Književne novine

SVET NEOBIČNOG" U NAJOBI

:NB.B RM

(Momčilo Milankov: „Crveni krovovi“, „Progres“, Novi Sad, 1960)

Pravog umetnika otkriva stil: umetnik je onaj čovek koji u prikazivanju života i sveta manifestuje jedan svoj lični stil. Ali stil ne znači sklad boja ili sklad reči, stil nije nešto što se vidi samo u sklopu boja ili reči, nego u celom umet nikovom postupku, od njegovog gle danja na svet do njegovog sklopa reči ili boja. Ima umetnika koji pišu ili slikaju „najraznovrsnije stvari iz života, ali, nažalost, u tom svom putovanju po svetu tema i motiva nisu otkrili sopstveni stil. S druge strane, mogu sve teme jed nog umetnika biti monotono slične, ali je čmjemica da je on pronašao svoj stil, kao Sezan ili kao Beket. Samo drugi su marikantni, autentični „značajni umetnici, Samo kod njih je dovoljno videti jedno platno, pročitati par stranica, pa odmah zaključiti da se radi o jeđinstvenom umetniku koji slaže boje ili reči da bi izrazio svoje gledanje na Svet.

Od prvog momenta svog stvara– nja Momčilo Milankov je bio pisac ne tako raznovrstan po svojim temama, ali pisac sa svojim specifičnim stilom. Sve u njegovom delu, od mjegovih sumormih tema do naizgled tromog, laganog toka mjegovih rečenica, bilo je natopljeno nečim autentičnim, mneponovljivim, jedđinstvenim. Sada, sa njegovom trećom knjigom, to više nije samo utisak nego zaključak, Motivi njegove pro ze izvučeni su iz banalne svakodne vice, lišene svakog romantizma, svake pustolovnosti, svake bizarnosti. Ali njegov svet, svet koji on stvara po motivima realnog sveta, nije beznačajan, običan, „banalan, Ne treba mešati svet koji on slika, njegove motive, njegove slike iz života, sa onim što on u tim slikama nalazi. Ne smeju se mešati njegove teme i smisao koji im on daje. To su dve stvari, mađa na prvi pogled može da izgleda kao da su jedno.

Daleko od toga da naturalistički opeva banalnost, Milanikov u banalnosti traži i nalazi neobično, nesvakodnevno, nebanalno. U tom svom nastojanju on stoji na jednoj „velikoj opštoj liniji savremene literature u svetu: u traženju nebanalnosti u banalnom. Od romantizma postoji jedan stalni amtiromantizam koji insistira na vredđ-

nosti neizuzetnog, neherojskog, ne-

izvanrednog. U tom pravcu se razvijaju i težnje nekih najvećih pisaca našeg vremena, Prusta ili Džojsa, koji u najobičnijim svakodnevnim osetima nastoje da otkriju nove svetove i smisao ljudskog postojanja. To je krajnja konsekvenca modernog uverenja da čovek nema šta da traži van najsvakodnevnijeg iskustva. Po Milankovu, ne treba goreti od strasti, kovati zavere, otkrivati nove zemlje, nego samo gledati s jednog prozora, pa, kao onaj čovek iz njegove pripovetke „Pasijans“, videti neŠto značajno, vredno življenja, „de lić života, možda sitan kao zrmmce prašine, ali stvaran i značajan baš po tome koliko uzbuđuje”, Milankov se potsmeva romantičarskom svetu u kome još uvek živi laka literatura čiji je glavni junak Lemi Koušn ili, njemu sličan, neki drugi heroj bez straha i mane, Život je drukčiji i u njemu se ljudi drukčije ponašaju. „Osnovni ton života je siv, a u njega su utikane fine niti duginih boja. Treba minuciozan rad da se ova pređa života rasprede i pokaže rezultat, da se pored sive svakodnevnice otkrije jarka boja nekog izuzetnog događaja, neke značajne „odluke, Velike reči, snažne slike, iznenadni obrti reči i rečenica, stilska ek vilibristika misu, potrebne, one mogu tu pređu da oštete, da je izvitopere, da je pokidaju. Po Milamkovu, pisac je analitičar kao naučnik u laboratoriji, kao hemičar. U tom smislu Milankov svojim književnim postupkom stoji usamljen u mladoj generaciji naših pisaca, skoro po pravilu · „zanesene .stilskim bravurama, bizarnošću iz'Traza, neobičnošću rečnika. Istina, ni on ne živi van te generacije, pa i on unese ponekad neku reč koja bi iznenadila'ili čak i začudila, naprimer, Iva Andrića. I on, isto tako, može da piše pomalo apstrakt nu prozu, kao što se vidi na početku priče „Zid”, ali to su izuzeci, to nije u duhu njegovog

