Književne novine
Godina X. Nova serija, br, 99
\
Veljko PETROVIĆ
O porttretu u umetnosti 6 e
Tzložba porbreta srpskih knijževnika, od oka i od ruke domaćih wumetnika, bila je u nizu tematskih izložbi koje Narodni muzej organizuje, Ovakva izložba pre svega
zadovoljava ljudsku, tako prirodno ljudsku, radoznalost: svaki se čo-
vek trudi da upozna lik onoga koji ma je u nečemu pomogao, koji ga je nečim podario, u nekom kritinom trenutku utešio ga, ukazao mu, recimo, i na to da nije on jedini predmet i meta i negativnih i rđavih, opakih sila u životu, da svaki stradalnik, samo kad mu otvore oči ti književnici, vidi oko sebe mnoštvo drugova koji kao i on stenju pod teretom slične sudbine. To i jeste preimućstvo i dužnost pravoga poele i pisca, što oni mogu da prirede čoveku nekoliko časaka najlepšega zaborava i sna, budnoga sna, bez muč-
' nine i mamurluka, i utehe, sa stvar-
nim ukazivanjem na neumitne zakone života, bez praznih, konvencionalnih fraza.
Ali na ovakvoj izložbi ne zadovoljava se samo gledaočevo ljupopitstvo: 'da vidimo te, već u maglovite, mitove preobražene, uzdignuite autore, kakvi su ono bili kad su još po zemlji hodali i svoje građanske i porodične brige brinuli. O-
vakva zbirka pruža mnogo više od toga. Obična frazeologija u nas veli za dobar, samo da
pristojan rogovori.
portret: eto, A to se ne tiče isključivo sličnosti naslikanog poznanika. Sličnost se, „manjeviše, kao podrazumeva. To se tiče onog
nečeg što će neko nazvali Živošću.
A živost? A ta živost je, verovalno, posledica u prvom redu, uvežbanog, virtuoznog pa i temperamentnog primenjivanja svih raspoloživih slikarskih sredstava; a slikarski temperament, opet, pri, portretisanju, dolazi oduševljene konćentracije na zapažanju i razumevanju modelove jedinstvene lizionomije, dolazi od strasne koncentracije na raščlanjavanju i sin-
'letizovanju kolorističnog i plastičnog
sastava te fizionomije. I, još nešto, da kažemo, podgreva taj temperament. To čini intuitivna umetnička pretstava, koja je u suštini osećajna i halucinatorna kategorija, pretstava o biću i značaju tog subjekta koi pred umetnikom stoji. Što književnik rečju slikar će svojim rekvizitima, pa je portret susret dvojice ljudi, u momentu izuzetnih. Jer umetnik pomenutim postupkom, svojom stvaralačkom pažnjom i pasijom, odvaja personalnost pojedinaca od ~ milionske mase, Ima "liPšta, zanimljivije, za“ gonetnije, divnije od čovekova lika, i od moći, od čarobnoga dara koji taj zamandaljeni obraz udaljenog neznanca ili jednostrano zapažene crte
| poslovnog prolaznika čovečanski pri-
bližava posmatraču, odgoneta; neme msne, zastale poglede i biriće oko jagodica navede da se otkriju i progovore? A tek kada se sretnu na jednom kvadratu dvojica, kao ovde, istorodni književnici i umetnici, koji podjednako slute, zapažaju i snu intimne istorije, ljudi, tog minuskulnog ali autentičnog, etičkog, osvešćenog odraza prirodel Eto, šta se doađa na ovim platnima i kartonima. a, prema lome, upoznavanje lica i ligura autora na ovaj način, posredstvom, da ne kažemo, milošću isto-
mernih naših umetnika, mora još VI,
že omiliti dela portretisanih pisaca, ponekiput možda može i čitaočeve duhovne oči učiniti oštrijim, vido“ vitijim, te i izvesni tekst dirljivijim, aktivnijim „pokretačem čitaočeve mi sli i volje. |
