Književne novine

O uk. ; Pesnik maferije

(Dušan Matić: „Buđenje materije“, Matica srpska)

Dušan Matić nam se u ovoj knjizi (u koju su ušle i neke pesme iz „Bagdale“) pretstavlja zaokruženo i neporeknuto kao pesnik materije, ili, bolje „rečeno, kao heraklitovski pesnik vatre. Taj pesnikov materijalizam nije očigledan, ali je zato neposređan i mitski snažan. Ta materija, čije buđehje pesnik opeva, nije platonov sko nebiće, „aristotelovska. materija, sasvim maloletna, demokritovska neslobodna metafizička ma

terijalnost, već psihofizička: matenijalnost, umna, luciđna i percipirajuća kao laj»nicovski svet

monada. Dušan Matić nije lukrecijevski pesnik đeterminirane materije, već pesnik deprimirane ma terijalnosti u vreme kađa se čuju povici: „Ssupstancija je iščezla“. Heraklitovska dijalektika, koja je od prvoga đana bila draga nadrealistima, omogućava ovome pesniku da svoje reči slaže po zakonima jeđne potajne logike a ne po ukočenim i jednosmislenim pravilima sintakse koja onemogućavaju da se pronađe ona Kuzanusova tačka u kojoj se bratime pro tivrečnosti. U toj pravednoj tačci, u tom poslednjem uporištu egzistencMe koja nije određena negacijom, „supstancija se suočava sama sa sobom ravnođušna prema svojim odredbama. „Primođa voli da se skriva ali ne može iščeznuti tu nečem drugom. .

Materija, ta, „avet bez godina i bez lika“ koja „zna što nikađ ne=ćeš znati“ prati čoveka rı stopu. Najdostojniji oblik njenog pojavljivanja, koje pesnik može opeva– ti jeste plamen. Tu se materija najviše približila čovekovom mitu o sebi samom. Opevajtići arijelovsku uspomenu na detinjstvo i mla dost bagdalsku pesnik ustvari Opeva proleće tog plamena, njegovu večitu budnost u potaji, U zamke pevanja pesnik ne može uloviti samu suštastvenost materije, već njene psihološke i vremen= ske konstante, njenu višu prirodu koja je prvo svojstvo čovekove svesti. Davno poznate konstatacije da je priroda materijalna, da je svet vatra, nikad nisi lepše zapevale, nego u toj knjizi. Matić pušta materiju da postupa po svo joj prirodi, đa se prikriva iza vidljivog, opaženog i prolaznog. Taman ste mislili da ste pročitali pesmu o minuloj mladosti, a pesnik vam jednim stihom, u kome peva tajni plamen, otkriva zabluđu. Tako Lukrecije Kar pišući o morskoj buri opeva snagu atoma. Mislite li da je pesma sa 59 stranice impresija iz Dečana? Možda je ona uzgred i to (u sedmoj stro fi). Međutim to je mu prvom redu pesma o prelasku materije iz stanja čiste potencijalnosti u aktualno stanje „dovršenog oblika ustavljenog značenja, koje se suprotstavilo vremenu pristajući na svoju uzaludnost. To je problem koji je nasmrt izmučio Aristotela u njegovoj „Metafizici“. I kad peva o moru, i kad peva o Zvezdama pokušavajući da imenuje njihovu otsutnost, i kad peva o „tajni života na pepelu“. „Dušan Matić opeva suptinu „materijalnost sveta.

U svome delu „L'eau et les rčves“ Bašlar piše: „Našavši svoj eiemenat, san rastvara sve svoje slike, On se materijalizuje“. San i java Dušana Matića našli su svoju punu realizaciju u dva elementa: u vatri i u vođi. On je u vođi našao „kontakt sa intimnošću sveta“, isto kao što je m vatri našao kontakt sa muđrošću prirode. U početku je to nejasno osećanje čoveka „koji se stapa sa svetom, zatim „simbol koji ga odvaja od sveta u onolikoj. meri u kolikoj mu pomaže da ga spozna, i najzad istinsko prisustvo sveta i elemenata, slatko i užasno. Taj intimni odnos između unutrašnjeg čovekovog bi-

-.

VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO MILO DIMITRIJEVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE

ća i nesaopštive prisutnosti vođene stihije najbolje je izražen u pesmi „Talas“. Pesnik kaže o moru:

„fo se omo samo u sebi ogleda u mojim očima sluša u mojim ušima".

