Književne novine

' njegovog

JEDNO PISMO TINA UJEVIĆA'

Prvi Svbetski rat zatekay je Tima Ujevića u Parizu, kamo je došao i Vladimir Gaćinović iz Brisla, pa su zajedmo u gru

stupili | pi Jugoslovena kao dobrovoljci u.

Jedmu francusku ratnu flotilu, koja je otplovila ka đdalmatinskim! obalama. · Tamo su imali biti šskrcani rađi „propagande u haerodu, naoružavanja, i dizanja na ustanak. Ali ta ekspedicija. naisla je na neraspoloženje Italije, koju su saveznici htjeli da priđobiju na svoju stranu, pa je flotila vraćena iz Jadranskog „mora u Tulonm, a oni iz nje otprišteni.

Vratili su se u Pariz, gdje su se mašli bez ikakvih sredstava. U eseju „Vladimir Gaćimović“, objavljenom u „Jugoslavemskoj Njivi“ u Zagrebu 1921 gođine, Ujević pripovijeda, keko su dugo vremena zajedno stradali ma nevjerovatam mačin, Išli su da kopaju rovove u okolini Pariza, pokušavali da budu šoferi, tražili zajpošljenje preko prijatelja na berzi rađa, obijali kaldrmu ne jeđući mišta danima i neđieljama, i pored svega; čitajući u Narodnoj biblioteci, del besvjestice.

Poslije nekoliko mijesecb Gaćinović je otišao u Švajcarsku, đoki Ujević ostaje u Parizu. Težak život i đuševne krize urezali su muj duboke tragove i gubio je sve više tavnotežu. |

Kad se poslije rata vratio u Beograd, postao je poznati boem i cimjik. Svojom rječitošću, neobumdđamom „iromjijom i svaštarskomni erudiicijom zabavljao je me samo svoje društvo, nego i drugu publiku u nođnim kafanama, Često puta je izvrgavao ruglu Kraljevsku porođicu, naročito njeme ženske člamove.

Jedne večeri našao sam se S njim u kafani Zagreb u Dečan= skoj ulici. Sa mnom je bila jedna mlada žena. Na nju je Ujević ostavio izvanređan utisak. Upotrebila je sve svoje draži da ga privuče, On nije mogao da ostane ravmodušan, „iako se od ženskih draži zatvarao u neprobojan oklop. Otada je oma neprestano tražila njegovo društvo, dočekivala ga na ulici i na sve načine ožvasipala svojom strašći1.

Ja sam na to već bio zaboravio, kad mi jednoga dana rekoše u kafani, da me Ujević traži. U međuvremenu ga je dvorska policija, bila strpala u ludnicu, iz koje se jedva izvukao. Kad smo se sreli, da)» mi je jedno pismo na dugackoj novinarskoj šlajfmi, sitno ispisano s obje strane. Odnosilo se na našu poznanicu, u kojoj je om viđio ili se pravio da viđi dvOrsku špijunku. To je bila „prava ujevićevska poplava, u kojoj je u „šSimfanju“ prevazilazio i najsmeliju Matoševr licenciju. Ja sami bio samo poštar, ukoliko u tome

nije bilo i skrivene isprike za „helojalnu ljubavnu „Rkomnmkuremcšju“. Damas, nakon 55 gođina, to

plemo može biti od izvjesnog knji ževmo - ijstoriskog imteresa. S neznatnim skraćemjem, „ono glasi:

„Bellegarđe, 1 maja 25

Dragi gospodine Ljubibratiću, Retko pišem pisma, i nemojte se uvrediti, ne bih hteo da se rrćva– rim. Ali kao opšta izjava za sve mo je odnose, izgleda mi (izvinite, ako se taram, mo eeklaracija Je ipak od važnosti) da ste se jedno veče. oko 14. I. o. q., našli pored mene, u kafani Zagrebu, sa jednom burbom sko-parmanskom prostitutkom kojoj u prostituciji ni sama JolandaMargerita nije ravnd. Ja umoljavanmi g. Ljubibratiću, me samo da mi se ne približava ta prostituisana i zli kovačka osoba, već da je ( u slučaju da je poznajete) umolite da je više nmijedanput nmesusretfnemni na ulici... Kao čovek evropske kuliu re, ma da su mi ljudi Sikstova tipa pokrali infamno rukopise vredne već desetke tisuća franaka, mislim da nisam manje vredan mi od kojega člana parveniske dinastije, Jedna ličnost, koja me u Antanti spiju nisala i okružavala ruskom Ohronom. i zapadnoevropskim detektivbima, da ne gouorimo o

