Književne novine

MIBKO KRANJEC:

• • Priča o dobrim • • Ul ljudima (»Rađ«, Beograđ, 1958)

Roman >»Priča o dobrim ljudima pripada onom većem delu KranjčeVOE Književnog opusa posvećenom Prekomurju i Prekomurcima. OVO \đelo maključuje ciklus Kranjčevih romana nastalih pre rata. Čitav taj ciklus romana, u kome su poznatija dela »Osovina života« (1935), »Prostor ma suncu« (1937), »KMapitanovi« (1938), »Do zadnjih granica« (1940) i, najzad, roman objavljen 1941 8., »Priča o dobrim ljuđima« — pruža jednu vrlo osobenu sliku Života u Prekomurju, rasvetljavajući većinu socijalnih problema koji su tađa zaokupljivajli ljuđe na obalama Mure. Nemaština je gođinama opseđala domove ovih vrednih ljudi, gonila jih u svet, u đaleke i nepoznate Kkrajewe, ma tegobno pečalbarsko dirindženje za Kkoru hleba. Kranjec sa velikim i iskrenim simpatijama opisuje život tih ljuđi — večitih putnika. Njegovi portreti Prekomuraca najuspeliji su onđa kađa ih slika u ambijentu zavičaja, što dokazuje i ovaj roman.

Kao što se u životu prekomurskog seljaka neprestano prepliću mit i legenđa sa stvarnošću, tako je i Kranjec Kkroz svoju »Priču o dobrim ljuđima« propustio bezbroj niti narodđnih verovanja i legendi. Mit i legenđa ne žive samo u dugim zimskim večerima, kađa priči nije mogućno sagleđati kraj, oni su neprestano prisutni u Životu ovih starih, ” dobrih ljuđi. To Kranjec nije zaboravio da naznači. Ne samo da nije zaboravio, nego je tom elementu života prekomurskih seljaka priđao ono značenje koje je on i imao u sveukupnoj njihovoj povezanosti s prirođom. Roman »Priča o dobrim jjudima« u suštini je alegorično delo. Harmoniju mirnog i tihog života u zabačenom. prekomurskom kraju Kra-

njec je suprotstavljao, kao nešto iđealno, mođernom životu i obilju suvremenih protivrečnosti. — Pre-

vođom ovOg romana naša čitalačka publika stekla je uviđ u Kranjčevo pređratno romansijersko stvaranje. Dobro je što se „dela ovog značajnog slovenačkog pisca sve više prevođe, pa se od pripoveđaka prešlo i na zamašnija njegova ostvarenja: posle romana »Zemlja se pokreće s nama« šada jč& objavljena i »Priča o dobrim ljudima« Ova izdanja, kao i nekolike zbirke pripoveđaka objavwljene poslednjih godina, učiniće đa ime Miška Kranjeca buđe poznato i blisko najvećem delu jdgoslovenske čitalačke publike. — Roman »Priča o đobrim ljuđima« štampan je u korektnom prevodu Marijane Zander.

i Raško Jovanović

* ;T

TEODOR DRAJZER:

Bedem

(»Otokar Keršovani«, Htijeka, 1959)

. Izdavačko pređuzeće »Otokar Keršovani« nastavlja sistematsko izdavanje dela Teođora Drajzera. I to je dobro, jer dosta znači kađa jedan izđavać u „Kkontinuiranom procesu izđavanja i sistematski, približava svojim čitaocima u odličnom prevođu (»Beđem« je preveo Zarija VuWičević) i odličnoj opremi jeđan tako obiman i umetnički sugestivan opus kao što je Drajzerov. »Beđem« je jedno ođ manje poznatih dela Teođora Drajzera. To verovatno zato što u »Beđemu« MDrajzer ne zahvata život tako orijaški kao u »Američkoj trageđiji«, »Finansijeru«, »Titanue. I zato što Drajzer u »Beđemu« ne is" tupa kao u drugim svojim delima kao Kritičar društva već je, više od toga, ovaj roman ostvario kao povest o kvekerima, o njihovim nastojanjima i pogledu na svet. Uz io povest Kkarakteriše mirna naracija, jeđan više dđeskriptivan realistički postupak u koji je utkano mnogo ljubavi, i ljudske simpatije.

