Književne novine
TRAMID DIZDANR: Obasjane staze
(sŽivot#, 1958)
Poslednja Dizdareva zbirka pesama nastavak je poetskih „traženja ovog bosansko-hercegovačkog pesnika. Uz wjegove tri ranije zbirke pesama, ođ 'kojih je svaka na svoj način otkrivala jedan svojevrstan intimni svet. briđođata je još jedna i, po svemu suđečći, njegovi stvaralački „nemiri našli sU u poslednjoj Knjizi mova kreativna i izražajna sredstva, Po prirodi pretežno deskriptivan, Dizđar u tu deskriptivnost upliće ćutke intimnu senzibilnost i lako nalazi put do svog emocionalnog sveta đo čitio> ca. Osobito je prisan kad zatrepere njegovi draguljasto sveži i iskričavi pejzaži puni boje i krepke elemen= tame lepote, Oni su natopljeni poSebnom emotivnošću koja je do te mere prisutna da poistovećujc sitvaTaoca sa njegovom zamišljenom slikom i svim onim što čini vanjsko u njegovim đoživljavanjima, Objektivmo izraženo, u prirođi shvaćeno ma boetski način, to je prvi impuls ođakile počinje pesnikova reč. Otuđa je om i najsnažniji kađa pronalazi lepo i estetski prođuktivno w bilo hakvom TWyirodnom pojavu. Ima mnogo Pprostora, varđuha i Kristalne vedrine u Vie SslRkavaz
»A. vjetar vanjiha rane srebrnih
vrbika
IX altese rujno lišće jesenje m hrpe
ko kapljice bijele s bakarnih ibrika
i oblake remene ko Mrpe.c
(Stope)
Na momente deskrfpctija ga odveđe de te mere da 'i osnovni emotivni Mošteljaj, uokvirem raskošnim đekowam i iruzetnom muetaforičnošću, poukaje mešto drugoznačajno, sporedno,
OG svoje pesme Dizđar je ubacio i lakw, obazrivmu refleksivnost koja očigkedno ne čini bitnu crtu mjegovog Wkalewta i odvođi pesnika m mnaraciju, w hladno zaključivanje lišeno poetwe topline. To je w prvom redu verano za ciklus njegovih ljubavnih pesama u Kkojima je pesnik čudno bBuv i skoro racionalno umeren mada, BG. Oonc same po sebi upućene ma, vrhunske strasti i najviša poetska krakenja. Sasvim drukčije đeluje pesma »Vowom kroz Dalmaciju«, gde pesnik wu monotonom · sivilu hladnog „pejzaža nalazi puno boja, života i zvonke re> čitosti.
Ova zbirka pesama Koja se, kako 'emaiski tako i po formi, razlikuje 7bd?preiHodnih, dokaz je pesnikove
vitalnosti koji još mveck "otkriva, sebe. Sava PENČIĆ * MLADEN ĐURIČIĆ:
..„Deveti val“ »Prosveta«, 1959
U ovih petnaest Đ)uričićevih pripovcdaka oživljeni su ljudi iz prvih dana našega brodarstva. Oni, koje je kopno prognalo, našli su se kao dobrovolini robovi ma »galijama«, ako pisac kaže. Ukrstili su svoje žilave ruke sa moćnim brodarima, snažmc ekonomski i vojnički, Austrougarske, koja je podmuklo podrivala temelje malene Srbije i gušila njen marod. Prvoborci otpora prema možmoj imperiji, bili su, kao i wvek, nac pušteni, gladni, prezreni, bedom utučemi, ali ne i pobeđeni, ljadi, pozna• hi pod mi malo laskavim imenom: la dari. Tako se ugnezdio čudan svet kraj vlažnih zidina na obali Save.
