Književne novine

KNJIGOM

Bar sami sebi moramo priznati da še uvek malo zamislimo i, ustvari, zastanemo, ustuknemo skoro, pred svakom „novom kKnjigom koju smo uzeli u ruke s namerom đa je pročitamo., Ihi da je pokušamo pročitati: u svakom slučaju, ovđe je važnija namera od samog Gina. Naravno, nije uvek i u svakom slučaju nevažno da li sm» neku Kkmjigu samo pogledali ili prelistali ili se uđubili u nju, vođeni onom nevidljivom, ali značajnom snagom i privlačnošću teksta koji je nesumnjivo jedam od Kvaliteta preko kojeg se ne može prelaziti sa omalovažavanjem. Međutim, ovae če biti reči o onom ruiticaju i dejstvu Kmjige uopšte, onome uticaju. na svakoga ko se nje prihvati: koji je definisan na razne načine —' sli za koji je đovoljna i jedna reč: — drug. Knjiga je uvek i u svakoj prilici čovekov Ćutljivi, ali uticajni sagov-rnmik, ispravljač, potBtrekač na akciju ili na snove,

Knjiga, tek otvorena, u rukama, oma ko zna njenu moć i draži, Bi onoga kojiće tek da upozna njemu muboć, privlačnost, zavođijivost, zađovoljstva koja može da pruži! Velika razlika! Onaj ko je već imao kontakta sa knjigama taj sa nmmoga više opreznosti i gotovo ribualnog poštovanja otvava onu prvu stranici — onu sa koje će poteći premea nama, prema njemu — čitaocu, onaj nemušti razgovor, koji će sa svakom stranicom sve više postajati deo nas samih, naših misli, naših samja, naših puteva svesti. Neših, dejstvom Knjige nama namelnmutih, „misli, želja, „planova, prohteva. Jednom rečju, svega onoga Što usmerava, ili što može da usmerava našu Životnu delatnost i da, često, bude izvor energije. Nas ovde, međutim, imteresuje, onaj prvi dodir sa prvom pisanom reči neke knjige — bez obzira da li je u pitanju strastam čitalac, početnik ili neko od zalutalih, kome je knjiga samo pribežište od bilo kakvih životnih komplikacija kojih želi, bar privremeno, da se reši ili ih potisme u onaj deo svesti gde neće moći mnogo smetati, Bez obzira, dakle, o kojoj je kategoriji ljudi reč — Knjiga je 'vek — često i onda kad je proglaSavaju lošom ili šundom — uvek dakle, jedna zagonetka koja nam

se pruža, spremna da bude od nas · |

odgonetnuta, razrešena jli bar načeta. A to, priznajmo, godi urođenoj čovekovoj radoznalosti: odgonetati tajne! Nije li čovek uvek bio time privučen — čak i onda kad je to bilo skopčano sa silnim, možda i pogibeljnim, opasnostima. Nije li svaka knjiga otiskivanje na riyvu plovidbu. A odavno je kazano da u svakom od nas živi po jedan Kolumbo: samo su zemlje koje otkrivamo u domenu naše svesti ili našeg srca. I, eto, baš tu i poči= nje (bj je izvor) onog malog straha i kolebanja pred svakom novom knjigom: jesmo li spremni da zaplovfmo, pod punim jedrima, svim

neispitanim prostorima naše unu~ ||

trašnjosti! A na taj put, strahobam i mračan ponekad, kao da nas · navlači, kao da nas potstrekava svaka nova knjiga.

I tako, knjiga tek uzeta u ruku već viši jedno dejstvo i uticaj čak i pre no što smo se rukovali sa prvom njenom reči: onom iz prvog reda na prvoj štampanoj stramici, Koliko će tu biti novog, za nas ncpoznatog, koliko ćemo tamo naći sebe ili delova sebe, koliko ćemo se prepoznati ili koliko ćemo se poistovetiti sa ličnostima ili događajima kojima ćemo prisustvovati skor» kao sudije ili kao lopovi, koji kroz tajnu, samo njima nanu, bušotinu zaviruju u tuđe Zivote, U sudbine za koje nisu ni sanjali da će im biti poznate — da će im, štaviše, iti iznete ne samo na raz'matranje i posmatramje već i na ocenu, Na presudu koju će morati doneti — čak i bez obzira na to što su im merila možda nep-desna za taj posao. Ona merila i ona iskustva koja je čovek sam, svojim ličnim životom i iskustvom stekao mogu biti sasvim suprotna od onih koja će sresti — oko u ko — sam i u tišini sobe, na stranicama knjige. Knjiga je zato i moćna: ona nam natura i viče svoje razloge i svoje stavove — a naše nikada i ni r kom vidu ne prihvata. Mala jeza na početku svakog čitanja možđa nam i nije sasvim jasna, alı — ne vodi li ona poreklo, bar de-