Jeđan Mvekerski bračni par, njihova idila i stalno dđograđivanje porođične harmonije, otstranjenost od huke poslovne angažovanosti, prikaz puritanske etike i, u mnogo čemu, sektaške isključivosti eto to interesuje Drajzera u »Beđemu«: istovremeno delo se može da shvati i kao apologija onoga što se naivno

označava kao »stara đobra vremena«. U dođatku romana »Beđem« štampane su pripovetke »Slobođan« i »Izgubljena Febe« One i svojim temama i stilom kojim su pisane, mogu da ilustruju majviše domete Drajzerove novelistike. P. B.

IVO LADIKA: \

Drame

(Autorovo izđanje, Zagreb, 1959)

Knjiga Ive, Lađike obuhvata minijaturnu dramsku duologiju Igru oko atoma, koja je posvećena toliko aktuelnoj atomskoj opasnosti, 1 jednočinku Nefretete, koja je inspirisana suđbinom Jegenđarne egipatske Kraljice i pretenđuje da slika neke večite probleme života i ljuđskog postojanja. No između na veđenih dela postoji ozbiljna razlika uslovljena nejednakim intenzitetom njihove umetničke i Životne uverljivwvosti. MDramska „dđuologija Igra oko atoma zasnovana je na jednom karakterističnom | „đramskom kontrastu: njen prvi deo (Dva letnja sunca) odigrava se u Hirošimi, desetak gođina po završetku Drugog svetskog rata, u jeđ-

noj unesrećenoj japanskoj porodici,

čija ćerka umire odđ posleđica radi-

jacija „prouzrokovanih „eksplozijom prve atomske bombe; đrugi deo đuologije (Druga obala) prenosi

nas nekoliko hiljada Kilometara na istok, u Sjeđinjene Američke MDržave, i uvodi, po piščevom mišljenju, u moralno — psihološku dramu Dpilota, koji je jednom svojom fizičkom akcijom — bacanjem atomske bombe — prouzrokovao više desetina hiljađa smrti. Tim kontrastom i raspletom jednočinki pisac sugerira pomisao da je strašno oružje neumoljivo našlo svoje žrtve na obema stranama. Ali jeđnočinke Dva letnja sunca i Druga obala pretstavljaju ustvari samo . neoriginalnu varijaciju jeđne svakodnevne publicističke teme i ne dosežu ni u jednom trenutku đo prave umetnosti. Ako razmotrimo njihov sađržaj i strukturu, uočićemo da su to samo nevešte dramske „ekspozicije koje prenose „netransponovane podatke novinskih vesti, ekspozicije u Kkojima ne postoje pravi karakteri jer je pisac pokušao da svoje ličnosti izgrađi na mekim opštim mestima ljuđske psihologije i pritom nije uspeo da razvije tek nagoveštene dđramske situacije svojih jednočinki. Opazićemo, istovremeno, da u prvoj jednočinki pisac neumereno eksploatiše naše saosećanje sa strađanjem nevinog deteta, i da drugo delo vrvi visokoparnim „patetičnim „citatima o potrebi uspostavljanja ljuđske solidarnosti i humanosti. Uz to, u neđostatke dela svakako se mora ubrojiti i piščevo nasilno nastojanje da dijaloška fraza buđe po svaku cenu poetski nađahnuta.

Drama u jednom činu Nefvretete drukčija je po đuhu i svojoj opštoj vrednosti. Pisac u njoj koristi istoriski „neđovoljno osvetljenu sudbinu mlađe uđovice faraona Amenofisa IV dn bi na slikovit način pričao kako Život neosetno protiče i završava se na izgledđ bez pravog opravđanja. I u toj jednočinki 2utor koristi tehniku dramskih kontrasta: na fonu prigušene narodne patnje (koja do nas dopire kroz pričanie jedne dvorkinje) neprimetno nagoveštava skicu „jednog relativno stvarnog karaktera i ljudskog odnosa. Jeđnočinku karakteriše izvesna autentična seta i istinska tuga, i u delu blesne, Ss vremena na vreme, zrno prave poetske nađdahnutosti. Osnovni neđostatak jeđnočinke je Što đelo ne sadrži neku centralnu dramsku situaciju već samo donosi jedno bolno đirektno raspoloženje. Osim toga, jednočinka nas ostavlja i u sumnji šta je prava poruka dela.