Besumnje, na dogledu ovakvog niza. portreta mora da se nametne
„>
BEOGRAD, 14 AVGUST 1959 i
/
Povodom Izložbe portreta srpskih književnika
pomisao na savremenu pojavu: mi danas imamo kao nikad dosad mnogo izložbi savremene · umetnosti a portreta na njima uopšte veoma malo. Da li se portret još uvek može smatrati umetničkom temom i da li savremen čovek razume i prihvata ocenu ranijih vremena da su izvesni portreti od ruku najvećih majstora, vrhunci njihovog umetničkog" stvaralaštva. Uopšte, da su baš izvesni portreti poznatih i nepoznatih slikakara i vajara ono najsavršenije što su čovekov duh, veština i ukus u umetnosti kroz vekove uspeli da stvore, bez obzira na dimenzije i mnogoudnost i bujnu dramatiku obimnih kompozicija iz istih epoha ili od istih majstora. Setimo se samo, lavlje glave faraona Amenemheta 1II, pa Seoskog kmeta »Šeik el Beleda« koji, sav od ispucalog, itrošnog drveta, još uvek živi, diše, pazi i pristupa, i današnjim ljudima još, s blagim dostojanstvom zaobljenog poglavara manje zajednice, s poverenjem čoveka humana i čiste savesti. Mora da je njegov majstor, koji ga je izmamio iz Jednog irupca, razumeo i cenio te osobine svoga modela, kad mu je za rukom pošlo da ih dostavi i ljudima posle 4500 godina, na ogromno naše zadovoljstvo i utehu; pa pomislite na fajumske bodre ljude i žene koji za dve hiljade godina nisu ni u grobu oka sklopili, pa na Homerovu bhermu, to pravo čudo od konkretizovanog mi“ ta, nametnutog milijardi ljudi, 'kao jedino zamišljiv i GDedIf lik helenskog prarapsoda; pa, Julije Domne iz Pompeja, pa našeg Save Nemanjića iz Mileševa, pa Đokonde, pa 'icijanovog Mladog čoveka s plavim očima, itd. itd. Najzad, zadržimo se na svome, pomislimo na ono nekoliko, iz većeg broja, naših nezaboravnih portreta, naših ljudi od svojih živopisaca: onih iz XVIII veka, iz Kračunsko-Češljarskih radionica, kao što su »čuveni besednik Hristifor«, čiji-do groteske markantan lik samo Velik umetnik je mogao da ulepša, zapravo oduhovi, što je učinio i s njegovom rukom iscrtavši je Lao splet osetljivih živaca a naslikao kao „središnu svetlost; čelo, oći, usne i ruka; pa njih dvoje, senatorku i senatora — pesnika, Avakumoviće, prvo, žensko, nepoverljivo, gordo, što prkosi neumitnoj starosti, još uvek zapoveda okolini navlačeći zelene rukavice, a ovo drugo ješno, pupavo muško, otkupljuje se darovitošću, visprenim pravoslovijem i porugljivim stihovima; a onda Dositej i stara Kojićka (Galerija Matice Srpske) od Arse Teodorovića. Ne zna se koji je od preživelih Arsinih Dositeja najraniji, još manje, bar zasada, koji je baš onaj prvobitni, rađen u „Beču 1794. Ali od onih koje sam ja video, čini se, najraniji je bio jedan omalen, otprilike, 35—50 sm., koji je Wisio pre ratova, 1912, u sekretarevoj (R. Odavića) kancelariji, a 1919 nađen je i on dosta zgužvan i oštećen u sulerenu Ministarstva prosvete, u hrpi tolikih. platna, kao žrtva Talocijeve ekspoziture, kažu. Taj portret je bid veoma svež, dosta pastozan, energičan, a pri senčenju A.'T. je već tu upotre-
IMALI ESEJ
Kamen na kamenu je izvesnost, nestvarnom | ćisto metaforičnom namerom, uzalud pokušana, ludiranje bića sa svojom
' istinom.