njenim, skandaloznim ljubavnim izjavama i „drugim smrtomosnim inmtrigama, ne treba da

me ovde predaje kožnim bolestima. izgladnjenju, bacanju iz stana 35da– mo na ime mekakvoga „ministarstvo” koje za volju nmičiju, a najma nje jedne Boyer-Paul bludnice, koja je imala ueč regimentu ljubavnika ne bih primio. Rađe čak i đavolu nego njoj samoj sa svim tim gnusnim... Sašama i Mojalda-

ma, i uspomenom na mehi protiv- '

na ubistva, krađe, nasilja, klevete, spletkarenja! A ustriski elemenfi mogli bi mi, prema uviđavnosti, u činiti tu ljubaznost (ma da sam i od Parme špijunirani Hrvat „frankovac” i neko vreme najomraženiji pangetr man u Francuskoj) đa me frpe kao emigranta bar u Šponiji ako ne oude, što mi sam ne želim,

KNJIŽEVNE NOVINE

mi u Parizu, gde je več dockan i gde sam im se, barem, ponekima, izgleda, manje dopađao,

Ne želim da mi se niu snu jaolja kao „izaslanica dvorskog evanđelja” ta upropastiteljice mojega doma, žena jednoga karađorđebićskoga pederasta i defraudantica mojih. sirotinjskih para. Ni policiska komič no teranja u ludnicu, mi izbacivanje iz Stana me plaši me od izjave gnu šanja nad onim štoje gola isti na. Ne želim nagrađa koje bi imale biti plačene žrtvom mojega mesa i kosti, grobom, moje čestite i hvale uredne porodice. Nisam od tih ljudi što se za ljubav lepih očiju Juanšikaja zazidavaju godinama u su terene da bi primili derizortu sumu od kakav milion rupija. Ni za volju Mikada, ili kineskoga Tzara ne bih pristao na takvu mahnitost. Ili, treba biti totalno lud...

Tutkonja Antontinih Jonđova i pot pisnika aniantističkih lajnih ugovora, pa tipu Gentlemen Agreemerni ta, iz b.-p. porodice ne će izlečiti od batima (i drugih stvari) tu blud nicu koja, stuarno u svrhu rirovokacije, uhodarenja i slične robe, bajagi, „spasava” (od čega? od koga? zašto?) onoga kojega je, jedino i isključivo, ili najmanje u glavnom, u najglavmijem, baš oma u, stila. Jane eNBi kurvinskih. ORIĆ, že je, domišljam, se, na moju „zahvalmost“,' sem, negotivmu, mnajmarnje zgodno računati. Ako ta Poupče želi da je vidim, makar i u zemun skom Rupleraju (gde: ima mnogo dražesnijih, odličnijih, dubljih i Čestitijih dama od nje), neka mi najpre izvoli objasniti misteriozno iščez nmuće u maju 1019, uz prisustvo NB. sicilijanskih i američkih brođovd, u državi naslednici, moje porodice, koja mi, ma Koliko skromna, uredi više nego iščezla ruka belgiskoga probisveta i šefa Amtantine špijunaže na Balkanu (bejahu, bajagi, seljaci, i „austriski agenti”). Izvolite: joj javiti da će za sve ote stvari, pre ili posle, odgovarati, ako baš na silu želi da divani sa Čovekom, koji ne traži dodira ni saobra čaja ni sa kakvim dbvorom, na stetu, a „Srpskim” najmanje! Oađ vremena · Edgara GQuineta (14)* kada sam joj, posle uvreda, sablazni | i provokacija (kojima me , htela da, najviše, Dobumi profiv Austrije) wuskratio pozdrav ima već sedam godina. Odbio sam šešir i đrugim glavešina moa sa Zapada. Dovoljno je već učinila prostitutskih gestova Rod Kle mansoa, Leona Dođea, engleskog

—_–——

*) Vjerovatno adresa stana GK =

MLADI MAKEDONSKI PESNICI

doora, ali da zna da mi majleviji socijaliste revolucioheri ne strepimo ni pred smrću, pa prema tome, ni pred Antantom (koje je ona plačeni eksponent) pa čak ni pred Austrijom (koje bi se, do prilike, ina če u potrhMnoj lojalnosti i spravedljivosti mojega neutralnog i miroljubivog simpatičnoga srca, predsia vila kao veliki pijon). Staoili bismo, možebitnim dđumbusom, svetih orda lija, okazione ograde i tome, už svaku čast Meternihu, verovatno ul traaristokratskom principu. Bilo bi poželjno staviti do visokoga znanja da susretaj Gavrana ili Strvine nije poželjan na ulici kada ja prolazim, jer se time opstruira pro lez (No 40 Terazije forsitan meminisse iuvabit!)

