Književne novine

- i sasvim uverljiv, mada pomalo je-

·i aı citiranju ojkalica, često g

Nastavak sa 3 strane

Za okosnicu svoga romana Laušić je uzeo glad kamenjara i krv zavađene braće: na jednoj strami otac Štipan, na drugoj Marko i Rađe: tu je još i bremenita sestra Ana. Te je ličnosti pisac želeo da prikaže u jednom trenutku — za vreme rata, i u jednom izuzetnom kraju naše zemlje — Dalmatinskoj

agori. Jozo Laušić je, dakle, želeo da ispriča, na svoj i sasvim nov način, sudbinu jedne porodice u nemimom vremenu, koja živi na golu kamenu, željna svega — od pure do zagrljaja. U osnovi romana ustvari, leži Sstarodrevna bibliska priča o ocu Ađamu, braći Kamu i AbeMi i sestri Magdaleni. Sve je jasno, sve kad smo pročitali prvu stramicu dela s uvodnom „beleškom" pod naslovom „Geneza”. Sar'kazam i stoicizam staroga i ŽivOtom. isceđemog Stipana oduševljava samo na prvim stranicama romana, ohda dok je još uvek neobičan, dok se nije iskazao, dok se ne ponavlja, dok me pređe u parafraziranje saa sebe, u dosađu. No, uza sve, ovaj je lik najizvajaniji, životan dnostran, jer Jozo Laušić nije želeo (ili nije mogao) da otkrije i lepotu Stipanova života, unutarnju i davnu, koja postoji i koja se ponegde da i naslutiti i o kojoj se moglo govoriti baš zato što je u ovom liku sadržan čitav jedan ljud ski vek. Isto tako, pomalo je jedno strano data i ličnost Ane, s tajnovitim dolaskom i odlaskom iz sela. Iako je očito piščeva težnja da ona bude personifikacija Marije Magdalene, Ana me deluje, prema Laušićevu pričanju, kao žena, ženka, zamamna, pohotna, podatna i puna strasti. U tome, u prenebregavanju nekih životnih elemenata svojih ličnosti, vide se nedostaci Laušića kao umetnika. A upravo Ana i Stipam bili su najpogodniji da se pisac vaznese do čiste umetnosti, te da se oslobodi (ili ublaži) faktografsko — naturalističkog, suvog, grubog, slikanja života.

Jer vrat, atmosfera rata, ljude u ratu — Laušić ne poznaje. Onaj život. koji je on prikazao nije život rata ,to je život svakodnevni Dalmatinske Zagore: i onaj pre rata i ovaj posleratni, tj. #žŽivot straha i neizvesnosti za koru kruha, život neverice i ćutanja. Stoga nije preterano ako se kaže da rat, ako ga se i oseća, ako je i prikazan na pit stranica, deluje papirnato i knjiški, nauceno, kopirano. Nismo li već negde susreli Laušićeva Radeta, i to u delu nekog našeg drugog pisca, takođe Zagorca! Pa da, jesmo! Recimo odmah: Rade ustaša" bleda 'je kopija Jovice četnika iz drugog dela Jelićeva romana „Anđeli "lijepo: pjevaju”! JOvića mneiživljeni i golobradi mladić, svesni četnik Šu» se bije „s verom u boga — za kraija i otadžbinu”, vaijda je najupećatljiviji lik izdajnika — krvnika u hrvat skoj posleratnoj literaturi. „Jovica je pun života, krvi, svoje i tuđe, iz vajan do kraja. i u njegovu liku, baš tu gde je mogao dati kič, Jelić je dao umetnički do kraja uobličen i celovit lik, Laušić, međutim, sa svojim ustašom Radetom, baš tu gde je trebalo da dokaže snagu svo

ga pripovedačkog talenta i svoje zi

mewosti, podbacio je, „KkOopirajući, možda i nesvesno, Vojina. Jelića.