S.M. V.

Pismo Matice srpske

· Izđavačko preduzeće Matice Srpske, u pismu koje nam je uputilo ovih đana, zamolilo nas je da de mantujemo izjavu Milo Dora, datu prilikom »književne večeri« Pođunavskih Švaba, da će njegova knjiga »Ništa nego uspomena« biti objavljena uskoro u Novom Sadu, Napominjemo da je ovu vest preneo dopi'snik Tanjuga iz Beča, pa je, prema tome, verođostojno đa je Milo Dor, na toj »kulturnoj« manifestaciji biv-

ših kulturbundovaca, pomenutu izja- .

vu đao. Utoliko nam čini veće zadovoljstvo što možemo, u ovom broju našeg lista, da objavimo pismo-đemanti izđavačkog pređuzeća Matice Srpske koje glasi: .

»U Vašem broju od 31 jula o. BE. objavljen je, pod polpisom Z., komentar o zborovanju Podunavskih

Švaba, gde je učestvovao Milutin Doroslovac, koji je tom prilikom izjavio kako će njegov roman »Ništa nmego uspomena« obiaviti naše izdavačko pređuzeće. Ovu vest izdavačKo preduzeće MS „_Gđemantovalo je već na mestu na kome j' prvi put objavljena i odmah posle objavljivanja. ĐDoroslovac, koji piše pbd imenom Milo Dor, pošto nije našao izdavača u Beograđu, ponuđio je našem preduzeću, u proleće ove gođine, svoj roman »Nichts als Erinnerung« (Samo sećanje); prvom polovinom juna, JIzđavački savet je razmotrio ovu ponudu i rešio da taj roman ne primi

i ne Stampa. Doroslovčeva izjava, prema tome, potpuno je proizvoljna i naše izđavačko pređuzeće nema s njom nikakve Veze«.

HAJNRIH VELFLIN:

Osnovni pojmovi ·istotije umetnosti

(»Veselin Masleša«, 1958)

Svajcarac Hajnrih Velflin spađa u onu grupu poznatih istoričara i teoretičara umetnosti u koju se uz Berensona i Venturija mogu duvrstiti, između ostalih, samo još MRaskin, Ten, Diđro i Leonardo. Po originalnosti i Kkonstruktivnosti svojih teorisko-istraživačkih ciljeva i rezultata, Velflin, međutim, „zaslužuje posebnu pažnju. I to, pre svega, u odnosu na doprinos koji je učinio u "pogledu razvitka opšte metođologije izučavanja problema i, kroz to, zasnivanja savremene istorije umetnosti, To je, istovremeno, onaj ključni aspekt koji je potrebno imati u viđu kada se prilazi njegovoj Vvanrednoj studiji IZ ISTORIJE UMETNOSTI. Jer, nisu u pitanju »osnovni pojmovi« u bukvalnom smislu tog izraza, već osnovni pojmovi jeđnog principijelno istorisko-đijalektičkog shvatanja razvitka likovnog izraza „uopšte. Shodno tome, o Velflinu se može goOvoriti i kao teoretičaru umetnosti zaviđnog ranga i lumena; naravno, pritom akceptirajući izvesne neđostatke od kojih, uostalom, umetnička kritika pati još od MHipolita Tena naovamo. Što se toga tiče, prava je šteta što ova stuđija nije opremljena jednim iscrpnim Mritičkim „predgovorom ili pogovorom. ?

