Književne novine

Na pitanje: Čemu estetičari? koje je postavio Zoran Gluščević u prošlom broju ovog lista, svaki uviđavan i obavešten čovek može

· lako dati odgovor, Predlažem sledeći. Estetička aktivnost započinje u istom času kada se umetnost raJa, a izvestan teoriski odnos prema umetnini nužno se mora pret-

| postaviti kod svakog umetnika. Šta više, svaki posmatrač ili slušalac umetničkog dela ima i neki kritički odnos prema onome što posmatra ili sluša i već se tu im muce sadrži estetička aktivnost. Svaki kritičar umetnosti, prirodno, neguje ovu aktivnost na više ili manje promišljen i sistematski načim. \Estetička aktivnost, osamostaljene u kulturnom razvoju čovečanstva, ima više funkcija i zadataka, čiji se značaj ozbiljno ne može dovođiti u sumnju, Osamostaljenje estetičke aktivnosti u odnosu na stvaralačku umetničku delatnost bilo je neizbežno: u pitanju su dve različite vrste aktivnosti. Estetička aktivnost se ,osim toga, ne ograničava samo na područje umetnosti, mađa se za nju centralno vezuje. U modernu estetiku je uveden pojam „implicitnih umetnosti” (E. Surio), koji obuhvata sve vrste estetskog oblikovanja van užeg područja umetnosti. Desoar je smatrao da se u svakoj ljudskoj aktivnosti troši jedan deo energije radi estetskog oblikovanja. Poljski estetičar Tatarkijevič koristi pojam „implicitne estetike” (koji je uveo T. Munro) za svoju istoriju estetike, Pored spekulativne i esencijalističke filozofske metođe tradicionalne estetike, u modernoj estetici se primenjuje i psihološka, socioloSka, lingvistička metoda. Eksperi! mentalna metođa ima takođe svoj razlog postojanja u ovoj oblasti, Danas se govori o industriskoj estetici itd., itd. jr

Prema tome, može se postaviti pitanje, zašto ljudi koji imaju teOriskog interesa za umetnost ne bi mogli voditi razgovor O teoriskim problemima umetnosti, kada to samo oni mogu uspešno činiti, bilo da su oni profesionalni estetičari, aktivni umetnici ili kritičari umćčtnosti, bilo"da su filozofi ili naučnici koji sa svog stanovišta neguju ovaj interes. Između umetnosti i nauke, između umetnosti i filozofije ne postoje neuklonjive pregrade. Ali, estetičar ne mora biti esteta (Fr. Kainc). Estetičar neguje teoriske interese i pojmovno obrađuje estetsku realnost sa' kojom me mora imati neki živ neposredni kontakt, kao što to pokazuje primer Kanta. O tome lepo piše Rene Ig (Hugne5): „Estetičar je zaista srodniji filOZOfu no umetniku, on u osnovi nije ništa drugo do filozof. Strogo uzev može se izgraditi jedna estetika, a da se ne:pogleda nijedno umetničko delo; još mnogo.pre mo:lu se stvarati umetnička ,dela a da se estetika pri tome ispusti iz vida”, Uistinu su dve različite aktivnosti: doživljavanje i proizvođenje estetskih predmeta i umetničkih oblika, i njihovo pojmovno saznanje. Ipak je moguće i vrlo potrebno povezati teoriski interes sa umetničkom osetljivošću. Desoar je očekivao od estetičara buđućnosti da u sebi spoji bestrasnost intelekta jednog

Vjekoslav MAJ ER

a pitanje:

Čemu gstetičari

naučnika sa osetljivošću jednog umetnika. Čini se, međutim, da je ovaj ideal već bio ostvaren u prošlosti: to je na pr.: slučaj sa Fr. Šilerom čija se dvestogodišnjica ro-' đenja upravo slavi. ~

Nije jasno, dakle, zašto bi estetičari stvarali razdor među stvaraocima, kao što Z.!G. piše. Funkcija razdiranja ne. proizilazi iz pojma estetike. A pitanje: čemu estetičari? nema nikakav „#dvaljan teoriski smisao. ee