MOMČILO MILANKOV

„metođa”, to nije dosledno njegovom uobičajenom postupku. Ono što se obično misli da je tipično ravničarsko ili vojvođansko u njegovom pisanju, ustvari je samo jed na dosleđnost u njegovom gledanju ma život i čoveka. Uostalom, ako malo bolje pogledamo kako pišu ·'noviji vojvođanski pisci, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Leskovac, Mihiz ili Čiplić, „videćemo da kod njih ima nekog baroka, neke težnje za stalnim kićenjem koje je sušta suprotnost pisanju Milankova, koji svoj strogi, analitički stil gradi na pOstulatima svojih pogleda na svet. ı y _

Milankov polazi od nesumnjivosti životne banalnosti. Monotonija.· života, svakodnevna ponavljanja, posao koji se nikada ne završava, trajanje bez kraja i bez otseka, to je ono što uglavnom pretstavlja život. Život je, po njemu, kao letnji pejzaž, I mislim da nije slučajno što su u ovoj zbirci pripovedaka tako česti pejzaži užarenog leta („Leto na ekranu” i „Julski dan bez neba”), što nema ciče i zime, koje izazivaju napore i čoveka čine aktivnim. U.letnjem pej zažu izgleda kao da je sve potonulo u smrt ili neku beskrajnu letargiju, ali to je samo privid: ispod toga buja jedan, ma prvi pogled nevidljiv ali bujan i snažan život, Tako je i kod Milanikova: ispod svakodnevne jedmoobraznosti, ispod prividnog neđogađanja zbija se niz malih drama, kao što se u jednom mikroorganizmu događa niz revolucija tokom mjegovog života i razvoja, Ponekad, on se zadovoljava đa ostane na prikazivanju jednolič“ nosti letnjeg pejzaža ali uglavnom napušta makrodimemnzije i približava svoju analitičarsku lupu jednom deliću sveta, jednom biću i analizira njegove mikrođimemzije, „mnjegov sklop, njegove funkcije. ~

U tom gledanju pod lupom otkriva se jedan novi svet, koji se ne vidi običnim okom, svet neobičnog u mnajobičnijem, Po iome moglo bi se reći da Milankov, ustvari, koristi jedam postupak koji ga približava. neorealizmu. Prikazujući nam popodne jednog lekara, noć jednog „otpravnika vozova, putovanje jednog mašinovođe, šetnju jednog čoveka po julskoj žezi, on nam uvek otkriva jedan preobražaj koji nastaje u toku najobičnijih životnih događaja, jednu izvrnutu perspektivu, jedno promenjeno mišljenje. Sitni i naizgled beznačajni uzroci kao za buna oko ključeva, zvonjenje na vratima ili jedan šutnuti kamičak mogu da dovedu do čitavih drama u savesti jednog čoveka. A drama savesti je najvećeg intenziteta, to je jedina prava dramatičnost u ljudskom životu; sve što se događa u svetu događa se najpre u savestima ljudi. |

"Taj put od neznačajnog uzroka do jedne odluke, do jednog „preobražaja, do novog života, to je put koji prevaljujemo čitajući pripovetke Milankova. Istina, ne čitajući sve pripovetke, ali sigurno čitajući one pripovetke koje znače novinu u njegovom stvaralaštvu i kojima, mislim, on zakoračuje dub lje u otkrivanje svoje intelektualne fizionomije, ako ne i svoje životne filozofije, Ima još uvek pripoveđaka u kojima su heroji

KNJIŽEVNE NOVINLE

ljudi koji uzaludno tragaju za svo-

· jim smislom, kao onaj nestalni tra

gač za smislom u „Crvenim krovovima”, blizak herojima ranije zbir ke Milankova „Odlomci traganja za Majom”. U Milankovu je još uvek živa težnja da se sve potopi u bez izlaz, u jedmu tragičnu i farsičnu prerspektivu, kao u „Početku” ili, naročito, u „Saputnicima”, da po-

kaže kako ni saznanje gde je pra-.

vi put i kako treba činiti ne vodi u neko, koliko-toliko konačno i srećno rešenje. Ali, čini mi se, sve više preovlađuje shvatanje da postoji mogućnost „oslobođenja iz kruga priviknutosti na svakodnevnu banalnost, na nametnutu Životnu situaciju, na spoljašnje uslove života, I sve više svetla ulazi u životnu perspektivu koju nam sugerišu nove karakteristike Milankovlje vih pripovedaka.

