Književne novine

| POEZIJA I REV

)LUCIJ u

- (Brju:ov—Blok—Majakovski: „Članci i eseji“, Kuleura, Beograd, 1959)

Nesklađ između poetskog doživ-

ljaja ideje revolucije i konkretnih

puteva i metoda kojima se ona iz-

. vodila uticali su. na stvaralaštvo i

životni .put velikog. brojag ruskih poesnika, među koje spadaju i Brjusov, Blok i Majakovski. Njima je "bilo zajedničko osećanje da je Rusija nenadoknadivo zaostala za ccivilizovanim svetom, da krivicu za to snosi reakcionarni politički po-· “redak i da moderni industrijski vazvitak „vek devetnaesti, željezni”, nije liudima doneo ni sreću ni spokojstvo. S

Zbog toga su se i lično angažovali u narastajućoj plimi revolućije od koje su očekivali raščišćavanje atmosfere i ostvarenje snova o novom i srećnom čovečanSiVU, Novi stav prema životu rezultirao je novim odnosom prema u-

· metnosti i njenim izražajnim sred~

stvima. U opštoj krizi simbolisti hisu viđeli svrhu da u umetnosti služe praktičnim, „sitnim” ciljevima, koji ničemu ne vode, te su pokušali da otkriju i izraze izvesne opšte ideje zajedničke za sve; iskonske ideje koje se ne mogu adekvatno izraziti nikakvim logički konstruisanim pojmovima, već simbolima koji treba da čitaoca uvedu u Svet pisca, koji mora biti filozof, mislilac, naučnik — 3«npesnik. Odatle zalaganje Brjusova za tzv. naučnu poeziju i opravdano odušeyljavanje Verharenom kao pesnikom koji pokušava izraziti budućnost, koji sjedinjuje u sebi poesnika, naučnika i filozofa. Ali simbolisti su praktično odiutali u istoricizam, prepričavanje antičkih legendi, u „mitostvaralaštvo”, Futuristi, koji su se pojavili nešto kasnije, s devizom da su oni pesnici savremenosti, veka mašinizma, Kkritikovali su istoricizam simbolista, i.pred strahom da se u njihova dela ne prokradce nešto iz prošlosti, tvrdoglavo su odbacivali sve iradicije, poricali sve moralne i umetničke vrednosti, odricali vrednosti delima Puškina, Tolstoja i Dostojevskog. Za rasuđivanja o opštem toku ruske pesničke misli XX ·vceka,retko je čije stvaralaštvo toliko pogodno koliko Aleksandra Bloka. On se teško oslobađao maglovitog misticizma i simbolizma, ali je, pri. bližavajući se revoluciji, bio spreman da svoje stvaralaštvo potčini

| njenim zahtevima, zahtevajući poštovanje i divijenje samo prema piscima s „društvenim oreolom”.

Ali došlo je ono što je Blok i predviđao — događaj koji je dominirao životom i duhovnom atmosferom ne samo Rusije — revolucija od koje je narod očekivao mir, zemlju i hleb, a pesnici pored toga i ostvarenje 'drugih ideala. Brjusov ju je bez rezerve pri-

hvatio. I napisao nekoliko šematiziranih članaka i eseja koji u težnji za širokim zahvatom i približavanjem publici gube u svojoj dubini i oštrini misli. Blok je bio kao razapet: s jedne strane je odzvanjala „muzika svetskog Oorkestra", a s druge Feski zvuk loma stakla po trotoarima. Majakovski je prvih dana revolucije pitao Bloka — vojnika: „Sviđa li Vam se?” A Blok je odgovorio: „Dobro

