Književne novine

O O O II TS S UO O A O OKA A AES AA A IAA “ORGANI

Gostova

nje pozorišta

„Oo:1. DD 2 NV I_K

Majkl Bentol, reditelj pozorišta Old .Vik, koncipirao je pretstavu „Hamleta” na starinski i. romanličarski način. Anadtol Frans rekao je jednom: „Dopustite mi da vam, povodom „Hamleta”, govorim o sebi”, i diskretno naglasio da beskrajna sugestivnost tog dela potiče iz spontane potrebe koju imamo, dok čitamo ili gledamo komad, da projiciramo u mračnu dubinu tragedije svoj prilagođeni ideal lepote ili nasušnu poiragu za smislom postojanja. Svaka interpretacija „Hamleta” tako sagledana ima opravdanja, jer pretstavlja akt suštinskog potvrđivanja umetnikove ličnosti u ogledalu Šekspirova dela.

Ali upotrebljeni epiteti obavezuju nas da damo potpuniju analizu pretstave. Okvir zbivanju obrazoz vala je neka imaginarna dvorska sredina XIX stoleća: reditelj Jje nagovestio ambijent jednostavnim. scenograiskim rešenjem, u kome su najvažniju ulogu imale dve Ogromne kraljevske fotelje; u istom cilju poslužili su i stereotipni viktorijanski kostimi a marocito način ophodenja ličnosti, koji je neodoljivo potsećao na manire aristokratije onog vremena. No scenski okviri stvarali su samo meku vrstu neutralne pozadine zbivanja, dok je suštinu rediteljeve koncepcije odredila „težnja da se celokupna akcija drame prikupi, i prelomi u Hamletu, koji je zamišljen ao sentimentalan sanjar, kao neurotičar opsednut strasnim izmišljanjima i vizijama., Reditelj je očigledno. težio romantičarskoj subjektsvizaciji dramske akcije i uklopio Hamletovu istoriju u trađicionalističku shemu: do kraja trećeg čina Hamlet se gubio u zamršenoj mreži privida i stvarnosti, koji zlokommo odjekuju u mjegovoj mesečarskoj duši; ispoljavao je dvojstvo prirode raspete između preosetljive imaginacije i neodlučne volje. Od časa kad se konačno uverio u Klaudijevu krivicu stekao je mističan mir, uslovljen saznavanjem svoje više ctičke opredeljenosti. Drama se u tom itrenutku zgusnula i potekla ubrzano. Pretstava je, dakle, ulančano slikala razvoj i logiku jednog osećanja, Što se odavno smatra bitnom karakteristikom romamtičarskog postupka. Ali takva iterpretacijanije uzgbudivala kri „u imteligencijuepablike, jer je propuštala da otkrije dublji smisao Hamličtove tragedije ili ncko mpotpunije jedinstvo u strukturi komada, koji se prazvija sukcesivnim smenjivanjem analognih situacija. ;

Inače, režija se usreisredila na funkcionalno tumačenje teksta i rediteljev postupak odlikovala je jednostavna racionalnost. U središtu zbivanja nalazili su se čovek i ljudski odnosi. Ta koncepcija “otkrila se na jedinstven načim u sceni Klaudijeve molitve: kralj kleči ma proscenijumu; Hamlet se prikrada iz dubine pozornice istaije iza. Klaudijevih leđa. Jedan čovek kleči ruku podignutih nebu i grči se u strahu; drugi vitla ma– čem dok mu dušu muče mulna predosećanja, ironija i želja za Osvetom. Dva tela i dve svesti na-

laze se u neposrednoj blizini i očekujemo fizički sudar, ali wnutrašnji monolog ličnosti je toliko intensivan da oni uskoro postaju otsutni duhom i ne primećuju jedan drugog. U toj sceni nema fizičke akcije, nema grubih trikova, nema scenografije: prisutni su samo dva ljudska bića, unutrašnji konflikt i reči pune poezije, ustvari tri večita suštinska sadržaja drame. No reditelj se povremeno služio i simboličnim rešenjima, koja su upotpunjavala gledaočev doživljaj. Tako je posle scene sa glumcima Klaudđijev dvor nenadno iščilio a Hamlet se našao na goloj crnoj pozornici, okružen mrakom konačnog saznanja o očevoj smruii. Dođajmo još tri važna elementa pretstave:' izvrsnu dikciju, smisao za kolektivnu glumu i uprošćen mizansem, koji je omogućio brzo,

logično smenjivanje mnogobrojnih pojava Šekspirove drame.

