Književne novine

„Kad više 'mismo deca, već smo

mrtvi”, kazao je Brankusi, Nemam poverenja u dopadljive aforizme, inspirisane trenutkom, rezultate smeše cinizma i lucidnosti, veštački stvorene komtraverze pojmova, negativne sofističke dijalektike i, možda, jednog više otmenog i obrazovanog snobizma. Naime, aforizmima se sve „može napasti i sve odbraniti, sve afirmisati i: sve poreći. Ostaje, međutim, kao dosta ubedljiv povod za razmišljanje Brankusijeva reč: „Kad više nismo deca, već smo mrtvi”, To zato Što umetnikovo stalno a uvek ograničeno trajanje (anti-trajanje) u životu, determinirano prostorom i vremenom i svom sumom odredbi prostora i vremena, — u slučaju stvaraoca čiji je prođor u život du bok. i vibramtan i zato nepresušna kreacija, — jeste produžemo detinj stvo; zato što svaki konformizam odrasla čoveka — umetnika u odno su ma bukvalno shvatanje konformizma nije ništa drugo do maličje subverzivne aktivnosti koja se inkvizicijom modernog društvai državnosti muodificira u prividni ali pojavno potencirani nekonformizam., Židov primer je rečit. Ali ako je ovaj primer rečit, onda je, bar za tremutak, postojeća i potreba uočavanja oblika konformizma koji je u našim prilikama i svakodnev nici više pojavan kao svudprisutno „otuđenje” nego što nam se može da učini na prvi pogled. Da li da se odreknemo potrebe uočavanja oblika konformizma?

Splet savremenih izukrštanih odnosa, kada svi svetovi naši i ovaj svet („jedan od najboljih mogućih”) postaju sve veći u smislu tehničke komunikacije, a sve manji u smislu suočavanja čoveka sa čovekom i interesa sa interesom, upravo se, i to ne retko, na planu umetničkog stvaranja ukazuje kao podatak o celokupnosti svih uslovnosti koje određuju konformizam, možđa izmišljen, možda stvaran, ali svakako kao pojam koji bi već jednom morao da dobije svoju javnu apologiju samim tim što bi se konstatovao kao pojavan i kao suštinska implicita svih aktivnosti ne slučajno potenciranih u ovom smeru ma planu umetničke kreacije. A to bi, naravno, bio i prirodni poče'tak jedne lančane reakcije amtikom „formističkih stavova, Ekonomskodruštvena uslovljenost polovičnih istma — sasvim je jasno da se ne može uzeti samo kao parcijalni raz log konformizma ali se u naknadu za to može shvatiti kao fokus jednog dela pitanja ili tačnije kao par tikularna odredba svih onih motiva koji su podaci o nedostatku stajališta određenog akcijama jednog moralno angažovanog vrednovanja bez obzira na nesporazume izmišljene ili pod nuždom uslovnosti fiksirane kao prećutni tajni dekla rativno nedogovoremi sporazum o istrebljenju onoga što je tilojlenšpigelsko i beskomprom'sno i donkihotsko, i, dakle, živo (jer mla dalačko i detinjasto),· vrlo izvesno...

Ali ne, nikako tamo... Kao da odoh predaleko, u predvorja svega što bi po svaku cenu htelo nečitljive mesporazume da razreši, a cene su, ipak, nemoguće previsoke i preostaje bukvalno shvatanje Ibzenove poruke o verovanju sebi i stvara~-

muoždizn izmumiš Rogsifogramizaus

nju po niti „punokpevnog egoizma”. Naravno, „atribut: punokrvni ovde se uzima u svojoj nižerazumskoj varijanti, jer jedan viši egoizam porekao bi ćutanja označena kao konformizam, a ona nisu korelat pesnikove angažovanosti, to se bar ne mora upomo dokazivati. 1I porekao bi objašnjavanja da naš prividni avangarđizam nije bio dosada i sada (da bi to ostao otsada) ništa drugo no konformizam svoje vrste u istoj onoj meri kao što su ste rilnim beznadežnostima „obeleženi zastupmici „realističke linije” koji'ma ni pod kojim uslovima nije potpuno jasna permanentno stvaralačka i subverzivna strana prave umetnosti, prave kao vidovitog prodora u život, što uprkos svim našim izmišljenim barikadama, sterilmim diskusijama oko Kritike i o kritici i o poeziji i oko poezije (ne U kritici i U poeziji) uprkos apstrakcionizmu estetičkih šema i sveg obeleženog besmislom žučnih pro et contra odbranaških stavova — izmiče apsurdnosti ma-– lih dimenzija naše svakidašnjice, baš onako kao što Krležin mag Aretej izmiče mengelama u koje ga okivaju palatinski policajci u pretorijanskim uniformama. ili, što je isto, skvadristički narednici po naredbi svojih šefova. Kažem: izmiče i onda kad popušta lomljem ali ne i slomljen, da bi na kraju svakog kraja, svog i opštijeg (koji je video i doživeo), bio suočen sa pticom-vremenom, PFPeniksom, nazovimo tu pticu kako hoćemo (možda: kako moramo), u nesporazumu ili sa glasnosti sa samim sobom, sa savestima i beznadežnostima našim, sa nadama ili moćima i nemoćima za usamljena, vrlo intimna suočava nja sa onim što nosimo kao svoju kreativnu mogućnost ili nenadokna divu nemoć, projektovanu u konformizam — korelat skučene Kultur ne atmosfere u kojoj nijeđan subjekt, bitno, nije „moralno-psihološki distanciran od svakog drugog.

