Književne novine
_
x
Nepoznate pesme
Strahimira Kranjčevića
(„Sabrana dela“. I i II, JAZU, Zagreb, 1958) ra
Kod Hrvata postoji jedno lepo poštovanje prema Kknjiževnom nasleđu: ono se očituje u izdavanju sabranih dela (barem) najznačajnijih naših pripovedača i pesnika. Nažalost, time se mi u Beograđu ne možemo pohvaliti. lako su i pre izišla celokupna dela hrvatskog pesnika Silvija Strahimira Kranjčevića („Djela”, Zagreb, 1955/1954; priredio dr. Branimir Livadić), čiju smo pedesetogodišnjicu smrti proslavili krajem prošle godine, Odjel za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i Umjetnosti u Zagrebu, baš povodom te proslave, prihvatio se ponovnog izdavanja njegovih sabranih dela u tri velika sveska, poverivši 'taj posao književniku DragutiInu Tadijanoviću i univerzitetskom! profesoru dr. Ivi Frangešu. Taj posao, koji je iziskivao silnog truda, strpljenja i vremena, obavili su oni, uz pomoć svojih saradnika, van svih očekivanja uzorno: njihov rad — recimo to bez preterivanja i bez pretenzija na hvalu — može, nesumnjivo, da posluži kao primer svakome ko se bude bavio ovakvim (nezahvalnim) poslom, kako treba priređivati dela bilo kog srpskog ili hrvatskog književnika. Prve dve knjige, koje sadrže sve Kranjčevićeve pesme, uredio je Dragutin Tadijanović, dok je treću, koja je još uvek, nažalost, u štampi, uređio dr. Ivo Frangeš; ona sadrži jednu dosad nepoznatu autobiografiju pesnikovu još iz godine 1886, zatim pesničku prozu, ocene, prikaze i članke iz „Nade”, govore, dramske pokušaje („Fragmenti za sedam drama”). prepeve i prepisku. Pored toga, uz svaku pesmu nalaze se opširna objašnjenja i napomene. Kad se sve to prouči, moć} će da se bolje i temeljitije sagleda pesnik Kranjčević — ceo njegov život i Književno delo.
Od svega, međutim, za nas je najinteresantnija druga knjiga „Sabranih djela”, Od neprocenjive je vrednosti ovaj svezak naročito stoga što su tu uvrštene mnoge neštampane pesme S. S. Kranjčevića, nađene u njegovoj književnoj ostavštini. Jedan deo tih pesama (dvađesetak). štampan je posle pesnikove smrti u ' raznim publika cijama, aH. je znatan broj mnogim našim ne samo čitaocima no i naučnim radnicima sasvim nepoznat. Te pesme, sadržane s četiri beležnice, ponekad su izražajno doterane, pa je pravo čudo što ih Kranjčević nije objavio za svoga života. Ali — postavljati takvo pitanje pomalo je i suvišno: treba, naime, videti samo sadržinu tih pesama i odmah ćemo dobiti odgovor _na postavljeno pitanje! Neke od tih pesama sasvim su bez umetničke vrednosti, fragmentarne i sa dosta izostavljenih reči, započete, koje je! pesnik, da ga nenadđano nije u četrđeset i trećoj godini života prekinula smrt (1908), nesumnjivo nameravao dovršiti; ali je zato među ovim nepoznatim pesmama desetak takvih koje su pravo savršenstvo Kranjčevićeva poetskog izraza i pesničke misli. To, naravno, nikako ne znači da mi tek sada, na osnovu ovih pesama, Otkrivamo prave vrednosti ovog našeg pesnika. I pre smo konstatovali da je Kranjčević prvi moderni pesnik kod Hrvata, borben i buntovan kao retko koji njegov savremenik. Čitava plejada hrvatskih realista, kojima i on pripada, od Kumičića i Kovačevića do Novaka i Leskovara nije dostigla takvu borbenost u svojim poetskim i proznim ostvarenjima, nije bila toliko otvorena koliko su to bili stihovi S. S. Kranjčevića, nije takav bio čak ni parolaš i propagator ideja Starčevićeve Hrvatske stranke prava pesnik August Harambašić. Mranjčevićev pesnički izraz hnije imao širinu i raznolikost, ne bar onu koju susrečemo kod niza