Nije nužda da se tera na ulici (od Velike Britanije plačeni) cirkus samo ma račun toga što bih, usled mrene na očima i usled radom, postignutoga magiskog artificija, na nesreču mogao da izlupom neku ne= vinu devojčicu. Nisam nikakav roa= jalista, a najmanje štreber! Ja mne tražim, mesta ni u ministarstvu unutrašnjih miu ministorstvu spoljnih poslova! Naročito ne mekakao „ueliki kraljevski idea!!! Kunem se pokoponim, dojkama žena iz moje nevino uklonjene porodice da ću se pašić-pijemonteskom dubretu koje me od 1913 za račun i dobre pare velesila Istoka i Zapada progoni, ako budem, morao, solidno umeti osvetiti! To bi bio također jedam način da mjegovo italijunsko veličanstuo mmaučimo poštovanju tuđeg života, slobođe, rada moralaiimovmih odnosa, a u prvome redu Pro, va i Zakonitosti same, od čega qa je megov Kkurtizamsko-ohramski opstanak u vreme rata, koji je omo isto izazvalo, samo i suviše odlučio! mače, iu stum necare Italiae reges! Princ Siksto, koji me sada ucenjuje, več se jednom, posle suvo jih pornografskih provokacija, u Parizu od mene zaklanjao samo suojom fizičkom slaboćom, i dojkama svoje šik-verenice. Ako ima da se nada mnom izvrši neka sudska ili druga, tamnička ili smrtna presuđa, neka gg. u pitanju izvole! No me da mi izaslanici Nikole II i voj vode Orleanskoga zadaju po 2.000 smrfi ma godinu! Kađa se za 6 qodina nije moglo da načini ređa, mi Slim da su mi Sve javne ili tajne, privatne ili kolektivne poruke ili dopisi suvišni.. Nije poželjno da se mi u toku vuhemena eskontira moje pomirenje sa ovom prostitutkom, prema kojoj je jedna de Za-

ZORAN M. JOVANOVIĆ

Sporedan ulaz obeležen u besku

Ja znam i jedan «drugi prilaz za ovo isto more

gde zaobljeno kamemje ima oblike ležećih žena i mali rakovi potsećaju

na grbove izumrlih plemića

Postoji i jedna tvrđava koja šupljim kornjačama krovova dopuzi mora

pada, Kao milnmuzž Kroljičine žeme {ne i o razhični) mist w stanju da ništa pridonesu za maše DOmiremje koje je, sem toga, za me sasvim, nepotrebno. Jer pre. šoga, BI mora (ii ma licu mesta) da uskrsne leševe, da mi vrati moju mladost, univerzitetsko zmanje, moje radove, i (ne žabovaoimo) moj sirotinjski džeparac!

Ov0, uz izuimjenje, g. primče! me za uvređu prema vamo, ali na drugu adrešsu. Ne očekujući uostalom drugog uspeha, sem, da se me bih frebao predugo objašnjavati, naroČito sa figurama koje hoće da mi donose leka sa italijanskim, makijavelističkim, Tfašističkim i glupim demonstracijama na ulici. i

Prince Tiymo UJEVIĆ |

lako u ovom pismu mjegovo augustinsko visočanstvo „Prince Tyno Ujević" samo mete svoj magazin, u smetlištu se može „maći ključ njegove dekađencije. To je Život u Parizu za vrijeme rata, koji je ostao nerasvijetljena stranica. U eseju o Gaćimoviću, Q(OVOreći o. njihovim vezama sa TroOC~+ kim, Kibaljčičem i drugim ruskimi revolucionarima, on piše: „U ta je vreme za nama marlijvo tragala ruska carska policija, a izvesni deo Amtantine „javnosti kao da je docnije hteo da nas, bez sva-= ke Hkrivnje, lično inzultira za mir u Brest-Litovsku“. U istom eseju spominje i neku njihovu „zakutDU agitaciju po Ćoškovima i nervozu pred policijom“.