Poklič čemu estetičari ima jedno šire značenje do koga je Z. G. došao uopštavanjem sledećeg svog zaključka: egzaktna ili spekulativna, nikad egzaktna uvek spekulativna, estetika ne pokazuje nikakav napredak i nikakvu' naučnost, prema tome ona nema nikakav ozbiljan i stvarni značaj, pa se e= stetička provincija može ukinuti Uže značenje- pokliča jeste to da u konkretnom slučaju, u diskusiji o estetičkim pitanjima ili o teoriskim izgledima razvoja naše Kknjiževnosti i umetnosti uopšte, estetičari nisu u stanju da daju neki koristan prilog razgovoru, pa je njihovo učešće u njemu izlišno.

Z. G. smatra da je estetika nešto što nije nauka, jer nauka je egzaktna; ona je nešto što je filozofska spekulacija od početka do kraja mišljenja i sveta. Ustvari, estetika, po svojoj metodi, sistematici i predmetu koji obrađuje, jeste nauka, šta više egzaktna nau ka, jer pojam egzaktnog obuhvata različite stupnjeve i oblike egzaktnosti, u zavisnosti od predmeta koji pojedine nauke obrađuju, jer nema nauke, koja nije egzaktna. Estetika se može smatrati filozofskom naukom, ali filozofska nauka ne pretstavlja nešto što bi se u principu i po vrsti pameti koju angažujemo moglo razlikovati od ostalih nauka. Postavljajući disjunk” ciju: egzaktna ili spekulativna, Z. G. previđa da postoji egzaktna spekulativnost i da je time približno tačno opisana filozofska aktivnost uopšte.

Smatrajući pogrešno da Hajdeger svoju estetiku, koja ne postoji, izgrađuje na Helderlinu..,(Hajdeger, ustvari, primenjuje na pesništvo Helderlina, Rilkea, St. George=a kao i na svaki pravi filozofski govor svoje shvatanje o zbivanju (novovekovne) metafizike), Z. G. preporučuje na zanimljiv način da se Hajdeger čita radi potsticaja, a ne radi principa. U tome je zaista stvar: Gluščeviću je stalo do potsticaja, dok se druga strana trudi oko principa.

Milan, DAMNJANOVIĆ

znane zarazen ere ya IO O O

TCO.

| estetike

'Nastavak sa 1 strane u osnovi ontološko iskustvo i da moderni metafizičari svoje poglede . o svetu i njegovoj suštini, prožmu raz“ matranjima umetnosti i umetničkog doživljavanja (Bergson, Hajdeger i egzistencijalisti), a umetnici koji su razmišljali o umetničkom stvaranju uzdignu svoje refleksije o umebnosti na visinu jednog metafizičkog pogleda na svet (Marsel Prust, Andre Malro, Đerđ Lukač «u svojoj premarksističkoj fazi). Filozofi su na taj način stvorili estetičke .nbologije, a umetnici ontološke estetike.

Ova pojava stvaranja ontoloških estetika i estetičkih ontologija, koja dovodi do njihovog skoro apsolutnog izjednačavanja nije nimalo bespredmeltna i ovo stvaranje u okviru savremene građanske filozofije nesumnjivo ima teoriski značaj i za marksiste. Qntološki problem u estetici ima svoje mesto i naučna, marksistička estetika mora o tome da vodi računa. Ljudska situacija u svetu, odnosno pre svega svet iakav kakav je, određuje, n krajnjoj imstanciji, osno-

ve ljudskog poštojanja u čitavom njegovom opsegu, pa i njegovog stvaranja. Ontološki su irani čak