Y ALEKSANDAR BLOK

je”, i dodao: „Meni u selu spališe biblioteku” („Umro je Aleksandar Biok”)., Ali Blok je činio pošteni i krajnji napor da revoluciju prihvati i potčini joj se kao umetnik. „Umetnikov posao nije da nadgleda kako se jedna zamisao ostvaruje, niti da brine da li će se ona ostvariti ili ne... dužnost umetnika jeste u tome da vidi šta je zamišljeno” („Inteligencija i revolucija”). Ali pesnik je morao da vidi i kako se, ostvaruje ·ono što je zamišljeno. Zbog toga i piše onakav topli napis „Uspomeni Leonida Andrejeva”, a 19920 gođine „Belešku o dvanaestorici? u kojoj svojoj poemi odriče ma kakvu političku potku, a politiku naziva prljavom Markizovom barom iz čije se pare stvorila lepa duga, kojoj preti opasnost da je zamuti svega kap u bari preostale vode. Posle ovoga Blok, nije mnogo napisao, jer je ubrzo umro, ali njegove reči nisu prestale da opominju i prisećaćemo ih se uvek u vreme „antipesničkih nemira” — ondašnjih, današnjih i budućih.

Majakovski je zamerio Bloku što nije izabrao između onoga „dobro” i „Spališe mi biblioteku”, Majakovskog nije uplašilo što su go-

rele biblioteke. On je u vreme kad je Jesenjin pisao:

„AlP ova rugoba —

hladna planeta! |

Nju ni sunce — Lenjin

da zgrije — ne krijem.” bio uveren da izgrađuje novog čoveka, da će oteti „radost budućnosti sveže” i „izgraditi život”. Zato se sa njemu svojstvenom Žživotnom energijom . zalagao za demokratizaciju urnetnosti, tumačio radnicima širom Rusije ideje revolucije, napađao birokratizam, sa istom uverenošću da je u pravu, zahtevao stavljanje na repertoar „Misterije 'Buf”, zalagao se da časopis „Umetnost, komune” ne” zabrane vlasti, odbijao pokušaje nekih lefovaca da se Levi front umetnosti organizuje po krutim obrascima organizovanja* organa vlasti i političkih organizacija, kao jeđini koji je mogao smiriti duhove omladine „obezvređivao” Jesenjina i izlagao se pogrdama. publike, sa smelošću okrivljavao birokratizam za neuspehe i loš kvalitet sovjetskog filma i' pobirao aplauze. „Napisao sam scenario; u umetničkom savetu Bljahin i ostali govorili su da scenarij treba prihvatiti i t. sl. Ne radi so samo o tome kako je napisano (nije stvar u tome), već kako se čitav umetnički savet izmenio čim je pošao na zasedanje administrativnog parata da čita taj scenario. A drug Jefremov rekao je na kraju: „Ne volim futurističke smicalice”, Drugovi, administrativno finansijski aparat pritiska celokupan kulturni rad Sovkina” (296). Birokratija je zauzimala maha, Majakovski pisao „Hladan tuš”, a birokratija je i dalje rasla, Na večeri posvećenoj 20-to godišnjici svoga rada Majakovski je mogao da konstatuje: „Znači, ono protiv čega se boriš i borio si se dvadeset godina, već danas ulazi u život... Možda je ovo jedna od poslednjih večeri” (501). I bila je. Blok je pisao još 1921 godine: „Mir i sloboda. Oni su preko potrebni pesniku. Ali mir i slobodu takođe otimaju. Ne spoljni mir, već stvaralački. Ne detinju slobodu, ne slobodu liberalisanja, već stvaralačku, tajnu slobođu. I pesnik umire, jer Više

NOVO KNJIŽEVNO IME U IRSKOJ

Malo »zeleno« ostrvo Irska davalo je čitavu galeriju književnih talenata, počev od Šoa pa do đanas poznalog mlađog Brendona Behana. Ovaj pisac, skoro još dečak, nastavlja svojim književnim ostvarenjima najbolje trađicije svojih slavnih zemljaka-prethodnika. Kao i svi irski umetnici pera i Behan je počeo svojm

- Rknjiževnu karijeru dramom. Niego»

vo delo »Četvrtasti čovek« je dobilo zaslužena priznanja wu Engleskoj 1 Americi, a. neđavno je doživelo | svoju prvu inostranu premijeru u Parizu. Ođmah zatim je objavljena 1! njegova prva knjiga autobiografskog karaktera »Borstalski dečaka, u kojoj se opisuie najnovija borba Iraca za oslobođenje onog dela svOga ostrva koji se još uvek nalazi pod engieskom upravom. Na snažan E upečatljiv način, đostojan najzrelijih majstora, Behan je izneo svoje opservacije o jednom životu koji je malo poznat u ostalom svetu i dao đovoljno dokaza o svojoj vrednosti.