Konformizam, dakle, kao živoimi stav nije manje nego potvrda toga da se, definitivno, u našem vremenu sve više počinju da razlikuju u. svakoj pesničkoj sudbini dve faze: mladost prodora iz anonimnosti, i afirmacija kao jedan a priori završen čin i početak onog procesa u kome afirmisani, hteo ili ne, postaje. lutka koju treba ispuniti piljevinom da bi na javi i u komunikaciji sa ljudima oko. :-sebe, sanjala svoj mutni, svoj nemušti san o svo joj snazi, da bi, vrlo često usamljena i sama sa sobom, sumnjala u smisao svoga udela u kulturi svo ga vremena. 1 da bi sumnjala u smi sao svoje poruke koja, bitno, ne može da buđe imuna od konformističke osnove, jer se javlja u zaglušnom huku i raskolu između 'teh nokratskih, utilitarističkih i humanističkih obeležja našeg vremena u kome svaki čas donosi sve Otvorenije pitanje o neophodnosti ili izlišnosti poezije,

Naravno, van svakog apodiktičkog tvrđemja, a samo u sferama hipotetičke varijacije — ostaje pitanje: da li je savremeni konformizam rezultat pređimenzioniranih ambicija subjekata u odnosu na

YT)

MILO DIMITRIJEVIĆ: PEJZAŽ

kulturno-etički nedefinisanu i permanentnim zakašnjenjem za hodom evropske kulturne kreacije dimenzioniranu „modđermost” naše savremene izražajnosti? Ili je, možda, rezultat stvamog raskola između poezije i nepoezije našeg vremena? Možda je tu suština nesporazuma čija je neporeciva emanacija protivurečam odnos između nužnosti svih vidova otuđenja savremenog stvaraoca i, na drugoj strani, goručće i neumoljive težnje za izražaj nošću koja se ne prilagođava (i ne deformiše) u sopstvenom grču, nad višenom od svih objekata kreacije i stilizacije koji su, kao sam esemcijelni život nepresušni izvori tragalačkih vidova umetnikove inspiracije, koja od svakog prilagođavanja čini uslov Jedne intenzivne Žželje za odlaskom u samotnička bekstva koja ćemo nazvati, recimo, distanciranjem odđ doživljaja svakodnevmice, uspostavljanjem „usamljeničkog nemira” koji ostaje, zauvek, nepristupačam onoj „dobroj, sitnopozitivističkoj i uvek bajatoj inđiferentnosti pred „namenovima vremena, Samo, ako je svaki vid prilagođavanja stvaraoca više uslov hleba nasušnog, — Onda je vrlo izvesno i to da deca ipak nismo i da je, možda, konformizam. ništa drugo nego atribut spolja pripisan, a ne shvaćen kao implicita zrelosti koju ne branimo, podređujući je” toku nepresušne nadahnutosti žŽivotom. Zato je verovatno da komformizam nije izmišljeni atribut zrelosti pred jazom humanistićke misli savremene i prakticističkih vidova iste te savremenosti. Zato, verujem, i ove su varijacije na temu: konformizam — samo u sfe ri konstrukcije i njima je pogrešno bilo šta dodati. Možda opet besmislica jednog prilagođavanja koje je nepotrebno u istoj onoj meri Kkoliko je i u domenu dečje naivnosti svaka. vera u postojanje opravdavaju ćih stavova za sve tokove eventu-

godi...?

