Književne novine
i \
ODGOVORI NA
AKTUBINA
PITANJA
Nastavak sa 3 strane
Naravno, treba reći da je Rudi
Supek u ovoj knjizi posebno obradio
i psihologiju umetnika o kojoj nam daje niz informacija, informacija korisnih i sadržajnih koje nam mogu pomoći da objasnimo mnoge vidove i korenove zaoštrenosti, sukoba i nesporazuma društveno-umetničke konstelacije u našem vremenu i ovđe; tu su, jasno, problemi Narcisma i ekshibicionizma najbitmij:. Zato havedimo ove stavove o ekshibicionizmu i narcizmu kod umetnika koji mogu da posluže kao ilustracije Supekovih stavova: „Narcizam je posljedica odvajanja libida od predmeta za koji je prvobitno vezan, i njegov povratak prema samom subjektu“. I dalje: „Kod svih navedenih pisaca malazimo i u žisotu crta narcizma, tako da su neki imali i pravi halucinacije (Poe, Hof fmann, Mitsset, Maupassant) više ili manje izražene simptome podvojavanja ličnosti (Heine, Musset), a neki su i završili u teškim neurozama
' ili čak u demenciji (Poe, Hoffmann,
Maupassant, Lenau, Heine, Dostojevki, Rilke), Pretjerane tendencije narcizmu vode do takvih tragičnih posljedica kod osjetljivih priroda. Ima. pisaca s jako izraženim narcističkim temđencijama, koji su, međutim, zadržali krepko zdravlje u toku čitava života (Wagner, D'Annunzio, Gide).“ I dalje: „Ekshibicionizam se bori s tendencijama potiskivanja, cenzure, koje uv jek djeluju u ličnosti.“ Naravno, ako imamo u viđu da je eksh;bicionizam ustvari druga strana jedne introvertiranosti u psihologiji umetnika, neće nam biti teško da shvatimo i ovaj Supekov stav: „Tako nalazimo \ı slvaralačkoj ličnosti uvijek suprotne tendencije između pokazivanja i prikrivanja, iako obje ulaze Uu hnarcistički kompleks. Zavisi od sublimacije i regresije kod pojedinog umjetnika, da li će više prevlađavati jedna ili druga, i u kojem će se obliku pojavljivati“.
Ovi stavovi, najzad, korisna su jlustracija i za to da.Supek i pri analizama najsloženijih problema savremene umetničke kreacije ume đa se izrazi jednostavnim, lapidarnim i dokumentovanim rečima, aTirmišući, u svakom pasažu. sm'sao za preciznu distinkciju vrednosti i psihološl"" fenomena kojima. se određuje psihologija umetničke ličnosti. Ovaj kvalitet se očituje u svim radovima sa kojima se srećemo u ovoj knjizi: „O neaktuelnosti Tarpurlartizma“, „Psihologija modernizma", „Književnost i psihoanaliza", „Pobjeda i sumrak jednog stila", „Plehanov je vidio točno“, „Konfuzija oko astratizma", „Muzika i crtež u dječjem izrazu“, „O zakonitosti u razvitku građanske umjetnosti", „Psihologija umjetnosti“ (sa poglavljima: „Eksperimentalna estetika" i „Umjetnost i psihoanaliza”), „Adlerova i Jungova kritika psihoanalize u umjetnosti“, „Femomenologija i psihologija umjetnosti" i „Sartrovo tumačenje Baudelairea”.
Pri jednom sumarnom pregledu svih ovih članaka zaista se možemo složiti sa Rudi Supekom: „Jako ovi članci zađiru u razna područja umjetničkog izražavanja, kao što su Književnost, likovno stvaranje i muzika, oni su pisani sa jedinstvenog stajališta, koje promatrane pojave nastoji obuhvatiti i shvatiti, vodeći računa istovremeno o njihovoj sociološkoj, psihološkoj i estetskoj strani“, Prirodno, iz ovoga izlazi da je Supek ne samo izbegao, weč i potpuno prevladao isključivo sociološka uopštavanja onih pitanja koja je pređ sebe kao probleme postavio. I zato, zbirka eseja „Umjetmost i psihologija“ ima u potpunosti, i istovremeno, vrednost informativnog priručnika, čija se prisutnost u našoj kulturnoj konstelaciji seća i treba da oseća, i vrednost rbirke naučnih studija koje su određene visokim stepenom autorove erudicije i moći sažimanja problema, kao i aktuelnošću pitanja na koja je Rudi Supek odgovarao i odgovorio, naravno, u skladu sa stepenom savremenih dostignuća psihologije i stepenom „složenosti ametničke interpretacije savremenot sveta i života.
