Književne novine

,

/

Teorija imitacije u umetnosti protivureči dijalektičkom shvatanju wveta: umetnost je harmonija a svet je pun svakojakih protivrečhosti. Shvatanje umetnosti kao održavanja života pretpostavlja slaanje 5a stanjem stvari u svetu. poista, život je toliko lep da nema

eka koj: ne poželi da neke svoie doživljaje ne naslika, ne ovekoveči, ne evocira. Ali umetnost, kao polje ljudske slobođe, pretstavlja! j izraz stojećim. Mereći merilima harmonije, želja, mogućnosti, idealnog, čovek u umetnosti može da pokaže i pokazuje svoje neslaganje sa životom, svoju Kritiku života, Umetnost stoga marffestuje dve strane: čovekovu ljubav prema životu, prema njegovim dobrim stra nama, prema njegovoj sposobnosti usavršavanja, prema njegovim mo· gućnostima, i čovekovu mržnju prema. njegovim rđavim stranama, prema njegovoj sađašnjoj nesavršenosti i prema njegovim ograničenostima. Uloga umetnosti nije da bude jedna forma teodđiceje. Jasno je da ona ima svoje sopstvene zadatke koji su daleko od zadataka teologa ili filozofa koji, kao Lajbnic, nastoje da opravdaju postojanje zla na svetu. Umetnost mora da ga otkrije svuda gde ga ima i da nam ga prikaže u svoj njegovoj žestini ·kao opasnost na putu očovečavanja sveta, Ona to, ustvari, i čini, bilo da je zlo fizičko, moralno ili me·tafizičko. Fizičko zlo, ružnoću tela, pokazuju nam ne samo oni umetnici koji prikazuju patuljke kao "Velaskez, kljaste kao Muriljo i rugobe kao Goja, nego i oni koji prikazuju iđealna tela i lica: Botičeli

svojom Venerom «koja izlazi iz morske pene, Mikelandjelo svojim herkulovski snažnim Hristom u

Sikstinskoj kapeli ili Rafael devičanskom blagošću svojih Madđomna. Susrećući se sa ovim likovima ne možemo a da se sa žaljenjem ne merimo sa njima. Moralno zlo pokazuju nam ne samo ohi umetnici koji slikaju naše rđave naravi i društvene običaje: Goja ili Pikaso koji slikaju strahote rata, Igo i Gorki koji prikazuju društvenu. nepravdu i Tekeri ili Žid koji ukazuju na naše moralne mane, nego i oni koji nam prikazuju idealne ljudske likove sa kojima je teško uporediti se: Homer svojim neu"

_. strašivim i viteškim Ahilom, Bal-

\

| zak požrtvovanim ocem Gorijom. i.,

t

Gorki beskrajno plemenitom Majkom. Ali i onda kađa nije preokupiran ni fizičkom rugobom ni društvenim

' zlom, kada živi u sređini zdravih

;

i bogatih ljudi, umetnik još uvek može da nađe povoda i potrebu da ukazuje na zlo koje kvari i remeti harmoniju u životu. Ima jedno zlo koje postoji i u najbolje građenom društvu i koje pogađa i najjačeg, najlepšeg i majbogatijeg čoveka: to je ono što se može nazvati metafizičkim zlom, to je zlo koje proizlazi iz same suštine ovoga sveta. U metafizičko zlo spada nemogučnost da se mimoiđe smrt drage Osobe, koju je Edgar Alan Po opevao u pesmi o Anabeli Li ili naš Zmaj u „Djulića uveocima“. U metafizičko zlo spada i nemogućnost da se uvek ostane mlad i naše žaljenje zbog toga, koje je Bora Stan ković tako poetski personifikovao u Mitkeu. U metafizičko zlo spada i igra slučaja, koja je fra Lorencovog glasnika sprečila da Romea obavesti o lažnoj smrti Julije i tako nevine ljubavnike dovela do tragične smrti. U muetafizičko zlo padaju čak i najlepši trenuci na~

šega života, jer, kako je Dante te-

kao, nema ničeg težeg od sećanja na lepe trenutke onda kada su oni „nepovratno prošli. Sve su to sluČajevi koji ne wtoje u vlasti ljudi, zasnovani na prirodi stvari među kojima živimo.