KNJIŽEVNE NOVINE

| TOMAS

STERNS ELIOT.

Rapsodija jedne olujne noći

Dvanaest sati. Duž dosega ulice što drži ih lunarna einteza, šapcnći haname inkantacije rastvarajju i sjećanja! i svc svoje čiste odnose, Svoje pojeli | bate svaka wličma lampa koj odem udara kao fatalist:čki DoPadt:

i ksoz prostore mraka

omoć trese sjećanje 9 kao što ludak trese mrivi geranifum.

Pola dva, : vlična lampa zapišta, , ulična lampa zamuca,

ulična lampa reče: »Gledaj tu ženu

što oklijeva ka tebi u svijetlu vrata

koja na nju zjape ko cerekanje.

Vidiš rub njene haljine

je poderam i ukaljan pijeskom,

i vidiš. ugao njenog oka

zavija kao kukasšta igla.«

Sjećanje izbacuje na suho

gomilu iskrivljenih stvari

kriva grana na obali

izjedena glatko i ulaštena

kao da je svijet izdao

tajnu njenog kostura,

ukočenag i bijelog.

Slomljena opruga u dvorištu tvornice,

rđa što prijanja uz oblik kojeg je snaga ostavila ivrda i smotama i spremna da zgrabi.

Pola tri,

ulična lampa reče:

»Gledaj mačku što se proteže u jarku, ispruža jezik

i proždire komadić užegla butera.«

Tako se ruka djeteta, automatski, ispružila i spala u džep igračku što ec kretala dwž keja.

Ne mogah spaziti ništa iza oka toga djeteta. Vidio sam oči na ulici

Što: nastoje da wire kroz osvijetljene kapke i raka jedno popodne u bari,

starog raka s cvikerom na leđima,

štipao je vrh štapa koji sam mu pružio,

Dola četiri,

lampa zapršta,

lampa zamuca u mraku.

Lampa uja:

»Gledaj mjesec,

La hme ne garde amucine rancune, namigvje blijedim okom, osmjehuje se uglovima.

Miluje kosu trave.

Mjesec jJc izgubio pamćenje.

Iaspraue kozice brazdaju joj lice,

ruka svija papirnu ružu,

koja vonja na prašmu i kolonjsku vodu, ona je sama e

#a Svim star}m noćnim mirisima

što krstare i krstare kroz njen mozalk.«

T. S. ELIOT Preludiji LL Zimsko se veče sliježe s mirisom pečenja u prolazima. Šest sati. Dogorjeli opušci dimljivih dana, I sada olujni pljusak ovija kaljave ostatke sveloga lišća oko vaših' nogu i novme sa pustih trgova; Mlazevi iukuw | razbijene kapke i vjetnokaze, a ma uglu ulice

issamljeni fijakerski konj se puši i topoće

a onda se pale svjebiljke.

IL Jutro dolazi u svijest. od blago ustajalih mirisa piva iz ulice sa ugažemom piljevinom

sa svim svojim blatnim nogama što jure

ka ramim kafanama.

Sa svim drugim krabuljama koje vrijeme poprima, čovjek misli na sve ruke što podižu mutne sjene

u hiljadu namještenih soba.

Til. Zbacila si pokrivač sa kreveta, ležala na leđima, i čekala; kunjala si, i gledala kako noc odaje hiljadu gnjusnih likova od kojih ti je duša sabvorena. Oni su lepršali na stropu. A kad sc sav svijet povratio, i svijetlo se ušuljalo između kapaka, i ti začula vrapce na olucima, imala si takvo priviđenje ulice kakvo ulica Jedva razumije; Sjedeći na rubu kreveta, gdje odvila si papire iz kose, ili obujmila žute itabane dlanovima svojih prljavih ruku.