i oni estetički problemi koji imaju jedan sasvim određen realan smisao, kao, naprimer, pitanje koliko je wumetnost zadovoljenje naših težnji mw odnosu na punoću bića koju želimo da dostignemo ili.pitanje da li možda umetnost nije adekvaklniji organ saznanja bića otkrivajući suštisske odnose sveta na ljedam neposredniji način od nauke koja nastoji pojmovima da otkrije zakone i čak anticipirajući neke naučne rezultate (impresionisti i teorija boja, nefigurativno slikarstvo i opšta teorija relativnosti) i istoriske događaje (Pikasovi monstrumi i strahote Drugog svetskog rata). Stoga se ı u okviru jedne psihološke orijentacije estetike mogu postaviti neki ontološki problemi, kako čini francuski estetičar Žan-Pol Veber wu svojoj »Psihologiji umelnosti« gde kaže: »Ali između uzaludnih dijalektika idealista i tamnih redukcija frojdovaca ima možda mesta za jednu Pusihologiju umeilnosti koja ne traži Ideju, ni rod, već egzistenciju i ličnost, i koja u samom \ovom iraŽenju nalazi novi izvor ~ ontoloških ispitivanja i tajni. Jer ako je istina da umetničko delo teži, svojim ličnim opsesijama kao i svojim bezličnim temama, ka prošlosti, detinjstvu i po-, četnim radostima, može li se negirati da realnoštovog »trenutfka bekstva« od svih perspektiva ne smiruje izvesne metaflizičke nemire i ne postavlja probleme koji se odnose ne samo“”na egzistenciju, nego i na samo biće?.« Nije li umetnost najviši stvaralački domet celokupnog bića i ne postavlja li se onda zadatak estetičaru da zaroni u samo biće ne bi li bolje otkrio tajne svog naučnog predmela? «Nije li sva estetika u neku ruku rešavanje problema egzistencije i esencije, „prevashodno ontološkog problema, u medijumu | koji možda najsuštinskije osvetljava taj problem kao odnos stvorenog koje stvara čak i nasuprot stvoritelju, u umelnosti?

Ako je po gnoseologiji i ontologiji dijalektičkog materijalizma prvo biće a potom svest i svesna delatnost, onda mora da ima nečeg od tog bića i u svemu onome Ššlo je plod svesne delatnosti. Osnovne okolnosti stvaranja, uslovi ili, tačnije, prauslovi estetskog doživljaja nalaze se, u biću. Osnovna estelička dilema sadržana je u dvosmislenom stavu čoveka pre-

Plinske svjetiljke, Matoši.

zagrebačka jesen

Prolazeći

na dvokolici s dugim,

za njim svija i trepeće.

Kamo to svako predvečerje žuri u pravcu Jurjevskoga groblja taj misteriozni ribič? Dvoko-

· lica nečujno grabi prema sjeveru, dakle, sve se više udaljuje · od Save, gdje se sada u vodi, što bliješti u večernjem suncu, praćakaju ribe i velike i male. Uputimo se brza hoda za njim. Uskoro se „ribič” zaustavi, siđe

s dvokolice, nasleni je na zid kuće i podigne visoko svoj rjbički štap. Pomišljamo na difantast čne crteže Kubina. koji bi vjerojatno nacr fan:astičnog ribiča

Jaboličke i

tao takvog

pređvečer ulicama Gornjega grada, redovno čemo, a i sada, kad su one pune jesenskog lišća, ugleđati čpvjeka prema kraju sve tanjim štapom, kakav nose zagrebački ribiči, kada po_ laze u ribolov na Savu, Mirno gazi čovjek dvokolicu, vidi se, osobito mu se ne žuri, a štap se

grabilice ili plahe sutonske šišmiše. Ali u. našem slučaju ne događa se ovoga časa u Jurjevskoj ulici ništa fantastično, jer taj čovjek nije nikakav ribič, već gradski službenik, i taj mu dugi Štap služi za upaljivanje plinskih svjetiljaka. Eto, upravo će upaliti jednu neđaleko kuće Matoševih.,. . | Zelenkastim + sjajem zablista Matoševa spomen-ploča na zidu prizemlja. Matoš je još kao vojni bjegunac dolazio ovamo godine hiljadu devetstopete, šeste i sedme. Preko dana se krio kod roditelja, dok je noću spavao u improviziranoj sobici u potkrovlju, koju su Gustl, braća i prijatelji nazivali „torpedo”.