Sve ove vrste zla izazivaju ne” zadovoljstvo čoveka i sve potstiču umetnika da prema stvarnosti zauzme kritički stav. Stoga je pogrešno svaki pesimizam, svako nezadovoljstvo ljudskom situacijom tumačiti kao Nezadovoljstvo dru štvenom sredinom u kojoj umetnik Stvara. Ne može se nezadovoljstvo jednog umetnika jasno i precizno vezivati za „jedan, aspekt zla u svetu, samo za fizičko, samo za ·.društveno ili samo za muetafizičko zlo, jer čovek je istovremeno fizičko, „društveno i metafizičko biće. Susret s jednim metafizičkim zlom može u delu jednog o9retnika : obojiti , CPnim, CIL njegovu viziju sveta. Činjenica da je Pirandelova žena završila u ludnici nesumnjivo je uticala na to da se njegova dela ispune masom detalja koji život prikazuje kao predvorje smrti u kome zdrav razum ne. pretstavlja nikakvo pre-

2400 U

ljudskog nezadovoljstva po- s druge pisci koji smatraju da je

\

Dad Da intervjuima“ pisao da e: se sudeći po delima američkih nJiževnika za Ameriku moglo misliti da je Pakao. A s druge strane postoje pisci koji su radi nekih ideala spremni „da'potpuno otupe svoju kritičku oštricu i „lakiraju“ stvarnost u kojoj žive. Znači li to da je s jedne strane zemlje pakao. as druge raj? Ne, nego samo da su s jedne strane pisci preosetljivi na zlo koje sreću u svetu, a

zlo samo jeđan prolazan privid.

. Svoditi svaku umetničku perspek tivu na ocenu stvarnog stanja u društvu u kome umetnik stvara, mnačilo bi stoga učiniti jednu e-

ROBERTO DONIZ (MEKSIKO): KOMPOZICIJA

svoga vremena i društva, naslikali su masu pojedinačnih pitoresknih sudbina, ali se do opšteljudskog po pravilu ne uzdižu. Ali Šekspir i Servantes, koji su stvorili opšteljudske tipove Hamleta i Don Kihota, obuhvataju u svojim delima ne samo niz živih pojedinačnih ličnosti nego i poglede svoga vremena i svoje društvene sređine. Prema tome, najveći umetnici „nisu oni koji verno i dobro odražavaju svoje vreme i svoju sredinu, nego oni koji se iznad toga uzdižu ka

trajno ljudskom, ka opštečovečan» skom, ka ljudskim osobinama koje ostaju trajne karakteristike čoveka u svim epohama.

(Sa pariskog Bijenala mladih)