U Hamletu Džona Nevila otkrili smo ispod baroovske maske uz'urkanu dušu čoveka bolesno zao-

kupljenog večitim temama života:

pravdom, istinom i ljubavlju. Ostvarujući jednog retko osetljivog Hamleta, Nevil se prvenstveno služio muzičkim uobličavanjem govorne fraze i neočekivanim ali opravdanim promenama u tempu i raspoloženju. Međutim, u monolozima neđostajalo mu je više istimske strasti i misaone dubine.

Džudi Denč, kao Ofelija, postigla je finu ravnotežu između strasti i dirljive naivnosti mlađe devojke, ali u scenama prei ludilo nedostajalo joj je mešto intuitivne vidovitosti, koja obeležava važan stepen u razvoju Ofelije. ı

% XX

· DRAMATIZACIJA „IZLETA U NEBO“

Povodom dramatizacije »izleta u mebo« ne želim da podrobmije govorim o literarnim osobinama romana Grozdane Olnjić; šta više, ne zanima me ni da li njeno dele verno slika našu sredinu i prilike, ili #Že možda samo inspirisano snažnim ulicajem jedne književue mode. Ako usvojimo i tu drugu mogucnost, osclićemo da »izlet u nebo« manifestuje piščevu suštinsku potrebu za identifikovanjem sa shvatanjima, moralom i životnim slilom mlade gemeracije, prožete kultom racionalnog prilaženja životu, i naslutćemo mo žda u tome težnju da se izrazi neka apsolutna wniverzalna savremenost. Priznajmo zato (uz sve rezerve koje mameće Wlančan književni ukus) da »izlet m nebo« bar donekle slika onu gorku ciničnu pobudu mladih protiv šuplje patetike običnih trivijalnosu živola i islorije.

Izgleda mi, dakle, da je bino pitanje: da li scemski prikaz romana karakterišu slične osobine? Prilagodavajaći »Izlet u mebo« za scenmsko izvodenje, reditelj Milenko Maričić nije nastojao da pretoči romam u klasičnu dramu, već se zadovoljio da nizom sceuskih fragmenata naslika široku pamoramu mladosti opsednut · raynodužnošću i čudnom frigidnom sensualnošću. Ali kako centralna akcija romana donosi kontnuiranu, psihološki amaliziranu, ispovest glavme jmnakinje, Maričić se našao pred mepremoslivim teškoćama: glavna ličmost dramalizacijc ispoljavala je tokom drame jedan viši stepen svest o svojoj. sudbini šio nije bilo opravdano „situacijama i okolnostima u kojima se nalazi Minja (po pravilu io su bili beznačajni irenuci svakodnevnog. života, u kojima sc ne go“ vori meprirodno nadabnuto e suštinskim problemima ličnosti i generacije). Oz to, da bi potkrepio rezonovanje glavne jumakinje, Maričić ic većinu odmosa zamislio u vidu ogoljemih shema, ali se lako samo još

#0,

reljefnije ispoljila Minjina beživotna deklarativnost i maivna sentimentalnost (koje se slute i u romanu).. Maričićevoj dramalizaciji otkrili smo još jedan nesklad, Dramatizacija »izleta u mnebo« ima veliku spoljnu dinamičnost (obilje epizoda, retrospekcija i sl.), ali upravo ta osobina isliče izuzetnu unuirašnju slatičnosti dela. Naime, gledalac vec na početku uoči mekoliko psiholoških i etičkih koordinata Minjinih, no 'kasnije ne uspeva da oikrije dublju, složeniju razvojnu liniju komada jer se drama neprestano razvija u različitfim pravcima (gledalac se uglaynom koleba da li.da.shvati delo kao