vota i ljudi, kompozićija je razbijena, a sti nije uvek besprekoram. N. jezik se samo na. momente čini bogat, jedar i svež, a ustvari je skučen, siromašan i pun nerasŽumljivih kovanica, koje nigde u . govornom jeziku nećemo susresti. Očito je: Laušić je želeo biti mode·ran, ako. ne sadržinom i svetom ko je prikazuje, a ono bar jezikom. Me đutim, šta se dogodilo? Jezik je pravljen, kalemljen, reči ponekad izmišljene, pa otuda i izlazi da je i pričanje ovoga mladog pripoveda ča opoto, tvrdo, škrto. Pa da je njegov, jezik odista i svež i bogat, zar bi to bilo dovoljno da jedno delo, kao celinu, proglasimo literaturom. A, priznajmo, umetnost nije u nerazumljivosti i zakukuljenosti reči, no u jasnoći i jednostavnosti izraza, koje jeon, činise, namerno izbegao. Stoga Laušićevi. „Kostolomi” ne mogu da zainteresuju čitaboca, hladni su; tako hladnije napisamu Kmjigu nismo imali u našoj bošleratnoj književnosti, a možda i u mašoj literaturi uopšte.

Pa u čemu je, onda, originalnost” ovoga pripovedača? Ona je jedino, u slobodnom izražavanju, neobičnom za našu knjigu i našeg čitaoca, Nismo čistunci, ali ima izraza (ne možemo ih, nažalost, navoditi!) koje se zaista moglo izostaviti. Ovako, deluju prosto, golo i štrče. A ko zna — možda je u tome i svežina Laušićeva jezika! Originalan je

i banaMmih, koje su ipak na svoj način simpatične, al: one, naglašavamo „nisu delo. Joze Laušića no Tode ČOLAK

O: 0 TOI

Laušić se u svojim „Kostolomima” raspričao, rasplinuo, ne postigavši reljefnost u prikazivanju ži-

I realist i sanjar istovremeno, Slaviček sanja u stvarima, koje su dale svoj pristanak pesniku na njegov zaista budni san, Zato ići uporno za svojim snom za Sla-

Činjenice koje pevaju. To je ova poezija. Ona sebe ne izmišlja, već se slobodno reprodukuje iz samoga života. To reprodukovanje se sastoji u premeštanju stvari iz

okvira svakidašnjice u jedan poet- vičeka ne znači mapustiti svet ski prostor, gde stvari počinju da malih stvari već ostati s njima u zrače, a teške i nenađahnute Sva- večnom i intimnom kontaktu, Baš ·

te male stvari sa ulica i iz žŽivota potstiču ga na put i»udnoga spavača. Ta poverljivost između pesnika i stvari daje njegovoj poeziji intimistički ton. Međutim, ova poezija se ne da svesti na intimu, čak ni onda kad je prevashodno ispovedna, jer ispovest pesnika nije ispovest već poruka čije su pretenzije nađ - lične. Blagost i mekoća kojom su ove poruke saopštene čine ih samo nenametljivijim i istinitijim.

Kada je reč o Slavičekovoj poeziji treba se čuvati da joj se ne pripišu kao odredbe njena prividna svojstva koja je u dubini sasvim „drugačije određuju. Već smo htel: da govorimo o pesnikovoj ironiji, a otkrili smo da ie i> samo prividna aporija čiste blago-

kodnevne istine postaju lake i pevajuće, postaju pesma, zadržavajući i dalje sv-je značenje.