. docnijih hrvatskih pesnika Moderne (Antun Gustav Matoš, Vladimir Vidrić, Milan Begović, Vladimir Nazor), ali je, kako je pre gotovo trideset godina konstatovao Miroslav Krleža, dao nekoliko (,,deset – petnaest”) pesama „od prođorne snaje i značenja”, uneo je toliko
ostao ·
širine da je nadmašio sve dotada-
šnje hrvatske pesnike, pesnike u pravom „značenju te reči. Kad se ima na umu poezija kao umetnost, kao ostvarenje, a ne kao eksperimenat i pokušaj, onda Hrvati pre 'Krenjčevića i nisu imali mnogo istinskih pesnika — bili su to jedino Petar Preradović i Ivan Mažuranić na prvom mestu, ali ni oni, naročito ovaj drugi, nisu celovi.., ono što su dal, poše njih, Franjo Marković i August Šenoa samo je pokušaj, i više od toga ništa. Promatran u svome vremenu i u odnosu na svoje savremenike, Kranjčević stoji kao posoebna ličnost novije hrvatske književnosti: pre svega, veli Krleža,on
4
likama uzdignuo i progovorio bez uzora, bez ugleda, bez preteča, nevješto, neuko, bespomoćno, sa pedesetogodđišnjim zakašnjenjem, ali ipak: progovorio”, Kranjčević je švoju ljubav prema domovini izrazio neposredno, iznijansirao „osećanja i, što je neobično važno, gotovo prvi progovorio u ime onih što su patili i pištali u okovima Kuenove Hrvatske i Kalajeve Bo=sne. Tih i takvih protestnih elemenata najviše poseduju ove pesme koje nam do danas nisu bile poznate. Dakle, političke prilike, izražene, u tim stihovima, bili su osnovni i, usto, jedini uzrok zbog koga većina nije štampana za pe-
wi Ni PRGOBNEBJ
18798
OS dB BBS
7
ROSI:
5. 5.
-
snikova života; one su još crnje, pune slutnje smrti, bezizlaza i vapaja („Grobovi”, 1):
„Plačimo!
Oj, plačimo i uzdišimo boni, Sirote druzi,
Niz vjeđe braće davno 'već se roni Robova kap, i u toj tuzi Plačimo!
II da se tvoje ne ovlaži oko Krvavom suzom, ta tek samo reci, Da Hrvat si, i već si onda reko, U okovih da sisao si mlijeko... Aj, teci, suzo, teci,.”
Kranjčevićev plač, prigušen , ali bolan, nije bio plač" zbog meostvarenih snova svoje mladosti isrušenih iđeala, zbog toga, dakle, nije njegovo „srce tužno”. Kađa bi tako bilo, onda bi njegova poezija bila isuviše „jednostrana, pomalo poza i manir. Možda prizvuka tuge takve vrste ima u onim pesmama koje su izraz pesnjikovih ljubavnih osećanja i vrletnog potucanja od nemila do nedraga („Tuzi” I, II, III, „Ti to bješe, koja tada svanu...”, „Kroz oblake- rastrgane”, „Niti bdijem niti snijem” i dr.), ali u ovim drugima pesnik je doo
narođa i njegov izraz: „,još imade ·
polomljenih nada” — otima mu se vrisak u pesmi „Moji osjećaji”, Međutim, o tim polomljenim nadama sveg hrvatškog narođa Kranjčević je najneposrednije pevao u dosad nepoznatom sonetnom vencu „Nad propalom krunom...”