VLADIMIR, VELIČKOVI

nosli, ili kao dramu uznemirehe 5a“

vesti). Maričić je imao više uspeha · kao reditelj. Pod niegovim vođstvom

glumci su ostvarili zanimljivu galeriju tipova i ispoljili sposobnost da plastičnim gestovima ili pokretima ne” očekivano zgusnu almosleru i ožive dobro poznati svet bučnih, bezrazložno veselih igranki, senovitih skrivenib mesla na dumavskim adama, iužnih studentskih predgrada... |

Radmila Radovanović-Andrić pronašla ije diskrelan izraz za Minjinu užarenu ispovest i akutnu svesnost: ispod Minjinih osnovnih osobina, ko» ije se mogu tek uslovno prihvatiti, otkrila je tople malete života i sugerirala nam “da ravnodušnost ustvari prikriva napeto unutrašnje Iraganje

za smislom, a frigidna pristupanja .

ljubavnim odnosima ustreplalu čežniu za pravom ljubavi. · Bosiljka Boci, kao Majka, dočarala je sa svega nekoliko. gestova ı verbalnih nijansi daleku atmosferu Minjinog detinjstva, toliko važnog Za njeno konačno sazrevanje. wU mirnmoi prirodnosti Vere, koju je igrala Renata Ulmanski, nazreli smo racionalan | „humanizam ličnosti duboko ukorenjene u realan život. Ratislav Jović, kao Nebojša, impresionirao mas je divnom · nezlobivom vedrinom, a Voja Mirić, koji ic igrao Nenada, plemenitom sugeslivnošću koja je zračila iz svakog, gesta ili reči, Man kj Zbivanje se odigravalo u iedđno=

stavnom dekoru geometrijskih linija

“.

ciju projekcije, , i Viadinir" STAMENKOVIĆ

su pozadinu obrazovale filmske

„PODRUM

Da li da. preskačim razum

Neka svi gresi padnu na moju dušu Neka mi nađ glavom u jedan glas svi psi zaurlaju,

na zatim kose pokidaju

Evo đolazi i drugo leto

a ja se dyoumim:

Da li da preskočim razum,

Ili da preletim nebo,

Sveta MARINKOVIĆ

dramu tragične delerminisanosti lič- „a

—. IT :

Režiser, forma i sadržina njegovog bosla

Pošto je progledao i stao na noge, naučio da misli i mašta, film je mogao da baci pogled u stranu i đa od svog tvorca zahteva odgovor na pitanje kako je stvoren. Kojim dakle sredstvima taj Ferdinand Zeka ili Abel Gans, Divivije ili Mineli obrazuje svoju priču i na koji način svako njegovo delo. postaje obrazac njegovog duha, temperamenta i mentaliteta? Štal se krije u onom jednostavnom pokretu ruke koji upućuje kameru na glumca a glumcu određuje put kojim će prići pred kameru? Gde je ono što čini bitni trenutak ređiteljeve. direkcije, kakve oblike! zauzima ovo dirigovanje?

Ono što Čini suštinu, smisao i pravac redđiteljskog posla tokom: kinematografske istorije evidentno: se ispoljavalo u dva pravca, sistematski se polarizovalo oko dve ekstremne mogućnosti. Stvari koje su mekog reditelja obeležavale velikim, uvek su u sebi krile jedno. od ' ovih opredeljenja. U prvom ređu stoje oni kojima pripada slava, sjajni poslenici, invenživni ·novatori i genijalni pronalazači koji su imali da određe ne

"samo ·'ono što će se na bioskopskom platnu videti „već su svojim:

divnim obrtima· morali da ostvare oblike koji će ove sadržaje moći najtačnije, „najistinitije i najpo-i etičnije da prenesu do čovekovog oka. To· je. iziskivalo znatno 'više truda: i pronalazačkog dara no Što 'bi u prvom trenutku moglo daiz-