Postoji poezija osećanja, poezija misli i poezija iskustva. Poezija Milivoja Slavičeka je pre svega poezija događaja. Njegove misli, emocije i iskustva ne traže azil u metafori, pesničkoj slici iti intuitivnoj „poetskoj komstataciji, već u „samoj stvarnosti utismutoj u događaj. To teoretski znači: da Milivoj Slaviček shvata poeziju kao pozitivnu ontologiju, ali ne ni u malarmeovskom, ni u realističk)m smislu, već u smislu objektivnog važenja pevanja i mišljenja. Njegov realistički poetski metod je samo priviđan. Opevajući svakodnevni konkretni događaj, pesnik traži; ono što je iza toga događaja, ono sudbinsko što je umešano !ı sva zbivanja. Sam pesnik u jednom svom tekstu kaže ovo: „Nemojmo se varati: u poetskom ostvarenju čeka nas jezgra, gusta i lamna, oko koje struji tih, stravičan vjetar usuda“. Bez tog sudbinskog, bez tog metafizičkog momenta, poezija Milivoja Slavičekam svela bi: se na deskripciju.

Ova poezija nije svakidašnja, iako sebe otkriva u svakidašnjem; ona ne prolazi sa danom koji opeva; njena istinitost ne prestaje sa činjenicama koje su joj u početku bile potre»ne. Uostalom, činjenice koje su zapevale više nisu činjenice. 47

Samo poezija može da odgovori na pitanje šta je to život, bilo da se od njega udaljava, bilo da se na njemu zadržava. U prvom sluča ju poeziji nisu potrebn: detalji, u drugom slučaju oni se neophodno nameću. Slavičekova ambicija je da da što je moguće puniju, precizniju i samim tim savremeniju defin;ciju života-i čoveka, Ta nje- · gova potreba za preciznošći i aktuelnošću uputila ga je na objektivnu situaciju i detalj. „Događa mi se ponekad da pjesmu naprosto svučem s nekog objekta ili pri zora, na kojem je ugledah", kaže pesnik u istom tekstu koji smo malopre navel:. Ako identifikujemo poeziju i život, onda moramo pristati na misao da postoji objektivna poetska „stvarnost. Pesnik nije ništa drugo do prevodilac te objektivne poezije stvari, Prevodeći na svoj jezik pesmu ugleda

nu na nekom objektu ili događaju, pesnik se Koristi i „jezikom“ same te stvarnosti tj. detaljem koji je približava mogućnosti u-

metničkog odražavanja. U tom smislu poezija Milivoja Slavičeka je poezija detalja. Ali ti detalji potpomognuti vlastitom simbolikom ne deluju fragmentarn) razbijeno, što je čest slučaj kod sličnih pesnika. Slavičekova poezija ne ostaje na detalju iako sva

(Milivoj Slaviček: „Modro veče“, „Zora

sti i nežnosti daleko od svakog sarkazma. Poezija Milivoja Slavi-

'čeka samo je u izvesnoj meri ona~

kva kakva 'se čini da je. Jedino št) se o ovoj poeziji može tvrđiti bez posebnih ispitivanja jeste da je ona autentična, savremena i talen-

·tovana.

| Pre dve godine u ovom istom l;

.stu pišući o Slavičekovoj „Dalekoj

pokrajini“ rekao sam između osta– log: „Karakteristično je za poe?žiju jedinstvo vremenskog i vanvremenskog. Po tome što uopštava doživljaj, po tome što je misaona, ova poezija je van vremena, van pojedinačnog i konkretnog; po tome šta uopštava i o čemu misli, ova poezija je u svome vremenu . Ova Ronstatacija važi i za novu Slavičekovu knjigu kjja je wvred nama kao što će, nadam 56, ostati da važi i za njegovu poeziju u celini.

U svojoj. novoj zbirci: Milivoji Sla

viček se javlja na prvom mestu kao pesnik građa i gradskog čoveka. Ali on» što on u gradskim motivima

traži i nalazi jeste ono

:, Zagreb, 1960).