Na izložbi se nalazi serija portreta — glava Grka i Rimljana, koji su

se nastanili u Mgiptu, koje potiču iz 1— veka, a kojima se želi đa se pokaže »izvanređni smisao za boje i smelost poteza koju je portretisanje uporedo sa drugim oblicima »antičkog« slikanja — dostiglo u tom dobu«. U Sobi gravira nalazi se izložena i jedna bista, za koju se veruje da bbretfstavlja Kleopatru.

x* Xx X.

ROMAN MLADENA OLJAČE OBJAVLJEN U POLJSKOJ Roman Mlađena Oljače »Molitva za moju braću« objavljen je pre izvesnog vremena u Poljskoj, Delo je, u 10,000 primeraka, štampalo izđavačko preduzeće »Knjiga i nauka« (Varšava, mayyt, 1959). »Molitvu za moju Đbraću« prevele su na poljski jezik:

. Marija MKrukovska i Irena Olševska.

* XX

Y SEDAM VEKOVA RADA NA IZRADI PORTRETA U BVROPI

Pod ovim nazivom otvorena je OVE, godine veoma interesantna izložba u\ Sobi gravira u BMHritanskom muzeju u Londonu. Namena izložbe je da ilustruje umetnost portretisanja od Srednjeg veka đo danas. Pođeljena je na tri sekcije: »Srednji vek i Renesansa«, »Seđamnaesti vek« i »Osamnaesti vek do danas«“ Dela su Uuzeta iz raznih muzeja, kao što su: Viktoria i Albert, muzej u Kembridžu i iz Britanskog muzeja. Na izložbi se nalazi i izvanredna Wizolekcija glava u prirodnoj veličini od Direra, Rafaela i Mikelanđela; Rkrasan primerak je „»GLAVA CRNERINJE« od Rubensa kojom počinje doba Ba-'

roka,

x Xx Xx

OPERSKI PRVAČC KAO ŠERSPIROV OTELO

Pol Robson, čuveni crnački operski pevač, debitovao je na OVOgOdišnjem Šekspirovom šf{festivalu · u Ejvonu, piščevom rodnom 'građu, kao Otelo u istoimenom pozorišnom

ı komadu. Mađa je Kritika sa skep-

som očekivala nastup crnog pevača, već prve večeri .je celokupna publika bila ođuševljena njegovom glumom i osećanjem za Sekspirovu reč i dđramsku đikciju. Robson je majstorski ostvario lik Ijubomornos crnca, unoseći mnogo osećanja i razumevanja za jednu iskrenu đušu mučenu ljubomorom. Zanimljiva je činjenica da je MRobson igrao Otela i u operi, samo ovoga puta Kao pevač. : i

EVROPSKA ZAJEDNICA PISACA.

. Od 10 do 12 novembra ove godine održaće se u Rimu sastanak Kkonsultativnog komiteta za izradu statuta Evropske zajednice pisaca. Među članovima komiteta malaze se pisći iz dvađesetak evropskih zemalja, među kojima: Anđre Šamson i Alber Kami iz Francuske, Georgi Karaslavov iz Bugarske, Mans Hartvig Sedorf iz Danske, Herman Kesten iz Zapadne Nemačke, T. S. Eliot iz Velike Britanije, Kiljan Laksnes sa Islanđa, Va" sko Pratolini iz Italije, Sofija Ernst iz Poljske, Augusto đe Kastro iz Portugalije, Mihail Beniuk iz Rumunije, Horge Guilen iz Španije, Deni đe Ružmon iz Švajcarske i Kornelij Zelinski iz Sovjetskog Saveza.