nesumnjivo. i

. A

_ NOSO

Ersd š beažaniš Identićnost između onoga što umetnik govori kroz delo, i onoga što kaže o svom delu, ne mora da po? sloji iz više razloga, mada se kada je to slučaj ta osobina često naziva poštenjem. Ako je to pak jJedima vrlina ona nije dostojna pažnje, jer čovek kome je poštenje jedina vrlina skwurmmo nema ni poštenja u dovoljnoj meri. Šš

Joneskovo pozorišno delo, onoliko. koliko, ga poznajem, Ččeslo nosi sasvim što taj umetnik govori o tom delu, o sebi, i' pozorištu nopšte, pa kad kaže da i prezire pozorište onda je to ipak samo želja za reklamdm koja ne dolikuje velikim duhovima. On je svestan toga da sve što danas kaže pobuđuje nesumnjivo interesovanje, | u lome Što govori često namermo hoće da iznenadi i da zbuni.

edavno je naprimer rekao, a to je preneo jedan naš list, da ga ne zanima mnogo socijalna uslovljenost jedne ličnosti u njegovom delu, Nije on jedioci koji danas tako misli, ı svakako se pridružuje onima koji iu socijalnu wslovljenost žele da potpuno liminišu, smatrajući da je za moderni umetnost važna i jedino značajna preistava svela koju jedna ličnost nosi. To svakako i jeste ono što može biti «dominantno kad je u pitanju jedna ličnost, ali ne ireba zaboraviti da različite socijalne uslovljenosti stvaraju ražličite pretstave o svetu. I sigurno je da drukčiju pretstavu i o sebi i o svetu ima danas jedan štrajkač u nekoj zemlji od one koju ima čovek koji živi sa osećanjem sigurnosti. Onaj prvi ima potrebu da ruši a ovaj drugi da stvara, onom prvom i sunce smčta, a ovom drugom je ono saveznik.

Socijalna određenost, samo ona, me čini svakako jednu ličnost celovitom uumetničkom i svakom drugom smislu. Ali bez nje, ličnost je osakaćena, Kao bez jedne ruke. A to nešto znači. I zato, može se imati i drugo mišljenje o Joneskovom delu od onoga koje on iznosi povodom svoje nove drame »NOSOTOg#.

16-1I

Lopov je onaj koga uhvate, kaže jedna induska poslovica. S '

I, kada se danas, u našoj štampi, svc više piše o lopovima ili jednoj posebnoj vrsti lopova, onda čovek nikada nije siguran kolikog je opsega ta želja za prisvajanjem onoga što je tuđe. Jer, ako se samo u toku jednog dana, u jednom listu, registruje osam prome> vera, znači onih koje nisu obične, onda to još nije prava slika stanja, kao ni to da pronevere vrše oni koji najmanje zaračju. Činjenice govore čak svima suprolno.

Razgovarajući sa nekima od onih, koji se profesionalno zanimaju proneverašima, doznao sam da je naša sredina prema takvima mnogo tolerantnija nego što bi se to mislilo. Naime postoji težnja da se oni koji čime pronevere ne samo prikrivaju, i to bez ikakve materijalne koristi, nego da se čak zaštite skupljanjem dobrovoljnih priloga kako bi se nadoknadilo ono Sto su proneverili. Čudan oblik samilosti.

Možda to sve dolazi otuda što smo svi, još u detinjstvu, ako ne učinili, ono bar bili spremni da učinimo makar i najmanju i najbezazleniju krađu, u svakom slučaju da se, i nesvesno osvetim» nekome za ono što nam je učinjeno, pa otuda za lopove imamo više razumevanja nego što ih stvarno. sažaljecvamo. Tek, u odnosu na ostale prestupnike, lopovi su u daleko povoljnijem položaju. Čak u povoljiijem nego pijanci, mada ove druge smatraju bolesnicima, što sa lopovima nije uvek slučaj.

alnog amtikoniormizma čija traciOnalna.podloga sve više podleže sum nji? Ko to zna i ko to moze da po-

Jer konformizam ostaje saznanje o besmislenosti svake žrtve, a saznanje lišeno je tragičnosti, vrlo

ROZI.

"14:11-1960%

drugu poruku od ologa”

„odloži prelaz od zatvorske ćelije

| pravde, priželjkuju da bude oslobođen, čak i misle

· nošću da dokaže svoju nevinost. A ljudi nisu skloni

— KO KAŽE DA SE NAŠI ČASOPISI NE ČIT. t

(Karikatura: A. Klase)

A mag Aretej ostao je da gleda u pticu-vreme jer jc bio živ. Ziv kao dete, živ pa mlad, zagledan u pticu. Feniks, zagledan sa svojom zagonetkom, bez rešenja. Toj činjenici ništa se ne može dodati i mišta oduzeti.