· gleda i ovaj neprekidni posao. oka

oblikovanja filmskog "jezika koji nije prestao ni do današnjeg dana čini osnovu vitalnosti, nezamenljivosti i stalnog rasta 'ove~ 'jedinstvene umetnosti. Da bi se jedan filmovani događaj Učinio jasnim, čitkim i shvatljivim začuđenoj svesti prvog filmskog gledaoca, bilo je potrebno da se vidovitošću izvesnog broja izuzetnih imena sačini jedna opšta akcija ravna milenijima dugom periodu čovekovoj savladavanja | pismenosti. Onako kako je moralo da se·diluvijalnom našem pretku otkriva slovo po

slovo azbuke koja' će ga docnije odvesti do čuđesnih značemja,

Eneide i Hamleta, Izgubljenog raja i Ulisa, tako je nekolikim uslovnostima filmovane slike imav đa se stvori hijeroglif kinematografije „njegova vizuelna abeceda., njegov izražajni alfavit. To je bio jeđan strukturalni posao ali ovaj je značio ne” samo organizovanje rečitosti i konciznosti slike, već i obrazovanje oblika gledanja. To ie značilo stveranje - izvesnog broja uslovnosti i šifri, koje će u qledaočevoj svesti omogućiti savlađavanje filmske priče onako kako struktura rečenice čini razumljivim tok izvesnog teksta. Zato se s pravom može reći da su OVi majstori. ispisivali osnovne tokove filma i da su svojim pronalazaŠtvom „adređivali njegove bitne granične vrednosti i okvire. Melije je mavikao gledaoca na nemoguće, Kolinz ga je učinio viđovitim, Porter mu je omogućio „vremensku koorđinaciju, Grifit mu sugerirao detaljisami suštinu slike, Ajzen-

„njihov osnovni napor

štajn mu obezbedio bogatsivo 880 cijacija: i pređimenzioniranost Vida, Gans mu pređočio lepotu i moč pokreta, Drejer i Vels ocrtali ul mu svet iz nekih novih : nezami. slivih uglova, Sjoberg mu je obra tio pažnju na jedan novi vremen ski obrt, Barđem i Kurosava doprineli su njegovoj moetafizici., pregnantnosti i monumentalnost,i njegovih vizija. Oni su svako na svoj način i svako u svom vremćnu činili pravu suštinu filma, nje govu čistu jezičku i rečeničnu liniju, njegov formalni kostur i kr< votok. Oni su pričali divnc, Svemoguće i uzbudljive priče al ležao je U pripitomljavanju čovekovog vida i svesti na načine kojima su mu tic! priče bile pripoveđane: Na drugoj strani nalazi se veliki” broj divnih pesnika i genijalnih hroničara, čitav niz sjajnih, film skih romansijera i dramatičara, koji su u filmu videli mogućčnosi za svoju muoetaforičnost, svoju Satiru· ili istinu, za ispoljavanje svod shvatanja i slike sveta. Oni pol pravilu ne gube mnogo vremenal oko načina na koji obrazuju svOj kadar i njihova suštinska ambicijai je u tome da taj kađar ispuno maksimalno svojom humanošću, i: ronijom i svojim potekstnim značenjima. Za dzbudljive sadržaje Viktorina Žasea, za divnu poozijui Čaplinovu, za „metaforičnost Pat Salivena, Diznija i ostalih sjajnih crtača, za crnu poetičnost Karne-

ovu, dramaturgiju Vajlera i ČOvVO-

'koljubive sadržaje De Sike, nije od bitne važnosti način na Koji sa njihova priča oblikuje, ali im se čini presudnim da svaki trenutalj njenog proticanja buđe obojen ka rakterističnom atmosferom, duhom ili tendencijom. · Stvataoci ljupkih komedija iz Iling studija prvenstvenu pažnju obraćaju na sadržaje svOjih blistavih izopačavanja a Nismo mz anđeli Majkla Kertiza svoj bitny3 uspeh pronalazi u nesvakiđašnjeni duhu · i jednom Karakterističnonu moralu svoje priče. Tako bi se či. tav ovaj rediteljski tok mogao Uuslovno označiti posrednim, već i zbog toga što postojeće oblike i strukture jedne umetnosti shvata| prvenstveno oružjem za ispoljavanje svojih literarnih, filozofskih, ideoloških i humanističkih ideja. Pogrešno bi bilo, međutim, ovu

opštu karakteristiku shvatiti zna“ kom njihovog gostovanja u done? nu kinematografije. Njihovo 'Stvadı

ralaštvo poklonilo je filmu divne unutrašnje, posredne i poetske vrednosti a njihova ličerarmost u mnogome je potpomogla <scćanja kinematografske autentičnosti i uverljivosti sedme umetnosti. Film je jedna jedinstvena, celo vita i neđeljiva pojava, on živi i traje ukupnošću mnogih opredcljenja, velikih pronalazaka i mirnih tokova, poezije i šarlatanstva. i veliki broj svojih najsvetlijih trenutaka đuguje upravo ovoj svojoj dijalektičnosti. Zato moraju izglcdati smešnim i neupućenim oni prigovori koji su iz nekih uskih ideoloških okulara bivali upućivoni Nastavak na 10 strani , :

