Književne novine
LOSUUMNIOA
'RAMI IE SOLIDAHNOST
(Alber Kami: »izgnanstvo i kraljevstvo«, Srpska kn
Nastavak sa 1 strane kao atmosfera u kojoj čovek mora stalno da se bori za smisao svoga postojanja: po Kamiju, kao i po Geteu, može biti spasen samo onaj koji se stalno bori za svoje spasenje. Apsurd je ustvari prvi stupanj konverzije, onaj moment kada čovek postaje svestan raskoraka koji postoji između njegovih želja i prirodne i društvene nužnosti, između njegove ličnosti i svega što toj ličnosti preti i prkosi, a to je” uslov da on nešto preduzme da se tog raskoraka oslobodi.
Sledeći, viši stupanj konverzije je revolt. To je stupanj na kome se čovek buni protiv situacije u kojoj, se nalazi i koji, po Kamiju, obuhvata sve vrste individualnih ili socijalmih nastojanja da se izmeni sudbina sveta. Njegova sredstva su svakovrsna, racionalna i iracionalna, duhovna i fizička, orgamizovana i neorganizovana. Po Kamiju, ni filozofija ni politika, ni metafizika ni revojucija, ne mogu čovcka da oslobode apsurda, koji se najviše ogleda u činjenici da čovek U-
bija čoveka, da ga baca u koncen-
tracione logore i uništava njegovu svest i savest. Po njemu, ni metafizika ni revolucija nisu dovele do zadovoljavajuće bezbednosti od apsurda, Kami nije politički „čovek kao Sartr, koji pokazuje stalnu težnju da postane deo jedne organizacije koja će menjati svet. Kami veruje u dovoljnost ličnog opredeljenja i vrednost umetnosti da se protivstavi cezarizmu, Dete sunčanog Mediterana, koji je Valeri nazivao „mašinom za pravljenje kulture“, zađovoljio se principom mera i lepote, ız koga, po njemu, treba da proiziđu oslobodilačke snage čovečanstva. Njegova kritika života i njegova teorija oslobođenja ljudske ličnosti ustvari su esteticističkog karaktera. Na taj način, Kami se pri družio onoj plejadi građanskih pisaca koji u umetnosti vide prvorazrednu snagu ljudskog „moralnog napretka i kojoj pripadaju Rilke, Rolan, Malro.
Pobuna protiv sveta, po Kamiju, najbolje se završava solidarnošću sa svim ljudima, jer svi ljudi su u opasnosti, svi su „okuženi” „svi mogu do buđu ugnjeteni Soliđarnost je, po Kamiju, poslednja poruka i najbolji savet koji se čoveku može dati. Ljudi moraju da se stisnu. jedan uz drugoga da bi sme lije gledali u opasnost koja im preti. Jer ništa nije konačno, nikakva pobeda nije apsolutna: apsurd je stalno na pragu našeg doma i ako iz nas stamo ne izb.ja revolt i ako
· neprekidno ne afirmišemo solidar-
nost sa svojim bližnjima, on može lako da zavlada, da nas otpočne gušiti i na muke stavljati. Ljudska solidarnost je ono što onemogućava premoć apsurđa, ali ne znači i konačnu pobedu nad njim. Pobuna protiv apsurda i solidarnost sa svim ljud.ma jesu samo sredstva da seap surd stalno negira i prevazilazi, uprkos njegovoj aktuelnoj neuništivosti, Stoga su te tri kategorije Kamijeve životne filozofije tako tesno povezane i uzajamno uslovljene: apsurđ je polazna tačka, revolt je put, a solidarnost cilj kome ljudi treba stalno da teže.
Stoga je i Kamijevo delo jedan neprestami kontrapunkt ove tri teme ljudskog života, u kome najčešće jedna tema dolazi posle druge, ali nikad kao konačna i zaključ na tema. ! onda kada smo uvereni đa je jedna tema konačno preovladala, već. u sleđećem delu iskrsava druga tema kao ključna i osnovna, Posle „Kuge” izgleđalo je · da će ideje ljudske soliđarnosti potpuno potisnuti apsurd, ali onda dolazi zbirka eseja „Revoltirani čo~
vek” u kojoj se insistira na re- ·
voltu i izgledalo je kao da je ap&urd zaista potisnut i da će ideja solidarnosti ustupiti mesto ideji revolta. Onda dolazi duža novela „Pad” u kojoj se apsurd „pomovo budi i pokazuje u jednom „novom slučaju moralne nesigurnosti | dobrovoljne samoosude čoveka zbog toga. Ali orkestracija osnovnih tema i borba između njih se ponovo nastavlja novim delom, zbirkom pripovedaka „Izgnamstvo i kraljevstvo”, objavljenom marta 1957 godine, u kojoj Kami još jednom pledira- za ljudsku solidarnost.