stetičku grešku, ne shvatajući spe cifičnost umetnosti. Jer nije cilj umetnosti nego istorije đa da pravu, jstinitu sliku jednog vremena i jednog društva, a umetnost daje samo sliku tog društva i sveta U svesti ljudi. Nije u. Homerovo dđoba Olimp stvarno bio nastanjen bogoVima na čelu sa Zevsom“i Herom, nego se to samo tako činilo umetniku. Homeru. Bernard Šo je rekao da je francusku istoriju učio iz romana Dime Oca, a englesku istoriju iz dela Šekspira i Valtera Skota. Međutim, ta metoda nije najbolja, jer je relativno malo dobrih pisaca koji su dobri istoričari i niko ozbiljno i ne pomišlja da traži tačan opis bitke na Borođinskom polju u Tolstojevom „Ratu i. miru“, niti podatke iz rimske istorije u Šekspirovim dramama O Juliju Cezaru i o Antoniju i Kleopatri. Umetnosti se ne tiče samo društvo, nego istovremeno pojedinac, društvo i ljudski red, a to troje se se ne može razdvajati ni u jednom značajnom umetničkom delu. Umetnik koji želi da u svom Umietničkom delu „pretstavi samo nešto što je pojeđinačno, njegovo i samo njegovo lično, nešto Što nema mi društveni ni opšteljudđski smisao i značaj, uopšte neće StvoOriti umetničko delo. Pisci koji se pak orijentišu poglavito na društveni aspekt stvari, ne obuhvatajući ono Što je opšteljudsko, ne mogu da buđu pisci najvišeg ranga. Kao primer za to mogu da nam posluže dela Emila Zole ili Sona O'Kejsija, koji nastoje da naslikaju samo jedno vreme i jednu dru” štvenu situaciju. Najveći umetnici su, međutim. umetnici ljudđskoga rođa a ne umetnici jednoga dru štva, oni umetnici koji su u SVOjim delima prikazali crte koje ve=Lkovima ostaju karakteristike ljudske prirode: Sofokle svojom buntovnom Antigonom. Servantes SVOjim idealistom Don KMihotom, Gete svojim Faustom žudnim poznavanja poslednje tajne života itd. Ustvari, najveći pisci su oni u kojima se sva tri sloja, sva tri aspekta stvari: pojedinačni, društveni opšteljudski, fizički, moralni i metafizički, slivaju ujedno. Manji pisci dosežu samo do socijamog i moralnog, do prikazivanja svoga vremena i svoga društva, a beznačajni se bave svojim sopstvenim nevoljama u kojima nema ni društveno ni ljudski značajnog. Umetnost, prava umetnost, mora da buđe slikanje i fizičkih ličnosti, i društvenih tipova, i ljudskih likova. Umetnik koji se Uuspne do stvaranja jednog opšteljudskog lika nužno implikuje druga dva a” spekta. Balzak koji u Votrenu ili

Se MO aBor 3 ZN: O obo- Rastinjaku de odoli HeTalotu — a i " volinog vraćanja u ludilo njegovog RE Wu Pimenu Sergejeviću Henrika IV. Jedan ROE O ada. poletiki ili Jevgeniju _Jevgenijeviću da stvori jednu „izg 1- Poltoraku, đaje društvene tipi

raciju“ pisaca. Žid je U svojim Ž

KP ENME NOVINE

Stoga, ciljajući na ono Što nije ograničeno jednim vremenskim i prostornim otsekom, umetnici“ koji se uzdižu do metafizičkog igteda na stvarnost, ne mogu, sve i buđući zadovoljni fizičkom lepotom i relativnim društvenim blagostanjem, “da „budu „zadovoljni rđa-

vim sklopom sveta. u kome. ži-

vimo, u koji smo bačeni. Oni moraju da izražavaju nezadovoljstvo prema životu onakvom

kakav je. I Šekspir, i Dostojevski, i Kafka, i Fokner (koji iz Makbetove osude života uzima naslov za jedno od svojih najboljih dela „Zvuk i bes“), stoga prirodno manifestuju jedan haos u kome se vodi teška i neprestana borba dobra sa zlom, čak i bez sasvim sigurne nade u konačnu pobedu do" bra. Bez tog zla koje pretstavlja pozađinu sveta koji ovi veliki umetnici slikaju, nemoguće je za“ misliti onu duboku i stravičnu lepotu koju nam oni otkrivaju. Stoga Nikolaj Berdjajev u svom delu „Od ropstva do čovekove slobode“ i kaže: „Lepota pretpostavlja postojanje haosa i pobedu na haosom. Bez haosa koji obrazuje zadnji plan, lepota kosmosa ne bi bila moguća. Bez ovog zadnjeg plana, ne bismo imali ni tragediju, taj vrhunac čovekove stvaralačke aktivnosti, ni Don Kihota, ni Šekspirove drame, ni Fausta, ni romane Dostojevskog“. Najlepše Rembrantove slike rodile su se iz teške borbe svetlosti sa mrakom, a najsnažnija đela Van Goga iz mučno izvojevane ravnoteže masa i tonova. Bez borbe protiv neravnoteže, bež kritike haosa ne bi bilo umetnič" kog kosmosa.