bio zelenkaste tonove, što takvu pozadinu diskretno osijava kao iz nekog udaljenog otvora. A to je ostalo karakteristično za sve srpske portretiste do
pred kraj XIX veka. A. TT. je morao
tih »replikae o svom velikom prijatelju Dositeju izraditi. na desetine. Njegova ljubav i poštovanje prema obožavanom pobratimu i »bratu« po_ slobodnozidarskim načelima nije se do smrti hladila, međutim, nije svaki taj portret slikan podjednako živahno. Čak i najuvežbaniji glumci ne mogu da „održe. kroza sve stotine repriza visinu svog' najvećeg uspeha u jednoj ulozi. Ali, ali zabrinuti, skoro mrki, izraz našeg vedrog. Mudraca, sproveden je u svakom. Arsa je bio veoma ozbiljan čovek, to:se vidi iz celokupnog njegovog dela, iz svake pojedinosti, iz svakog napisanog reda njegove ruke. On nije mogao, razume se, a da ne unese i sebe u te portrete. No, biće i nečeg drugog. Njihovi lični odnosi mora da su bili veoma ozbiljni, pa i njihovi sastanci, pa i seahse pred štafelajem u Arsinom bečkom stanu. Tu se, besumnje, ozbiljno, na mahove i mračno, pesimistički govorilo o uslovima: da se ljubljeni slavjanoserpski narod oslobodi, ne samo ropskih sindžira već i afričke tame neprosvješčenija. sad, i to je problem koji nam Dosiportreti od A. Teodorovića
nameću, da li je Arsin Dositej ona
tejevi
istoriska ličnost, koja Xi u njegovim
spisima i koja živi u nama i postav-
jena je u našem panteonu» Dodajte
brkove tom Arsinom uljuđenom, {inom racionalisti XVIII veka, pa ćete ugledati i Karađorđevog saborca i druga, duhovnog preteče i onih krvavih junaka i hajduka, onih pustalija s tokama na prsima, s istim gestom ruku: oni na dževerdarima a Dositej na knjigama.
Sasvim je drukčije ozbiljna stara »Kojićka«. To je jedna od onih koje su, samohrane majke, stvarale, od sinova, kćeri i unuka čestite i vredne ljude i žene, i po kojima se čitava plemena nazivala. Arsa se, slikajuci nju, osećao više artistički slobodan. Slika je čvrsta, tvrda kao što je češće i Goja, čak i Teotokopulos, ali, one reske zelene, bele i žutocinober boje ipak zvone. A »majka«, baš zato što nas voli i prati bodro, ne raznežava Se.
A Đurkovićev mladi Vuk, u zelemom pomodnom žaketu s početka XIX veka? Razumeste li taj savladani trijumfalni osmeh: gle, malo, ćopavo pisarče iz Tršića, postalo čuven učenjak u svetu? Već Avramovićev Karadžić posle četvrt veka, recimo, ne stiže da misli na lične uspehe: \oliko se još mora da radi a kakve mu sve teškoće treba savladati? Onaj gordi, na nauku gordi i zbog Stratimirovićevog sumnjičenja Ogor-
čeni, Danilov »Pavel Kengelac« bio
bi ukras makoje galerije u svetu. Ta_ Nastavak na strani e
A
Zoran GLUŠČEVIĆ
Neiskazan, nenabisan,
Ja uzimam od svakog šta mi treba. Marim valjda što me smatraju za otimačal. Da otimaš. — to li je suđeno, život je. sve: sama olimačina i grabež. Svaki grabi sebi, razdire se Život na grabež.da bi mogao: da opstane. A opet kakav smisao harmonije u svemu što hrli samom sebi! Zar bih.ja postigao nešto savršeno u stihu bez Rimera ili Majera? Kako bi izgledao boj.blanc verse bez njega? Opljačkao sam ih, kožu sam im ogulio dok su ispravili sve moje neravnine. Šta ću, nemam smisla za sve vrste gipkostil A. ovaj tehnicizam dušu mi pojede. Dobar izraz! Šta. bi. rekli. naši · filolozi! Stvarno, ne vladani tehnikama izraza i kakva neotuđiva šteta što se sve na kraju krajeva svodi na izraz. ·
Nosiš, nosiš nešto u sebi, bar ti se tako čini, a kad ga izraziš, vidiš da je ništa. De, reci, sad, je li to bilo ništa u tebi što te je obmanjivalo svojom neizrazivošću, jer svaka je neizraženost punija najpunijeg izraza, ili je to slabost tvoja da sebi skuješ formu?