Pretstavnik Saveza književnika Jugoslavije na ovom sastanku biće Tanasije Mlađenović, pesnik, direktor »KMnjiževnih novina«.

xXx

MUZIČKA KWOMEDIJA , DŽONA OSBORNA

U pozorištu »Palas« gde je mu zička „komedija „Džona Osbofna »Zabavljače tukla sve rekorde, od 5-og maja prikazuje se muzička ko medija »Svet Pavla Slikija« od istog pisca. Ova muzička komedija je prikazivana pre toga u manjim pozori štima m umulrašnjosti. Muziku ie komponovao Kristofer Vile, Sam pisac režira komad, a macrt dekora dao je ser Hju Kesom,

gaa

nema zašto da dišer život je izgubio smisao”. (204). Tako je i Majakovskom preostalo jedino bilansno samoubistvo.

| Brjusov — raciomalista stavio se u službu revolucije, prihvatio sa svim njenim, dobrim i lošim stranama i posvetio joj svoje stvaralaštvo. Blok — liričar mađa je doživeo razočaranje u ostvarenje svojih ideala, nije zapao u pesimizam Već je odlučno istakao novi ideal: Čovek kome služi slobodni pesnik.

Majakovski — entuzijasta i novator sa uspehom je uvodio novine u epohi kad su sve novato-

rije brzo zastarevale.. Vreme je obezvređilo većinu njegovih koncepcija o umetnosti, ali niko ne

može poreći da je on bio iskreni pesnik revolucije. ·

Vojislav, STANOVČIĆ

e Nastavak sa 1 strane n metnik je onaj koji je svoj slobodno izabrani motiv najbolje, najstrožije podvrgao jednoj nužnosti. I merilo „istinitosti” jednog dela nije pre svega u njegovoj saglasnosti sa objektiynom nego 5a cstetskom nužnošću. 0

U umetnosti bitno je, dakle, da delo bude stvoreno po strogim principima estetske nužnosti i ako se oni poštuju nije važno da li i koliko delo otstupa od objektivne realnosti i nužnosti. Zar je za umetničku vrednost dela važno 'što Žerikovljevi konji u „Trci u Epsomu”

trče·u raskorak koji je nemoguć,

što su Mikelanđelova i Meštrovićeva dela puna natčovečanskih divova koji ne poštuju realnu anatomiju ljudskog tela, što se u antičkom epu javijaju mitološke ličnosti koje ne postoje? Sve te pogreške s gledišta nauke i objektivne nužnosti nisu pogreške s gle„dišta umotnosti i estetske nužnosti. One postaju sporedne i nevažne kad je umetnik uspeo da stvori đelo koje ne greši u odnosu na ovu drugu nužnost, koja je bitna i ođlučujuća u ocenjivanju vrednosti njegovog dela. Još Aristotel je bio načisto s ovim principom i stoga u svojoj „Pesničkoj umetnosti” kaže: „Za pesmničku .umetmost ne vodže ista pravila kao za politiku (tj. etiku) ili za koju drugu veštinu. Pogrešaka koje se prave protiv same pesničke umetno= sti ima dve vrste: jedne se odnose na nju samu, a druge se odnose ma nešto što je za nju od sporedne važnosti. — Naprimer ako je pesnik ođabrao da podražava „nešto što on ne može, onda je to pogreška protip same pesničke umetnosti: ali, ako pesnik nije pravilno odabrao, nego je, naprimer, uzeo da prikazuje konja s obadvema nogama: napred, ispruženim, ili je inače učinio pogrešku protiv posebno pojedine nauke, naprimer lekarske, ili koje druge, koja tvrdi da je prikazivanje nemogućno, onda je to pogreška ·protiv pojedine nauke, a. ne protiv same pesničke umetmosti”. Stoga su sudovi kKritike koji se odnose na netačnost detalja, anatomije, činjenica, uvek deplasirani ako je umetnik uspeo celim svojim delom da izrazi jednu potresnu, duboko ljudsku viziju.