U ovoj knjizi ima šest pnripovedaka, od kojih je pet napisano na temu sol:darnosti. Samo prva pripovetka, „Preljubn:ca”, pretstavlja neku vrstu nevoljne, blage satire na Kamijevo shvatanje revolta: revolt jedne žene svodi se na njenu usamljeničku noćnu šetnju za koju njen muž ne zna. U „Renegatu”, najboljoj priči iz zbirke, najmanje konformističkoj . po svom književnom proseđeu, koja u izvesnom smislu pretstavlja „povratak na stil „Stranca” ali je pisana sa više strasti i boje, prikazana je sudbina čoveka koji je izdao solidarnost svojih sugrađana, nije je našao na drugoj strani i vratio se svojima da bude stavljen na
KNJIZEVNE NOVINE
ZO
najgore mule. Ideja soliđarnosti je naročito jasna u pripovetkama „Nemi ljudi”, „Gost” i „Kamen koji raste”, U „Nemim ljuđima” radnici koji štrajkuju nalaze se odjednom u situaciji da svoga gazdu, kome je obolela jedina kćer, viđe u nevolji i stoga, dirnuti tom nevoljom, odlučuju da se vrate na posao. U „Gostu” učitelj kome je povereno čuvanje uhapšenog Arapina pušta ovoga da pobegne na svoju ličnu odgovornost. U „Kamenu koji raste” tema solidarnosti dobila je jednu novu orkestraciju. U jednom zaostalom mestu Brazilije, u trenutku kađa je jedan domorodac pao pod teretom kamena koji je trebalo đa pronese kroz grad, jedan Francuz, čovek sa druge hemisfere, nastavio je delo posustalog i ispunio njegov zavet,.
- Pripovetka „Jona ili umetnik na rađu” interesanina je po tome što u njoj nalaze jedinstvo „Kamijevi etički i estetički nazori, Sudeći po zaključnim poglavljima „Revoltiranog čoveka” i „Letu” Kami je postao propovednik jednog esteticistič kog ideala i naizgled, napustio svoju bitnu moralističku „tendenciju iz „Kuge”, Ali Kami je pre svega i iznad svega moralist. Sećajući se njegovog lika i njegovih reči u jednoj diskusiji u Parizu ođ koje je prošlo tek pola gođine, rekao bih da je celom svojom ličnošću bio daleko od baroknog sjaja este-
.ticizma. Druga je stvar sa” Mon-
terlanom, kod koga je moral samo jedna esteticistička manifestaci.&l ja, skupoceni ukras u tkanju njegove bogate imaginacije. I ova priča nas uverava da je kođ Kamija osnovna etička inspiracija. Jona je slikar koji nije našao moralni smi-
sao u svom M\metničkom stvaranju ~
i stoga, posle efemerne slave, umire prazan i sterilan, ostajući beznačajan i usamljen, mada je možda želeo da buđe koristan i vređam umetnik ljudske soliđarnosti.