Bronko PERI
.i XX veku
ANA BEŠLIĆ: KOMPOZICIJA
IZMEDU ISTORIJE IL
ESTETIKE
Estetika ni do danas nije dobila čak ni logički jasnu definiciju koja bi joj odredNa predmet, razgraničila je od drugih nauka i omogućila određivanje osnovnih estetičkih kategorija. Ovakav neuspeh estetike kao nauke doveo je mnoge skeptike do poricanja | mogućnosti naučnog određivanja predmeta estetike i pojma lepoga. Pa i pored njihove nepotpunosti, gotovo Svi estetički sistemi pretendovali su na određivanje smera kojim bi trebalo da se razv:ja umetnost i normi kojih bi se umetnici morali pridzžavati. Nasuprot skučenim okvizrima koje su za umetnost, određivale estetičke teorije, ponekad joj poričući budućnost (Hegel), unietnost 56 razvijala „po „svojim sopstvenim zakonima, a njen uspon i bogatstvo sadržaja ı oblika u XIX najočitije su porekli vrednost estetičkih sudova a priori. Ali, prilazeći predmetu s različitih aspekata, filozofi i umetnici su uspeli da objasne mnoge estetičke pojave, da uoče i formulišu niz problem" iz obiast:! porekla umet.nosti, njene društvene funkcije i držan,a estetičkog subjekta, kako u procesu stvaranja tako i u procesu recepcije umetničkog dela, Zato, čim odbacimo pretencioznost estetike na strogu normativnost u odnosu na umetnička dela, estetičke teorije postaju značajna dostignuća ma polju istraživanja, objasnjavanja i uopštavanja umetničke prakse, umutničkog iskustva i umetnosti kao pojave. No malo je
radova koji duboko zahvataju ove.
komplekse problema, kao i hronolosku ı problematsku 'sukces:vnost njihovih teoretskih izraza (istorije estetičkih teorija). Zbog toga je svaki ozbiljniji rad i prevod iz ove oblasti na naš jezik dobrodošao doprinos, pogotovu kad se radi o pokušaju marksističkog objašnjenja složenih est}etičkih fenomema,
• Stilski i sadržajno besprekoran prevod Lukačevih „Priloga istoriji
estetike” jeđan je od takvih doprinosa, bez obzira na nedostatke ove knjige koji su uslovljeni piščevom interpretacijom dijalektičko-materijalističkog metoda, sredinom u kojoj je radio i čijim se zahtevima često morao povinovati, kao i uslovima u kojima su nastali pojedini spisi a koji su često nalaga!i primenu „neestetičkih? metoda na estetičke pojave i dovodili do zanemarivanja specifično estetskog. Ovim ne negiramo vrednost njegovih istraživanja društvenih, istoriskih i filozofskih podloga estetičkih teorija.