Estetska nužnost je osnovni kriterijum po kome se remek-delo razlikuje od prosečnih umetničkih dela. Najveća umetnička dela su

*ona koja su, uprkos prividnoj slo-

bodi i neobaveznosti poretka svojih elemenata, načinjena po . jednoj nužnosti čija se obaveza neodoljivo nameće i samom bosmatraču .pred gotovim umetničkim delom. Svako može lako da nađe jednu veliku ideju, kao što je ideja ljubavi ili ideja herojstva i požrtvovanja: teško je naći elemente koji će od te ideje stvoriti delo u znaku jeđne sudbinske nužnosti: A ta nužnost ni najmanje ne zavisi od jedme objektivne, unapred određene sile ili sprega sila, nego od slaganja elemenata koje sam umetnik odabere da izrazi svoju iđeju ili svoj mOtiv.

Stvarajući svoje delo, umetmik određuje sistem vrednosti po kome stvara svoje delo i time sam postavlja svoju normu, cilj i domet: remek-delo je ono delo koje tu normu, cilj i domet u potpunosti postiže. I ono što je bitno u oceni vrednosti jednog umetničkog dela nije širina i značaj motiva, nego pre svega strogost 'kojom je umetnik izrazio svoj predmet na način koji nam se čini nužnim, jedinstvenim i neponovljivim, Delo

je ~

ka, slika

VLADIMIR VELIČKOVIĆ : RAT

'koje je savršenije izvedeno na Osnovu jedne imanentne strogosti nadmaša delo koje je manje savršeno i manje nužno izvedeno, makar da ovo potonje prevazilazi prvo Šširinom i značajem svoga predmeta. Tako jedna izvrsna mrtva prirođa uvek „nađmaša jednu vrlo dobru istorisku kompoziciju. Ono što je bitno to je sema strukturalna strogost dela a ne izabrani motiv: vrednost. motiva odlučuje samo među delima jednake estetske nužnosti.

Estetska nužnost je, dakle, pojedinačna; ona je druga i drugačija: za.svako umetničko delo, u zavisnosti od izabrane polazne tačke u stvaranju. Italijanski estetičar Lionelo Venturi, koji očigledno nije dovoljno svestan specifičnosti estetske nužnosti, nazivajući je povezanošću imaginacije (ali i ističući je kao svojstvo paralelno s logikom u nauci), kaže u svom delu „Kako se slika gleda”: „Svaıma svoju tehniku, to jest praktično sredstvo kojim se ona manifestuje: kažem sredstvo a ne cilj, jor cilj je sama umct-" nost. Zbog toga se ne može suditi o slici na osnovu · njene tehnike već se o tehnici može suditi jedino kao podesnoj ili nepodesnoj· za umetnikovu individualnu imaginaciju. Prema tome, nema neke tehnike koja bi bila bolja ili napredhiia od drugih tehnika. To je samo. neiskorenjiva predrasuda kad se smatra da je, naprimer, Đotova tehnika nesavršenija od Rafaelove”. Ono čime se estetska nužnost manifestuje jeste jedinstvo sadržaja i forme: naime, tehnika jednoga dela mora da bude apsolutno adekvatna motivu i duhu motiva koji se obrađuje. Stoga bi bilo smešno kada bi „naivni” motivi Rusoa „Carinika” bili obrađe= ni tehnikom KEngra ili Kurbea. Ne uslovljava li ne samo motiv ·tehniku, nego i, obratno, ne uslovljava:li, isto tako, tehnika jednoga dela ili jednog umetnika njegov motiv? A to međusobno uslovljavanje jednog i drugog i čini estetsku nužnost, koja kod svakog umetnika i u svakom delu dobija jedan poseban, pojedinačan, individualan vid.

.I prividna proizvoljnost estetičkog suda proizlazi ustvari iz specifičnosti estetske nužnosti, iz njenog pojedinačnog i relativnog ·karaktera. Zbog toga što je ona takva, individualna i relativna, mogučća su i istinita i dijametralno suprotna shvatanja u raspravljanju o umetnosti: ono što je zakon za jednog umetnika i za jedno delo, nije zakon za drugog umetnika i za drugo delo. Pisac ili umetnik: je uvek novi zakonodavac za. svako svoje novo delo (to je smisao toliko puta ponovljene misli da pisac zna kako jedno delo tre=ba napisati tek onda kada ga je završio) i verovatno svakog pisca ili umetnika zahvata jedno osećanje koje se graniči sa očajanjem kada vidi da ga prethodno delo nije naučilo kako da stvori svoje sledeće delo: svaki put on mora da počinje svoje stvaranje iznova: u njegovom delu jedinstvena je samo njegova ljudska poruka ili suština ali ne i zakon po kome stvara svoje delo. U delu pravog umetnika sve je suprotno maniru. U romanu „Septembarske ruže” Andrea Moroa dva pisca vode ovakav razgovor: mlađi od njih Erve Marsena kaže: „Nema ničeg opasnijeg od jasno izraženih ideja u nekoj pripoveci ili romanu”, a stariji Gijom Fontan/odgovara: „Predrasude, dragi moj, predrasude!..