Ove Kamijeve pripovetke, u vrlo “spelom prevodu Ljubice Jo-
'knjizi,
Si
ATLBER KAMI SA SVOJOM DECOM, ZANOM I KATARINOM. U PARIZU 1057
kić, nesumnjivo pretstavljaju značajan „deg njegovog stvaralaštva koji ne može mimoići niko koga interesuje literatura našeg doba. Utoliko je više za žaljenje što je uz ovaj prevod objavljen vrlo neuspeo predgovor, Branislava Miljkovića, pisan lošim stilom i jezikom, bez prave idejne analize i pum netačnosti (pisac, naprimer, pogrešno tvrđi da nije objavljeno drugo izdanje eseja „Naličje i lice”, očigledno ne zna da je Kami kao posebne knjige objavio i treću Knjigu „Savremenih hronika” i besedu izgovorenu prilikom dobijanja Nobelove nagrađe, njegov diplomski rad: smatra tezom, drugu njegovu knjigu eseja jednom naziva „Brak” a drugi put „Svadba”, pa čak pogrešno piše i ime glavmog junaka „Stranca”). O samom. dđelu u predgovoru se kaže: „Pripovetke Izgnanstvo i .kraljevstvo nemaju razjašnjemja; osećamo i znamo da iza ispričanog ima i nečeg što ne možemo dokučiti”, Čemu onda služi takav predgovor? Međutim, mađa još uvek nedovoljno razvijena, Kamijeva misao je jasna u svojoj duboko humani-
Grin arsinOaaiizarrırao) *
*
jiževna zadruga, Beograd, 1959)
'stičkoj inspirisanosti, Utoliko pre što se ne može reći da je sve OvO što je on ispovedao i propoveđao ' novo, mađa je sve to što je on pisao rečeno na jedan novi način, s jednom dosta plemenitom strašću i ubeđenošću. Izgledalo je kao da on tumači misli velikog broja “ljudi koji su nastojali da · ublaže nesuglasice u shvatanjima i spreče novu kataklizmu čovečanstva. Njegove ideje su očigledno neefikasne i nije bez razloga Fransis Žanson upoređivao Kamijev moral sa moralom Crvenog krsta. Ali atmosfera “našeg vremena, odnosno ovih petmaestak godina posle Drugog velikog rata, našla je duboki svoj izraz u Kamijevom stvaralaštvu i čini mi se da nijedan drugi savremeni pisac nije bio. bliži toj attno'sferi.. To je učinilo đa nekoliko nje= *govih rela*k*vno tankih .knjižica ko.je je napisao postanu skoro simbol ·Jednoga vremena. ı da, kao Bergotova dela u Prustovom gigantskom romanu, svetle kao znak jedne bes mrtnosti u času kada je njihov tvorac umro oplakivan od „svakog prijatelja lepe literature, racionalne misli i prave lumanosti. Dragan M. JEREMIČ
* Na smrt Albera Kamija
Putuj, pitomi Stranče. Stranstvovanja je stvarno dosta U ovom tužnom domu kome su samo od milja ime dali
Moj Svet, Moja Vera, Moja
Nada, Moja Budućnost.
Apsurdna večnost ljubi ti već usne...
Na pragu vrhovne noći, primi pozdrav apsurdne sebraće, Poslednji ko što je bio poslednji i onaj zalet
Kojim si krenuo n tvoje i m U tvoj i naš haos.
Zato: putuj Stranče pitomi. Da si bio. Al poslednji sila
aše nebiće,
Apsurdna večnost ljubi ti već usne...
Udes je teški bio
zak s visa nadole
Samo je sreća Sizifova, poslednja njegova sreća, --
Jer, apsurdna večnost ljubi ti ,
već usne... Tonasije, MLADENOVIĆ
Mber Kami kod Jugoslovena
Alber Kami, francuski pisac i dđobitnik Nobelove nagrađe, rođen 7 novembra 1913 u Mondoviji, u Alžiru, od oca Alzašanina, poljoprivrednog radnika, i majke Špankinje, poginuo je u automobilskoj nesreći u blizini Sansa 4 januara 1960. Kami je prevođen kod Jugoslovena posle Drugog svetskog rata. 1 '
Zasebno su mu štampana ova dela u našim prevodima: . ·
S tramn a ec, roman. Preveo Đane Smičiklas. Sa predgovorom. Iva Mergešića. Izdanje »Zora« Mala biblioteka, sv. 124. Zagreb 1951, str. 110. Stranac. Preveo 58S francuskog Dragan Nikolić. Sa pogovorom. TIzđanje »Naša knjiga«. Beograd 1959. Str. 131. — RK u ga, Preveo i predgovor napisao Ivo Hergešić. Izdanje »Zora«. Zagreb, 1952, str. 299. — K u Bg 4. Prevela „Jovanka | „Marković-Cižek. Sa predgovorom: dr. Slobođana Popovića. Sa slikom autora, Izđanje »Prosveta« Savremena strana kKnjiževnost. Beograđ 1956, str. 284. Č u ma. Prevela Vera Hristova. Izdanje »Kočo Macin«. Biblioteka