Još u prvoj knjizi svojih pesama „Bugarkinje” (1885) Kranjčević je objavio „Sonetni vijenac” u kom je opevao svoju ljubav prema dragoj i domovini, iskazanu u romantičarskom duhu, ali, čini se, prilično nenametljivo, iako je odmah vidljivo da je čisto zanatska strana savladana i da mu ta, sva-– kako najteža, pesnička forma nije zadavala mnogo muke: stihovi su tečni i skladni, a rima ga nije nikad sputavala u jasnom izražavanju misli. Ipak, i od tog „Sonetnog vijenca” postoji (valjđa) prva verzija koju je Tadijanović ovde
Veoma je začuđujuće, ali i sasvim tačno, da se čovek, žudeći za novim vidicima, prvo obratio kozmosu pa tek onda sebi. Dela grčkih filozofa dugo su nosila uvek isto ime: »O pri-
rodi«. I ljudska misao se vinula u
store, pitajući se o obliku Zemlje ili o osobinama Sunca. Ali je zato proučavanje čoveka malo zakasnilo. I to nije bilo slučajno. Pitanje zašto se ljudi toliko brinu za Mesec ili zvezde i toliko žude za dalekim prostorima, a ne obaziru se na materijalnu bedu koja okružuje -— to pitanje je i danas aktuelno,
Ovaj raskorak ima i drugi vid — subjektivni. Filozofska misao često se uzdigla iznad vidika svog vremena i postavila nedostižnc ideale,
Običan život, međutim, ostao je
nepokrenut; pa i život samih filozofa.
Ali i ne samo to, Običan život
spustio 8 pijedestala uzvišenu zamisao filozofa
time što je njenog tvorca wmizio i učinio ga
nedostojnim imena mudraca. Jer filozof nije pr NOĆ M ZN O Šl
se „u najtežim i najmračnijim pri a A O u UUJUUT"_-——_________'
~
uvrstio (pod naslovom /„F-i”) da bi se videle izmene i sl, što nas u ovome momentu toliko ne zanima. „Nad propalom krunom...” nastao je u isto vreme kada i prvi, tj. u oktobru 1884 godine, ali on ni tada a niti docnije nije mogao biti objavljen iz čisto 'političkih razloga. U njemu nije opevana ljubav prema devojci i otadžbini ujedno, no samo prema rodnoj grudi i svome narodu, i napisan je povodom sedmog stoleća od propast! hrvatskog Kraljevstva, samostalnosti i gubljenja slobode:
„Aj, sedmi vijek, što tud se gordo | ı vije,
sunce · Čisto Slobode znak u trojnih bojah bljsto. A danas, đanas? — bilo je i.,nije!” Tu je izražen Kranjčevićev iskreni bol i saosećanje sa narodom,
Gdje nekoć nam ·'je baš ko \
ali, u isto vreme, i uverenje da „groblje to, jur stoput oplakano, još može biti i sjeme i snaga!”, što je još upečatljivije iskazao u pesmi „In tyrannos”. Sonetni venac „Nad propalom krunom... lišen je svih mogućih fraziranja u koja nužno vođe teme o domovini, slobodi, borbi, itd., tako đa je on, ustvari, još jedna potvrda Kranjčevićeve neposrednosti i jednostavnosti, i Kranjčevićeve umetnosti uopšte. Mahom sve ove pesme deluju kao pesnikov lirski dnevnik, pum grča xi plača, gorčine i očaja, ali i neke skrivene nađe u bolje đane. Kranjčević je morao do kraja iskazati svoja osećanja, zapisati ih, makar ona: bila i „uzdah tek... ljuti” (i upravo zbog toga!), morao je naći oduška svojoj tuzi, koja ga je razapinjala i trgala, jer — priznao je — „jao, većeg pakla nema do srca, kad ćuti!” Tode ČOLAK
prilog,
„Beli čovek“ nije izazvao toliko različitih tumačenja koliko ih se javilo prilikom pojave Radičevićevog romana „Bela žena“. Možda zato što je prvi njegov roman SVOjevremeno značio novinu, jedno dotad pomalo neuobičajeno i nekonvencionalno gledanje na problem naše svakodnevnosti, previše ogoljeno osvetljavanje najintimnijih čovekovih strana i stanja, Vezano za senzualne, erotske mai festacije. Poslednji roman Brz, Radičevića pojavio se u vreme kad je literatura takve vrste dobila već svoje oblike, kad je O nesrećnom. izgubljenom, ~ vremenu ~ pomalo zalutalom čoveku već mnogo šta rečeno, pa samim tim njegova POjava i ne znači datum već samo đopunu jednom tretiranju na koje smo u dobroj meri navikli.' 'U prvom planu ovo je priča O Zelenom, početku, koji je imao sreću svom prvom meču kautira protivnika, stekne glas jakog