Branko PEIČ

LOPOVI

ik da li lopovi, oni koji prave: male krađe, više prezitu, i nazivaju pogrdnim imenima, nego oni koji su u stanju da prisvoje i više i vrednije, i da se o ovima drugima na ulici često govori s divljenjem da ne kažem s poštovanjem, "ako se sine krađe karakterišu „kao nešto sramno,a' velike kao dokaz neke vrste sposobnošti, ato samo zato što de u simim 'kfađama ipak oštećen pojedinac, a u Y\elikim 'zajednića, pa onaj oštećeni progoni lopova iz ličnih, sebičnih razloga, a zato što.još nema dovoljno jasno shvatanje društvene svojine o' velikom Jopovu misli drukčije, jer ga, kako, je ubeđen, taj direktno ne ugrožava.

Posebno je zanimljiva psihologija onih lopova boji nisu uhvaćeni, njihov strah je po mnogo čemu osoben isto toliko koliko i njihov san ili nesanica, mada oni koji tragaju za lopovima tvrde da takvi ne postoje. Odnosno da je istina da je lopov onaj koga uhvate, ali da nema dela u tom smislu koje nije otkriveno.

19-11

sto-

'Cesmenu je produžen život za biljadu čctiri tine i četrdeset sati,

Da nije u pitanju čovek koji u zatvoru leži već dvanaest. godina, i koji je dvanaest godina uspeo da do gasne komore, sigurno je da bi ova odluka, ma koliko stvarno ili prividno bila pravedna, značila u isto vreme i jedan akt mučenja posebne vrste. Ali, taj momak izgleda ima dobre nerve. :

Upornost Česmenova učinila ga je popularnim isto toliko koliko i njegove knjige, i sad mnogi od onih koji bi ranije njegovu smrt prmili kao zadovoljenje

da bi to bilo pravedno, ne zato što su ubeđeni da on nije kriv, nego zato što su zadivljeni njegovom upor-

da išta poštuju u tolikoj meri koliko upornost, pa joj zato pridružuju i mnoge druge vrline koje ne noraju da budu njeni pratioci. - -

Svakako, kako je to još Bekon rekao, niko ne. čini zlo radi zla, nego da time pribavi dobit, zadovoljstvo ili čast.

Ako je u pitanju dobit, onda uzroke zai Česmenove eveniwalne zločine treba iražiti u ekonomskoj strukturi društva koje ga je do zločina dovelo, i u krajnjoj liniji on nije kriv.

Ako je u pitanju zadovoljstvo, znači sadizam, onda je on bolesnik i treba a otstraniti iz društva, ali se prema njemu odnositi kao prema teškom lesniku koji za svoju bolest nije kriv.

A ako je pak čast u pitanju, krivi su oni koji su ga onemogućili da bude častan, ili mu čast opovrgli, pa je tako začetak njegove krivice u porodičnim i društvenim odnosima koji vladaju u tom svetim.

Ipak, svet još uvek nema drugog načina da se odbrani od zločina i zločinaca osim ubistvom. A kad je u pitanju povećan broj zločina u jednom delu sveta, posebno onih koje čine maloletnici, izgleda da se strah od anmonimnnosti pretpostavlja strahu od smrti, što je svakako posledica odgovarajućih društvenih odnosa, Neizvesno je da li će Česmen biti pogubljen. Ipak, da bi kazna bila efikasna trebalo bi da bude pravovremena. A ako nije pravovremena, onda nije ni e{ikasna ni humana. ,

o --—_—--_—_—___ _— _-__-_-- __--—---—S._C e ______________________ _- — -«KL.—— | — ——- -- - -— -— – —

Dragoslao GRBIČ

· ljubaznost

Zamislite neko Veče u centru grada, ulice bogato osvetljene, ogromme neonske reklame, saobraĆaj, šarene izloge i reku prolazni ka koja se komeša trotoarima. u nekim čudnim oprečnim tokovima, razliva se usput u sporedne uličice, lokale, trgovine, presipa svoje mnogoljudno bogatstvo po kolovozu i prepušta ga na milost i nemilost zahuktalom roju irolejbusa i automobila. Zamislite takvo veče i sebe na jednom od tih pločnika... Recimo, žuri vam se nekuda. U bioskop, na sastanak, ili vas čeka nekakav posao koji morate obaviti na vreme, a koji vas obavezuje đa sti gnete na neko određeno mesto u određeni sat. IL, šta se dešava? Uhvatite sebe kako, probijajući se kroz gužvu, strepite od nekakvih čudnih i iznenadnih zaseda na koje možete u svakom trenutku naleteti i protiv kojih ste sasvim ne moćni. Te zasede, naoko potpumo maivne i dobronamerne, sprečiće vas da obavite vaš posao, uništiće u vama iluziju i čar očekivanog