Najlepše Matićeve su svoj elemenat u vodi. Čitav drugi odeljak knjige pretstavlja žestoku i iracionalnu poetiku vode. Tu se nalaze i najlepše Matićeve pesme: „Talas“. reke“, „Mutan lov u bistroj vodi“ i „More“. Matić shvata vođu više heraklitovski, kao nosioca nesuvisle neprekinutosti, neuhvatljivih promena i nadglasane svesti, nego li talovski, kao jedno nesumnjivo biće koje ima vlastitu volju. Matićeva vođa nije jasno, nezamu–ćeno ogledalo nad kojim peva Geteov hor duhova, niti tiha, religiozna Mlbdelova voda. To nije voda milosti, već vođa Stiksa koja nosi bol, blato i zaborav, koju pomera svet u potsvest („Nek teku reke“):

„mek teku reke nek teku reke nek teku reke

mek mose blato i bol ko si ti što dižeš ruku iza ruže svesti na stolu.“

Driga jedna Matićeva „pesma „Mutan lov u bistroj vodi“, mutno je odisejsko potucanje kroz svesti sećanje „sa rukom oko struka žene ili plamena, plamena ili obmane“.

Kao svi koji su izvesnosti kopna pretpostavili sanjivi i nestvarni vo deni put, ni pesnik nije mogao

da izbegne glasu sirena koji naj- ~

ERSPEREMENAT E LEHSKI INTItOV ERZIJE

strašnije uspomene. povezuju u najlepšu pesmu:

„Idi, idi, tiši je kamen kamen vrati se toj zveri, toj zaveri, preti i Cuti bez tišine bez tišine mtsam zaboravio mi ribe, mi ptice s bledim čelom.“

jedan glas u moći

Naslov ove pesme odaje tajnu Matićevog poetskog postupka. Mu tan lov znači lov nasumce, . nesuvislost, meoskudnost. Tako lovi svako u bogatim vođama. Matić izbegava brakove sinjifikativno srodnih reči, on neosvetljenim kanalima spaja „najadaljenije reči: „„i“ noći je dolazilo da vezuje ove reči ove rečenice.“ Tom podzemnom povezivanju reči Matić ima da zahvali što nikad ne ostaje dugo na površini koja je površna. Treba naglasiti da Matić nikada nije u tolikoj meri osetio. nedovoljnost komunikativne reči kao onda kad je opevao vođu. Kako rečima dovršenim, nepokretnim, opustošenim tiranijom racia, izraziti ono što protiče, traje, živi i menja se, U početku Matić je spreman da položi oružje. U pesmi „Talas“ on kaže: „Ne, tu reči nema“. Ali već u pesmi „Nek teku reke" on primorava reči da se povinuju ritmu rečnih brzaka i matica. Geslo je: „Nek teku reČiI nek teku reči nek teku reči", Tu leži koren Matićevog egzaltira nog verbalizma. Reči čeznu jedna za drugom, reči su wladne jedna druge. One ne mogu da se naigraju igre u čiju smo ih bitnost stavili, na koju smo ih osudili. One š5u se zarekle na jednu neprekinutu poeziju. Matićevski werbalizam ne da se svesti pod dosadni neinventivni verbalizam, koji kvantifativno ponavlja svoju ispražnje-

pesme našle ·

„Nek teku.

nost i oskudnost. Pod. matićevskim verbalizmom „podrazumevamo bujicu reči koje još uvek više kazuju nego što buče. One ponegde teliko kazuju da svako novo čitanije koriste da nam se u jednom novom smislu i značenju prikažu. Ni dva puta ne možeš stupiti u istu reku. Mnogi Matićevi stihovi ni dva puta se ne mogu otktvVoriti istim ključem. Nikada ih ne možete zateći tamo gde ste ih ostavili, Oni su ukrali tajnu Heraklitovoj reci. Ukrali su i njenu pamet. Te reči, te rečenice znaju da će biti zajedno dok postoji ono što

.ih razdvaja, da će značiti · jedno

dok budu značile različito, đa će se slagati dok se budu ravnopravno otimale o nejasni smisao. Agonalni karakter „Matićevog verbalizma očigleđan je. Reči su tu da bi se takmičile, da bi se nadglasavale, a ne da bi se spokojno ponavljale., Jedan jeđini put „Matić je zapao u čisti verbalizam. Ta mu se neprijatnost dogođila m pesmi „Zamenice smrti", koja se svodi na puki niz genitivnih, „„uopštenih i apstraktnih metafora. Ali ni tu nisu došle do izražaja Matićeve slabosti, već njegova muđra mržnja prema sivoj jasnoći i „svetoj očigqledosti“. Ako pohvalimo Lotreamona što je imao smelosti da slavi šivaću mašinu na operacioni sto, onda nećemo moći da poreknemo izvesne inventivne slike iz ove pesme. U ovoj pesmi je simpDatično to što se ni malo ne trudi da se dopadne '·imaginarnom

čitaocu, Pesnik odbija kao provo-

MATIC U RADNOJ SOBI

kaciju pitanje: „Šta si hteo time da kažeš?“ Postoji samo jedan odgovor: „Nisam ruka što pišem zadatke koji se dopadaju svima“.