što bi on našao i u bio čemu drugom kada bi o tome pevao: smisao vremena ! čoveka u tome vroBie nu. A to vreme i čyvek nikad da: su samo sadašnje vreme i sa 06 šnji čovek, već pre svega čovek ! vreme uopšte, osuđeni jedno na drugo. Ima u Slavičekovoji DOež!)i i gorčine, i briga, i nezadovoljstva, i mučenja savesti, ali je, sve to đato ka» jedina stvarna i moguća pesnička afirmacija života, Uprkos neprozirnosti sveta koja treba da savlađa, poezija. je U stalnom kontaktu sa suštinama ! vrednostima života. Zato je svaka pesma ma kako bila mračna. u SvO joj suštini himnopevajuća. Ljubavlju prema čoveku i životu, ljubavlju prema čovečanstvu, koje e. pesnik nazvao „divnim mnoštvom samih“, određen je put od jedne reči do druge, najđuži put. koji čovek može đa pređe. Dalekosežnost čovekovih reči određen ic čovekovom liabavliu. Ova poeziia mora đa i»ude voljena, jer voli. Voli ljude.

Poezija Milivoja Slavičeka je poerija malih stvari. On je najubedljivije pokazao kod nas kako su male stvari dostojne velikih zanosa. Poezija nije na jeđnom mestu. ona je svuđa, Ima je i u stvarima koje su na prvi pogled nedostojne nje. Sve što ima svoje ime ravnopravno je. pred pesmom. Pa ipak postavlja se pitanje.đa li se može govoriti o imanentnom poetskom značenju stvari, ili one trpe naš prioritet i pevaju prinuđno. Ovim želimo da relativiziramo postavku o objektivmoj poetskoj ne narušavajući potpumo odnos između pesnikovog bića i stvari. Izvesno je da ništa ne može biti opevano bez istinske transmatacije: „Nemam više Jeku slobodu“. |

Toj transmutaciji Slaviček se u-

kuđa osim u da-

'čio kod Tina Ujevića, kao i tome

kak» da se spas: „kad se jake rcči sretnu“. ; i

Iako je Milivoj Slaviček gradski 'pesnik, njegovo je shvatanje prirođe pesnika drugačije. On kaže: „Pjesnik će ostati cesta pošla izvan 'građa“. I sam repertoar 'gradskih motiva pesnik ne iscrpljuje opevanjem svakidašnjih stvari i događaja, jer „u svakom građu živi nešto o čemu građ ne zna gotov ništa“. To nešto može đa buđe smi sao mikrovremena u tri i trideset Ji u četiri i triđeset popodne, ili

'bine“ koju je iznenada osetio nekod bezbrojnih prolaznika. Milivoj Slaviček ume đa bude pesnik vremena i sudbine, ostajući pesnik svakodnevnih događaja. On ume da ostane pesnik sna pišući svakidanje· pesme. On to može jer ume da otkrije u svakodnevnom ono bitno, sudbinsko, večno. Opevanje sna je to što ga pritom spasava .2d fatalizma i sputanosti, što mu 0mogućava đa svemu pruži njeqovu vlastitu sliku sveta, jer u snu svako ima svoj svet. Njegovo shvata=nje vrednošti sna. slično je shvatanjima fantasta. Postoji u sve-