Uporedo. s tim donekle se menja i njegov način pisanja. Njegov sklop rečenice je sada manje suv, mamje konstatujući, bogatiji, obilniji, sočniji. Naizgled on je još uvek strogo amalitički, vrlo precizam, dobro odmeren, tačno nađen, ali je, ustvari, kako kod svih dobnih pisaca, u izvesnoj maloj aberaciji, sa izvesnim malim nepreciznostima i širmama koje dopuštaju mašti da se razmahne, da po svom nahođenju nađe određeni smisao. Naizmeničnim komponovanjem krat kih rečenica koje konstatuju bez ikakvih kolebljivosti i dugih, retorskih, složenih rečenica punih izvesne neodređenosti, on sugeriše dvojstvo onoga što se mameće kao izvesna konačnost i onoga što je moguća neodređenost. Ne mislim da on to čini jednim stalnim mnaporom, ali iako nesvesno, on time, kao pisac od dara, ume da nas neopaženo uvuče u svet svojih bića i shvatanja, punog jedne neizbežne nužnosti i jedne stalno prisutne moguće slobode.

S obzirom na taj svet i shvatanja Milankova koja se ogledaju u ovoj knjizi, ona je besumnje u sve mu uspela da nam sugeriše jedan samosvojan rripovedački stil, ona je svedočanstvo o autentičnosti piščeve umetnosti. A bez obzira na taj svet i ta shvatanja, koja čitaoca ne interesuju toliko koliko kritičara i na koja možda on neće o-

bražiti. pažnju, ova knjiga, kao i' 'ževnici, štamparije 'srednjega veka,

svaka „knjiga pripovedaka, ima. maTije uspelih i više uspelih delova. Sve iznad jednog proseka koji je vrlo visok, ove pripovetke mogu da se upoređuju po autentičnosti i intenzitetu opisanog doživljaja. NeČe Se, možda, svideti „Saputnici” svojom suviše jasnom i pomalo gru bom tendencioznošću, „Noćni taksi” amegdotičnošću, „Vreme muških” banalnošću motiva, dok će se, verujem, u najbolje pripovetke svr stati „Crveni krovovi”, „Početak”, „Julski dan bez neba”, „Zaboravljeni ključ”, U svakom slučaju, više je onih koje će zainteresovati i osvojiti čitaoca, pružajući mu. sliku jednog stvarnog i značajnog de lića života: i držeći ga u istinskom uzbuđenju. Tom većinom Milankov staje u prvi red pisaca mlade generacije jugoslovenskih pisaca i mi S pravom očekujemo njegove nove uspehe, Dragan M. JEREMIČ

Velimir LUKIĆ

Tri besme

PRVA PESMA

Na sunčanom nubu gde stajaše svetlost

. (Đorđe

Srednjovekovna slovenska kultura na Balkanu mnogo je značajnija, sadržajnija i originalnija nego što se nekada mislilo. Osobito kultura države Nemanjića s njenim veličanstvenim manastirima, divnim freskama i originalnim biografijama i drugim spisima visoke književne i istoriske vrednosti. ”

Nalazeći se između dveju najkulturnijih zemalja srednjega veka, iz među Vizantije i Italije, država Nemanjića je kroz tri stoleća, od dvanaestoga do petnaestoga veka, u stalnom procvatu dostigla visok stu panj kulture i civilizacije. Nije slučajno što je, naprimer, Novo Brdo imalo popločane ulice i noćno osvet ljenje kad su mnogi gradovi na zapadu bili u blatu i mraku. Nije slučajno što je malena Raška ozarivala svojom književnošću i duhovnom kulturom ne samo bosanske, makedonske, bugarske i rumunske krajeve nego i daleke ukrajinske i rus ke zemlje! I nije slučajno što je ta kultura produžila da živi i pod Turcima, pa čak i među beguncima rasutim po Ugarskoj, sve do pojave Dositejeve.