U mnogim zgodama pričao bi mi Milan Matoš, Gustlov brat ljubimac, o toj sobici „torpedu” i o mnogim veselim časovima, u njoj . proveđenim. Deklamiralo se ovdje, sastavljali se često i

· Žučljivi epigrami, koji bi poslije

kako udicom lovi po zraku ptice

kružili oko kavanskih stolova ili bi izlazili. u satiričkom listu „Koprivama”, a i mnoge karikature, nažalost izgubljene, nacrtane su ovdje pod blijedožućkastim sjajem petrolejke. : j

Uđem, ne znam već po koji puta, u kuću Matoševih i stanem se uspinjati u drugi kat, u stan brata Milana, Fijuceka, kako ga je od milja nazivao A. G. Stanem na'stubištu i zagledam. se u divnu panoramu. Poda mnom Zagreb sa svojim tornjevima i krovovima dršće u ljubičastocrvenkastom ·večernjem osvjetljenju, lutaju tanki dimovi prema savskoj nizini s modrikastim obrisima dalekih brda, a kađa pogledam ravno pred sebe, ugledam cijelu Salatu 5 bezbrojnim kućama i zgradama klinika. Kako je stubišni prozor otvoren, pogledam u dubinu, u toliko puta promatranu baštu Matoševih, koju sam već i opisao, ali uvijek nanovo privlači moj pogled.

Na starim stablima preostaci

ma svetu, u njegovoj slobodi koja je istovremeno zavisnost i u njegovoj zavisnosti koja ima svoju slobodu. Čovek je počeo da stvara u mo» mentu kada je bio toliko slobodan da je mogao da se stavi nasuprot prirodi, da bude svestan njene drugosti, da je kritikuje i ispravlja, a ipak toliko zavisan da je u njemu živa teŽnja za stvaranjem kao nekom vr-

stom prirodnog produžavanja kreta-

nja i stvaranja bića. Stoga i postoji večita kontroverza estetike koja se manifesluje u iraženju mere izmećču odražavanja prirode i stvaranja humanog nasuprot prirodi, u balansu

između imitiranja i negacije bilokakvog imitiranja u apsolutnom stvaranju (ako je takvo uopšte moguće). Omtološki ili filozofski fundirana estetika ukazuje na poslednje osnove estetičkih problema i traži najopštiji smisao umebnostii.i njenih najdubljih izvora, naročibo obraćajući pažnju na onaj odlučujući moment prvog sukoba i mirenja čoveka i sveta u umetničkom delu.

Od irenutka kada je estetika u svom razvoju poslala posebna naučna disciplina, koja pomoću posebnih metoda (psihološke, sociološke, psihoanalitičke, morfološke jtd.) razmatra samo posebne strane i abpekte umeinosti, ona je, idući u tome do detalja, istovremeno, manje ili više, zanemarivala najopštije pretpostavke i uslove pojave umelnosti, suštinsku stranu i težnju umetnosti da doživi i prikaže svetsku celinu i odnos čoveka prema njoj. Takvom svojom orijentacijom, estetika je sebe osudila na nemoć da dopre do poslednjih korena .estetskog fenomena, a lime i na parcijalnost i nesistematičnost. | Ne pokušavajući da shvati ~ najdublju osnovu ljudskog stvaralaštva, moder-

' stetika mora da ima i jedan Sb okvir, jednu univerzalnu osnovu, i niz posebnih metoda, da bi obu-

- stičkom orijentacijom estetike

sm qprvobime | metafizičke pretstave bile izražavane umetnošću a lumuetnička dela bila građena na temeljima ovih pretstava.