Lukačeva knjiga je zbirka prigodn:h članaka, te se i ne može zameriti Što nosi pečat fragmen-
'tarnosti kako u pogledu celovitosti
izlaqanja osnovnih estetičkih pravaca XIX veka, tako i u pogledu u knjizi obrađenih autora čije je estetičke koncepcije Lukač delimično obradio u drugim svojim spisima. („Šller i moderna umetnost” u knjizi „Gete i njegovo doba”; „Marks i Engels kao književni istoričari”; „Ruski realizam u svetskoj književnosti” itd.), Ono što donekle od ovih fragmenata čini celinu to je Lukačevo” nastojanje da, kako i sam ističe, pokaže uspom estetike od Kanta preko Šilera do Hegela („Povodom Šilerove estetike”, „Hegelova estetika”) i dijalektičku povezanost revolucionarnih i reakcionarnih strujanja; dva pravca razvoja posle Hegela: progresivni, materijalistički („Uvod u estetiku Černiševskog”, „Uvod u estetičke studije Marksa i Engelsa”) i reakcionarni (Fišer, Niče; članci: „Karl Marks i Fridrih Teodor Fišer”, „Niče kao preteča fašističke estetike”), i da na putu ovog razvitka „istakne izvesna Čvorišta” (str. 15). Lukač posebno izdvaja u knjizi poslednju studiju o Meringu („Franc Mering”) da bi pokazao (opet fragmemtarno, bez Plehanova, Lafarga i dr.) sudbinu marksističkog shvatanja wmetmosbi
Đerđ Lukač: „Prilozi istoriji estetike“ — Kultura, Beograd, 1958
u epohi klasnih borbi u imperijalizmu i ideoloških i klasnih previrania u Drugoj internacional. I Lukačev jedinstveni uži metodski postupak ocene stavova estetičara prema prihvatanju ili odbacivanju estetičkog kao objektivno datog i prema shvatanju aktivne uloge subjekta doprinosi da u Lukačevoj knjizi ne osećamo nedostatak smišljene sistematizacije materije i kompozicije knjige. Ozbiljniji se prigovor može staviti na trag koji je na kvalitet članaka ostavila zavisnost od prigodnosti (u članku o Černiševskom i, još više, u napisu o Ničeu).
Lukač je istakao Šilerovo naslanjanje. na Kantovu teoriju saznanja i ukazao na sve konsekvemce koje su ođatle proizilazile, a koje je već sam Šiler negirao u svojoj umetničkoj praksi. Mehanički prenoseći ideju engleskog. prosvetiteljstva o idealnom čoveku, Šiler pošto je odbacio revoluciju kao nešto što u ime tog moralnog čoveka koji je problematičan, dovodi u opasnost realnog čoveka — u estetici (i religiji) — vidi sredstvo koje će čoveka vaspitati, te omogućiti revoluciju bez nasilja i ukinuti rasparčanost čoveka, uspostaviti njegov integritet i totalitet koji je razorila kapitalistička podela rada. U ovome posebnu ulogu pridaje pesništvu, koje je „jedino što opet sjedinjuje razorene snage duše”. Ovaj stav, oko koga Šiler oscilira, ističemo kao značajam za njegovu teoretsku, umetnička i praktičnu delatnost. Lukač je obradio Šilerovo nastojanje da prevaziđe Kanta i nađe rešenje „nepremostive antinomije uma i čulnosti” u srednjem stanju koje je estetsko i u koje nas prenosi lepota. Šiler neodiučno odbacuje i Kantovu etiku (kategorički imperativ) kao samonametamje ropstva i mnasuprot Kantu smatra protivrečmost moralnih mormi, koliziju dužnosti, ne samo mogučom nego i najvišom
K—e—e——<—II ND, TAMNI VILAJET
"Tuđom su pesmom očarani. Teška Neverstva kriju u srcu što strepi: Slavuje stramputica, Sunce je greška Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi, Al stoje kužni u istrošenom vazduhu I slede vidljivost različito ljudi, Bilike i zvezde podmićene u shehu., Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava.
Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je umešan i onaj ko spava,
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato Koje se ne može uzeti otkriše. Štogod da činiš zlo činiš jer blato iz tog podzemlja slavno je sve više.
RAVIJOJLA
». .. tužna vila mšje sjema puka,«
Tvoje Te srce nzrok dama i noci
Vreme slično suncu dubokom i prazni | Zabranjeni slavuji slavni. al bez moći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Težna posestrimo čemera i bune
Srcu još goečem što se bobom kune Tužna posestrimo čemera i bune Jetkih mudraca s izmišljena brega Tvoje Je srce m drugima ti samo pevaš I tvoša ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva
"Tvoje je stce m drugima dok pevaš O iskri iskrenoj koja očajava
(J taštom predehi kome odolevaš.