MANOST PU
Nastavak sa 1 strane
gradi jedan novi put, put koji vodi u Ssvilanje koje on nazire i za koje se on žrtvuje. Tada Je on prethodnik, smeli istraživač koga ništa ne može ' da obeshrabri, koga niko ne može da odvrati od njegove namere, koja je njegova životna ambicija i kojoj se on podaje sav, bez ostatka. Ubeđen da ga na tom putu očekuje ono o čemu je sanjao, u šta će se njegov san pretočiti i postati stvarnost, on ostaje postojan i tamo gde je, izgleda, nemoguće to biti, on stiče snagu da savlada nevreme ma na šta ono ličilo. On sluša svoj glas o plemenitosti i veličini tog puta, svoje ubeđenje da na lom putu nalazi svoj pravi smisao življenja, pa ako drugi i pokušavaju a ga odvrate od tog poduhvata on se:na takve ne obazire, on prolazi mimo njih dpčinjen idejom da nema nišla sramnije nego zaostati na svom putu, ne stići tamo kud se uputio, vratili se ponizno i pokorno. Priznati svoju nemoć i umešati sei izjednačiti sa onima koji se he izlažu naporima da prođu tamo gde izgleda da je nemoguće proći, ali koji nikad ne stiču to zadovoljstvo da osete da su preneli sebe preko velikih iskušenja. Jer probijanje puta, novog puta, to
KNJIŽEVNE NOVINE
Upočetku nepoznat, prezren svel, poslaje sve važniji u krčenju puteva civilizaciji, ali još uvek mnesvestam svoje uloge. Oni koji su ga iskorišćavali takode nisu bili svesni kakvu snagu u sebi nose ti lađari.
. Takav borben, silovit svet, opisuje Turičić. Njegovo _ je jednovrememo i paleta i dleto i ton potresne drame živola, Svaka mu je priča nešlo movo, potresno, jer je od same isline. 0
Đuričićeve priče su teška, · mepaivorema literatura, puna sadržine. O njima, svakoj, trebalo bi opširno pisati. Svako nam iznosi novo lice čoveka, uslove, prirode, a naročito život ma ferdeku lađe, u tesnim kabimama veličine fijoke, u lagumu za ugalj i robu, kraj vrelog kazana, na veiromelini košave i t, d.
U pojedinim pripovetkama na stranicama ove Puričićeve dobre knjige, mailazimo negde na opširnosti i padove. Nisu retke epizode koje su teško dostupne čitaocu i otežano mu je da ih prati, kao što se teško prati prava, izvrsna muzika. Tu je čitalac u raskoraku s piscem, koji je nazreo nešto izvan vidika prosečnog čitaoca, pa je potrebno da proteče vreme, dok se ujednače. O nekoj arhaičnosti i zastarelosii unutrašnje i spoljne arbitekture TOuričićevog stila, ne može biti govora. Đuričić je načeo sedamdesetu godinu i ušao a duboku starost, ali kao pisac om je još uvek i ostaće dugo mlad.
Ariton MIHAILOVIĆ
*
HALIDE KDIB ADIVAR:
„Rabijać*
(»SvjetIost«, 1558)
Posle duge pauze preveđeno je na srposkohrvaitski jedno delo poznate turske Kknjiževnice MHalide Eđib Adivar. Roman »RABIJA« (u originalu »SINEKII BAKKALNLe«), nagrađen 1942 nacionalnom „Književnom mnagrađom, omogućuje nam đa se upoznamo sa jednim ed najznačajnijih stvaralaca u savremnoj turskoj književnosti,
Ako bismo sudili po naslovu glavna ličnost romana bila bi pevačića verskih i orijentalnih pesama, Rabija. Pred čitaocem, međutim, đefiluje niz interesantinih likova povezanih međusobno socijalnim položajem i ulicom w kojoj stanuju., Poređ MRabije, u komplekswm zbivanja vezanih za ulicu Sinekli bak?»] ističn se bivži kaluđer Peregrini, poreklom Španski aristokrata, Rabijin otac Tevfik, glu. mac-komedijaš, · majstor kođ Turaka veoma omiljenog pozorišta lutaka,.i drugi. Rabijin razvoj od strogo VšŠSspitane siromašne devojčice đo žene, istina. vezane za „(trađicijua, ali sposobne i samostalne — to je mit koja spaja suđbine ovih ličnosti i mnoBivoO za sam tok romanz nevažnih pojeđinosti u jeđnu celinu.