Podvrgavajući suptilnoj kritici meftođološko-teoriske principe „raznih teorija »otupljavanja draži«, »podra-

žavanja prirođe«, »savlađivanja stvar nog« itd., Velfim u ovoj studiji analizuje »najđonji sloj pojmova (otuđa ime osnovni pojmovi) na Kojima počiva slikovito pretstavljanje u svojoj najopštijoj formi« (239). Stoga, u uvođu u ovu stuđiju, Velflin, prvo, raspravlja o indiviđualnom i naciomalnom stilu i o stilu vremena. Stil, pojedinačnih umetnika, ma koliko da je indiviđualizovan i nacionalno čvrsto opređeljen, po Velflinu, neizbežno nosi i osnovna obeiežja stila ođređenog vremena. Pošto je činjenica da svaki umetnik ima SVOJ stil u istoriji i teoriji umetnosti odavno priznata i kao takva prihvađena, Velflin posebno insistira na analizi formiranja i razlikovanja nacionalnog stila od stila vremena. »Različita vremena donose različitu umetnost. Karakter vremena ukršta se sa karakterom naroda. Mora se najpre utvrditi koliko neki stil sadrži opštih crta pre nego Što se o njemu može da govori kao O osobenom nacionalnom stilu«, (16). A. te najopštije. crte ili »najopštije forme pretstavljanja« Velflin viđi u raz” vitku »načina prikazivanja kao taKvog« 1) od linearnog ka slikarskom, 2) od površinskog ka dubinskom, 3) od zatvorene ka otvorenoj formi, 4) od mnogostranosti ka jedinstvenosti i 5) u apsolutnoj i relativnoj jasnoći predmetnog. Razmatrranje ovih parova »kategorija opaŽanja« se, po Velflinu, »mora smatrati najelementarnijim zadatkom istorije umetnosti« (18), jer reč je O »internacionalnim povezanostima« istoriskog razvitka »načina prikaziva– nja kao takvog«. I io, kako u odnosu na slikarstvo tako i u odnosu na plastiku i arhitekturu.

Velflinova studija OSNOVNI POJMOVIL IZ ISTORIJE „UMETNOSTI opremljena je sa 125 umetničkih fotoreprođukcija dela Klasičnih majstora, a data je u prevodu s nemačkog Marije Đorđević.

E. CG.

* kk * ZORŽ DIJAMEL:

Salavenov dnevnik

(»Zora«, Zagreb, 1959)

»Salavenov dnevnik« zaista se može smatrati đelom koje je, kako po svojoj celovitoj kompoziciji, tako 1 po divno upečatljivom stilu i luciđnosti ostvarivanja Salavenovog lika, u najboljem smišlu francusko. Nije đovoljno reći da je Salavenov lik neobičan. Salaven je koliko neobičan, toliko i poetičan, i humana ličnost što čini da ne pripada sasvim svetu bizarnog. Po svojoj nadi, prolasku Kroz neobične situacije, po svome veoma intenzivnom doživljaju sveta, verovanju u čovečnost i čoveka, Salaven se približava onoj legiji velikih likova svetske literature u Mkojoj su Til Ojlenšpigel i Don Kihot. /

Opus Žorža Dijamela veoma je O” biman: preko stotinak knjiga! No ne greše oni koji »Dnevnik« smatraju

jednom od najuspelijih. Jer Dijamel, |

treba naglasiti, nije svoga junaka Salavena stavljao u bizarne i iskon-

OSNOVNI POJMOVI"

struisane interesantne, Živopisne situaćije. Ne, oko Salavena se odvija svakiđašnji život tih i nemiran u isti mah; samo svakiđašnjica dobija u ovoj prozi (upravo projicirana Kroz Salavena) svoja potencirana obeležja. Dobija viđ poeme u kojoj su obrisi šivota dati čitkije i šarolikije od naŠeg svakiđašnjeg »prozaičnog« đoživwljiavanja ljuđi oko nas, susreta sa njima, i svih onih sitnih obeležja života, koja obeležavaju obično ljudsko vegetiranje. Zaista, ako se setimo češkog Kritičara K. PF. Šalđe i njegovog traganja za relacijama: potencirani život — Mmetnost, možemo .reći đa je ova knjiga projekcija jeđnog „zaista „potenciranog života Koji je pun vere u čoveka.

