. Posle ove ozbiljne, lucidne i smirene drame, datc UZvišenim i širokim potezima, Meri“ meov komad je izgledao još edgžZotičnije, još uznemirenije i još rninucioznije. I ne samo da je ođagn5o sve sumnje u aktueMmu vrednost Mefrimcovog „Pozorišta Klare Gazul“, nego Je uspeo da publici pruži jedno veliko umetničko zadovoljstvo. Ova komeđija karaktera i situacije je jedna vrlo tanana studija u kojoj se prepliću razna osećanja, ljubavi, ljubomore, gneva, i raznih situacija, ogovaranja, Rkoketovanj3, ulagivanja. Igrana od dobre ekipe, ona se pretvorila u jedan brio pun svetlosti i boja. Žorž Vilson Kao vice-kralj bio je izvanredan po lakoči i nedvosmislenosti kojom je pokazivao raskol između svojih osećanja i svojih reči, ali trijumf je pripao Mariji Kazares. Ova uvek samo osrednja glumica na filmu, na sceni je dala jeđan tako plastiča!, tako prirođan, tako neodoljiv li kokete Perikol, koja uspeva da izmami zlatom optočena kola vicekralja, da na njima ode na pričešće i tamo očara i samog biskupa koji bi trebalo da Štiiti moral, da je svako zanemeo i očima i ušima grabio sve ono što je ona nešteđimice ddvala od svog glasa, prijatnog glasa, savršene dilcije, briljantnih gocStova i ijupkih pokreta.

Miseov komad „Sa ljubavlju o nije šaliti“ ustvari je treći Miseov komad koji je ove sezone postavilo na svoj repertoar Narodno nacionalno pozorište, a poti Miseov Komađ koji se ove sezone mogao Vi~

'deti u Parizu, što je previše za

ovog ne velikog dramatičarae. Posebnji interes za ovu pretstavu, mcđutim, ne leži u vrednosti komada, koji je Mise završio neposredno posle svoje avanture sa Žorž Sandovom, nego u činjenici da sc pozorišne režije ovog komada prihva– tio prvi put u svom životu slavni filmski režiser Rene Kler, Ali Da može se reći da se Kler proslay:o svojom prvom pozorišnom režijom. Bilo je teško rešiti problem brzog smenjivanja više scena, a Kler ga je rešio promenom pozađinskog de= kora u vidu niza zavesa koje su s9•

naizmenično spuštale i dizale ij ko“

je je koloristički izvanredno nasii=

kao poznati slikar Eduar Pinjon. U ·

prvoj polovini komada Kler je nam

šao mnogo poetsko-humorističkih akcenata u liku Gospođe Pliš i, na ročito u likovima učitelja Blazijusa i sveštenika Bridena, koji su se gložili oko Baronove trpeze. Ali Misc~

ov komad nije samo laka komedija, ~

nego se iznenada pretvara u dramu:

ljubavna igrs Perdikana i Kamile,

koji ne žele da jedno drugom pri-

znaju da se vole, dovodi do toga dd

se seljančica Rozeta, razočarana +

pomalo osramočena u očima svojih.

seljaka svojim odnosom prema Per=dikanu, ubija. Rene Kler pije usped

da reši oroblom promene žara | U drugoj polovini komađa se poetsko~ ·

humoristička atmosfera izgubila < da joj reditelj nije našao zamene, Usto, i nosilac glavne ženske ulog Sizan PFlon nije bila ni svojom: po javom ni svojim wlasom noogodnd da igra romantičnu junakimju Ka:

Nastavak na 16 etrani

gi}