Kad se sa ovim dovedu u vezu staviovi rı njegovom pismu „O Ookru žavanju ruskom Ohranom i zapecinoevnmopskim detektivima“, vidi se da to mije bila samo fraza, Postaje jasniji i onaj stav, da je bio „špijunirani Hrvat „frankovac“ i neko vreme najomraženiji pangerman u Francuskoj". To progonjenje pripisuje „pašić - pijemoniteskom đubretu“, kome prijeti osvetom.

Izgleda da je u tome imala u-. logu i neka žena, o čemu sem ja, nešto i načuo ali Ujević nije o tome nikad govorio. Na nju su se'odno= sila ona mjesta u pismu „o. skandaloznim ljubavnim izjavama i drnrgim smrtonosnim intrigama“ i da ga je „baš oma upropastila“. On joj je „uskratio pozdrev ima. već sedam gođina“ i sa njom nema pomirenja, „jer pre toga Bludnica mora da uskrsne leševe. da mu vrati njegovu mlađost, tiivet zitetsko znanje, njegove rađove”, Da zalašuri ozbiljnost ovih rjječi, dođaje i svoj „Sirotinjski džeparac“. Intervemocija dvorske policije ji tjeranje u ludmicu wratilo ga je u te stare dane, a baš u to vrijeme naišla je mlada žene, koja je kucala u njegov oklop i ugrožavala ga probojem. Otuda njegov gmjev š uznemiremost.

Drago LJUBIBRATIC

MLADEN DILEVSKI

M

I onda za trenutak

unje

Kada munja zasvetli Imam utisak ca su nekoga zadavili

Krišom od očiju, u mraku Džinovi nešto teško odvlače,

A kada ponovo munje preseku noć

I pogledi straha slučajno kada se sretnu: Da li to munje odnose

Nešto iz očiju naših?

da ga mproruži u pticama svojih prstiju

jer samo one znaju | kada treba čekati dolazak ljubičastih spirala kiše

JOVAN ĐAVLOVSKI

Leto i Joana

Za uspravna neba postoji sporedan ulaz

obeležen u pesku vetrovi ulaze niz prstenje maslina

Uveče dođu i dve status odvaljenh noseva i izbrisanih očiju i stoje

stoje kao obični beluci pred sudare a nikada

ni sabljastim travkama šaputanja nisu se dotakle

A grad ostaje za nama plugovima i konjima prekršten u nešto

pod suncem. Posmatramo:

što se smeška

ljudi izlaze i hodaju kraj nas

zaobilazeći naše senke

u liniji pravoj, kao da smo mi krivi, ko da je to naša greška

koju je počinio neko.

su nosili sve što u rukama toplo gori

ili su pred sobom gonili neko goveče ili kravu, otvorena tela. Do zorz: je trajalo to ćutljivo selenje koje je prolazilo kroz nas

kao neznanje ili nemir, tačnije. Pred nama je ostajalo

ponešto

od svega

onog što smo videli, ko da je to trebalo da bude priznanje

za uwćinjenu grešku.

A mi smo samo bili zaljubljeni u onu vodu

i ono leto puno belega

što otiču u svetlost. Trebalo je da pođemo, a ipak često

odlažemo taj put,

kao da mamo da se nikad

više

ponoviti neće onaj nemir, kad opet ovo posetimo mesto,

VLADA UROŠEVIĆ:

Izlazak

Leto

s i mnogo

ili jesti voće radovati se vodi zato

16 nisu školjke

ni plodovi iz kojih teče sunce tvoje rame

obnavlja paznamstvo sa mojim obrazom leto je okruglo

. kao oblaci

kao kamenje

ipak

postoji jedem put

u polje

gdc prestaju iravc

i raste nebo

bez sumnje

to Je zato

što u svakom prshi imamo zrikavce koji su vrlo radomali E

SAVREMFNA

DRAMA NA

STERIJINOM POZORJU

Nastavak sa 1 strane

ili kao mepuštena devojka, ili kao sim neobično slabe volje. Osim toga, u centru zbivamja je jedam nedovoljno objašnjem izuzetan odnos, koji dopušta različita suproima tumačenja., Dodđajmo najzad, đa dram ski razvoj, Svilenih papuča počiva na nekoj vrsti pseudoklimak sa, na pokušaju da se potrebna dra matičnost postigne potsticanjem gledaočeve razumljive · bolećivosti pred: sukobom nesrećhe majke i još nesrećnijeg sina.