Umetnost, ona najveća, izrasta, dakle, na kritici života, odnosno njegovih haotičnih, tragičnih nelogičnih momenata. Stoga 5e umetnost i konđenzovala u neke svoje oblike koji su po svom osnovnom

karakteru kritički: karikatura, sati- ~

ra, komedija. Po Bergsonovoj teoriji komičnog. smeh ustvari pretstavlja društvenu kritiku onoga Što je, izgubivši svoju životnu elastičnost, prestalo da se s lakoćom uklapa u društvenu zajednicu. Međutim, ova kritička teoriila komičnog ima i jedan širi značaj: čitava umetnost ustvari nastoji da nas prene iz Uverenosti da u svetu vlada harmonija, đa nam pokaže kako sa svih strana prete opasnosti na koje uvek moramo da budemo spremni. Nije li tako i tragedija jeđan kritički rođ kao i komediia, 5 tom razlikom što u komeđiji izgleda kao đa se radi o nekom drugom, a u tragediji o nama samima? A to su umetnički rođovi koji su najviše zainteresovani za ljudsku suđbinu. 4

isto tako kao umetnički rodovi, i umetnički pravci i stavovi su kri tički orijentisani. Govori se o kri tičkom realizmu,

ali ustvarii mno~

'gi drugi umetnički pokreti su bili

i realigtički i kritički. Naprimer, romantizam svojom pobunom Pprotiv klasičnih kanona umetnosti, svojom društvenom kritikom (Igo, Beranže, Delakroa), svojom pasatističkom kritikom savremenosti (nemački romantičari). Čak i estetizam je ustvari jedna kritika života (prerafaeliti, Vajld, Rilke). To je primetio Plehanov, a Ziherl to zapažanje konkretizuje pišući o slovenačkoj Modernoj (Cankar, Župančić, Kete, Murn): „Kao na Zapadu, tako je nova romantika i u Sloveniji pretstavljala revolt pro-

__

KA U PR

Savremeni poljski

u ovom broju.

forama,

*

LAŽNI ALARM Na krik

skupiše se susedi zatim milicija kola hitne pomoći

niko nije imao krvh na rukama ni olovo u srcu / Razilazili su sc

Kao da samo krv i olovo otkrivaju ljudima

ljudski bol

RIBA \

Tamna riba preplivala je ispod mene

i presekla me na dve polovine. sa dve strane strašnih, peraja stojim i zagledam sebe

Jesam li to ja” skupljao ružičaste popravljao cvetovima oči da

vodio od zrna do zrna slepog. poljskog miša?

l Jesam li to ja sličan nagorelom zidu meta topovskih granata ljubimac vatre nežna težina za Ččetrdesettonske tenkove?

Ko je od nas bio potrebniji za otvorena vralanca

u koja je sada utrčala devojka sa psom malinove boje Jesi li ti strašna ribo nekadašnja zlatnaribica ispala u dubinu svela?

koja mi je iz ručice

EVODU

pesnik 'Timoteuš Karpovič objavio je dosad više Knjiga pesama: »Žive mere« (1947), »Pomiorske legende« (1948), »Gorki izvori« (1957) i »Kamena muzikav, izišla 1958 \godine, iz koje su uzete i pesme koje donosimo

'imoteuš Karpovič je pesnik kratkog međitativnog stiha. Njegova konđenzo=> vana lirika bogata neočekivanim muetama momentie deskriptivna sa prizvucima ironije, uvrstila ga je u red poznatih savremenih pesnika Poljske.