Ontološki problem u estekici, da-

" kle, postoji i ne može se odbaciti,

kako kod nas čine neki estetičari uvereni da je to pseudoproblem ili da je wraćanje na jednom već prevaziđene estetičke pozicije. Ali se to ne može ni apsolutizovati tako da se zanemari antropološki smisao estetskog fenomena koji je suštinski u izgradnji naučne estetike. Bez jednog 7

šteg, filozofskog pogleda na estetski

[enomen estetika će uvek ostati samo'

fragmentarna disciplina koja svoj predmet posmatra samo iz jednog manje ili više ograničenog aspekta. Mi možemo da budemo protiv filozofske stege koja nameće apriorna gledišta estetici, kao u slučaju Šopenhauerove ili Šelingove estetike, ali ne i protiv jednog filozofskog pogleda na celinu estetskog fenomena. E-

hvatila sve strane i sve vidovc estetskog fenomena, koji se sa pozitiviras- parčao na niz posebnih momenata koje ništa ne može da poveže w jedinstveni sistem. ,

Opšti, ontološki, Filozofski smisao umetnosti, naravno, nikako ne protivreči bilokojem posebnom smislu mmetnosti, u psihološkom, socijalnom ili opštekulturnom aspektu, on mu samo daje završni akcent. Ontološkim utemeljivanjem sam antropološki smisao umetnosti dobija jednu perspektivu kojom umetnost stiče jedno daleko univerzalnije značenje nego što je ima posmatrana samo u ljudskim relacijama, „Francuski estetičar Mikl Difren u svom delu »Fenomenologija estetskog iskustva« tačno zapaža da ontološko tretiranje estetskog fenomena ne diskvalifikuje njegov antropoloski smisao: »I realno i čovek pripadaju biću, a biće je upravo ova identičnost smisla — takvog kakav čovek može da čita, takvog kakav može u njemu da se zapiše. Ali ljudsko time nije diskvalifikovano: smisao prolazi preko čoveka ako nije načinjen od njega, apriorno nije prestalo da bude zajedničko objektu i subjektu; ono ostaje egzistencijalno i ono je isto tako osnovno, mada osnova nije više slvar čoveka, već bića kroz čoveka«. Ontološki aspekt estetike samo donekle menja težište estetskog feno-

na estetika, pozitivistički omijentisa-. „ „\h

na, ustvari posmatra estetski fenomen bilo u njegovom sociološkom, bilo u psihološkom ili morfološkom vidu, uvek samo kao jedan deo slobodno interpretiranog ~ antiropološkog fenomena. „DPosmatrajući ga kao jedan specifičan problem ljudske egzistencije, modeMna estetika zanemaruje njegov kontekst i stoga estetika ne može da nađe svoj sistematski okvir i svoju sistematsku | princbpijelnost. Bez jedne opšte orijentacije, ona se, prema slobodnoj antropološkoj interpretaciji i metodi izabranoj na osnovu te interpretacije, pretvara u niz esletičkih prava ca, koji u nedostatku jedne opšte, filozofske orijentacije ne nalaze dodirne tačke medu sobom i estetiku ustvari pretvaraju u niz parcijalnih interpretacija koje je teško shvatiti kao jednu jedinstvenu naučnu disciplinu. Takav postupak je očigledno neprihvatljiv i neodrživ čim se vidi kako je umetnost već u svojim | „najprimitivnijim oblicima bila tesno povezana sa opštim pogledima na svet i život, kako

žutog i crvenog lišća vijore na vjetriću kao zastavice, gdjegdje još pokoji izblijedjeli gcvijetak. na grmu, vijuga stazica i kao da vidim, njome se uspinje mladi Lacko Vidrić, i širokim si ramenima krči put kroz grančice, Što vise sa svih strana.

Začas se već nađoh u intimnom Matoševu stanu. Iza spuštenih zavjesa, kroz koje gdjegdje proviruje nebo, priča mi Milan Matoš o vrlo zanimljivom prvom susretu A, G. Matoša sa svojom velikom ljubavi, onda mladom stuđenticom Olgom Her rak, o kojoj se toliko govorilo u Matoševu intimnom krugu. Kako je mnogo čitala, Matoš joj je bio uzorom i kao knji-

.ževnik i kao borac, a njegov bo emski život i mmoge anegdote, koje su o njemu kolale ondašnjim Zagrebom, morale su priwući mlado i svim, dojmovima pristupačno djevojačko srce. S Matošem se dopisivala sve od gođine tisuću devetstoitreće, kada mu je poslala dvadeset kruna, sabranih među dučenicama sedmoga razreda ženskog liceja. A. G. je i taj događaj zabilježio u svojoj bilježnici: 10.V.19053. primih od Olge Herrak, i Zlate Havliček — kao dar VIL razreda ženskog liceja 20 Hr.”