slajčyu 'hjega A. MATA: KOMPOZICIJA, td 1-nešto značajno, 1ubrajne; "Lives Husein _ ) / v . TAHMIŠČIĆ PO GOPamneJe IZAŠIT e kogle mraka i wspeli se na breg, E m zagomelku što BOVO podzemlje lbopa onda presekli let ptice što vichi samo noću, a oma, samonibilački u svesti | u obrušavanju sunovratnom, t .damaranju što iskonski boli. dostigla mam teme. Sad veče comi niz lice Pe I neće biti za nas iskupljemja, i it i až ari balas ; prija Sa OOSRVA a MEA — vak O, ta slika je grobna. U sustet joj ovem bom, EE . ; omom boljkom. I sve slavine, pre svakeika, treba zakvworiti U predele leta nastaniM se sa slikama aveta, a om, prosto: rukom. Ćutaćemo dati. Zvmenuo u sebi, sklopi dozrele belme. : | ; ; i ai Mb SPO ampavami. eo ako ireba, Sooeo ea iogmibljemog boga ih 5 iafti om kojim su došle ve lele časti, pa sve se doma, | teć, BBK YE OORIPOe O ija ; i korak otimanja kad zamre, : Možda su blske svehlosti, alko je tajna u dodiru vreme će biti pobeđeno, vreme će, biti napokon naše pod nebesima — usavršena jara na koži zaspale zmije, u drami tek prispele dece. | | možda su bliske vwetima, alo je shončavanje aaa I opet neće biti tajnog pomirenja. ćistoti — sed edi do prskanja sunčevog luka, ar | ž Oorera-VrjaO M Sad ako su u kišna leta ši RA OISEe spustićemo ruke na sestrinska ramena. ike i lečne — usavršen sok začetog semena, času otkrovenja. i ui ae aa oledali kako cveče beru i vemce pletu &, ZOO Ć lice neće dopuniti nijednom borom 7 će — pogibija. tek prispela deca. - ay ala: O Ca w ezalod O kakva tuga i kakvo izjednačenje? <a i; linija svesti: zatvara nedovršen krug ; Rawvnonoćnica tela da ništa ne nadživi šama sebe šiće O aa i linija sv tećčndi: Š pod sunđerom sunca. Na ubledela čela sleteće prsti Pe U krugove sviti i niz breg odlapeti reuinog iskušenja, nestalni u vlazi, u jezgru isparenja. ispravljamo se wasceli u liniju stnasti, I neće doteči vremena za isceljenja. i č i i u masnu tečnost porinuti • i K. e a vir 0. O ta dubseš wrokljivih draži, Sunce će tražibi postelju za. seba? kava POBAGOAVA i niko da prećuti to svrgnuce bola. nikada više neće biti tako bleda i tako prohladna ~. · | Pre nemi, sad ipoodrasli, ulazimo u maticu kao u'čas predvečerja u koji su došle, belonoge, da predu Se bez Tedačid same Živce svemina u kpilima braće. U spokojstvu same. o ia 5 - } jeki prazničnoj sklone. :peli iše isoloo, pesmo, alo smo i i ima ON i: POI OE ta Pevaj, pesmo, njihove puteve sudbinske i trbuhe, : : ko to onda tamo ispada iz svoje kože, & zašto, te svetlomlečne čigre nebeske, zauzete udesom rodčenja, | zašto sve to na samoj dvici svetlosti · pa teško onima koji glasa nemaše a zvonima udagriše, : | zašto da. š za naše glave iskivaju pa teško onima koji: dođoše i pladnost pepelom pošuše, životinjake krune) Jednom smo samo probuđeni i sad nam pamćenje ) I zašto: — jaoj? tb koži po meri. otvara ciko. Zasadićemo i voćku prolaznosti u parceli | 1 evo, } eama igra nek presvime u poskočici irbuha određenoj za to. i ze | nek whplavi eve mostove zverstva. a Iz preobraženja rađa se jauik kao plamen rođenja, | ODO O ke „eopvoiče i vetar i voda. što već jesbe, a nadvikati se neće moći, jer oko nam je obVofeno Pronosiće nas jače zveri pregrejamog leta u bamnoj Šumi punoj” jeke što obrasta „tela. i svetlost ovog sveta dospeće u zagidanost podruma tela Krv je hodočašće blagog rasvetljenja.

situaciji, ·

„neka mala i mrukla omaška sud-

Or „ali ništa zaista ozbiljno i išta "zapravo jesno”. San i sudbina odnose 56 jedno prema drugome kao slo»oda i nužnost. Java ili svakidašnjica koju pesnik opeva mešavina je sna |! sudbine, pesme ı stvarnosti koju oslobađa. Zato pesnik postavlja sebi stvarnost kao zadatak, i kaže: |

„Valja napisati sasvim suvakidanju pjesmu...

Razlikujemo se međusobno .samo ; po svome snu."