Ređitelj Mladen Škiljan zamislio je pretstavu u kojoj su veštački predimenzionirani svi elementi pozorišne igre. Tiha elegična atmosfe ra drame i vetni realistički portreti nekoliko sumornih ličnosti nisu mogli doći do izražaja kroz ređitelj ski postupak u kome su preovlađivale orgije svetlosnih efekata, ncprestane izmene dekora i nefunkcionalna upotreba bučne muzike, Slič ne slabosti su pratile i redđiteljev rad s glumcima: ako je, na primer, bilo neophodno izraziti uznemiren ritam života čoveka, koji traga za novim moralnim | „opredeljenjima, glumac je pribegavao patetično preuveličanim gestovima i trčkaranju po sceni; ako je, s druge strane, trebalo fiksirati „jednostavnu. čistotu mlade devojke, glumica je stvarala lik lišen svake intemsivnije emocije ili strasti. Bila je to u svakom slučaju pretstava.koja nije dostojno reprezentovala ovo izuzetno jugoslovemsko pozorište.

VARIJACIJE. Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba. izvelo je ma Sterijinom pozorju Obrenovićeve Varijacije — četiri dramske piese.na teme o starosti i tužnoj uzaludnosti svekolikih ČOovekovih nastojanja. Iako svaka Obrenovićeva varijacija sadrži đosled no i sugestivno oortane karaktere, ipak je pravi junak ovih minijatura sam život, koji sumomo tinja i uvek otkriva poneku intimnu trage dđiju: u Rondđu — bespomoćnost pred sudbinom, koja je u obliku jed. ne slučajnosti zakoračila na vrata; u Večernjoj igri — uzaluđam pokušaj dvoje starih ljudi da imter pretiranjem tuđeg izbora u životu, stvore, pretpostavku za sopstvemo postojanje; u Ptici — slom čove-

SA STERIJINOG POZORJA: »VARIJACIJI}

kovih čežnjivih traganja za smislom života. Upitamo li se šta sači njava dramsku Kvintesenciju ovih malih, prividno bezazlenih komada, razumećemo da oni počivaju na piš čevoj sposobnosti sažimanja celokupnog životnog poraza junaka u jedmu jedinu situaciju, koja zađržava realne obrise i ni u jednom trenutku ne pokazuje simbolističku, ekspresionističku ili neku sličnu hipertrofiranost. To je drama-– turgija očigledno nastala u senci velikog Čehovljevog autoriteta: w Varijacijama su manifestova– ne Obrenovićeva ljubav za male lju de, intensivna lirska raznežemost pred patnjom bezimenih junaka, kao i sposobnost istovremenog ispoljavanja osećanja za dramatičnost i komičnost položaja u kome se nalaze heroji komađa (u neprestanom smenjivanju tih suprotno emoojonalno nastrojenih akcija oba pisca pronalaze mogućnost za izgra divanje potrebne dramske napetosti). i

Ali postoji i jedno sasvim mo derno svojstvo Obrenovićevog dramaturškog postupka. Obrenović posmatra svoje junake u trenutku kada ih je život doveo u stanje au– tomatskog ponavljanja „određenih osećanja, u jedno sivo ništavilo kada svaki i najbeznačajniji detalj (u prvoj piesi — dolutalo pseto, u drugoj piesi — pismo, u trećoj piesi — jedna gotovo nevidiljiva ptica) može da potstakne nejasno treperenje u dnu duše i postane ob koja, narušava letargično blažoenstvo. U takvom postupku svakako je prisutan neki daleki odjek stvaralaštva savremene evropske avan-

Potrebno je ukazati i na nekol'ko nedostataka Varijacija: u

prvom ređu, misaone dimenzija dela milje brižljivo kultivisana i piese se povremeno rauplinjavaju u oblaci ma emocija; Obrenovićeve minijature katkad nisu dovoljno dramski kondenzovane i njihov razvoj je Usporen učestanim ponavljanjima istovetnih pojedinosti ili sličnih sim. bola; u piesama povremeno preovla da nefunkcionalan grub humor, koji bitno narušava finu čipku atmos fere; najzad, četvrta minijatura Nokturno — koja zrači neodoljivim bezazlenim humorom i prisnom humamnošću, ne sačinjava Organsku celinu sa ostalim piesama.