lako su tragovi i svedočanstva te stare naše kulture odavno uočeni i cenjeni, nova osvetljenja još jače su u naše vreme potvrdila veliku vrednost srpskog srednjeg veka. Posle mnogih stoleća ropstva, deka dencije i propadanja naših kulturnih spomenika, čak i ove relikvije relikvijarum koje su se sačuvale, a koje su očevidno samo bedni ostaci nekadđanjeg kulturnog „bogatstva naših naroda, pokazuju koliko je naš srednji vek bio veličanstven izraz duhovnog života ne samo u zemljama Nemanjića i njihovih poslednika Lazarevića i Brankovića, nego i drugde, pa čak i u dušama turskih' rajetina rasutih na sve strame.

Mnogi naučni radnici, osobito od kraja osamnaestog veka, to su posvedočili svojim istraživanjima. U naše dane jedan od najzaslužnijih, koji s kvalitetima naučnika spaja darovitost umetnika i suptilnu pronikljivost vizionara, nesumnjivo je profesor novosadskog filosofskog fakulteta Đorđe Sp. Radojičić. Rodoljublje, sveti oganj duha, zanos za prošlošću, učinili su da je ovaj erudit danas među prvima kađ je reč o našem srednjem veku, osobito o njegovoj kulturi. Veliki je broj spisa u kojima je on savršenom analizom prikazao svoja istraživanja i pronalaske, da bismo ih. mogli ovde pomenuti. Stari srpski Kknji-

rukopisi i štampane knjige, duhovni život naše drevnosti, sve što je bilo na srcu i u duši naših predaka, izronilo je iz „tmi zabvenija” — iz tame zaborava — zahvaljujući umnogome Radojičićevom predanom radu koji, po rečima starih zapisa, ne daje „drema očima ni telu pokoja”, vršeći svoje plemenito delo.

Pored gore pomenutih vrlina, Radojičić ima još jednu, ne malu zaslugu: on veoma uspelo ume i da popularizuje, da i širim slojevima čitalaca učini dostupne naučne čimjenice i rezultate, a da ih time nimalo ne ošteti.

Njegov poslednji rad u tom-smislu pravo je remek-delo. To je „Antologija stare srpske Književnosti (jedanaestoga do osamnaestoga veka)“, u kojoj je on izairao, preveo i objasnio divne, čudne odlomke starih naših tekstova, s opšimim ji sadr-

T prosto jezinma soba u rani su živeli poslednji ljubavnici,

Ozaremo telo, disanje i znamen

Zapamti sve šume, i bezglasnu vatru

Kako je umiranje proteklo

Jasno da se slama u ponama nešto U vazduhu što ga obuhvatih rukom Kako bih nacmao nepoznatu maglu Tako i svitanje da dodimeš usnom.

Ali sva ta briga, spajanje posmritno

kroz koren.

Onih što ljubav ne uzeše pomno

Ko kroz blagost mora ot Što stiže nas u sobama k

SUŠTINA ZALASKA

Pod hladom tim da usahne

Bez lika bila bi ta pesma.

Ali opojan dah e njen. Neka me on odnese tamo

Ako bih pisao za sebe uspavanku Ona bi morala da ima nešto više lišća

Što ko zna kako sluhom mojim se nazva. Onde gde je bol možda mogao da bude

Tu baš počinjalo je nešto njemu slično I samoća otvarala se u likovima prijatelja,

večnost

Eto tako bi

sve to

TI kako se nad usnom voljenom Zivot ponovo taloži. · ,

iz bobodneva

Onda bih ponovo napisao epitaf O sebi, njima i svemu tom. O kapi zlata!

Proplanak sam snevao duž neba

Dah je mogao da se bori sa oblacima. Niko nije uzviknuo ime biti.

Moje bilo nikom ne pripada,

u pejsažu što dublji je nego večnost,

EPITAF ZA JEDNO POPODNE

Šta bi tu boju da izmeni moglo večnost ne pokaza Sami što put do nje nalazimo :

Preko slova, preko splava naših ljubavi.