Iako je ovaj roman izrazito socija> lan, primetna · su i romantičarska stremljenja spisateljice; naklonost prema u turskoj književnosti neiživljenom romantizmu dovodi do iskonstruisanih situacija i proizvoljnih rcšenja što umanjuje vrednost ovog dela. Tako se, naprimer, Rabija udaje za Peregrinija koji zbog nje prelazi u islam, a zatim u njihovom braku dolazi do nesuglasica (traširnienalan sukob orijentalne i zapadnz civilizacije, ~
Prevodu MHamiđa MHadžibegića ne može se ništa ozbiljnije zameziti. Sažet, ali dobro đokumentovan pređgo-
vor mapisala je d-r Marija ĐuKinović. Ivan ŠOP
Se u isto vreme veliko iskušenje ko» me mogu da odole samo oni nesc+ bični i oni koji su sebe pretopili u najplemenitiji metal, a sačuvali toplo ljudsko srce neokrznuto zlobom.
O veliki, neustrašivi prethodnici vremena! !
Ti koji uspeju da se snagom, čovečnošću, prvi probiju tamo gde se čovek nikad pre toga nije obreo, ti koji srce nose u grlu, to su oni kojima dugujemo san o novim vidicima i novim zvezdama. Ti su uvek bili u prethodnici čovečnosti, i ti su uvek svojim putem ubeđivali druge da pođu za njima i da sa njima savladaju stostruki mrak, znajući da je uvek iza njega svetlost. A put koji oni grade, kojim oni prvi prolaze — to je put otvoren prema čoveku, čoveku koji želi da se probije iz ustajalog dana i paučinastih vidika, koji traži uvek više sunca da bi jasnije mogao da sagleda i sebe i sve ono oko sebe. Zato ti i takvi jedino i mogu da svoj život, sve što delaju nazovu putem, jer put i jeste njihovo stremljenje ka čoveku, a zato oni drugi, oni koji staju u tuđe stope nemaju lo pravo i lu radost, i zato njihov život i jesle samo ponavljanje jednog života koji je bio nekada, San wu ljušturi bc
MILOŠ NIKOLIC:
„Čovek je iz daleka mali“
(Matica srpska, 1958)
Ukusno opremljene knjige iz biblioteke Matice srpske, namenjene iz» davanju prvih zbirki pesama, Wwek obećavaju jedno zanimljivo poetsko otkriće, garamtuju čitaocima jedđam nesumnjiv Kvalitet. ı ova mala Knjižica stihova učenika „pančevačke gimnazije potvrđuje tu konstataciju. Uznemiren, dečački nrazuzdan, Pun mašte, emotivan, Miloš Nikolić pokzzuje jedno začuđujuće swnerlormo vwlađanje stihom i ritmom.
On je suviše nemiran, rađoznao xa Sve stvari oko sebe koje dodiruje i čuđesno ih doživljava u niz inventivno transponovanih slika, nesređen, podložan različitim emocijama i \1+ zijama, na, mahove mutan, sav u intenzivnom traženju samoga sehe. On svoje poetske „doživljaje i avanture sigurno pretače u svež i iskren stih pun metafora i boja, u treperave besme koje otkrivaju jedan bogati talenat na početku svog literarmog Tazvoja.
Zvezdan JOVIĆ
Posle ijedne priredbe u Jugoslovenskom dramskom
x
'— ŠTA JE OVOME SVETU? — SVE JE TO MILAN DEDINAC O CRMO ZAVIO
DFAM25NO
O 0 , 0 1 a
(Karikatura Dragana, Savića
474
e
Časopisa imamo i previše. (Tjiraži — Vrlo, vrlo mali.) To je prva misao posle dočitavanja svega što je objavljeno u poslednjim brojevima nsših književnih časopisa. Ni u jednome od njih nismo našli nešto izuzeino, što se ođvaja od standđarđnog literar–
„Delo“, broi 4
Prijatan đoživijaj u aprilskoj SveSci Dela pretstavlja susret sa Mujom Aragonom, sa njegovim lucidnim ma= pisom zVečno proleće« To je briljantna i odmerena esejistička povest o duhovnoj klimi mlađih francuskih intelektualaca, o francuskoj prozi i kritici, o Mišelu Bitoru »jednom. od najboljih francuskih romanopisaca«.