— plašljivom bokseru U da u nesrećno no„Crnog, i time i neustrašivog
Vilijem Fokner: „,
(„Mladost“, Zagreb, 1959)
e: ! Romahom „Grad”, koji je napisan pre tri godine, poštovaoci i ljubitelji Foknera upoznaće se sa ednim novim vidom njegova stvaralaštva, s humorom. Jer, barem po oceni kompetentnih kritičara, Fokner je u ovom romanu pretežno humorist, no, priznajemo, humorist Oosobite vrste, odgajivan na trađicijama „saksonskog, odnosno američkog humora, koji obično ne nalazi rezonatora u evropskog čitaoca. Valjda iz tih razloga Foknerov roman o Snoupsima, skorojevićima iz Džefersona, nema onu
· privlačnost i onu snagu koju smo
znali otkriti u njegovim ranijim delima, da pomenemo samo neka od njih: „Svetlost u avgustu”, „Uljez u prašini”, „Krik i bes” i druga. Ovaj roman čak može da posluži kao odličan „primer onima koji moderni roman svode iskljuČivo na artizam: forme i na ispraznu tehniku kao'da je. formalna strana dela odlučujući faktor u oceni umetničke vrednosti modernog romana; da se dokaže da je takvo rezonovanje pogrešno, dovoljno je uporediti ovaj Foknetov „humoristički” roman s drugim njegovim delima; jer biće nam odmah jasno da ono. što Foknerovim romanima daje snagu nije formalna, artistička strana, već snaga
talenta i stvaralački žar, koji dovod: reči do belog usijanja, i daje slikama, mislima, osećanjima i pečat
svetovima autentičnosti i
VILIJEM FOKNER
votom mora „dokazati;
daleke proi delom stvara bolje.
»bićem« ili saznanjem.
ih često ~ renošću prodire u sve skladniji život,
necizmenjen,
je ne retko
misao nije odvukla nedelanju, duhovna koncentracija nepostojanju. Videći duhom bolje, on
Nehumana je filozofija koja se bavi samo
zofija nije moguća bez moralnog i uopšte životnog stava, ona svojom sveobuhvatnom usme-
veka | postaje mu putokaz u delanju baš kao i u” mišljenju, omogućujući mu razumniji i
A ako se filozofiji pruža takay vidik, takva svestranost, od nje se nešto i traži, Njene nor me, njeni ideali moraju biti podvrgnuti Žživolnoj probi — kdja treba da pokaže mogućnost takve, određene idealne norme i da u životnoj borbi izoštri svoja merila i zaključke. |
'Filozofi su često bili u procepu između du- , hovnih vidika i konkretnih ograničenja, i tu
životnosti, bez obzira na formalnu „zamršenost” ili „jasnost”. Genije se krije među rečima i među re·Čenicama; njemu ne smeta nikakva konstelacija rečenica; plamen životnosti izbija između redova. Foknerov roman o kome je reč GRAD — ima skoro sve formalne i stilske odlike foknerovskog solinokvija, opisuje čak istu sređinu, istu' mitsko-realnu Terra-foknerijanu, Džeferson u okrugu Joknapatofa, Misisipi, no — eto dokaza da se ne radi o formi — taj roman ipak daleko zaostaje za onim Foknerovim delima koja su nam poznata u prevodima. Romanu „Grad” bitno neđostaju one dimenzije foknerovskog užasa i okrutnosti — dimenzija koja je zračila u ranijim delima ovog pisca žarom istinskog genija, koji je probleme rasne i opštemitske znao da strasno implicira u hadqtične slike ha-
otičnog sveta. Ta dimenzija hao-
tičnosti i izgublienmosti, ta usijana atmosfera Džefersona i foknerovskog užasa koji je uvek dignut na stoti stepen, u ovom je romanu zamenjena američkim humorom (koji ovde bar nema čak ni jetkosti),
a ta tanka humoristička nit nije mogla da izvuče iz Foknera onu snažnu i usijanu reč vrednu „agonije i znoja”, iz koje može da proistekne dobro delo.