Dani što odredi ih naše spajanje Pesmo zaustavljena u samom snu I posteljo na kojoj ona ležaše.

Sada bih zabora\io na to lišće, Na te pejsaže što prominuše nekad · O kako se jednostavno živelo

„Nolit“, Beograd, 1959)

žajnim komentarima, s puno novih i dragocenih podataka. On je u ovu knjigu sakupio „biser u kalu pogreben”, „zlato u glib bačeno”, „prekrasni krin koji pored trmja cveta” — da se poslužimo rečima nepoznatog pisca iz Srema s kraja petnaestoga veka. Ne samo doba Nemanjića i njihovih naslednika, nego i stara naša kultura pod tur skim i austriskim jarmom, koja je dosad bila nipodaštavana i manje poznata, sad su, pod osvetljenjem Rađojičićevim, otkrili svoj zapretani sjaj i svoju skrivenu lepotu.

Originalni postupak kojim je on ove tekstove složio u celinu, umetnički ukus prilikom biranja, sav taj sklad koji ovu antologiju čini umetničkim delom, toliko je uspeo da se čitalac i nehotice seti Antologije Bogdana Popovića. Ono što je Bogdanova Antologija za moviju srpsku liriku, Radojičićeva je to, čak i više, uspelije, za staru srpsku književnost. Mema sumnje da je ova knjiga best-seler ne jedne godine samo, ne jedne . decenije, nego čitave epohe, i đa će dugo imati čitalaca, poput Bogdanove Antologije. Počinjući od zetskog kralja Vladimira, s dukljanskim letopiscima iz jedanaestog veka, autor pred našim zadivljenim očima otkriva tekstove koji će zanositi pokoljenja čitalaca i nađahnjivati plejade budućih pesnika, pripovedača, romansijera, dramatičara i esejista.

Golem je broj tekstova i pisaca zastupljenih u ovoj anmtologiji: blizu sto i četrdeset! Mnogi su sasvim nepoznati, čak i za najupućenije. Jer pored Save, Teodosija, Camblaka i drugih, koje znamo iz ranijih hrestomatija i istorija, imamo i one pod imenima Stuđeničanin, Savin učenik, Mileševac, Bogomil, Sebar iz Sirinića, Rajčin Sudić, Srbin iz srednjeg Pođunavlja, — na desetine i desetine tek sad nam prisnim, jer ih je Radojičić izvukao iz prašnih rukopisa i zaboravljenih naučnih izdanja.

Pritom treba naglasiti da je autor svoje tekstove uzimao i van raškog okvira, iz Duklje, Bosne, Dubrovnika, Skoplja, Rilskog: mana stira, ako su pisani srpskom recensijom te su u trenutku postanka pripadali tadašnjoj srpskoj književ nosti i kulturi.

Takvim probiranjem u ovoj antologiji sabrana je toliko bogata riznica lepote i duha da je teško na ograničenom prostoru ovoga članka ući u pojedinačne amalize i navoditi.. Osećamo se kao pred naj-

Biser u kalu pog reben

Sp. Radojičić: „Antologija stare srpske književnosti“,

% obilnijom trpezom đobrih jela kad ne znamo šta pre da okušamo. .. Doista, zastajemo zbunjeni, Da naveđemo Danilov opis kako Milutinova kraljica Simonida „dođe u slavni i preizvrsni Beligrad srpski” u pohode đdeveru Dragutinu i njegovoj kraljici Katelini? Nadgrobne stihove rimskog monaha ćesaru Hrelji! Uzdahe Rajčina Sudića u tamnici, „u negvama”? Prekrasna i žalosna kazivanja Isaije inoka: „U do bra vremena počeh, a svrših u najgoreod svih zlih vremena”? Ili besedu Lazarevu pređ boj: „Bolje je nama u podvigu smrt, nego li sa stidom život”? Ili pretužne oporuke begunaca i izgnanika? „Stoičke, setne reči na kosovskom stupu? Da li onaj Pajsijev spis o početku manastira Grabovca koji tako potresno prikazuje svu tragiku naše dijaspore? Ili stihovi koji, puni tajanstvene i nesagledane krasote, izbijaju svaki čas usred praznih redova:

„Kako naše mlađosti slatki sjaj radosti oblakom tugovanja iznenađa pokri se?...