mena, postavljajući ga bliže uslovima nastanka · umetnosti nego što to čini jedna isključivo | antropološka perspektiva, a time on dobija jedan nu« Žni opšti kontekst, i

. Ali ako se uviđa .potreba ontološkog pogleda na poslednji smisao ljudskog stvaralaštva, to ne znači da ontološku estetiku i razmatranja estetičara-ontologa treba uzimati kao poslednju reč estetike kad se radi o konkretnim razmatranjima umetnosti. Tu je ontološka estetika zaista nemoćna i iluzorno je uverenje da, na“ primer, »Hajdegerova ontologija objaŠnjava idejne osnove, smisao i cilj modernog umjetničkog stvaralaštva« (E. Peratoner u časopisu »Naše

teme« 2/1959, str. 107), jer se Haj-

Dvadđesetsedmog lipnja 1905. dolazi Matoš prvi puta kriomice u Zagreb i tađa majka Marija poručuje Olgi Herrak, neka žurno dođe k njoj rađi Veoma važne stvari, krijući joj tako pravu svrhu poziva. Naskoro je i došla, i majka je, šuteći, uvede u sobu, u kojoj se već nalazio brat Milan i — GustiI Matoš,

Postala mi je nekako teška tišina u sobi, i ja prihvatih sa stola sitan papirić, ne veći od tramvajske karte. I na njemu je A. G. Matoš načrčkao neku zabilješku, koju brat Milan također ljubomomo čuva, kao što je toliko toga sačuvao od zaborava i propasti. Neumomo je rađio na iznalaženju, sakupljanju i objelođanjivanju svih Matoševih radova, publiciranih u bezbrojnim našim novinama, časopisima i raznim prigodnim edicijama, Tako je i došlo do Binozinog izdanja Matoševih djela u seđamneest svezaka, a danas do izdanja Jugoslavenske akademije, koja već time podiže trajam spomenik A. G. Matošu, a nadamo se, da će i spomenik od ·'bronce ili kamena na vidljivom i istaknutom mjestu Zagreba uskoro ukrasiti grad.

Sve ovo, što je načinio Milan Matoš, a što još i nastavlja, lijep ie trud, pogotovo za čovje-:·

· tičkom jedinstvu tonova u muelodiji.

0 filozoiskoj osmovi

ddegerova gledišta radi ovog zaključka ne mogu upoređivati samo sa iskazima jednog | modernog umetnika (P. Mondrijan) „nego pre svega sa njegovim delima koja ovim iskazima ne odgovaraju, a usto Hajdegerovi stavovi čak i uporečeni samo sa iskazima tog umetnika bitno se razlikuju od njih. (Kako se može izjednačavati i upoređivati Mondrijanoyo shvatanje da umetnost mora biti neposredan izraz univerzanog u nama sa Hajdegerovim shvatanjem da je umetnost samozbivanje istine bića?) To uverenje je iluzorno utoliko pre što je i sam Hajdeger, daleko od takvih pretenzija, dao jedno vrl> ograničeno značenje svom razmišljanju o umelnosti.

Jednom rečju, ontološka estetika nas opominje na to da ljudsko štvaranje ne izlazi iz okvira svetske celine wu kojoj je sve stalno stvaranje i uverava da nema nikakvih razloga da estetika odbaci okvir i univerzalnu perspektivu koju ljudskom stvaralaštvu daje opšta nauka o biću. Toga su svesni čak i oni estetičari koji su daleko od ontološke orijentacije. Neotomistička estetika ne preza od toga da umetnost postavi a teološku perspektivu i svaka estetika koja nema opšte perspektive zaostaje za njom, uprkos nerealnosti njene perspektive, u tome što ne istražuje najdublje korene ljudskog stvaranja. Stoga Etjen Surio u svom delu >» osi među umeinostima« s puno prava primećuje: »Nadmoćnost teologa se bar ovde ogleda: oni se ne ustežu da potsete na ideju o bogu umemiku, bogu čije estetičke. kategorije mogu prožimati akciju.tDeus artifex. Analogija ·koja, ide od Mikelanđela sa dletom u ruci do Jehove u sjaja nje- * govih šest dana nije poučna samo za estetičara nego još više za muetafizičara. Otvarajući jedno poglavlie w. poredne estetike — 3uporediti ljud-