ću možda zbilja da slikam.

ništa postići ako počnem opet đa mu pričam o bregu. Ali pošto proslo ne mogu da podnosim njegovi nadmenost, na bitanje gde idem, kažem mu: »Kod strica Nidđže«. »Sta tražiš tamo?« pila me on. Sad će on videti, mislim u sSscbi, i kažem mu: »Idem da mi da aparate »Aparat!e — čudi se on. »Što se čudđišx, odgovaram mu. »Daće mi 88. Ttekao sam fati, tata je zamolio strica Nidžu da zađovolii moju želju i on se bez reči složio. Kako ne bih ga dao» svome bratancu, rekao je ftati. I eto“. kažem ja Borisu očekujući da pukne od zlobe, TI om zbilja puca, viđim ja Što, samo se drži. Pita me: »A “ta ćeš s njim da Yadiš?« Čudim se' njegovoj gluposti: »Pa zna se, slikaću“, wA 'Rkoga?«+ — pita on. »Pa ako hoćeš mogu i tebe da slikam«, odgovaWam mu i gledam ga kako je gotov da mi se potsmehne, -ali ne da mu strah od toša da »Jel to istina?« pita me. Na ovo pitanjc mu uopšte i nc odgovaram. O »Slušaj, kaže mi, da dodem i ja s ftobom?« vidim da hoće da se uveri svojim očima i prosto mi dolazi da mu jednom bsovkom doteram pamet U glavu, ali ipak uzdržavam se. »Pa dođi ako baš hoćeš«, kažem mu velikodušno. Idemo tako ulicom naviše, Njemu je nezgodno pored mene,.a ja osećam prijatno golicanje nadmoći i prosto od sreće nemam šta da mu kažem. Na kraju Borić me pita: »A da li će trebati da se bplati?« »Zašta?« pitam ga praveći se kao da ne shvatam, »Pa za slikanjec!« »Ih, kažem mu širokogruđo. pa zar ću od tebe da uzmem pare! Zašto smo drugovi onda!« kažem mu tako i lepo vidim da sam ga Sasvim dotukao, i da mi više nikada meće reči da sam mali i nizašta kad ga budem molio da me primi u. igru ıli podeve kad idu „negde daleko. »Ako hoćeš ja ću ti platiti — kaže on.

Odjednom mi nešto pade na pa mama ıckla da ove godimce za Us voljno jaja, jer su nam kokoške pocrkale. »MKako ćemo pred svet da jzađemo za praznik, ne zžnamć, rekla je mana i još dodala: »Bar' da imamo novaca pa da kupimo«. Baš sc radujem šio sam se setio na ovo. Sada ću ja da urađim nešto što će tatu 1 obradovati ı naterati a bolje misli o meni! 1 onda zaustavljajući se kažem Borisu: »Slušaj da ti kažem, Za Slike ti meni ne treba ništa da platiš. Rekao sam ti — drugovi smo. Ali za izradu,..« »!Oćel. mnogo ftrebati?« pita Boris ponizno. »Stric Nidža uzima po deset jaja, h za tebe, pet do šest biće dosta“. »Ih, Veselo uzvikuje.

met: Neki dan je krs nemamo, do-

KNJIŽEVNE NOVINE

n zastaje. .