Oskar Davičo piše na temu »Nevinost reći«. Pišući, umesto predgovora ili pogovora ili poetopisa, o uzbuđenju kao gotovoj realnosti, o emocijama, e vezama koje se uspostavljaju, o auUtomatškorn tekstu i sadržajima, tvrdećči da »jer PUCA MI PRSLUK
HUAN MIRO:
zvuka svetlosti! A «čoveku je dat život da bude hrabar, da razmakne viđeno i pod novim suncem upozna sebe do najskrivenije misli da bi tako mogao da razume čoveka, i do nokata bude čovek. : Ipak, nikada jedan put ne biva humaniji nego kada se udruže oni koji ga grade, kada su syi oni razumno, strasno i požrtvovano rešeni da na lom putu istraju i odole svemu Što ometa njihov korak. Tada ljudi postaju Jedna misao i jedna ideja, tada kada osete da se dodiruju ramenima, kada vide da su mnoge ruke ispružene ispred grudi, kada znaju da je taj put njihova zajednička potreba, potvrda njihovog stremljenja ka potpunoj čovečnosti, Njihov udruženi san. Tada ne postoji ništa što će ih s tog puta vratiti. Jer, oni znaju da sc samo lim putem približavaju ne samo nekome s kim žele da budu što bliži, nego da se približavaju sami sebi i da izgovaraju reči koje se odmah razumeju, da svi zajedno misle ono što se može razumeti bez reči. Gotovo urasli nogama u zemlju, re šeni da ne odustanu dok ne zakorače u svoj san, slaju korak po korak na ono što su stvorile njihove ruke. i' njihove stope su prve slope na tom
nog Kazivanja Mu mas. časopisa ima previše, jako bi ustva~
ri, možđa bio potreban još jeđam, »# mlađe pisce. Ali, e je drugo pitanje. Da počnemo sa pregledom, đakle:
znači gotovo isto što i BAŠ MI GA UZ KALEMEGDAN=, Oskar Davičo zaključuje, negđe na početku: »Svestan toga ili ne, svaki je pesnik oduvek nastojao, više no što se pretpostavlja, da očuva ili vrati nevinost rečima, jeđinoj materiji kojom raspolaže« Dobro je što Davičo nije uzimao ozbilnjo ovu svoju tvrdđnju kađa je pisao svoje najbolje pesme u »Hani«, »Višnji za zidome i »Čoveko> vom čoveku«. U istom broju, zanimljiv je pomalo školski esej Danila Kiša »O iracionalnom«. Sveže i inventivno deluju stihovi Ljubomira Simovića i Petra Guđelja. Prozom, osređnjom, zastupljen je Pavle Ugrinov.. Od prikazivača ističe se Muharem Pervić.
ZVEZDE I LJUDI
“A
putu, i baš zbog ioga što sw udruŽene U njima, nikada neće moći da zanoći vetar ni predani kiša. I ako je put kao stremljenje ·najživotnije čovekovo pregalaštvo, onda je i zajednički napor da se probije tim putem, da se taj put dokonča, najlakši način da se oseti koliko je čovek čoveku potreban kao ohrabrenje i kao osećanje sigurnosti.