Uh, al me žigaju kosti! Biće nekog nevremenal A. i jetra mi dobro ne radi. Sustiže starosti Što ti je priroda: duh sve moćniji, telo sve slabije... Sećaš se, matori, kako su te
ali bačen kamen, preobražen je nedoumica, reoimo, lica vlastitom svakodnevnom
Stvari u kretanju iščezavaju, i nepodložne rečima ostaju nestvarne sve do onog momenta kada postaju poslednje stvari: kamen spoticanja,
kamen mudrosti. Pa ipak upravo to što
njen i zamenjen jeste ono styarno u njemu. Stvarno se ispoljava apsolutno slobodnog. .:
stalna mogućnost nestvarnog tj.
Stvar iščezava u svojim svojstvima, gubi se bom. Njena snaga Je u'njenoj neupotrebljivosti,
uzdancsti.
Ali protivrečnost ; nepouzdanost niste oje ih stavlja miš ne može reći da jeste, već da še događa.
kretanju i razvoju, u
kamen može biti pomeren, bačen, izme-
ao
gubi se, neiscrpljena upotlreopustelosti i nepo-
u stvarima već u njihovom jenje. Otuda se za poeziju
Zato se istina ne može reći već samo opevati u svome zbiyanju i večitom približavanju šebi samoj. i \ \
lstina se javlja kao.predmet· poezije, ali tako da ni u njoj samoj ne prebiva. Uopšte može se reći da istina nema svoje određeno mesto
i da je zato nepotkupljiva.
SAGAL: CRVENI PETAO
"CB}CH"} DEVANJE:
i
Jedino što nam još ostaje od istine jeste — istinoljubivost.
U tome smislu istinitost bi ponajpre bila, kako je to bilo poznato još Aristotelu, svojstvo uma da samoga sebe misli tj. poražava 7 i pobeđuje. Poeziju koja opeva te poraze uma mogli bi valerijevski
nazvati patetikom uma.
Takva poezija postavlja jedan jedini zahtev: opažanje se ne sme završili na doživljavanju, već na poimanju pojavnosti bića i svela. To poimanje treba da bude opevanje suštine u formi zaborava u kojoj
se ona konkrelizuje.
Poezija nije mišljenje misli, niti opevanje misli vanja. Doezija je tica u žbunu pitanja, kako je jednom rekao Rene Šar.
· već mišljenje pe-
Mišljeno dospeva u opevano na onoj razdaljini gde se mišljenje i pevanje isključuju kao protivrečnosti. A to se zbiva onda kada istina izgubi trag svojoj islinitosti i postane uspomena na sebe samu. | . Mnogi stihovi u Vpanišadi koji su nekada imali pretenziju da
kazuju najviše meta{izičke istine, danas deluju kao čista poezija ništa ne kazuje da bi mogla da peva.
koja
Istina koja peva je bit odlutala iz bića.
Ona je kao istina neistinita.
Ali njena nejstinitost je istinska uspomena na opustelost bića, “
'
Branko MILJKOVIČ
onn=mzenOmuROnRIII IAA run auu: a enu une enu rei ea I ae eurinG.Z auuu u eAi aaa a anne un ura e mearı izauy iu _ae go A cya ea a aa aaa azra aa ras i —— ~ ——— a ei — —— 0
Bi|
onaj koji sažima ličnost žigale kosti kad si bio kod Valmija?