KOKO
Van njega sve e beskraj, varka i zloba, Praznina u vetar pretvorena tašto. Samo je budnost pesma, i teskoba, Beščulno mesto prevareno maštom. Izmišljanje slepog u kovitlac oka”
O saplitanje kroz izmišljen vrt! Iskustvo oslobođeno pamćenja
win
Opčini bilje nežnosti i smrt Okolo vremena okolo kostura
Okolo današnjeg dana opraštanje.
Deljenje šedini lek i gorka nega
Dok se srce igra svojom prozirnošću Ugasla asnost čeka ispaštanje. Čikaju· svet za potiljkom. Čuj
Šta zakasnela frula kaže svetu.
Iz pepela oka izleće slavuj. Krilatost klisare odmeni sujetu
Bronko MILJKOVIĆ
U OČEKIVANIU
u očekivanju čega? sedimo tako uku u nemar položenih,
i zaboravljenih.
U očekivanju, mnogo nemi, r
| zaboravljenih m
nije moglo, što se znalo a nije smelo. Seđimo
tako i odđoljevamo vremenu i prostoru, crnih ruža u,nama, crnih ruža U nama. O, kađa bi
sada došao neko i uzeo nas ovako n |} za rame, o, samo pogledom
kađ bi nas hteo
m;lovati, možđa bi se digli iz svoje bezbožne slutnje, iz svoje trule smrti, iz svoje lake
otrovnosti. O, samo kada
ovuda prošao možđa bi i glog procvetao, možda
bi trava u srce naše
U očekivanju, mnogo nemi,
zaboravljenih na ivici svega Što se htelo i nije moglo, što se znalo a nije - smelo. O, sedimo.
BALADA
To disanje je kao večnost školjke neprobuđene. ||
O šumo večernja izgoreo
I evo ja beležim celu sentimentalnost.
Ako se ljubav opisuje maglom + POMrOž O
Ko istorija što diže se na
Onđa za pogled njegov malo je ostalo.
Kao davljenik što zadnji put opominje nebo
| š Onde gde je atelje njegov gleđao na reku | I gde je kao ruža docvetavao poraz. |
Šumna to je pesma. Ljudi su dolazili. ft odlazili. A kao đa su senke živele.
Niko ništa nije rekao
Niko uzđahnuo. Slikar je tađa naslikao Jednu ženu. Stvorio jednu boju
Nacrtao prijatelja.
Samo njegov glas mogao je đa opiše sve tO. Samoća je otvorila spokojstvo Ali renamerno prerasla je vasionu.
Tako se i sumrak pretvorio u večan krug. n Često hrabrosti nam neđostaje za tako nešto. :e Još uvek u šumi rastao je bezbrižan cvet.
Kako đa objasnimo sliku koja je stvorena potom? Iza sveta što deli krv od namere sea Nazirala se devojka oslonjena o okno. Wie3i 6“
Praznom muzeju.
a ivici svega Što se htolo i
malo ušla sa sokovima koje
ima, koji hrane beskućnike i nas tamne.
u očekivanju čega? sedimo tako ruku u nemar položenih, i zaboravljenih,
Predeo osmišljen na slici razobličio se samoćom. O arijo opora, do obale si doprla. _ . Tom istom predelu, divila se ona u suvišnom jednom
f,
vrtu
eme za ruku
bi došao, kađa bi neko
Božidar TIMOTIJEVIĆ
--e
je plamen 10
ljudskoj srži
veta ei
Velimir. LUKIĆ
} trag:čnošću. Lukač je obradio i Šilerovo shvatanje krivice bez krivice, građenje sukoba na ravnoteži „krivice i ispaštanja”, „estetiziranje zločinca”, teoriju podražavanja i poznatu „teoriju igre”, shvatanje lepote kao „druge stvoriteljke” (približavanje Hegelu), anticipiranje „lart pour Part”-a, shvatanje otuđenosti lepote od kapitalističkog života i visok stepen dijalektičnosti u njegovu shvatanju povezanosti istoriskih uslova i svesne akcije — što sve čini da je u studiji o Šileru, pored studije o Meringu, koja je najiscrpnija, posvećeno najviše pažnje specifično estetskom,
„Uvod w estetičke spise Marksa i Engelsa" nastao je u procesu dokazivanja da „formalno raštrkane, prigodne primedbe Marksa i Engelsa o književnosti sačinjavaju jedan strogo povezan sistem koj: se može i treba da „komkretizuje” (str. 11). Ovde se naročito ističu origmalne misli o poreklu i funkcij. umetnosti, dija'ektičkom odnosu suštine i pojave, o otuđenju čoveka. „Za umetnost je poznato da određeni periodi njenog procvata ne stoje ni u kakvoj srazmeri sa opštim razvojem društva” — kaže Marks, a Lukač ovo često ističe, ali se ove tačne primedbe ne pridržava uvek.