Roman „Grad” prati dalju sudbinu američke građanske porodice Snoups, tamo gde ju je Fokner ostavio kao farmersku, žilavu rasu u romanu „Seoce”. Radnja romana dopire do dvadesetih godina ovog veka, a Foknerov je humor došao do izražaja u izvesnoj meri onda kada uvodi u Džeferson tekovine moderne civilizacije, i elektricitet, koji izazivaju oštar otpor američkog građanina koji u to vreme još uvek pretpostavlja dobrog konja i zapregu automobilu — no samo dotle dok i sam ne bude u stanju da kupi auto.
No ovaj će roman ipak razočarati ljubitelje Foknera. Dva tri zaista snažna opisa ljubavnih uzbuđenja, u skoro monotonom toku opštin zbivanja. bez neke jedinstvene radnje, ı ece moči nadokna„diti Čitaocu,- „naviknutom da Foknera čuje nešto više i nešto
bitnije, onu dimenziju „,sveopšteg straha”, koju je Fokner znao tako snažno da fiksira u svojim ranijim delima.
Danilo KIŠ
Dva brata uboga
Ko je u meni ustavljao glas vode, ko je htio da me spase, da vida strminu i glad ukopanu, bez sebe: znaš li svoj jedini put, svoju bol koja te sluti, Tako sam polako neslajao u bježanju vih mesta, čak i uzbudljivih (kraj trčeći do jave, do slike gorde, do tuđe smrti u sebi, o nigdino romana), ali u. celini, u osnovi prekoja ležiš u svemu, u nebuđenim predmetima bola,
u onima što i sad još kao da drže se .
za mazni užas sna, za varku. Tek tu pred vodom,
pred otsumom željom koja me nebolom prima
osluškujem sve to: lutanje materije, privid jedine smrti · što obnavlja se bez mene, one koji raskopavaju se, a zatim
već prah, već bježe
u smrt. Ko je ustavljao pepeo, ko je tu mrtvu ružu
slutio što se penje, o bijah
vjeran pas dok me raspinjaše
; gluhotom: to san moj duboki što ga i ne čuh
Priča o plašljivom | | „ (Branko V. Radičević:
bokseru „Beli čovek“, Novi Sad)
auto '
mladića; priča o .čoveku koji je dalje pesnik, novinar i stalan gost pristanišnih krčmi i burdelja, a čoveku koga alkohol đovođi u de. lirijum, . o košmarima i mutnim stanjima koja se graniče“ sa ludilom. Priča o izlomljenom psihić=< kom rasporedu i izgubljenosti nje= govoj. Dalje, to je priča o maloj crnoj devojci „sa gustim očima kaw taman govor“, zatim o Katarmi, pa o staroj dami, utegnutoj i odnegovanoj, pa onda o „ženi kojoj neću ızgovoriti ime“, pa opet og Katarini čija smrt Zelenog večito prati i uznemirava, pa o Crnom koji traži osvetu za nokaut, o Ivani, pijanistkinji sa kratkim prstis ma : nedirnutim ženskim osećanjis ma i o još ponekoj svakodnevnoj ženi, posetiocu prekosavske jazbi< ne. Najzad, to, je priča o Sebastijanu, bolesniku i pijancu, propalom pevaču koji nikad nije dožive svoj „zlatni trenutak“.
To je novi roman Brahka V Ra dičevića. Ako se pođe od ustaljenih klasičnih merila, onda se za ovu knjigu ne može reći da je ro= man u pravom smislu reči. Nema tu nijedne kompletne ličnosti. Ze-i leni, glavni lik, koji je najpun,je i najodređenije uobličen, ipak nije u stanju da nosi čitav teret roma< na. Nedostaju mu mnoge komponente za objašnjenje ili opravda= nje raznih situacija. To je tip u kome se stalno sudaraju naivnošti, cinizam, nežnosti i gorčine, lik da kraja ipak neđerterminisan. KMrog čitav roman njega prati slika Crnoga; srećna pobeda na ringu ro= dila je u njemu , samopouzdanje i ctkriva neslućenu snagu, ali i pj« tanje: zašto sam ga nokautirad kad je on jači? To pitanje ga od-
BRANKO V. RADIČEVIĆ
cspbkoja
vlači u stamo duševno „nes "stvo, i on je nesrećan. Zašto sam”
pobeđio Crnog?... On fatal;stički veruje da će mu se Crni kad-tad osvetiti, beži od njega, i to osećanje
greha prema prijatelju i stalno bekstvo, upravo pokušaj bekstva od razmišljanja o tome čine qa čudnim, nerazumljivim, izgublje-
nim u društvu. Zelen; je bolestan tip: on je u paukovoj mreži i sva-– ki pokušaj spasavanja znači sarno novo saplitanje. On ne ume đa izl= đe, on ne zna da nađe rešenje.