umetnost sa božanskom wumetnošću; sravniti delimično stvaranje jednog mikrokozma sa ukupnim mogućim stvaranjem makrokosmosa -—d ona analizi lepih umetnosti | samo otvara pogled na produbljenu hipotezu, koja mu pruža nekoliko slika i osećanja o važnosti njegovog pitanja«. Zašto bi se onda bilokoja estetika realne orijentacije ograničavala i sebi oduzimala mogućnost da uporedi univerzalno i ljudsko stvaralaštvo, makoliko ovo upoređivanje imalo i samo metaforičan karakter?

S druge strane, ni ontologija ne (reba da se liši pomoći koju učenje o umetničkom stvaranju pruža u objašnjavanju opštih ~ karakteristika bića. Vrednosti te pomoći, svesni sU, čak i oni savremeni filozofi koji su daleko i od metafizike icod, estetike, a ipak nalaze potrebu da objektivni svet tumače pomoću jednog estetskog fenomena, kao, naprimer, Bertrand Rasel. U duhu novih, preciznijih i elastičnijih ideja o svetu, izmenila se i imaginalivna | pretstava strukture sveta, te i Rasel, nastojeći da opovrgne mchanicističko shvatanje da se atomi odnose · kao bilijarske kugle koje se guraju, utvrđuje da atomi postoje kao tonovi u melodiji i da je kauzalno jedinstvo atoma slično este-

Dajući nešto od svojih rezultata opštem znanju o svetu, estetika će, sve i budući pozitivna nauka, biti i jedan njegov nezamenljivi deo, koji stiče sve veći smisao i sve veći značaj um nješovoj jedinskhvenoj celini. Mislim da marksistička estetika ima jednu opštefilozofsku perspektivu, čija se vrednost zanemaruje onda kada se ističe neizgrađenost njene sistematike, i da u tom okvim može da pruži dragocene pomoći celini pozitivnog znanja o svetu i čoveku.

Dragan M. JEREMIC |

Sipa rgam Or urana air re pinr Eura rar muzara eairıguO ira mee pra Izzy pe run air vtemumuui e reezigasrb ePrraierrrerrreeb rar oaepr eee rest rrae rar rrr ime rraeninner–

ka već u gođinama, pa se upravo ne može vjerovati, da je brat Milan ove godine navršio 75 go- | dina života, Još uvijek snažan i poletan, traga i nađalje za nepoznatim rađovima svoga brata, a njegovo pričanje još je uvijek svježe i puno interesantnih detalja, Dani postaju kraći i u sobi je već nastao polumrak. Nebo, što proviruje kroz zastore, blijedi, tek ura kuca istim živim ritmom, ali kao đa joj je kucanje, u sve većoj tišini, glasnije.

· Oprostih se, prolazeći kroz tihi

stan, a kada dođoh na stubište, opet pogledah u staru baštu Matoševih, koja je sada sva zatrpana svelim lišćem. Grane, skoro već posve gole, cme se u polumraku, i mijesto cvrčaka, koji su se još neđavno javljali sa svih strana, — tišina. Koračam niza stube, a jeka odgovara glasno i nekako sjetno.

'Stupim na ulicu. Gazeći preko žutog lišća, pokrivenog zelenkastim koprenama, što ih na pločnik bacaju plinske svjetiljke, zakoračim prema središtu grada.

Prohladđni povjetarac otvara mi kaput. Lijepa zagrebačka jesen ide kraju. ' * U parkovima prve magle.

| ________ __ ___ _____ ___ _______ __________________-- —---- — “ — r— ee

ENJIŽEVNE NOVINE