(ETNIČKO DELO...

Uzmite Tolstoja. Da li je on strahovao od jasno izraženih ideja?,. A Džojs? Prust? Jesu li oni možda oklevali da ubace u svoje romane duge književne ili političke rasprave?..” Ono što je, principijelno, sasvim tačno, u slučaju velikih umetnika nalazi svoj izuzetak: oni su određili ili usvojili jednu svoju, jedinstvenu estetsku nužnost koja ne dopušta da' jasno tražena ideja li piščevi eksplicitni stavovi poremete čistotu estotske strukture dela. .

Zahvaljujući postojanju te pojtdinačne nužnosti u umetnosti nameće se potreba postojanja umetničke kritike poređ postojanja estetike. Tamo gde je nužnost opšta i apsolutno objektivna a ne

pojedinačna i u osnovi slobodna ne- ||

ma potrebe za kritikom; kritika se

obavlja automatski. na, osnovu, op- || štih objektivnih principa i „ona je.

porazna: palata koja nije sačinjena na osnovu dobrih statičkih proračuna ruši se kao kula od karata. U umetnosti pak kritika je jedna posebna intelektualna aktivnost, koja upravo utvrđuje odnos jednog umetnika prema estetskoj nužnosti koju je on sam odabrao. Ako je odlučio napisati satiru on se podvrgao nužnosti da ismeje nešto zastarelo ili nehumano na bespoštedan način, a MKritičar ocenjuje je li pisac našao đobar motiv, je li našao najefikasniji ten za ismevanje odabrane pojave i je li uspeo da stvori delo univerzalne vređnosti. To je ono Što se zove imanentnom kritikom, koja je estetički jedino opravdana. Ne može se od pisca tražiti da napiše roman ako je napisao dramu, ne može se slikaru zameriti što je upotrebio pastelne boje umesto ulja i ne možo se od pisca romana tražiti da,svoj roman napiše u dijalogu: kritičar mora da pođe od estetske nužnosti kojoj se sam Umetnik podvrgao. Pronaći tu nužnost, taj Zakon po kojoj je umetnik trebalo da “stvara je osnova kritike i prvi posao kritičara.

A taj zakon može se naći sam0O , analizom momenata koji delo čine, .

jer estetska nužnost je, nasuprot opštoj i apsolutnoj objektivnoj nuŠnosti koju nauka istražuje i proučava, pojedinačna i relativna, što znači različita u. svakom pojedinačnom delu i izražena elementi“ ma umetničkog dela koje je stvaralac izabrao. Estetska nužnost je ustvari jedna posebna vrsta nužnosti sastavljena iz čovekove slobođe i objektivne nužnosti; tačnije: nužnost koju čini jedan strogi 5istem vrednosti koji proističe iZ slobodno izabranih elemenata Umetničkog dela. Tom svojom nUžnošću, koja zavisi od slobodno Usvojenog sistema vrednosti, umctnost se bitno razlikuje od objektivne stvarnosti, čija nužnost ne" ma nikakve veze s ljudskim slobodnim izborom. Prema tome, umetnost i stvarnost su dva sveta Ve” zana jednom pupčanom vrpcom umetnikom, koji živi u oba ova sveta. Umetnost, dakle, nije odraž objektivnog sveta, ona je relativno nezavisna od sveta i u toj relativnoj nezavisnosti leže temelji njene specifične realnosti. |

Dragan M. JEREMIČ

KNJIŽEVNE NOVIME