Ali ulica je strujala čistim kamenom

utvrdili sm da je alarm lažan —

bi videli šaremije ljubio bumbara u sumnjičavu zenicu

' mema sage.

Umetmost ije kritika života

tiv stvarnosti koji se pretvorio u bežanje od stvarnosti. Ali, za raZliku od mnogih zapadnih nOVOrOmantičara, ovo bežanje objektivno nije značilo rezignaciju, pomirenje sa tadašnjom društvenom stvarnošću buržoaskog poretka, to jest, bežanje ne toliko od stvarnosti koliko od revolucionarnih društvenih preobražaja, u prvom redu od nove društvene stvarnosti koja se rađa u borbi proletarijata i ostalih slojeva radnog narođa. „Bežanje u carstvo snova“ kod slovenačke četvorice „modernih“ značilo je, međutim, naslućivanje jedne bolje budućnosti“. Takva jedna esteticistićka kritika života može, dakle, da bu de i sasvim pasivna i relativno ak" tivna, ali se time u osnovi ne menja kritički stav prema stvarnosti uime snova, uime intimnih ljudskih želja. Utoliko pre socijalistička umetnost treba da ima kritičnosti, naravno aktivne kritičnosti, prema svemu onome što u životu nije po ljudskim normama i željama. Zbog toga što živi u savršenijem društvu, umetnik u socijalizmu nema mnogo manje razloga da svoje delo Mritički usmeri prema životu. On je još svesniji idealnosti i još uvereniji da se protiv ružnih strana života treba žestoko boriti umetničkom mišlju, Delimična prisutnost idealnog još više ga potističe da postojeće meri sa iđealnim i da iz delimično ostvarenih želja zaključi da je realno želeti i ostvarenje ranije nikada ostvarenih želja. Predmet umetnosti nije samo prisustvo, nego i otsuštvo izvesnih stvari za kojima se žudi. Francuski estetičar Etjen Surio je lepo pokazao kako je i nostalgija Jedno specifično estetsko osećanje. Nudđeći nam sve više, život sve Više povećava naše apetite, naše želje i naše žudnje, a time umetnik dobija još više potsticaja za stvaranje. Kroče je u svom delu o poeziji napisao: „Kogod poznaje ne samo poeziju nego i ljudsko sr-

____ " _—'

LJUBAV ,

Verovao sam: ljebljeno drvo

neće izgubiti lišće pada lišće

sa ljubljenog

drveća

Zaljubljenom rukom zagrljena reka

neće oteći —

a otiče

u magli

Postoji a mom pejzažu greška u bojama i mirisu ali stalno -

stalno volim

ono šlo se ncprekidno menja

Kao zlatna lopta stalno beži ispred mene zadržavana

voljena

zemlja

BELI MEDVED

Gde se zvuk sreće

svuda uporno iragai

Ko je to biće da stalno zadihani menjamo

da bi je videli još

koji osluškuje

kamenčiće

čak i za pravo da pitamo i ludilo muške žudnje A kad njen sjaj već ulovimo i prelomimo ga na dvoje dve zvezde od nje napravimo

KUKAVICE

To oni· !

ostavljaju sebe kod kuće kada idu da nekoga sretnu život presecaju ukoso put pretrčavaju u cik-cak

To će oni ispljuvati iz straha ubiti iz užasa

zatrovati sve okeane samo da se spasu kapi sopstvene gorčine O: To oni viču U sn kad im se sni strašna stvar -—

ljudska hrabrost

mo za dvema belim zvezdama

Za koga nosi svoju bumbarevu pesmu

Ko je ta devojka pitamo zasenčeni sjajem njenog nalik na mirisni obi! Ko je šta će biti — šapćemo zovemo sanjamo „nagnuti nad snežnu provaliju tuđe lepote spremni da se bacimo