Milivoj Slaviček je USpe? da iznudi gradskoj svak:dašnjici neko liko lepih pesama, kao što je „Pjesma o pjesnika koji traži svoju sobu“ i, naročito, „Pjesma za veliki oglasnik“. U ovoj drugoj pesmi, kao i u pesmi „Vrijeme je da se događa napokon Čovjek“, Milivoj Slaviček glasa za očovečenje čoveka, za podruštvljavanje čo večanstva. U vim pesmama i Desmi „Dobro-je to rečeno“ pesnikov humanizam, daleko od toga da bu de samo 'dobra namera, poštaje presudni činilac njegove poezije j njegov:0g probuđenog šSna. Pesmu „Vrijeme Je da sc događa napokon

Čovjek" trebalo bi da svi naučimo .

napamet umesto davno zaboravlje nog očenaša.

Milivoj Slaviček je učenik dvojice najvećih hrvatskih pesnika: Ujevića i Krleže. U njeg2)voj poeziji ujev:ćevska suptilnost i zanos mešaju se sa krležijanskim poetskim „naturalizmom. Ali Milivoj Slaviček 'je ipak ostvario svoj vla stiti svet. Taj svet glasa za ravnopravnost sna i jave, zanosa i sva k:;dašnjice, ponosa i blagosti, slobode i života, večnog i prolaznog. Milivoji Slaviček želi da ukine i otuđemu pesmu i obezvređenu stvar nost. U tom naporu leži smisao njegovog poetskog humanizma.

Branko MILJKOVIČ «aaa aman Novi roman Irvina Soa

Posle kretanja koja se u njegovom Wknjiževnom „stvaranju protežu od »Mlađih lJavova« do »Uskovitlanog vazduha«, Irvin Šo je ovih dana objavio roman svoje »zrelosti«, kako 84 je sam nazvao. Pod naslovom „»Dve nedelje u drugom građu«, So, kome je sađa 47 godina, opisuje stanje i psihička raspoloženja jednog svog vršnjaka po gođinama i sudbini. Bivši holivudski glumac Džek Andrus, slavan iz prvih godina zvučnog filma, sađa živi u.Parizu kao službenik UNICEF-a, Sumorna razmišljanja” o. sumraku sopstvenog života nagone Anđrusa da kratko pobegne od toga, bar kratkim izletom u Rim, gde svom bivšem holivudskom kolegi ima nameru da pomogne u snimanju jeđnog umetničkog filma. U »večnom građu« Andđrus upoznaje mladu rimsku đevojku Veroniku i doživljuje kasnu ali pravu ljubav. :

Raspet između Jjubavi i saznanji đa je ona došla isuviše kasno, Am» drus se seća, bivših žena koje su mu bez uzvrata uzele celokupni ideal mlađosti. So vođi svoje junake kroz filmski kvart Rima, upoznaje čitao ce sa zakulisnim životom {filmskih umetnika, iz celoga sveta, koji su se tu skupili, On nas upoznaje sa sve" tom monđenskih snobova. iz dbtlice Vveneto, o kome je neđavno snimljen i film »Slatki život«, Kritika, je novi roman Irvina Šoa dočekala dobro došlicom, ali i primedbom da pisač mije wspeo da izbegne neka ponavljanmja i metođe koji nisu bili uspeli ni u ranijim đelima.,

Izabrana dela Mihaila Zoščenka Or MNenjingrađu je prošlog mueseća štampan izbor iz Književnog stvarš" laštva, poznatog „ruskog humoriste Zoščenka, Ovo je prvo izđanje nje» govih izabranih dela posle njegove smrti i sadrži odličan izbor pripoveđaka, i kraćih sastava, U novo izda nje su uključene i neke pripovetke kojih ranije nije bilo u sovjetskim

izđanjima, naročito od vremena ka“ da je Zoščenko bio u nemilosti. IZ"

bor je štampan u 150 hiljađa prime raka,

VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO DIŠKO MIRIĆ

KNJIŽEVNE NOVINB