Mladi reditelj Tomislav Durbešić pokazao je izrazit smisao za rad, s glumcima i često pronalazio pravi unutrašmji ritam zbivanja (primera rađi navedimo kako je reditelj u drugoj minijaturi usporavanjem ak cije neprimetno preobražavao kome diju u trageđiju), ali je, s druge strane, ispoljio nedostatak osećanja za stilski jedinstven ređiteljski postupak (u Ptici, na primer, reditelj je piščevu poetsku fikciju, pret hodno potvrđemu igrom glumaca, grubo narušio uvođenjem jednog veristički stilizovanog lika, a potom sasvim razbio jednim naturalističkim detaljem — pticom koja pada među dvoje starih ljuđi).

Izvrsno je glumio Josip Petričić: on je ostvario četiti „minijaturne studije karaktera, koje su otkrivale nepresušnu glumčevu moć transpozicije, ogromno bogatstvo teh=nike i izuzetnu kreativnu sposobnost odabiramja potrebnih pojeđinosti, .

Petričić je imao dostojnog pattnera u Boženi Kraljevoj, koja je o stvarila tri zanimljive uloge.

NIKI — ZLATNI DEČAK. Ovogodišnji susret sa Slovenačkim pozorištem iz Trsta, koje se već po dru gi put pojavljuje na Sterijinom pozorju, đoneo nam je još jedno poznanstvo sa „tršćamskim: dramatičarom Josipom „Tavčarom (na prošlom Pozorjdu videli smo njegovu dramu Pakao je uvek pakao). U svojoj komeđiji Niki — zlatni dečak, Tavčar slika jedan sociološko~psihološki „fenomen karakterističam za Zapadnu Ev ropu, i u isto vreme nastoji da otkrije neke bitne deformacije naše savremene civilizacije: pod piščevom lupom je svet beskrupuloznih menadžera, pustolova, lakih žena i velikih bosova, koji su grupisani oko jedmog čuvemog pevača, i duboko ujedđinjeni u besomučnoj trci za materijalnim vrednostima i bogatstvom. Autor pnitom stavlja u, dejstvo oprobanmi mehanizam bulevarske komedije, sa „uobičajenim zapletom, preuveličavanjima i pi-. kanterijama koji prate slične komade. Očigledna je Tavčarova težnja da prikazivanjem jednog nsčima života u krivom ogledalu stvori neku vrstu dvostruke parođije: parođiju određenog društva i parodiju tipičnog bulevarskog komada, Međutim, kako su u komeđiji traj= no neusklađemi ritam zbivanja i naČin sazrevanja jumaka — radnja se odigrava u vrtoglavom tempu a ka rakteri uglavnom zadržavaju realis tičke obrise — komad ne uzima željeni smer i pretstavlja neorgamizoke kao KR S u i realistič«

4 v tipa, ednako zasićenu i dmevnim ano stima i nizom spektakularnih tačaj ka, koje treba da komadu obezbede komercijalan uspeh. Šta više, komeđija je u suprotnosti sa piščevim intencijama: publika prvem« stveno uživa u pikamtnim detalji. ma, poklanja najviše pažnje razvoju radnje i gotovo uopšte ne 'tra ga za smislom dela.

Reditelj Jože Babič mastojao jej da sinhronizovanjem akcija dlaveog, junaka i ponašanja. njegove okoline ostvari jedan ubrzami ritam, koji prvobitno omogućava „formiranje plastične groteske, a potom se smiruje uvođeći nas u tihu nemušti dramu Tavčarevog protagoniste,

Silvij Kobal, koji je igrao Nikija „najvećeg pevača našeg vremema”, istovremeno je ispoljio i precizno osećanje za groteskno preterivamje i tanan smisao za nagoveštavanjej jedne intimne ljudske drame,

Najzad, ansambl tršćanskog pozo rišta pretstavio nam se kao homo gena grupa disciplinovanih umetni«s ka, koji pokazuju veliku sklonost. prema takozvanoj filmskoj glumi, a

čije bi se prave mogućnosti le odmeriti tek prilikom izvodenje

kog dela veće umetničke vrednosti, Vladimir STAMENKOVIĆ

uuu _———

ISPRAVKA i

U prošlom broju »Knjičevnih no. vina« pogrešno je ime autora pesme »Malo niže od andela (na 8 strani). Autor pesme je Vla»

7

dimir VV. Predić,