Književne novine

- M O - [i

TN HB O O a 2 “

via _ “2 OOUR 2 1

MI: ija. ~

OTKRITIKA Nastavak sa 5 strane

tima struktura polariteta. I sam središni motiv i dramski sukob \uuobličen je kao suđar krajnosti koje kreba prevazići sintezom:; alttivan život, i kontemplativan ži vof, pretstavljaju dve krajnje tačke između kojih je stegnuta i uobručena problematika ovropske Multure i sudbinsko pitanje njenog opstanka. Taj problem nosi u sebi junak romana Jozef Kneht i on se može i drukčije formuliSati: kao ppnadmetanje između estetičkog i etičkog«. Time, opet, ni izdaleka nisu jscrplieni paro• vi polarnih krajnosti u koje je višestruko uobručena tematika. Kuđ god da baci svoj pogled, Hose će uvek formulisati prinoip polnriteta. 1 kad se Plinio obraća Knehtu sa namerom da de finiše mjihov odnos, on ustvari formuliše jedan duhovni prostor u kome se ispoljava univerzalna prisutnost, polariteta:

· »Ti si na strani visokog odgoia, ja na strani prirodnog života. M našoj borbi ti si naučio da ulaziš u trag: opasnostima prirodnog života i da ih uzimaš na, nišan': tvoja je dužnost, da, ukažeš na to kako prirodni, naivni život, bez duhovnog vaspitanja mora da postane kaljuga i da se sveđe na Životinjsko i još gore. A ja opet, moram uvek iznova da pot sećam na to koliko je opasan, smeo i najzad besplođan jedan život koji se oržjentiše isključivo ka duhu. U redu, svako ima da brani ono u čiji primat, veruje: ti duh, ja prirođu«,

Razdvojena na svoje krajnosti, oličene u nosiocima radnje, stvarnost je suprotstavljena sama, sebi kao protivurečnost između prirođe i duha. Dok se u

uidividualnim oližavaocima ove ez

srajnosti uzajam-

no potpuno jskijučuju, one ipak moraju u sin tetizirajućoji mlsli Jozefa Kmnen ta u jednomni trenutku da se Ootkviju · kao pod jeđnako neopho dni i ravnopravni elementi čiju istovremenost, jedna lićnost ima za

sebe da prisvoji kao svoj lični problem i kao rešenje problema. Istu misao sinteze postaviće TIese i kao Knehtovo vrhovno saz nanje o odnosu akcije i kontemplacije: .

· »Mi ne treba da bežimo jz ak tivnog života u Rkontemplativni, niti obrnuto, već treba da smo naizmenično između oba, da u oba Života učestvujemo, u oba buđemo kod kućeć.

Kao što sc iz ovoga vidi, DOlaritet, ima, na kraju da ostane, on je formula resenja; ne isključenje jednog oblika krajnosti na račun drugog, već njihova istovremena odnosno naizmenična prisutnost, ravnopravno ritmičko lebdenje između polova. Otuda ie sama psihološka osnova i struktura Knmnehtove ličnosti zamišljena i postavljena kao »neprekidno pulsirajući polaritet«. Boreći se sa, shvatanjima, svojih protivnika koji su na suprotnoj strani pola, Kneht, je, po imanentnoj psihološkoj nuždi svog unutarnjeg bića, uvek bio spreman da, od svog protivnika uči i usvaja elemente koji se uključuju u celovitost polariteta. Izraziti primer u tom pogledu je pater Jakobus, od koga se takoreći neosetno naučio istoričnosti, OSpOsobio da istoriski misli i da konač» no zakorači u aktivan život iz svog začaranog kontemplativnog, sveta. Zato je Knehtu neophodno prisustvo i Desinjorija i Tegu lariusa: njihovo prisustvo neprimetno izaziva, i razvija, One OSO> bine kod Knehta, koje se pokazu> ju kao đragocena, psihološka dopuna njegovog jednostranog !ika. Tako postepeno razvijenu protiv rečnost Knehtove ličnosti možemo sažeti u dve osnovne tendoen cije: u težnju da ostane veran »kastaliskoj« hijerarhiji i »igri lažnim biserom, i u težnji da prodre u stvarnost i da u njoj ak tivno sudeluje.

Na. taj način koncepcija, OsnOVv• nog sukoba u romanu percipirana, je geteovski: suprotnost izme đu kontemplativnog sveta faustovske radne sobe i velikoga sveta aktivne stvarnosti. Getoeov Faust napušta svoj »malic svet, da bi na kraju pređuzeo akoiju obuzdavanja morske stihije i tako se odlučio za »veliki«a svet, ak-

tivnosti i tvoraštva.