- sastanka ili će vam oteti i ono ma~

lo uživanja za koje ste odvojili dva ili tri sata svog slobodnog vremena. Uhvatićete sebe kako mizantropski strepite da ne ugledate nasmejanmo lice nekog poznanika, da ne budete Žrtva kakvog srdačnog susreta na ulici. Da, te zasede nose ponekad jedno čudmo š priznaćemo, dosta prijatno ime ispod koga na prvi pogled nema ničeg opasnog, To ime je ljubaznost. Pretpostavimo da dugo živite d ovom gradu i da ste tokom godina stekli veliki broj poznanika i prijatelja. A. tako nešto U našoj hi-

perkomunikativnoj sredini uopšte nije retkost. Naprotiv, E pa sad prođite u žurbi jednom od ulica

centra i to, recimo, u onim Kritičnim večernjim časovima kada se skoro pola varoši razmilelo pločnicima i krenulo nekuda u Šetuju, kupovinu, izlaske... „Zdravo boga ti, gde si, kako si, šta rađiš, dugo te nema...” Prvi, drugi, treći, deseti takav susret, u svakom od njih. po minut-dva ćaskanja i vaš će se prolazak ulicom otegnuti u beskonačnost.

Možda se nekome čini da se sve to možo izbeći i da se, ne vređajući nikog, može projuriti kraj svih tih ljubaznih, srđačnih ljuđi, kojima je, kako izgleda, veoma prj„jatmo vaše društvo i koji će vas pri svakom od tih susreta obasuti pitanjima. onim obaveznim, standarđ nim, što započinju sa „Kako ste”, pa prelazi na „Gde ste sada”, „Gde to rađite”, „Kako stanujete”, „Kolika vam je plata”, „Zar je moguće da još niste iseli potstanmara”, „Ma nemojte, znači razveli ste se”, „Pa, naravno, a govorio sam ja to vama”, „A deca, jedno kod vas a jedno kođ nje” „Ako, ako..." Možda se zaista nekome čini da je lako izbeći čitavu tu anatomiju za interesovanosti i „saučestvovamja koja vas toliko puta u toku jednog jedinog đana vreba u ponekom sti sku ruke, osmehu, u pozivu na kafu i još bezbrojnim drugim vidđovima. Međutim, kod nas je veoma teško biti drukčiji.

Sretncetc tako poznanika i on vas pozove na kafu. Vi se izgovarate da nemate vremena. On je najednom začuđen, odmahuje rukom u znak omalovažavanja i ono njegovo „ma hajde, bogati, koješta” na kraju vas savlađuje. Postoji kod nas jedan ustaljeni, starinski, omaj pomalo epski otpor prema pedante riji, tačnosti i poštovanju tuđeg vremena i obaveza. Čovek koji vas je pozvao u kafanu obavezno plaća vaš račun, on je obično, skoro bez izuzetaka, spreman i da vam učini nekakve sitnije pozajmice (a kod:nas su pozajmice do te mere ušle u na rodni običaj da smo verovatno evropski rekorderi u tom pogledu). Na kraju, on vam daje svoju vizitkartu ili vam natura svoj broj telefona. Baš dobro. kaže, što vas je sreo. U subotu će biti slobođan i bilo bi fino kad biste došli u tu i tu kafanu, on tamo izlazi sa svojom ženom pa bi želeo da vas upozna sa njom.

I tako obrću se ti susreti, traju te naše komunikativnosti u raznim prilikama, na raznim mestima i u "aznim godišnjim dobima neumorno, monotono isto, a preko njih, kroz razgovore, ćaskanja i ogovaranja, nastavlja da živi u nama ona stara dobro upamćena čaršija, onaj delić. nekadašnjeg beograđskog Levanta koji je nestao sa fasada zgrađa, nošnje i izgleda ulica, ali se još prilično zadržao u navikama.

Možda je pomalo i klima doprinela da smo ostali takvi, možda JUg, ko to zna? Ali jedna je činje nica sigurna: pokušajte da prodre te ispod konvencionalne glazure tih ljubaznih susreta, postupite čak i pomalo naivno, iznesite nekome iskreno svoje teškoće, svoju. muku, i videćete kako se gase Osmesi, i pogledi lutaju nekuda u-

Nastavak. na 9 strani

KNJIŽEVNE NOVINB