Odnos Marksa : Fišera đat je iscrpno u studiji u kojoj se analizira dejstvo reakcije posle 1848 godine na polju estetike. U ovoj studiji je od posebnog značaja obrada teorije „ind:rektnog idealizovanja” i pojma ružnog koji se počeo ozbiljno obrađivati u prvoj polovini XIX. veka (Ruge, Rozenkranc, Vajse) kao konsekvenca saznanja: „Sađašnjost kao sadržaj i građa umetnosti onemogućuje stvaranje na koje bi se mogla pr:meniti kategorija „lepote” u njenom tradicionalnom smislu” (str. 201).
Za složenu pojavu PF. Ničea, koga su fašisti prisvojili i proglasili za svoga proroka, a koji je ustajao protiv svih ideja i ideala svoga vremena (protiv hrišćanstva, dekadencije. konvencionalnog morala, stajaće vojske, rasizma i ant:semitizma. politike sile i protiv ideje nemačke imperije), Lukač jc
dao suviše pojednostavljeno objašnjenje. |
Lukač daje značajnu analizu sO-" cijalne uslovljenosti Meringovih stavova njegovim poreklom iz građansko-demokratske sređine, 8l ne uspeva da nam objasni čime Je onda upravo uslovljena Meringova revolucionarna orijentacija, njegov „zdravi | revolucionarni. instinkt” (552). On kr:tikuje i ističe kao Meringov neuspeh pokušaj interpolacije „psihološke biografije” između društvenih uslova i postupaka jed- , ne ličnosti a sam se u sličnim slučajevima zadovoljava pomalo sociologističkim objašnjenjima.
Na kraju knjige je priložen po“ znat: Lukačev „Post skriptum”, koji jeđan životii put može objasniti, ali ga ne može u potpunosti 0“ pravaati.
Jedna, ne pbeznačajna, činjenicB je da se Lukač uglavnom posvetio ·proučavanju samo jednog dela knji“ ževn:h i estetičkih pojava gradan” skog društva, te je postigao 74" divljujuće poznavanje detalja imo” gućnost pedantnih komparativnih analiza, ali usretsređujuć švOJE istraživanje na deo literature jednog klasnog društva, on je ·Seb. uskratio mogućnost da umetnost posmatra u njenom stvarno istOr!” skom razvoju i da duboko shvati komponente umetničkog dela koje omogućuju da to delo nadživ: klasno društvo u kome je stvoreno da postane izvor umetničkog doživljaja čitaocima kroz vekove.pri" padnicima raznih klasnih društVve” nih formacija. e
Zasluga je Lukačeva što je, U vreme kad drugo nije mogao, 8" hvaljujući poznavanju detalja izvu” kac „ispod prašine” mnoga zabO“ ravljena mesta i što ih je, bez Obzira na njegovu interpretaciju „ti mesta, izneo pred čitaoca | stavio ga u položaj da o njima sam raž“ misli i sudi.
Čitalac će iz ovih radova Ppisa” nih jasnim, konciznim:. stilom dob.ti minono više nego Što bi zaključio po skromnom naslovu knjige dobiće sliku o nekoliko velikih e" stetičara XIX 7veka..,
| Vojislab, STANOVČIČ
KNJIŽEVNE NOVINE