Pa ipak Matić je napisao jednu pesmu čiju antologisku vrednost svi priznaju. Pesmom. „More“ Matić je još jednom našmo mu vodi elemenat da u njemu materijalizuje. svoje saznanje, svoje čarolije i svoju ljubav. More je dijamantna slika sklada, „gusta lepota leta“, Ali ispod te lepote, iza toga sklada jie „ambis do ambisa ambis u ambisu“. Zar Kokto nije rekao da je lepo ono što je užasno? Tačnije rečeno, lepo je ono što je Opasno. More je opasno, jer ne haje za smisao. Smisao — to su smešne gajde. Postoji samo nedogledno more i još gorčija ljubav, „gorke usne što cepaju svet na užas rađosti i na ružas patnje", Pesma „More“ je himna i uspavanka istovremeno. U ovoj. pesmi Matić kao da je dopevao na bretonovski način dve najlepše Disove pesme: „Možđa spava“ i „Utopljene duše“. Na pojedinim mestima čitalac ne zna da li se pesnik obraća moru ili ženi, toliko su neodvojive njegova misaonost i njegova plahost pred tim dvema najvećim tajnama.

U vezi sa pesmom „More“ treba postaviti pitanje: da li je Matić refleksivan ili luciđan pesnik? Izvesna misaona „težina Matićevih stihova neosporna je. ipak postavlja se pitanje jesu li'to misli saNastavak na 6 strani

Branko MILJKOVIČ

Sarajevska „Svjetlost” pokrenula je nedavno novu školsku biblioteku „Izbor” koja se u priličnoj meri razlikuje od drugih sličnih edicija. Prvo kolo od dvadeset knjiga već se nalazi u prodaji, a u nje mu su zastupljeni uglavnom majznačajniji i najpoznatiji domaći i svetski pisci: Vuk, Andrić, Stanković, Držić, Cankar; Homer, Šekspir, Puškin, Gorki i dr. Pojava ove biblioteke svakako zaslužuje da se o njoj kaže koja reč više, ne samo

zbog toga što se kod nas o knjiga-

ma ovakve vrste retko govori, već prvenstveno što ona pretstavlja po kušaj da se izrađi školskih priručnika priđe savremenije. Tim pre, što pojava ove biblioteke sa pristu pačnom cenom od 170 dinara po komadu pretstavlja i jedan „mali izdavački podvig.

Biblioteka „Izbor” ima široku namenu. Ona treba da zadovolji u prvom redu potrebe učenika, kako

osnovne tako i srednje škole, a za-.

tim da pomogne i nastavnicima da se snađu u aodabiranju tekstova pri analizi i obradi štiva u školi. Svaka od ovih knjižica sadrži izbor najboljih dela pisaca, u njima je, zatim, dat kratak ali 'adržajan predgovor, a na kraju dolaze pitanja koja treba da pobude' učenika na razmišljanje o delima, No, oshov na karakteristika ovog izdanja 'sastoji se u tome što izabrana dela nisu data u celini. Veće pripovetke i romani obično su ukratko prepri čani, a dati su samo oni delovi koji pretstavljaju ili srž dela, ili su od najveće umetničke vrednosti. Prva i osnovna vrednost ove edicije jeste soliđan i savremen pred govor. Pisci tih predgovora najčešće su ljudi koji dobro poznaju pisca koga priređuju. lako i ovi predgovori imaju ustaljenu formu: život — delo, oni su ipak oslobođeni onog preteranog istorizma i sociologiziranja kojeg ima dosta u školskim priručnicima. Prepričavanjem sadržine dela i davanjem najkarakterističnijih delova htelo se, svakako, da pomogne učenicima da sa manje truda upoznaju stvaralaštvo jednog pisca.