Meše li ono tada nevreme ili mi se to sad samo čini? Možda je ipak bilo sunčano? Nisam siguran: tesko da bi se priroda mogla toliko ogrešiti o ljude. Onda je počelo da se smrkava jednom svetu, video sam to, i mora da mi je priroda dala neki tajni nagoveštaj da to dokučim, neki simbol. Dobro se mi slažemo. Zar bi mogla biti tako ravnodušna prema čoveku? Ih, kao da iz nje ne vreba svirepa mati! Kud ćeš veće svirepo“ sti nego to što je zasnovala svoj op“ stanak u promeni. Teško je to podneli: sve se menja, ništa ne ostaje. „s
Hajd', ispi ovu čašu »rajnskog«. Mljackaj usnama i oblizuj se, gurmančino! Voliš ti te stvari. Ako se ne varam, bolje je od »šampanjca«. Uvek sam govorio da za vinovu lozu nije dovoljno samo peskovito zemljište. Vode treba, vode! A naše vinogradžije to ne razumeju. Što su ti neznalice! Ne misle valjda da će vino biti »tanje« ako,je voda blizu vinograda! Loza ne uzima sve iz zemlje nego i iz vazduha. Klima je važna; zato moraš da znaš geologiju i oblik reljefa ako hoćeš da gajiš vinovu lozu. Samo, šta će ti toliko znanje kad ga na kraju moraš da iscediš wu muljačul, ._- 6 das Ovaa:
Rajnska obala! Preliva se u suncu, Šumovita, ima tu neke osobite draži na mestima gde je voda tako sigurno usečena u kopno. Pejsaž otisnut kao živopis! Zna se dokle je kopno, a dokle voda. Nije da oni miruju, sukobljavaju se, stara je to borba kopna i vode. Nisam ja uzalud završio Fausta sudarom čoveka i vodene stihije! Ima nešto demonsko u samom prizoru njenog pohoda. Isto kao i vatra, a drukčije. Nešto mitsko daje mi otud znak, jeza me prožima kad se u nju unesem. Jer to ne mora samo da bude sudar bez ostatka, mehaničko dejstvo često je sklono da u ovom sukobu potpuno izmeni svoj prirodni karakter. Ako joj se kopno ne suprotstavi svojim granitnim Omotačem, voda se služi prožimanjem, raskvašavanjem, ona polako opasuje i pripija sebi jogunastu čvrstinu kopna. Ali uzaludna je ta čvrstina bez granita! Nastaje onda pretvaranje u glib, blato, lokvu, pripajanje matici iskona, potpuna pobeda. Simpfe, Sumpfe, svuda Suimpfe! .
Ali kad pogledam bolje, to i nije pobeda, jer to što se pripaja nije, više kopno, nego razdešena blatnjava amorinost; i ono što ga u sebe usisava i čini svojim elementom nije više voda, već mešavina vlage i čestica zemlje koje su izgubile svoju prirodnu čvrstinu; ni voda ni kopno, ni Čvrsto ni tečno, već polutansko, hermafroditsko, žitko tečenje, muljanje, baš dobar izraz, i eto ta neizraženost, nedovršenost, taj potisak koji izbija na sve pore uokviravajućeg tla — to je ono što čini ovu stihiju opakom, podmuklom, varljivom...
ini mi se da od nje preti najveća opasnost, a opet... Zar ona nije izvor sveg živog na zemlji»
O, ti vlažna, lepljiva, pohotljiva, crvotočna nakazo što se zoveš glibl... Uboga majko životal... Ti si ona pramalerija iz koje je sve izmilelo i za kojom su stari Grci tragali. Iz tebe je izašlo i u tebe će sve da se vrati, preobraženo i organski preločeno u ko zna kakve nove oblike. a nam, iskonski smrdljivče, napajaš život sokovima tajanstvenog vrenja. Razumem tvoju odvratnu zavidljivost prema kopnu, koje ti sve živo izvuče k sebi iz tvojih mutljaga. Zar bi hteo da život večito ostane talog na dnu? Mi, ljudi, privoleli smo se kopnu, O, vodo, nema nam više lutanja i skitanja, prošla su argonautska
vremena, sad se traže čvrsta i sigurna
slaništa! O, žilavi glibel Uzalud ispružaš ka nama svoje crvotočne rukavice i smrdljive ogranke. Bar da nam život ogadiš, kad njime ne možeš da zagospodariš! Žalim te i obožavam te i odu ti pojem, piktijasta maso! Budi zadovoljna: U tebi nesmetano plove otpaci truleži i priprema se večna potka neumornog živog tečenja... Ko ti na ovoj večnosti ne bi pozavideo?!... / .
Nisam uvek za eksperimente. Ne '-eba prirodu svaki čas izazivati da Nastavak na 2 strani
\
rOvr
\