Prevod Ivana Kušana. |

V.R. * * HENRI DŽEJMS:

Blago Pojntomna

(»Minerva«, Subotica, 1959)

ERNEST HEWINGVEM"S

i; ! Fiesta (»Znanje«, Zagreb, 1959) Na svoj rođendan 21L jula 1926

godine Hemingvej je u Valenciji.

počeo da piše svoj prvi roman »Pijesta«, koji je, još dok je bio u rukopisu, poznati književnik Natal Aš mazvao turističkim vodičem. Međutim kađa se knjiga pojavila američka kritika ju je dočekala đitirambima, a kasnije proglasila Rklasičnim delom američke literature” i začetkom hemingvejizma.

w centru romana stoji grupa mlađih ljudi kojoj su posledice PrvoB svetskog rata uništile životne iđeale. Oni Krstare na relaciji Pariz—8panija provodeći vreme u besciljnom opijanju i na toreađorskim priređbamza i ribarenju. Ta ravnođušna, izgubljena goneracija, kako su je svojevremeno nazvali buržoaski sociolozi, lišena je iole serioznijih pogleđa na život, i podložna osionim Đoemskim ekstazama i gangsteraju. Na pozadini intenzivnog Rkompleksnog doživljavanja stvarnosti Hemingvej daje žive, tipične i originalne ličnosti u raznoraznim manifestacijama njihovoE unutrašnjeg sveta, u Konfliktima često karakterisanim preteranom reporterskom napregnutošću. Dramatični sadržaj intimnih odnosa bezbrižnog mnovinara Džeka i cinično zavodljive Brete dobija snažne razmere u Žživopisnom amb»ijentu vrelog španskog podneblja. TI

Od seđamnaest romana koliko je. kađa pisac sakupi sve niti sižea u

pored velikog broja pripovedaka 1 kritika, napisao Henri Džejms, našoj čitalačkoj publici poznata su tri. Poslednji, »Blago Pojntona« treba da zaokruži eadan literarni opus O” VOg značajnog pisca i prikaže našem čitaocu svojevrsnost i suštinu Džejmsovih literarnih traženja.

Specifičan »džejmsovski svet« koji je on otkrio u engleskoj aristokratiji pruža nam o engleskom višem društvu u propađanju one iste podatke Koje su, razume se na jeđan drugi način, i u posebnoj formi, pružili u svojim romanima Džems Džojs i Virdžinija Vulf.

Roman »Blago Pojntona« odiše onim istim zađahom truleži i moralnog i etičkog razaranja Koji naprimer karakteriše »Ulisa«. Jedna ljubavna igra aristokrate Ouvena i sirote Fleđi Več, u kojoj, uzgređ rečeno, ima dosta improvizovanog, nasilno ubačenog, visoko je natkriljena drugim, materijalnim vrednostima koje daleko stoje iznad đuhovne ljudske lepote ili' bilo kakvih etič-

' kih načela. Okružena intrigama i

mračnim, zamršenim životom čije toRkove ona nikako ne shvata, Fledi Več, sa svojom iskrenom i čistom ljubavlju đeluje kao svetla ali bespomoćna baklja u ovom uqarstvu mraka i u mnogome potseća na izvanređne 'rurgenjevljeve ženske likhove. Cak poslednja simbolična slika sagorevanja zamka i razasutog dima koji je simbol ljuđskog života i njegovih uzaludnih traženja, upadljivo potsećaju na završnu sliku Turgenjevljevog romana »Dim«. Asocijacije PFleđi Več na ovaj prizor potpuno su istovetne.

Džejms piše lako. Me samo đuhovni, već i jezički čistunac, on nikađa ne teži izuzetnim i posebno traženim izrazima. Svojom kompozicijom, stilom i načinom oblikovanja teme on pretstavlja primer klasičnog roman– sijera koji se samo na trenutke smelije uđubi u psihološka istraživanja, prikazujući psihološke deformacije na jeđan ublažen i obazriv način. wu svakom slučaju, roman »Blago Pojntona« u mnogome dopunjuje naŠu pretstavu o Džejmsu i specifičnom ambijentu sa kojim je on živeo i kome je posvetio najveći broj svajih dela.