" Kada se ima u vidu opterećenost

učenika, nekomunikativnost školskih programa i pritom želi da učenik ne uči samo iz udžbenika onda se ovakav način priređivanja može samo pozdraviti. Tim ukazivanjem na najbolje delove književ nih dela doprineće se naročito boljem estetskom doživljavanju pisa ca, Ali „bojim se da knjige ove biblioteke ne odvedu na put formalnog "poznavanja i površne obrade risca. Savremena škola već je odbacila kao formalistički metod svođenje nastave književnosti na pre Fričavanje dela, iako jošima nastav nika koji ovu nastavu izvođe samo kroz obrađu sadržine, tj. fabule. 1 takvi prepričani sadržaji književnih dela, kakvih je bilo kod nas i pre i posle Drugog svetskog rata, mogu, kao uostalom i izvođi i kratki pre gledi istoriie književnosti ,ponekad više da štete nego da koriste nastavi književnosti, Jer, čitanje i po

MOMA ŠMLSMA BIBLIOTEKA. SVJETLOST,

sebni umetnički doživljaj prilikom čitanja ne mogu zameniti nikakvi, ma kako dobri priručnici! S obzirom da se današ u školama sve više pribegava takozvanoj seminarskoj nastavi (putem pojedinačnih referata ili grupnih seminara), onda može od ovih i ovakvih priručnika da bude malo koristi. ·

Posebnu teškoću i nezgođu ove biblioteke pretstavlja jednak obim koji je u njoj dat kako piscima koji su napisali samo dva-tri dela, tako i za pisce čiji opus iznosi i do triđeset knjiga. Taj nedostatak može se „ako zapaziti kod većine

LV

S

4 aaa

pisaca, ali je on naročito uočljiv kod pojedinih. U izboru Vuka, naprimer, đat je samo jedan.( i to ne tako velik) rad u celini, a sve ostalo je u odlomcima! Gorki je bez i jednog većeg dela u celosti; čak su i njegove pripovetke („Starica Izergilj”) morale biti objavljene u odlomcima. Ili, da ne nabrajam dalje, zar se Nušić može svesti sa mo na odlomke iz „Narodnog posla nika” i „Pokojnika”?! Gde je/ „Auto biografija” (makar samo njeni delovi), pripovetke (makar one kraće iz „Ben-Akibe”), ili odlomci romana itd?!

Pored toga, i široka namena ove biblioteke (i za osnovne i za srednje škole) može da bude donekle i njena slaba strana. Dobro je poznato da se drukčije obrađuju pisci u osmogodišnjojž, odnosno u osnovnoj školi, a drukčije i sa drugim delima u srednjoj školi. Priređivači biblioteke „Izbor” u tom pogle du nisu bili jedinstveni u stavu. Neki su imali u vidu samo učenike osnovnih škola, dok su drugi prven stveno i jedino mislili na srednjoškolce, ili i na jedne i na druge. Tako se dogodilo da je priređivač Zupančiča dao deset dečjih pesama a druge značajne Župančičeve zbir ke nisu zastupljene ni sa jednom pesmom. isti je slučaj i sa. Cankarom, 'kod koga ima tri pripovetke za decu, ali zato nema-ni,.drame „Sluge”, niti pripovetke „Kuća Marije Pomoćnice”. Nasuprot · njima Nušić je dat ne samo bez „Autobiografije”, već i bez romana za decu „Hajduci”!

No i koje će verovatno ubuduće biti ot klonjene, školska biblioteka „Izbor” popuniće jednu veliku prazninu. Ona će dobro doći nastavnicima koji često imaju teškoća u odabiranju tekstova i analize dela. a mla dim ljudima, koji tek ulaze u svet

književnosti. Dragorjub VLATKOVIĆ ·

U zakutku, u izdvojenom i istoriski skoro zaboravljenom i zagubljenom kraju zadimljene ratne Crne Gore, „Mrtvo Duboko" — u romanu i po romanu Čeda Vukovića simbolično ızmišljeno mesto — pretstavlja jedam osobit svet, gorštački, siromašan, koščat, realar, polagan, efemeran, svet Koji je zauvek i samo crnogorski, samostalan, izdvojen i usađen u priče i legende, u orbu za koru hleba i goli život, svet jednostavan i jedinstven u svojoj prostoti i golotinji. Evo sadržaja: čovek u, ratu (ovde — više u ratu nego U FeVvOluciji), partizan, Vukman, sam, izbačen iz stroja, iz bitke koja nije prestala već se nastavlja, iz kolone, onesvešćen, ranjen, i kao mnogi! neznani vojnici ili anomimni junaci — ne biva izgubljen, zaDoravljen, bačen, ubijen — već ga spasavaju „nepoznati“ ljuđi „Mrtvog Dubokog“. Donose ga, krišom, u zemunicu, u četničkuj Kkuću. Čuva ga i neguje žena Savna, dok njen muž i sin četnikuju i biju se „ a i sami ne znaju za koga i u ime čega, a još manje kamo zapravo hoće i šta hoće“, Kasnije, u sukobu, u dimljivoj