I ovaj put koji u ovom trenutku gradi maša omladina, kao i svi pute vi koje je ona gradila, pretstavlja njenu težnju da ispolji ono najhumanije Što nosi na još neočvrslim ra» menima. Pretstavlja u jednom višem smislu potvrdu da ispoljava svoj humanizam, potvrdu da živi, jer je put cam po sebi, ma kako on bio shvaćen, nešto što uvek ostajc humano i uvek živo. Nešto što se nikakvim sredstvima ne može razoriti i uništiti, nešto što se nikada ne može uništiti ni pretvorili u bespuće. Uostalom, ovaj put koji danas grade mladi samo je nastavak onoga puta kojim su išli njihovi vršnjaci kada su se probijali kroz mnoga nevremena i izgovara! one reči koje ovi današnji mladići i deyojke prihvataju i razumeju kao svoju Irenulnu „misao „ili potrcbu. ZŽalo na ovom današnjem
Zalio kažemo
„SIzraz“, broj 4
Na uvodnom mestu objavljen je esej Huseina Tahmiščića o Dobrici Ćosiću pod naslovom »Vizija borenja i trajanja«. Tahmiščić imao je nameru da ne ocenjuje romane »Daleko je sunce« i »Koreni< već da pretstavi i ilustruje njihove vizije i svetove, teme i iđeje. Više je pisao o nastojanjima Dobrice Ćosića. Zvonimir Golob objavio je odlomak iz studije o Oskaru Daviču (kao. pesniku) pod somnabulnim naslovom »Zasvodi me, ljubavi«. Zadivljujuće je, kakve sve
neodgovorne i laičke i lirske intev-
pretatorske šablone Golob me \upoirebljava da bi prepričao Davičove pesme. Ono. što je đobro m ovoj studiji — to su stihovi Oskara Daviča, koje Golob citira. U rubrici »Sa dđie= lima i autorima« ističu se prikazi Slavka T.eovca. na hnjigu Zorana Gavrilovića »Ođ Vojilava do Disa« i Ivana Tochta na knjigu Đerđa TLukača »Problemi realizma«. Tomislav TLadan piše 6 Torntonwu Vajlderu.
„Savremenik“, broj 4
Pre svega treba istaći proze Ćamila Sijarića (»Pastorak«) i Stjepana Mihalića (»Stvorema za ljubav«), koje su ispođ standardnog proseka i ovih autora a pogotovu jugoslovenske pripovetke. Poezijom zastupljeni su Bogdan Čiplić, Branko Jovanović, Aleksanđar Ristović, Stjepan Godić i Rađoslav Vojvođić. Po slabosti pre svega ističu se Čiplićeve pesme, a naročito »Jednog dana biče bogat Hauzer-Bači«, Početni stihovi te pesme glase:
»Hauzer-bači, Hauzer-bači:
jarca svlači, viču deca (srpska deca)
jarca svlači MHauzer-bači,
CČivute oblači, Hauzer-bači«.
Međutim, eseji u ovom broju po buđuju neđvojbenu „pažnju. Dušan
Milačić piše o Stendalu, Pavle Zorić e Ranku Marinkoviću (kao pripove-
pulu i najlakše izrasta čovek u čovcka, zato se svaki njegov metar oseća kao zajedničko delo w kome ljubav zamenjuje svojinu, i zato što Sc om gradi svešću i odgovornošću i Čuvaće se jedino tim kategorijama čovečnosti. I razumljivo, nije nimalo čudno što današnji mladi ljudi shvataju do kraja veličinu svog čina, što ga ne osecaju samo kao društvenu potrebu nego i kao iskazano poverenje koje treba da opravdaju i pred onima koji nas gledaju | bronzanim oćima i pred onima sa kojima svakodnevno razgovaraju. | u tom poduhvatu koga su se prihvatili oni razumeju neophodnost i veličinu zajedničkog stremljenja ka sutrašnjem damu, koji mora biti veći za svakog živog čoveka, stremljenja ka međusobnom razumevanju preko koga im se jedino i može ostvariti život koji će biti na nivou čovekove svesti, Za to razumevanje i zbližavanje ovi mladi ljudi prevazilaze sebe i svoju ličnost, postaju ono što žele i što im je ideal, pa i taj put izgovaraju kao reč koja ima i ono najlepše simbolič. no značenje.