i Ze _o______________________________ _____-__-___— _ Đ""""__ _—_—-—— _—_— _—_ JJ} _ —–— –ı qq •—JI-
Sovremeni stranski pisateli kolo I, kn, 1 Skopje 1956, str. 357T. — L e t 0, putopis. Prevela s francuskog Ivanka Marković. Sa predgovorom Dragana M. Jeremića. Izđanje »Nolite« Mala knjiga, 39. Beograd 1956, str, 147. P a d, pripovijest. Preveo Ivan V. Lalić. Kzđanje »MIladost«. Svjetski klasici, Zagreb 1958, str. 106, · Izgnanstvo i kraljevstvo,
izdanje Srpske Književne zadruge, Beograd 1959. LITERATURA: Anonim: »Stranace
Alberta Kamija, Književni Jadran I, br. 3, marta 1952, str. 8; Alber Kami. »Ljeto« „Vjesnik u srijeđu 24, III. 1954; Alber Kami, Zagonetka. Književne novine 24. VI. 1954; „Alber Kami, Progonstvo i kraljevstvo. Nin br. 337, 16. VI. 1957; Nobelova nagrada 1957. Alber Kami. Nin br. 355 20. X. 1957; Nobelovac Alber Kami. Oslobođenje 27. X. 1957; Alber Kami o ulozi savremenog pisca. Politika 22. MII. 1957; Kamijeva »Kuga« na španskom. Politika 6. IV. 1958; Alber Kami poginuo u automobilskoj nesreći, Večernje Novosti 5. 1. 1960; Ka-
mijeva dela u Jugoslaviji. Politika 8. IL. 1960. — A. C.: A. Kami, Prawednici, Narodni list 30. III. 1954. Asanović Sreten: Alber Kami i njegova filosofija apsurda. Susredi Knj. iV, 1956 Str, 41—45. B. L. II. Alber Kami, »Kuga«. Revija I, br. 8, 1. IV. 1953. Barković Josip: »Stranac« roman A. Kamija. „Naprijeđ 19. IK. 1952. Begić Midđhat: Mečista savjest i Drljave ruke (Sartr — Kami), Pregled SV. 3, 1953, str, 181—195; Književna situacija Albera Kamija. Nin br. 279, 6. V. 1956. — Bertoša Miroslav: Filosofski i književni aspekti i simboli Albera Kamija. Polet IV, 1956, str. 139—142. — Bogđanović Ž.: Alber Kami, Leto. Borba 28. XI. 1956; No«* 'belova nagrađa Alberu Kamiju. Borba 20, X. 1957. — Brečić Petar: Ljetni, solsticij Albera Kamija. Prisutnosti 1957, str, 22—24, — Brković Ljiljana: Alber Kami. Život knj. X, 1957, str. 403. — Bunuševac Radmila: Alber Kami adaptirao i režirao »Zle duhe«. Politika 8. MI, 1959. — V. P.: Alber Kami, Stranac 20 oktobar, 27. 1. 1952.
· Divota
Objavljene su prve dve knjige proznih radova Isidore Sekulić. Jedna sadrži 34 eseja i predsmrtni fragment „Moja poslednja volja” a druga, proze: „Kronika palanačkog groblja”, „Saputnici” i „Pisma iz Norveške”, Prema saopštenju izdavača preostaje još osam knjiga piščevog teksta koji će biti objavljen naknadno. 7)
Eseji u ovom izdanju imaju daleko veću moć nad ostalom prozom. Nagomilani i haotični !u rasponu: Marko Marulić — Kalvus ostavljaju utisak izvesne nedovoljnosti i bujnog straha pred dnevnim svetlom. Još uvek su tajna, i estetska i ljudska, njeni kriterijumi, još od onog trenutka kad su zaokupili mislima prve dobre čitaoce: Matoša i Skerlića. Jedan je rekao da jeste a drugi da nije. Jeđan da je to „ples riječi? +— drugi: sebićčan artizam.
Prva njena priča je „Bure”, „Bure” je misaoni i čulni fragment O· detinjstvu. Poslednje intencije Oovog teksta ipak su nestvarne. O skrivanju u zatvoren krug, nije" nova ideja. Deca se skrivaju u zatvoren krug nečuvstveno, u igri, ne razmišljajući toliko o „mestu skrovenja. Ona je o igri napisala sudbonošan esej — kao priču koja je nekim rečenicama uzbudila savremenika: „Osećala sam na svom telu padanje večeri”.
Niko nije bio u stanju da odredi lik toj prozi. Ona se odnosi prema životu kao izgubljeno parče ogledala, kome je sudbina odredila samo jedan predmet. ogledanja: recimo, krošnju drveta. Kako su i boje i sadržaj i oblik predmeta i pojmova ođ kojih je nastala prva proza Isidore Sekulić pali na jednu podlogu, već prenapregnutu ji naseljenu, dogodilo se da su svi njeni kasniji radovi bili još opterećeniji i teži za bilo kakvu analizu i rasuđu. To je postala jedna književna sudbina „Ootvoreno pitanje” njenog „slučaja, jer nam se i poređ tragične ozbiljnosti i jednostavnog značenja njenih tekstova jednako čini da tu ima i neke lažnosti u inspiraciji koja se provlači od „Bureta” do „Poslednje volje”.