Boris, za toliko ću da nađem. Pa da iđem, a?« »Idi+ — kažem mu. »Dobro, ali gde ću da te nađem, jer hoću mene prvog da slikaš«. »Lako je za io« — odgovaram mu. Iz straha da će se neko pre njega slikati, koleba se, i opet me pita: »Pa da idem?« »Pa idi kad ti kažem. Ne brini se«. Na kraju krajeva. odlazi. Dovikujem mu da usput kaže i drugoj deci koja hoće da se slikaju. »Neka ponesu po desetak jaja i da dođu:«. i i

Već sam blizu kuće strica Nidže, no ko za baksuz, iskrsnu ispred menc deda Najda, sed „starčić sa najtanjim i najdužim nogama na svetu. Ovaj susret razbi sva moja sanjarenja. Hteo sam nekako da se izvučem da me ne primeti, jer me je jednom uhvatio na njihovoj jabuci, pa me sada svuda proganja. Ali bilo Je kasno. Da bežim nazad nije mi dozvoljavao ponos i, onda sam prošao porćd njega gledajući nešto na drugoj strani. Ali on, pakosnik ne izdrža da me ne zakači. — Opet u fađu je P? — podviknu mi i zapreti štapom. Brzo mu pobegoh ne uzvraćajući mu ništa jer sam se još uvek plašio da ne kaže tati,

Išao sam tako i dalje, prema stričevoj kući i bilo mi je krivo što me jc deda Najda onda uhvatio i što će me tata ubiti ako dozna. A najviše se eto ljutim na tatu,'zato što znam. da on nikada neće doznati da sam ja otišao na tu jabuku samo zato što su lane njihovi čobani obali celu našu krušku. I da tata onda nije toliko osvetoljubivo govorio ne bi mi na um palo da iđem na deđa Najdinu jabuku. * l

već sam ušao u dvorište strica Nidže i, popeo 5c na stepenice. Postupio sam tačno onako kako treba: kucnuo sam na vrata i pričekao da mi kažu da uđem, \ucmuo sam još jednom, malo jačc, ali onda sc javila njihova komšika: aio

— Ne kucaj! Nikoga nema. Nidža je otišao preko u vodenicu.

— A hoće li brzo da se vrati? rivši se.

— Sigurno — odgovori. mi žena.

Onda mi pade na um da me tata čeka i da bih što pre obavio svoj zadatak, brzo je upitah:

~— A da li da odem tamo da ga potražim?

— Idi, — reče mi ona — sigurno ćeš ga nać

Išao sam brzo. Znao sam koja je njegova vodenica,

.je bio tu sli

pitam ja smi-

ali bila je zaključana. Pogledao sam naokolo da me bi slučajno nekoga video da ga pitam, ali nikoga nije bilo. Onda sam se opet brzo vratio, jer možđa je on već kod kuće i bojao sam se da opet negđe ne izađe. No njega opet nije bilo. Pritisnuh Kkvaku. Bilo je otvoreno, a unutra nema nikoga. Srce mi zaigra. Bio sam među svim onim primaljivim stvarčicama, ali prvo sam potražio aparat. Eno ga! Lep i cm stajao je na polici. Od uzbuđenja počeh da drhtim i sigurno iz straha da ne padnem u iskušenje da sa uzmem, istrčah napolje. Počeh da koračam polako, jer da sam išao brzo neko bi mogao da pomisli đa sam nešto ukrao.

'T eto ih, već i kažu. A ja plačem i vičem: »Pretresite me! Tivo pretresite! Bogami...« Ali. ne veruju mi. Deda Najđa viče: »Znamo mi kakav si ti 1opov. | Sakrio si ga negde i sađa se praviš svetac. »Bogami da mi umre majka...« Deda Najda prođužuje da viče

. ljudima: »Ne slušajte ga nego zovite ma oca, Neka vidi kakvo čudo hrani« Ne znam šta će se dogođiti kada tata dođe ali osećam nepravdu protiv koje ništa ne mogu: I mislim: a da sam uzeo aparat i javno prošao ulicom noseći ga u ruci niko ne bi ni posumn;iatz Ova mjsao je celo otkriće. Čak pomišljam da se vratim i da ga zbilja uzmem. Mislim: poslikaću malo i vratiću ga. Naravno ne nalazim snage đa to učinim ali zamišljam Borisa Petkovog kako sa celom bandom dece ide prema meni i nc može čudu da se načudi kada me gleda ovako sa aparaton. Svi me pitaju/đa li hoću da ih slikam. Odgovaram im: »Hoću, samo prvo ĐBorisa«, na njega bacam značajan pogleđ i dodajem: »Šta si uradio?« Pokazuje mi džbpove pune jaja, i ja tek onda primećujem da i ostala deca nose