IV

Duša mu se nategla preko nebesa

Ko e to

što je uvek u ovomc gradu i neprestano dolazi

i neprestano odlazi

A dete

vrač pogađač

odgovara

To je reka

I blistava oka dodaje

'Toj reci ime je Sena

a grad se zove Pariz

Sena je ko neka osoba

Nekiput trči ı ide žurno

mvek ubrzava korak kad suton pada Al katkad u proleće zaustavi sc i gleda vas baš ko ogledalo A ume i da plače ako plačete ili se smeši

da vas uteši

TI week prsne u smeh

kad dođe sunce leta

Sena veli mačak

pa to je mačka

Ona prede češući se o mene A možda je i miš

koji se igra sa mnom

pa posle beži

Sena je devojka

a onih davnih dama

bila je lepojka

iz Frenč Kankana

veli stari obalski beskućnik plemića bede već klasični lik kome za brodovljem rečna pena dočarava slike lepih žena šuštavih sukanja nagih ramena iz starih dobrih vremena

Sena |

veli jedan nadmičar

Sanjalica znojav i mišićav

Sena je fabrika

Sena znači rad

Uzvodno nizvodno ista obrtaljka Brodovi s vinom ugljem i žibom niz reku se kreću tamo amo

a sve prema nskom kursu Bregovi flaša

razbijenih čaša

gomile zarđale gvožđurije nekc starih kreveta kotura kaveza bicikla alatki šipki i veza

iz svih predgrađa

skrkani su ovde na obalu reke n hlad ovih divnih breza

Sena

pa ona je fabrika

I kad je zima

na njoj se preznojava

Ona je pesma što od izvora teče

i glas ima mladosti

devojka jedna s osmehom to reče zaljubljena u mladog pretsbavnika strasti I sve ljubavnice s Labudovog ostrva govore to isto sanjareći

AK PREVER

Sena brolazi kroz Pariz

·protivn Nepoznatog

s:

Sena je ko i svaka druga reka sigurnim glasom veli gospodin doteran

i blaziran

jedan od prvih puiknika

turističkih brodova njenih

Reka je to sa mostovima dokovima kejovima

sa virovima i blatištima

i s vwremema na vreme ponekim uiopljenikom ı ako to nije neko crknuto pseto

i sa pecarošima na štap

koji ne uhvate nikad ništa

Reka je to baš ko i svaka druga i ja sam prvi od svih koji je sažaljeva

A Sena to čuje i smeši se

pa odlazi romoreći : Reka

ko svaka druga ko svaka druga ko svaka druga

tok vode

ko svaki drugi ko svaki drugi tok

iz planinskih snežnika i bujica podzemnih jezera otopljenog snega iščezlih oblaka

reka ko i svaka druga

kao Daumanca i Gvadalkivir

ili Amazon ih Mozel

Rajna Temza ili Nil

ili kao reka Amur

Da kao reka Ljubav

peva Sena ozarena

a noć i Mlečni Put prate je uz njen pozlaćeni šapat

a takođe i željezni šam uobičajene njene blage larme

Kao reku Ljubavi

čujete vi lepojku

čujete je kako guče

govori plemić na obali

na Keju pijanica

O reko Ljubavi

ti mi govoriš dok se ja ljuljam Nije to reka ta Sena

već to je Ljubav lično

reka je to moja reka

moj divni prvi jutarnji zrak

moj mali put oko sveta

odmor moga Života

A Luvr sa Tiljerijama i A,jfelovom kulom

Notr Damom i Obeliskom Lionskom stanicom i trgom Osterlic io su moji zamkovi na Loari

Sena

to je moja morska plaža

a ja sam njen verni turist

A kada ona teče hladna i naga brujeći žalopojku

trebalo bi da sam zlopamtilo pa da se sećam bede nesreće očajanja Ne treba mešati vilinske priče

·i slrašnc snove

Ali

Dolazi uspomena bez-sunčamih svelih geranivma i prašina u pukotinama, mirisi kestenova na ulicama,

i ženski mirisi u zaprtim sobama,

i cigarete u hcdnicima i mirisi cocktail-a n banovima.

Lampa reče,

»Četiri sata,

evo broja na vratima. Pamćenje!