Sava Penčić

* * *

| ERNEST RENAN:

Owspomene iz detinjstva i mladosti

(»Zora«, Zagreb, 1959)

Ova Mnjiga donosi međitacije sociološke, lirske, bogougodničke i nebogougodničke, lične i istoriske, meke i sentimentalne, unutrašnje sumnje i nađe, raspinjanja i verovanja, meditacije psihološke i ljubavne, 5Ve o odnosu duša — telo, meditacije koliko stare toliko i dosadne (i bez sumnje već đovoljno izbistrene kod francuskih prosvetitelja i filozofa materijalista), Sve u svemu klerikalni akađemizam i dosadu „pisca peđagoga i čoveka, koji je najveći deo svoga vremena posvetio ispitivanju i eksplikaciji sopstvene prefinjenosti. Ako uzmemo, dakle, u obzir da su mnoge značajnije, potpunjje i celovitije ličnosti nego što je Menan dale uspomene iz mladosti i đetinjstva, onda je zaista teško razumeti zašto se baš ova Knjiga izvolela pojaviti đa bi, pored niza izdanja koja tu i tamo svaki dan dobijamo, ipak ostala neprisutna u našoj javnosti, pošto može da zadovolji jeđino istoriski interes onoga ko ima vremena i moći da se danas bavi, Renanovim „»Uspomenama iz detinjstva i mladosti«.

M.F;

kulminacionim scenama on time ne obrazuje samo raznobojnu pozadinu zbivanja nego i stvara široku pano ramu Kkeaja i ljuđi koje opisuje.

Ww romanu nema suvišnih opisa i figura, već ima samo neđovoljno jasno skiciranih ili neđovoljno dđosleđno osveiljenih likova, čemu još više doprinose šupljina sadržaja i nejasna stilsko-leksička obeležja dela. No i poređ niza neospornih Kkvaliteta koje sadrži ovaj roman je ipak po dđijapazonu svojih problema, po načinu i metođu obrađe, znatno slabiji od Rgasnijih Hemingvejevih đela, koja su ga učinila jednim od vođećih savremenih američkih pisaca.

Branko Kitanović

* * *

SPINOZA: | 5 Etika (oRultura«, Beograd, 1959)

U vreme kađ je posle buržoaske revolucije, postigavši dotie neviđeni ekonomski uspon, Nizozemska, razdirana stalnim ratovima za nezavisnost i borbom oranžista i republikanaca počela otstupati ođ ranije proklamovanih iđeala slobođa veroispovesti i naučnog istraživanja — pojavio se jeđan od najvećih filozofa XVII veka, Baruh đe Spinoza. Buđući zbog svojih shvatanja ekskomuniciran iz jevrejske verske zajednice on je progonjen i od vlasti, koje su ga: smatrale prokletim i opasnim. Podržavan samo ođ malog broja odanih

prijatelja on piše »Kratku raspravu o bogu, čoveku i njegovoj sreći« skicu misli detaljno razrađenih u njegovom životnom delu »Etici«, na kojoj je rađio više od jedne decenije napisavši uporedo s njom »Principe MDekartove filozofijee i druga đela od kojih su samo dva objavljena za njegova Života.

»Etika« je po sadržaju šire delo nego Što bi se moglo zaključiti iz naslova. O uticaju mnogih 'pisaca na Spinozino đelo i uticaju, koji je ono sa svoje strane izvršilo postoji bezbroj tumačenja. Izgleda da je na njega snažno uticala Dekartova filozofija uprkos činjenici da ovaj svoju filozofiju počinje subjektom, a Spinoza objektopa, i da MDekartovom dualizmu suprotstavlja svoj materijalistički monizam (oni različito shva-–

taju { slobodu). Spinoza odbacuje ,”

tezu o tvorcu prirođe (o prvom Dpokretaču) i smatra đa prirođa sama sebe proizvođi što izražava i opštom panteističkom formulom kojom prirođu naziva »bogom« (Deus sive natura). On &#&beskonačnoj supstanciji pripisuje atribute (ono »što razum opaža na supstanciji«), koji su večni i nepromenljivi kao i sama supstancija (po njemu je mišljenje jeđan ođ atributa supstancije), a zatim razma-

tra promenljive i raznolike manife-

stacije te supstancije — mođuse. Uprkos „đokazivanju pyrelativnosti svih pojmova, pa i morainih vređnosti, on iz shvatanja nužnosti. uzrowa i posleđice kao principa svetskog poretka zastupa strogi deterfninizam i u oblasti etike. Ali ta opšta nužnost po njemu ne isključuje nego pretpostavlja slobođu, jer je za njega slobođna svaka stvar koja »postoji nužnošću svoje prirođe i sama sobom biva određena za đdelanje«. Ova ođredba slobođe ne mo'že nas zađovoljiti ali njegovo suprotstavljanje slobođi prinuđe a ne nužnosti je vrlo značajno i nije nastalo samo iz potrebe njegovog sistema. U&wprkos ograničenosti Spino-