“Epizodne ličnosti se svakog trenutka smenjuju, ovlašno date i nedovoljno upoznate, I čitava radnja se odvija iskidano, filmskim tempom, bez psiholoških analiza i dubijih poniranja u--postipke i ma“ njfestacije likova. Ima tu zanimlji-
ovlađuje monotonija i nešto Što smo, čini nam se, odavno videli i čuli.
Ne mogu se osporiti izvesni kv8= liteti novog romana Branka V. Radičevića. Lepota jezika i ravnometno održan lirski izraz (mađa se i na njemu mestimično previše in= sistira), privlače i u opštoj atmosferi romana prijatno i osvežavaju-
struji bez moći da se vrati svome početku, već sama sam la ruža će deluju. Ali se isto tako ovom
vode što me ništi,, prasin moj, mutava zelena jabuka, .
što obnavlja se, što šumi već kao i ja,
nemuštim govorom aodmolava se; još kukavna želja, smireni aa, U - . pogie
Vuk KRNJEVIČ
s onc strane smrti: zemlja i voda,
ZIVOT PEILOZORFA -
[ilozof je onaj koga
onaj koji samo vidi svojim. duhovnim očima je veći deo razloga zbog kojih je filozofija najbolje rešenje, on ga i praktično, svojim ži- retko: bila praktikovana. sj zo di)
Drugi deo razloga leži u samoj suštini {ilozofa kao čoveka: um se dotakao vrhunca misli i slave, ali drugo biće filozofa kao da ostaje
'sprljenih krila -—— kao da su velika vatra, veliki
Jer prava, humana filo-
najbitnije probleme čo-
brine?
·ski životi i
reči i dela.
sjaj misaonih dometa slomili snagu jednostavne ljudske volje tako potrebne u običnom životu.
Zato filozofske norme često ostaju i od svojih tvoraca neproverene i neupražnjavane. Zašto bi onda bilo čudno da i ostali svet o njima ne
Svakom vremenu su polrebne snažne ličnosti, visokih karakternih kvaliteta, koje će blistavu · misao ozariti blistavim delom. '
TI danas su aktuelni sokratovski i đorđanov-
smrti.
I našem vremenu potrebni su pravi filozoh. Oni koji treba da ostvare sklad misli i života,
Eleonora, MIČUNOVIČ
' '
romanu ne mogu pripisati ni sus perlativi. Mora se reći da „Beli žovek“ ne znači đomet u stvaralaštvu ovoga pisca i da po nekim izrazitim slabostima zaostaje za njego“ vim ranijim proznim delima, Branko JOVANOVIĆ
—
POPLAVA . ZAPADNE ZABAVNE LITE. RATURE U SOVJETSKOM SAVEZU Prema podacima izdavačkih predu” zeća u Sovjetskom ,Savezu je za po slednjih nekoliko meseci izdato na stotine hiijadđa primeraka đela Majn Riđa, Konana Dojla, Žil Verna, Mark Tvena i ostalih klasika zabavne litevature. U planovima za ovu godinu pređviđeno je štampanje dela PFenimora Kupera u 800 biljada primera“ ka, kao i drugih romana ove VTSte.
*
KOLDVEL U SOVJETSKOM SAVEZU . Poznati američki pisac Mrskin Iol10+el, nalazi se ovih dana u Moskvi, gde je doputovao ma poziv Udđvuže nja sovjetskih pisaca, Koldve) ce pored ođržavanja kontiakta sa sovjet" skim piscima, pokušati i realizaciju svojih autorskih prava od romana koji su u poslednje vreme bili u Ve likom broju prevođeni u Sovjetskom
KNJIZEVNE NOVINE