Imaš ključ,

mala lampa baca prsten na stepenicu.

Penji se.

Fosljednji zarez noža.

limiČmo, i iz našeg iskustva da je štampana reč moćna, da je upečatljiva, da njena snaga može da! nas prati i kasnije kad prestane njeno direktno prisustvo.

Ne, nije to strah, ni u kom slučaju. Ali čovekova prošlost, čak i ona naših najdavnijih pređaka, načinila nas je — ponekad i protiv naše volje — opreznim u manjoj ili većoj meri, ali ipak opreznim. Pored urođene radomalosti prema svim stvarima sa kojima dolazimo u dodir — postoji i izvesna doza predostrožnosti: u novom, u nepoznatom krije se, bar donekle 1 bar ponekad — a. za opreznost i to Je dovoljno — opasnost u bilo kom vidu. Iako, naravno, od knjige ne očekujemo nikakvu direktnu pretnju našoj ličnosti ili našem Opstank" i, ipak postoji mogućnost za ugrožavanje našeg mira, izgrađenog sveta naše ličnosti, sveta ponekad lažnog i iskonstruisanog koji će snagom reči koje nosi knjiga biti ili razorem ili načet ili poljuljan ili pometen.

Ne pristupamo li zato ) novoj knjizi kao novom poznaniku: sa izvesnirh rizikom koji se podrazumeva sam po sebi — ĆWde samo kao ocema za novo prijatelj stvo koje je u izgledu već i kao dug imaginarnom ili pravom zadovoljstvu koje će mam Kmjiga pružiti. Tu čovek nije samo vulgarni kupac: koji za svoje vreme i strpljenje dobija odgovarajuću nagradu — ne, čitalac je pomalo i kockar i to čak i hazarder: on može da izgubi i to više što je i pretpostavljao da poseđmje. Mada je nakit koji- gubi najčešće lažan, to ne umanjuje bl i težinu patnje O— jer ono što je izgubia, često je sve Što poseđuje!

Krevet je olvoren; četka za zube visi na zidu, cipele stavi kod vrata, spavaj, spremaj se Za Živof.«

svakoj

što nestaju iza gradskog bloka,

ili je gaze revnosne noge

u četri i pet i šest sati;

i kratki wglati pnsti puneći lule, i i večernje novine, i oči

sigume od izvjesnih izvjesnosti, svijest pomračene ulice nestrpljiva da preuzme svijet.

Pokreću me ubvare što se ovijaju oko ovih likova, i lijepe: i e bezgranično blage bezgranično ipatničke stvari,

zam?nsac

trgovima,

(Preveo Tomislao LADAN)

Ali plovidba po nepoznatim morima Krije opasnosti lutanja i gubljenja pravca, naročito ako nismo naoružani spravama ili metodima za određivanje orijentaci-. je. Naš duh mora (iti bar tolikoj zreo da izdrži poneki tajfun ili brodolom ili robinzonijađu u koju će našu svest, našu dušu, mašui misao uvući tekst knjige koju smo uprav) Otvorili.

Evo je: sasvim mirna leži pred nama stranica. Ne vide se tu ni olujni oblaci, ni podvodni greben. Pa opet, svega toga ima na pretek možđa baš u ovoj knjizi, u toj koju sad, ovog tremutka držiš OtVOrenu, zagledan u njenu prvu stranicu, Još vlada mir i sloga. Niko nikome nije neprijatelj. Niko nikoga ne ugrožava. Ne vidi se ko je jači: čak se ne zna da li će uopšte knjiga i čitalac biti protivnici ili prijatelji koji će se zajedno vrlo: dobro osećati; a zatim, posle izvesnog periođa sloge i zajedničkoq života, otići svaki na svoju stranu, sa najlepšim mislima O Onom koga smo upoznali — ili će

"to biti jedmo gorko rivalstvi, jed-

na, neprestana borba i osporavanje ili čak i jedma stalna patnia: kao gledanje u ramu ili čeprkanie po njoj. To moćno dejstvo reči koje ne slutimo često u početku, otkrije nam se, ponekad, samo na mehove -- kao sunce iza oblaka ili kao novi vidik iza okuke — pa odmah zatim nestane ·ostavivši, u nama samo treperenje i nevericu: da li se to zaista zbil> ili je to samo obmama,