zinog sistema i prevaziđenosti niza

njegovih muetafizičkih postavki (za šta je bio potreban dosta dug peri. od razvitka i nauke i filozofije) od XIX. veka naglo raste' interesovanje za njegova dela. Kođ naše Dublike ovo izdanje »Etike« u vrlo jasnom i vrednom prevodu dr Ksenije A. tanasijević, hoja je napisala i obim. ne komentare, sa stručnim predgo. vorom đr Radmile Šajković, zadovo. ljiće taj porasli interes, a kod no.

vih čitalaca: će pobuditi interes i ma

Spinozinu ličnost i njegova ostala dela. ,

V.S

:* *

FRANC KSAVER FLAJŠHAKER:

»Krv u moru

(»Rad«, Beograd, 1959)

Autor ove Knjige, Franc Ksaver Flajšhaker, austriski pisac, učesnik je i živi svedok »zbivanja na Jadranu«, jedan od onih Koji su podigli crvene zastave na jarbolima oko četrđeset brodova, posle topovskog hica koji je odjeknuo prvog februara 1918 . godine u zalivu Boke Kotorske, U

tim trenucima, godine 1918, kada su bačene i pogažene prljave i već do —

trajale carske zastave, kada se desila »pobuna jedne velike flote«, nekolike hiljađe mornara, raznih nacionalno. sti, ustalo je protiv svih režima, na» govestilo je ra# tamnicama i ratovima, u ime neočekivane i naslućivane lepote, koju je trebaio braniti ali prvo osloboditi, osvojiti, ili bolje izvojevati. To je istoriski materijal. tQ je građa (sađržaj, tema) ovog romana u kome se pojavljuju i traju svoje sud« bine revolucionari, kukavice, radnici i seljaci, mornari, špijuni i protuhe, pijane carske austriske barabe. To su konture i sve tematske varijante koje oblikuju »jiednu od najvećih revo• lucionarnih pobuna koje poznaje vojno-pomorska historija«, Simbolično, krv je morske talase obojila crvenim

plamenom, pretopila ih u crvene mi

rise, u žeđ slobođara. Međutim, u metnički, roman je ispod osređnijh · literarnih prošćka. Sav u »emotivnim iđealističkim zaletima« roman Je poAli, kao

malo i jeđnostran. mentovana građa, isečak i rc• alna sveđodžba jednog đešavanja u prošlosti, kao zapis o pobuni crvenih " kotorskih mornara, »Krv u moru« (II originalu Cattaro) naći će svoje či. taoce i poštovaoce, aı to je dosta, U patetičnopoetskim inovacijama TO" man se graniči sa romantičnim prihvatanjem stvarnosti i skoro čedno naivnim interpretacijama Oktobarske revolucije, ali to su već literarne

ođredbe i putokazi.

R.V.

KNJIZEVNE NOVINE, List za književnost, umetnost iI društvena pitanja e: Ređakcioni odbor: | Miloš IL. Bandić, Bora Ćosić. Slavko Janevski, dr. Mihailo Marković, Slavko Mihalić, Peđa Milosavljević, Branko Miljković, Tanasije Mladenović. Mladen Oijača, Vladimir Pe-

trić, Đuza Radović, Izet Sarajlić, Vlađimir Stamenković.

. Urednict:

CEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTRA

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ ' ist izdaje Novinsko-izdavačko predđuzeće »Književne novine«, Beograd, Francuska 1. Redđakcija: Francuska “i, tel. 21-000,

tek. račun: 101-707-1-208

List Izlazi svakog drugog petka „Pojedini broj Din. 30. GO dišnja pretplata Din. 600, r!U> uodišnja Din. 800, za inostran-

stvo dvostruko.

Rukopisi se ne vraćaju.

Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIC

Stampa •GLAS., Beograd, Vlajkovićeva 8 +“

kao đoku-