| kad više nema tajni javlja nam se u običnom šlafroku popravlja nam sne pod glavom zatvara knjige otvorene gledamo u nju kao

kao na komadima arktičkog leda koji isečeni mačevima polarne svetlosti plove kraj naših planova za bekstvo gledamo u nju gledamo i izmičemo izmičemo zenice

ce, smatra potpuno prirodnim ds čovek peva o onom što želi a ŠbO

te smatra prirodnim i da Čovek: katkađa iz opreke između nečistog

i grešnog života i iđeala, koji pot“

stiče i kori, izvlači poeziju utoliko čistiju i plemenitiju, jer poezija, kako je bilo dobro rečeno, rađa se iz „nezađovoljene želje“, a ne iž zadovoljene želje, iz koje se ne rađa ništa“. Stoga umetnost stoji W izvesnoj suprotnosti prema svakodnevnom životu u kome čovek nastoji da ostvari Sve svoje želje i samo tako se može objasniti da su umetnici i u najtežim životnim 0Okolnostima mogli da stvaraju be?“ smrtna životna dela, a da rentijeri ne pokazuju ni najmanje sklo-“ nosti da stvaraju umetnička dela,

Kad bi sa zemlje nestalo zla ko Zna da li bi umetnost mogla i da postoji, jer u samo njenoj osnovi stoji želja da se stvori jedan bolji svet bez zla. U Svakom slučaju, ona bi se svela na kopiranje već postojeće harmonije u životu, na prosto odražavanje stvarnosti, a estetika na vrlo jednostavnu teoriju odraza. Međutim, u već postojećim životnim okolnostima, umetnost je apologija i kritika života. Apologija onoga što je humano, dobro, muđro, a kritika onoga što je nehumano, zlo, apsurdno. Jedno od drugoga se ne može odvojiti, i jedno i drugo šu ustvari samo dve strane jednog istog procesa, jedne iste težnje da se umetnošću da jedna ljudska verzija univerzuma. stoga jedan isti veliki. umetnik kae što je Leonardo crta ogavne karikaturalne likove i traži jedan idealni, opšti, bespolni ili, tačnije, dvopolni ljudski lik. Bez kritike onoga što u ljudskoj verziji ne moz že da nađe podršku, onoga Što Je ustvari usmereno protiv najdublji ljudskih težnji i želja, nemoguće jie glorifikovati ono što je duboko humano, Što odgovara najdubliim ljudskim težnjama i željama. Engleski pesnik i kritičar Metju Arnold je rekao đa poezija treba da buđe kritika života, a ustvari čitava umetnost je tako usmerena da upravo i jeste kritika života. Tom svojom stranom ona može da smeta samo onima koji su pristalice haosa a ne kosmosa izgrađenog po ljudskim nor-

mama i željama.

Dragah M. JEREMIĆ

TIMOTEUS KARPOVIĆ

POKRETNE, STEPENICE. ·

Pokretnim stepenicanta ei | vaznosimo sec mw oblak civilizacije

Tamo ima zvezda

za pogled devojčin

rukavica za strasne . ruke mladića

Zvezda pprogoreva kožu rukavica

Mladićeve ruke spaljuju devojku \

Izvrsno funkcionišu stepenice između pepela

*

sa zvukom svetlost sa senkom materija 5 materijom

7 njenih nogu oznojene dužice

jasnijom i postojanijom?

kožu f{iniju od vlasi na ubu miša

tela ak

vrtlog

dole u smrtonosni i oduševljenja

dva oblaka dva bela

tužna izvora

u belog medveda što hoće da spava u našim zenicama

besni zbog njene moći da ne bi imala gde da živi

NAGRADA

On

je otsekao cvet sekirom

i za nagradu je dobio

drvo da ga iseče

Stoji sada pod njim

i stajaće

osuđem na Večni

drveni lovor

Prevela s poljskog Olga BAKIČJ

ni uslova: da postigne, .

<

|