«= jaja, koji u džepovima, koji u Rkošuljama, 'Fopim se

od zađovoljistva i već vidim mamu kako me hvali po · komšiluku. Govori im: »Da nije bilo moga zlatnog · deteta obrukala bih se o prazniku...c »Dobro, kažem deci, slikaću vas« i gleđam u nebo isto onako kao * i stric: Nidža, da. bih video kakvo je vreme.' Sunčano je. bImate sreće«, kažem im. Okrećem se Borisu: »Gde hoćeš da te slikam?« »Kod reke, kaže naš Petar. »Tamo su se neki dan slikali učitelj i šumarka?« Polazimo tamo. Usput srećemo deda Najđu kome sar ja ođtvek mio. Oh, baš hoću da ga nagrađim! za njegovu\ ljubaznost, zaustavljam se ispred njega i Kkažem mu: »Deda, hoćeš 1i da te slikam«, On, 5 yukama na ledima, zastaje i presrećan kaže mi: »Slikaj, sinko!«

Blikam ga, i,io ništa lošije od strica Nidže. Prvo Sludam wi stakleni kvadratič, onda njemu kažem da gleda u oko aparata i... kvrcnem. »Gotovo!« kažem' mu. »Živ bio, sinko« kaže mi on i zahvalan odlazi. Zatin mašući aparatom idem gordo ispređ sve dece, a oni se sa strahopoštovanjem guraju iza mene, ali ipak ta rastojanju. Napušta me ta divna slika i ostaje samo“ misao o tome kako bi to zbilja bilo lepo. Toliko 16cp9 i primamljivo da želja da se vratim kod strica đok. nije došao i uzmem aparat postaje još jača. Možda bih to i učinio da sGe misam setio da ja deda Najdi ne mogu mikada da budem drag. Srešće me, mislim, pOgledaće me popreko i odmah pozvati tatu. »NO«, IVO

ga, ve6 ga vidim, sakupio je celo selo i pokazuje muz

ne govoreći im. ništa, tako da se svi mogu odmah sctiti šta sam učinio.

Očajan, sednem na prašljivoj ulici. T tugujem do besa i plačljivog sažaljenja.

o zna koliko bih još tako zlobno mislio, dlj

'edozdo iz ulice začu se tatin glas:

— Zaklaču te, nitkove!...

Odmah sam ustao. Znao sam šta me čeka. Sada, čim mu se približim, uhvatiće me za uši i tako će me ·vuči sve do kuće. T ja budala idem mu pravo. U vuke. Boris Petkov uvek pobegne. MEvo i ja sada mogu

da pobegnem, ali Boris nije dobar. Ja sam“ bolji, mi· slim, ali eto ipak zaviđim Borisu. Dok odnošim uši mi očevu ruku uspevam da pomislim: kađ bi mi gadan

odjednom narasla krila i op! da poletim kao andećo. I da mogsu sve što treba, sve što hoću da donesem Wu kuću. Samo za jedan delić sekunde osetio sam sreću od zadovoljstva Koje sam pričinio mami i tati, ali već sam pored njega spreman da podnesem njegovu ruku. Na moje veliko čuđenje nije me uhvatio za uši, Išao je iza mene i očajno govorio: |

— Kada ćeš jeđnom da se opametiš. Ne znam. Zbilja ne znam šta da radim s tobom, Ake nije bio kod kuće dođi i kaži, a ne... yt P PO KS

— Bio sam čak u vodenicu i opel se vraćao nazad i tamo sam čekao — pravdao sam Sc.

— Kako đa ne, nitkov si ti. + to ti je.

Znao sam da je shvatio zašto Sam se zadržao i

znao sam da govori tako samo zato što neće da DO- ,.

pusti. A meni je dolazilo đa se vazvičem ali nisam

smeo, Hteo sam da što pre ođemo Lkući dok mc neko

dete njje videlo ovako poniženo. \ ) Meto JOVANOVSKMI