Zašto?
Pred rat, ona je jednom zauzela evidentan stav o primeni kriterijuma, „Autentičan kritičar, u problemu. kritike- — stoji više kao interpretator nego kao analizator dela...” „Delo živi bez kritike ,a kritika ne živi ni sa delom ni bez njega”. — Taj trenutak odvodi je zauvek od nekih čvrstih pojmova, kao napr, — dijalektike. Ne! može se, dakle, protivstavljati nešto: nekome i nečemu, — treba opisivati: kako i šta. Opisivanje treba da bude duboko, pismeno i čisto. A ona je već prošla sveta
" i literature ı zagledala u najdu-
blje kladence lepog pisanja. Kritičan stav doveo bi je do sukoba s društvom. Umetničko opisivanje ograđuje je od razgovora. Piše za one koji bi samo da čitaju i ćute. Stoga se i u strukturi njenih tekstova nešto pomerilo. Nije ostala ni na kritici ni na beletristici — skliznula je u poriv. („Bure” je maločas pomenuto zato jer se kao ji druge priče ni po čemu ne razlikuje od eseja i zato je svejedno i ono esej).
Antikritičan stav je, dakle, na prva iluzija.
Bila je dovoljno emancipovana da bi se naklonila spiritualističkom verovanju. Sjedinjavala je u pameti verovanje i natprirodđnost u-
nje-
— Varošlija B.: A. Kami, Leto. Mlada literatura VII, 1957, str. 64—65. — Velmar Janković Svetlana: Da li je to filosafija apsurđa« #Č(„(Kami »Kuga«). Mlađa kultura II, br. 8, 1953. — Vili Rene: Intervju sa Alberom Kamijem. Politika 5. VIKI. 1955. — Glumac S.: „Poginuo Književnik Alber Kami. Borba 5. I. 1960; Francuska se oprašta ođ Albera Kamija, Borba 6. I. 1960. — Gost Pavle:. Listajući časopise. Alber Kami, etopis matice srpske Knj. 380, 1957, str. 611; „Novo delo Albera Kamija »Izgnanstvo i Kraljevstvo«, Letopis matice srpske Knj. 379, 1957, str. 530; »Francuska je Alžir Severo Američkih Država. I to Alžir koji se čak i ne buni« Letopis matice srpske knj. 370, 1957, Str. 649 — Davičo
Leon: Veliki gubitak za svetsku Kknjizevnost, Tragična smrt Albera Kamija. Politika 6. I. 1960. — Danić-Stanojčić Jelena: Alber Kami, Čuma. Savremenost IV, 6, 1954, str. 403—%4095. — Danojlić Milovan: Stranputica pslnhološkog romana. (Beleška povođom Kamijevog »Pada«. Borba 26. VI. 1959. — „Divinjo Zan: Sartr protiv Kamija, KMuwmjiževnoast knj. XV, 1952, str, 513—517. — Drašković Boro: Na vijest o smrti Albera Mamija. Kraj traganja. Oslobođenje 10. II. 1960.
.
(Isidora Sekulić: »Prozni radovi, . »Ogledi&, Matica srpska, |959)
IHuU7|B
,
metnosti. Doživljavala je kroz reči (na šest različitih jezika) život „iz“ knjiga”. Džon Kits, njegovo umira~' ranje, njegova mladost, blud svetog Augustina, koja se „prelivala kao kipuća vođa” — imaju za nju materijalniju vrednost od stolice sa koje je pisala. „Osećala sam divotu iluzije”, zabeležila je u SVOjim uspomenama na jedan kućni doživljaj. } ·
Nepriznavanje sistema, naučnosti, poretka — spada u njeno treče solipsističko dejstvo. U “ogledu o Vuku, napisala je: „Nauka je, jaka kad se baci u pojeđinost”. Moramo pretpostaviti da se duboko u sebi sukobljavala s · naučnošću, Poređak nije iluzija!