ratničkoj dilemi biti-ili-ne, parti-

zan Vukman mbio je Savninog sina, Aksa. Ali život se nastavlja: Aksova majka poštuje i brine se za partizana, za imokosno mlado „zalutalo momče“. Nemci prolaze

kroz Mrtvo Duboko, mlađi Savnin sin, Borika, ka u imaginarnim povestima kreće se ispred zemunice i najavljuje ijubav za mlađog partizana. Na raju, dolazi domaćin, Gruban. Ali mlađi partizan na vreme beži iz zemunice, nekako se dohvati Grubanovog konja, odlazi, „vraća se ma put“, u goru, u rat, u revoluciju. Možda bi trebalo pomemuti još neke ličnosti: Daosava, starca, 'Zzubijanog od nedaća, ratova no0dina; njegovu kćer Boriku, šesnaestogođišnju mlađicu koja je, posle pokušaja silovanja pobegla u planine, 'ı nevidboge i daljine, zalutala, izgubljena, pomućena, skoro sumanuta, a sa iskrenošću u srcu, u osečajima. Ili: Savninog muža, Grubana, koji zaudara na sve . pore provincijalne „seljačko životnosti, a više životarenja, grubog i neotesanog, naivnog, ne lukavog, zbunjenog, promašenog. 1 još jednog četnika Čaprića, griatog a plašljivog, bez sebe i svoje ideje, bez opređeljenja i ideala, zalutalog, ljubomornog, nepotpunog. 'Sve se to zbiva u ljudima, tu, gde se rođio starac Daosav, koji kaže „baci živa čovjeka na go kamen, na pijesak, potražiće načina da se održi. A mi smo tu odavno pustiti korjen .ne iščupa nas niko. A kakav nam je život? Tek tako da se kaže: živimo“, Taj život, to „svoje sagledanje i treti~

umire maj-

ranje postojanja, Čedo „Vuković pokušao je da uoblikuje pomoću unutrašnjeg monologa. Sve ličnosti pričaju šta se i kako se zbiva. Ti su monolozi neujednačeni, a često su — samo poetizacije, neodređene emotivne ispovesti. Sve je pomalo i regionalna varijanta „toka svesti”. Sva previranja, zbivanja, doživljaje — i kad su interesantniji i negde vrlo uspelo ostvareni, u đetaljima — pisac je pomalo obesnažio forsiranom bpoetizacijom. NR . Osveženje su m romanu pokoje zaista sveže rečenice i odđiomci: „Starıji mi brat, još momče brzbrko. komitova, izlomi stas po gorama, te ga zla španjolka obori. izgorješe mu džigerice. Za njim” presvisnu majka“. Ili: „Ako bi se za Grubana reklo da je meksa jelovina, Akso bi bio kosijer od čelika. Tvrđokost je, silovit, vjetar mu se pređ stasom povija“. Il Borikine ispovesti, lirske, vcradžbinske, predaniske, monotone. „Sa mo nek je visok, borovit. I nek su mu sve vođe do ispođ koljena", } ti „jađdosluti” đogađanja, .ukrštanja, kretanja, sve to iđe ks Mrtvom Dubokom, a jedna ličnost poručuje: „Šta tražite kroz Mrtvo Duboko, kud ni prosjaci ne zalaze". Bolje nego u romanima „Visine“ 1 „Bez ređenika“ „Čedo Vuković

najavio ie svoja opređeljenja ' svo .

je teme. lako je ovaj roman samo eksperimenat koji boluje ođ lirske

(Cedo Vuković: „Mrtvo Duboko'*, „Svjetlost“, Sarajevo, 1959)

verbalne simbolike, od poetizacije sadržaja, on pokazuje da se pisac ipak Kkreče, da je više svoj, da se traži. Više nego ranije, Čedo Vuković se približio savremenim , umetničkim „stremljenjima, „traženjima, menjanjima. ' Rade VOJVODIĆ

> /r Hej

Gore glave Građani prolaznici Oprostite Možda grešim Ali Našao sam dno U džepu U čaši lou

RODEO Čovek

Kratkih nogu

Konj

Velikib kopita Špediter

Bez tonaže

Vuku iedan drugoga Irećega

Il drva

Četvrtom

Drago KUĐIČ

pored ovih slabih strana,.