Put je stremljenie nečem višem, put je približavanje čeov"kew- i stvaranje čoveka i u tome je niegova hu-
manost, Dragoslav GRBIĆ
ideji
daču) a Velibor Gligorić o Svetolku Rankoviću. Objavljena su i dva krat, ka priloga Veselina Masleše i Otoka; ra Keršovanija, O Književnom pred gledu na prvom mestu objavljen. je diskusioni članak Dragana M. Jeres mića »Esejistički opus Miodraga Pavs lovića«. Čini mi se, da je maliciozna i brzopleto Dragan Jeremić pokušao da »likviđira«, za naše prilike i.,nes prilike, značajan esejistički opus Mis odraga Pavlovića. Još, pored stalnih prikazivača TT. Čolaka i M. Jevtića javljaju se tri nova — polupismena,
„Letobis WMiatice srpske“, broj 4
Da u ovom broju lLetopisa nema proze Mihaila Laliča (odlomak iz novog romana) skoro ne bi imali šta da pročitamo. Da, tu je i simpatična pesma MDragutina Tadđijanovića.' u
mršeni tragovi odlećWlAK 'Timlićeve
"proze, pretstavlja. gust i aromatičan tekst, krcat zbiVanjima i ličnostima koje nose sa sobom traumne' sablasti rata i pokolja, mraka i lutanja. Ovde: grupa četnika (ikovi ostvareni, postojani) kreću se kao Yvruševinć,
kao senke, kao posrnuii ostaci Dro-,
mašenih nadanja i ideala. Iako su oni gonioci, iako progone partizane, unutar sebe, ogoljeni do srži, do sarKkazma, osećaju se kao beđnici, kao zalutale spođobe, kao neko ko je težak i samom sebi. Dragoslav Grbić objavio je pet pesama, koje nije morao đa objavljuje. U rubrici »Vreme sađašnje« mlada beogradska pesniki« nja Mirjana Stefanović objavila je neke svoje pismene vežbe, nešto kao dnevnik iliti devojački spomena, Čini se, da Letopis na silu hoće da bude »moderan«. Objavljene su i prosečne pesme savremenog poljskog pesnika Julijana Pšiboša. Živan Milisavačc piše na femu: »Wdicije omla»
dinskog pokreta«. Od prikazivača, po
svojim | mnebuloznostima i meshvata» nju naročito se ističe mladi D. Re djep. U nag je izgleda zavladala manija, kod mladih, da se pišu pri kazi — metaforisanjem. A to je ono najniže u literarnom počinjanju.
„Zivot“, broi 3
Najvažniji prilog: u ovom brojd Svakako je anketa na temu: Moja generacija. U anketi učestvuju Pre• drag Palavestra, Izet Sarajlić, Ivo Fogl, Nedjo Parežanin, „MadđoslaV Vojvodić, Vuk «Krnjević, Miroslav Mirković i Miroslav Milinović. Anketa je značajna po mnogo čemu, po pitanjima i odgovorima, koji, u večini, naglašavaju prava stanja i probleme koji su sadržani u pojmu mo ja generacija, naša, jugoslovenska, ovdašnja generacija mladih umetni• ka, radnika, seljaka. Život objavljuje nešto u obliku stihova, a to pot pisuje Miodrag Žalica, u saradnji sa Slobodanom Markovićem. Treba S8e, možda, posebno osvrnuti na esej ŽarRa Vidovića »Pesnik se rađa«. HEsej pun proizvoljnosti i nagađanja o poeziji i filozofiji, O emociji, o razuUmu. Vidović objašniava ·|»praktične emocije« i »senzibil)ne žene« koje ofkrivaju "laži. Obarajućči se na sve tvrdnje da se »pesnik rađa« kao pesnik, kao i na »zabunu o racionalnoj kao suštini umetnosti«, citirajući desetinu pesnika i „estetičara, Zarko Vidović, na kraju, i sam nč zna za šta se zalaže, šta hoće da dokaže, šta brani. Rubrika »Savremenici o sebi« posvećena je Hamzi Humu, a u književnom pregledu Miloš Banđić opširno analizira Knjigu Tanasija Mladenovića »Pod pepelom zvezda«.
Rade VOJVODIĆ
2