Naravno da i od veličine knjige, od njenih stvamih vrednosti, Zzavilsi vrlo mnogo: kako ćemo shvatiti ili kako ćemo prebrođiti ambi~

Obriši rukom usta, i smij se; svjebovi se okreću ko prastare ženc što skmupljaju gorivo po pustim

Senu

ko da sam i išaramoj Nekiput ko

pa sutradan

NIKOLA RAJZER:

dobro znam veli pilot remorkera u majici plavoj

mazutom suncem i dimom

i ko parket dobro uglačana preteća opaka buma zamišljena vragolasta umiljata romantična nežna ćudljiva

bestidna i lena

i šta još sve nec

Takva je ona sve

to je njen pravi pedigre

kad ispod Novog Mosta vetar poslednjeg dana

ije styorio sam

bude ugaso moju sveću i za svagda

budem ugodno smešten

u velikom dvorcu ispruženih

da je luda zbog svoga iela

i tu ludost naziva velikom vodom

Đila je

spava ko zaklana bila je

KOMPOZICIJA

„eca TI AN Nrn>

se koji nam se najednom ukažu pokazavši nam svu komplikovanost života, Čak i onog koji naš neposredno okružuje, a koju nismo možda. ni slutili.

„Najzad, pejzaži pumi duge. Nije li knjiga, baš ova koju smo sada otvorili i čija prva reč gleda u nas otvoreno ji čak naivno-detinjasto, jedan od onih izvora lepote i zadovoljstva koje nam niko nikada ne.

'može oteti: pisac je imao dovolj-

no snage i io je toliko · bogat svetlošću i lepotom da nam je, žrtvovavši možda svoje najdraže, iz-

neo to da se i mi obogatimo, da doživimo one trenutke pravog Uživanja, pravog mira ili pravog zadovoljstva koje do tađa nismo bili ı stanju đa doživimo i otkrijemo — jako nam je sve to falago stajalo na dohvat ruke.

Gleda prva reč nepoznatog teKsta ma nas i sa blagom ironijom: evo ođavde počinje za vaš nepozrnua~– ta zemlja — desiće se možda da je svu pređete, a da n' · jednoj njenoj lepoti ne uživat „Da je čak ni ne primetite, tu lepotu za koju nije dovoljno biti samo putbnik već

bila je j bila je jednom beda a nekiput i zaborav

u Banjeu na Per Lašezu osmehnu se i reći ću

jednom Sena jednom ednom L,jubav

Bila je jednom Sena bio je jednom život

i istraživač, I šta očekjete vi sa pređubeđemjem, „što u prvu reč teksta gleđate već kao u potvrdu nečega vama davno znamog? Pa, zatim, sa naporom „nmatežete do kraja đa bi sve ipak bilo onako kako ste vi sami zamislili. Nije li io strašan i uzaluđati napor nastigjati da neku Knjigu koju nismo sami pisali sasvim potčmimo našim željama ili našim smovima, Ali na se ne da. Naša zabluda ostaje, a knjiga će otići dalje: tuđa jalova misao na nju me Utičene može da je izmeni. To je samo uzaludam napor — reč na tvoj stranici već ima jednu predmost kojoj se nikađa ne možemo suprotstaviti: ona je trajna i ne menja se i otići će dalje, čak i protiv naše volje! I zat), ako nismo postali rezomator za misao koji reč nosi, nismo je nikako uništili ili osudili na ) — ona će naći svoje privrženike ili svoje žr~

| tve na drugom mestu.

Nad tek otvorenom knjigom Sstojimo češće ili ređe, u svakom slučaju ti susreti su neizbežni. Pokušajmo zato da buđemo na visini: za početak uvek pružimo ruku, Time smo pokazali ne samo hrabrost nego i jedan moralni stav koji imponuje — spremni smo i da slušamo kako drugi govore. Naš lični glas i tako je nerazdvojno i stalno sa nama. Naejzad, sva isktistva koja je dosađ stekio čovečanstvo ne mogu preći kroz naše, lične, čukne, osećaje — priznajmo i druoaima prevo da su došli do nečega što je lepo ili što je veliko ili Što može služiti kao uzor. Prva reč tek otvorene Knjige smeši se na nas: pozdravimo je prijateljski.

- Čeđomir BRAŠANAC

19