U psihologiji modernih stvaralaca budno je uverenje da je nauka u Svojoj poslednjoj etapi nadirodila umetnost. (Baš onako kao u Sekspira: „nadirodio iroda”). Iz neznanja, iz Ćudljivosti stvaraoci prenebregavaju sistem. Nekada je umetnost bila da,eko iznad svake nauke — i bez sistema. Danas možda i nije. Isidora Sekulić je doživela najnaučniji vek, sistematičan uvredijiv i bolan. Ipak njen odnos prema poretku pokazuje drugačije osobine od, recimo, larpurlartista i ekstremnih stvaraiaca, Deinmično kao engleski đak unosila je u svoj rad i izvestan red. Ponekad čak i egzaktan. Njen sukob s naučnošću je intelektualna ljubomora. Trud da se i u umetnosti pokaže sposobnost istraživanja apsolutnog. Zato njen ređ „često možemo zvati estetskom harmonijom.
U stilu ant,-stava napisala Je dva eseja iz skolastičke književnosti: jedan o svetom Augustinu, a drugi o Jakoponeu Da Todiju — „Jedan žestok fratar”. Oba davna pisca (jedan isključivo stihotvorac), dobijaju ljudski lik u glini njenog vajanja. „Maii” Jakoponeo Je i njoj zapeo o sluh, kao u detinjstvu i samom Krleži, kad su u izvesnoj agramskoj crkvi pevali „Stabat mater dolorosa...” „Njegov dvanaesterac”, kaže Krleža „miješa se sa jedanaestercem potpuno sirovo, takoreći i neškolovano”. Isidora Sekulić je van očekivanja napisala o njemu materijalnu belešku: ,, o nekom fratru” iz trinaestog veka. Ogled je psihološko nagađanje o nečemu što Je pepeo, i-vidnijei: od svih gubi se u „divoti iluzije”. Sva, lica uopšte, koja kod nje čine"dramu stvaralaštva visokog su estetskog roda. Probrana imena, duhovnjaci, liričari, pojci, „JO
Njena korist i u beletristici i u estetičkim ogledima sastoji se, dakle, u spekulativnom i cerebral+ nom poniranju u !ormu i u forme, imajući svojim delom da se suprot stavlja modernijim i jačim načinimam šıjenja, pribegla je znanju. Ono je bogat sadržaj svakom nienog stava i s oblikom, za koJi smo rekli da je bio savršen, čini vanredno i gusto tkivo, nad kojim se opijamo. Umetnosti su stilovi, kaže pi= sac, i na stilu ostaje do kraja rada. Stil je ona. Ličnost, angažovana samo u okviru svoje kulture i svoje darovitosti, — „aktivne darovi- · tosti”, Sva saopštenja iskazala je budno i čuvstveno, a tumačenja su joj, reči ćemo na kraju, pristrasna, · U obema knjigama čitalac će naći najbolje. tekstove ovog pisca, Beletrisuika je unutrašnje ogledalo esejistike. „Saputnici” su najautentičnjji boeletristički tekst, a od eseja tek dva nam Kolebaju veru ,u stilsko savršenstvo. Ostali su van svake slične «sumnje.
Ljubiša KOZOMARA
— Dorđević S,. Njujorška Kritika o najnovijoi KMnjizi Albera MKamija. Politika 6. IV. 1958. Krenrajh Maks: Otac savremenih „stranaca, Nin br. 358, 10. NI 19%. — Žujović Zoran: Jedan stranac na ovome svetu. Mlađost knj. VIM, 1952, str. 276—277; Dve nove knjige Albera Kamija. Politika, 26, V. 1957. — Zorić Pavle: Knjiga o' beznađu,. Alber Kami, Pad. Borba 15, IM. 1959. Ivaštinović Jakov? Alber Kami. Rađio Zagreb VIII, br. 3, 195%, str, 14. — Jeremjć Dragan M.: Alber Kami ili {filosofija ljudske soliđarnosti. Nin br, 58, 10. IM, 1952. Jovanović Branko: Teze o apsurdu. Alber Kami, Stranac. Borba 13%. M, 1959 — MKapetanović Miodrag: Kamijeva Pobuna ı Pađ,. Susreti knj. V, 1957, str, 515—526. — Kovačević Vla» dimir B.: Filosofija apsurđa. „Naša riječ br. 2, 1953, str. 3. — Konstantinović Radomir: Nema povraca ww Grčku. Alber Kami, Leto. Nin br. 312, 22. XII. 1956. — Nirklec Gustav: Zaustavljeni Sizif, Povođom iragične pogibije Albera Kamija. Vjesnik 10, TI. 1960. M. G.: Spor Kami — Sartr. Naši razgleđi I, 1952, br. 19, str. 15—16. M. d.: Nobelovac Albet Kami, Vjesnik 27. NX, 1957.
Nastavak na 9 strani
3