”

Stajemo nemoćni, jer sa svake ·Strane sja niz prekrasnih reči. Svako slovo kao da je crvenije nego krv, sjajnije nego sunce, teže nego zlato. Zaista i vaistinu, sam po se bi ovakav izbor je jedno umetničko delo! Što se u njemu ne nalazi i klasični Savin opis Nemanjine smrti svakako razlog autorov leži u celokupnom planu izbora, |

I ne ostaje drugo nego da rečemo i sebi i čitaocima da se ovakva knjiga o kojoj je kvintesencija osam stoleća, ceo život jednog velikog i namučenog naroda, sve što je mislio, verovao, nadao se, sve što je prestradđao i izradovao, ne može pretstavitis nekoliko citata, niti pročitati za nekoliko časova.

Treba je čitati godinama. Valja je držati kraj sebe danju i noću, u domu i na putu, u radosti i žalosti, s njom legati i ustajati, vraćati se na svaku stranu bezbroj puta, dok svako njeno slovo ne pređe u srce i u krv.

Malo je reći: ovo je, dobra knjiga i zato slava autoru, priznanje izdavaču! Jer ovo nije samo jedna dobra knjiga više. Ovo je jedna od najboljih knjiga od oslobođenja i ja sam pun rađosti od saznanja što smo toliko bogati da dosad nismo znali da je imamo! Trebalo je da nam je jedan daroviti erudit iznese iz skrivnice naše veljke prošlosti pa da to saznamo.

Božidar. KOVAČEVIĆ

Pričania Joze Laušića

(„Kostolomi“, „Naprijed“, Zagreb, 1960)

Pogleđamo li, makar i u prisećanju, razvojnu liniju „hrvatskog posleratnog romana (a to donekle važi i za srpski) primetićemo da je tu još uvek više reč o stanputicama, traganjima, lutanjima i, iznad svega, eksperimentu, no o nađenom putu, o gotovoj, odlično uobličenoj umetnini. Od grubo realističkog, suvoparnog metođa kojim je napisan dobar deo. naših romana poratnog perioda, gde je bar jezik

niko nam

izgledalo svako vreme.

bio jasan, mada ne i živ, a sadržina shvatljiva, mađa ne uvek i životna, prešlo se, eksperimentišući, na sentimentalno — ispovedan ton pričanja, razvučem, neuverljiv, pilaČljiv, često beživotan, a najčešće neshvatljiv. To je jedna vrsta na šeg mođernog romana. S druge strane, eksperimentisanje je dalo i drugu vrstu, ali ne po ugleđu i uzoru na strane zaista moderne pisce, s jednostavnim izrazom, celovitom i životnom umetninor, Naš mođerni „roman (druga vrsta) sav je u igri rečima, nera zumljivim metaforama, teška izraza i zbog svega toga neuverljiv. Odlika savremenog svetskog roma na, međutim, jeste jednostavnost — u svemu; ono, dakle, što. se retko samo kod nekih naših savremenika može da susretne, pod uslo vom. đa se jednostavnost ne poisto večuje sa primitivizmom, : Kao primer za drugu vrstu našeg modernog romana su „Kostolomi” Joze Laušića. „Kostolomi” su njegov prvi roman i (jedino) pravo zadovoljstvo je upravo to što je autor ovoga dela neobično mlad pisac (rođen 1956 godine), pa je njegov opit, još jedan u nizu te vrste u našoj literaturi za poslednjih: nekoliko godina, utoliko simpatičniji. Ali, nažalost, ništa višeod toga! Pre ostalog, želimo prethodno, ipak, da kažemo sledeće: našu jedvačujnu književnu kritiku (ili kritičare, sve jedno) ovaj će roman podeliti: jedne će da oduševi, druge da razočara, a treće, što je najgore, da zbuni. Prvo, teška „metaforičnost Joze Laušića u prvi mah ođuševljava, neobična je i „nova” i može da deluje osvežavajaće; međutim razočarenje mora đa doživi svaki onaj ko iole poznaje lepotu jedre i poetske reči Dalmatinske Zagore, one, dakle, Zagore Vojina Jelića, Vjekoslava Kaleba, Mirka Božića, Ivana Raosa ili, starijih, Sime Matavulja. Ive Ćipika i Dinka Šimunovića. „pjEaš

Nastavak na 4 strani