šta je ustvari »igra lažnim biseroma? Ni taj poiam kao ni svet, Kastalije ne odnose se ncposredno simbolički ni na jednu određenu kulturu pojavu ili istorisku ustanovu. Bvaka neposredna simbolička identifikacija ih aluzija potpuno otpada. Zahvat je mnogo dublji i simbolika ne podnosi realističko sužavanje snoečenja. Tako je iznikla m Krihi evropskog razvoja kulture, igra lažnim biserom je-simbolski ade

kvat za diletantsku igri tuor&vi-

nama duha i kulture uopšte, ona

nije bukvalno idnina nisa jed

nom kulturom ili kulturnom epo

hom u njenom sadržajnom oDpse-

gu,ona je simbol zaonaj univel:

zalniy estetsko-ritmički supstraf,

diletantskog artizma koji je prisu

tan u svakoj kulturi, koji je im-

pliciran svakoj kulturnoj tenden-

ciji i koji je u laganom istoris-

kom razvitku evropske kulturc

od srednjeg veka, pa naovamo po

stepeno doveo do izsrođavamja

duha, do njegovog izolovanja

od vitalnih sokova stvarnosti i ži

vota, do intelektualnog učaurivanja ćija, je jalova igra samodo

padljivosti postala sama sebi svr ha, Definicija »igre lažnim bisarom« ovim se ne iscrpljuje, ona može da se postavi i u spregu polariteta etičko-estetsko. Ako je naime »celina života, fizičkog kao.i duhovnog, jedan dinamički fenomen, onda igra lažnim bi-" serom hvata u osnovi »samo estetsku stranu« tog fenomena, dok "etička, strana ostaje nedirnuta, od nje potpuno otuđena., Prema tome »igra lažnim biserom je univerzalna oznaka za bilo koju i bilokađašnju igru sadržajima i vrednostima kulfure, oznaka za bilo kakvu intelektualno-estetsku igrariju duha.

Da bi definisao »igru lažnim bi serom«, Hose se služi pojmom diletantizma, Za njega je, kultur no-istoriski, Faust ništa drugo do »prototip genijalnog diletantizma i njegove tragike«. 'Tragika 3iletantizma u krajnjoj liniji ogle da se u nasilnom, artističko-esueL skom, ritmičko-zaigravajućem razdvajanju saznanjai kulturmog aktiviteta od stvarnosti i životne prakse, zapadanje u jalovo besplodno teoretiziranje i estetizirajuće iživljavanje. To tretiranje duha i saznanja kao isključivo subjektivne igračke kategorije i subjektivne psihološke „potrebe nastavak je onog intelektualnog diletantizma, koji je formulisao još Lesing svojom anegdotskom izrekom da više voli put do istine nego li samu istinu. Ako se igra lažnim biserom provlači kroz ukupan razvitak evropske kulture, ona u naše đane dobija oblik potpune kastinske duhovne učarenosti koja preti đa uništi osnove današnje Kulture. Kastaliska provincija, simboličko središte najvišeg kultumog i intelektualnog aktiviteta, izvrgla se u monašku provinciju koja se potpuno otpadila od života, sveta i nasušnih potreba, stvarnosti. Od kulturnog stvaraoca kastilijci postaju registratori kulturnog stvaranja, oni poznaju sve stilove i sadržaje muzike, objašnjavaju Pindara i Getea, a sami su nesposobni da napišu i jeđan stih ili stvore ma kakvu novu muziku. Jalovostf, je postala sinonim za kastalisku »igru lažnim biserom.

Heseov junak. JozeI Kneht dostiže najviše hijerarhiske lestvice u Kastaliji. Ali baš na hijerarhis kom vrhuncu u njemu se iznutra, dovršava njegov lični razvitak, protnosti sa kastaliskim poretkom stvari i shvatanja. On dolazi do zaključka, da, st. svet, i život mnogo važniji i dragocemiji prostor od njegove Kastalije, da, je Kastalija periferna, provincija života osuđena, na, lagano zamiranje i smrt ukoliko ne oživi plodotvorni kontakt, sa, stvarnim životom i njegovim potrebama. Kastaliski magistri moraju da postanu vaspitači. Oni treba da izađu u svetovne škole i vaspitavaju sve slojeve društva u znanjima i plemenitostima duha svojstvenim kastaliskim. izabrani cima. Oni treba da najviše duhov ne principe pretvore u krv i meso u mlađim svetovnim ljudima, i tako ponovo spoje duh i prirodu, intelekt i krv, kontemplaciju i akciju.

Bagledana u celini i pojednostavljena do a&vog altivističkog značenja, Heseova, koncepcija je neobično jasna: intelektualci mo raju da se uključe u plodonosatu Život stvarnosti i njene potrebe. moraju da svoju artističku i diletantsku igru estetskog denđiz-

ma zamene realnim potrebama duha, koji se vraća stvarnom Ži-'

votku. Heseovo kastalistvo ne izje dnačuje se bukvalno ni sa jednoni istoriskom. pojavom, Uustanovoni ili klasom, ono simbolski oličuje sam duh kastinstva, mada (tematsko-okvirno izraženo) duhovnog i intelektualnog tipa, ali moralne implikacije su dalekosežnije od jedne čisto estetske de-

finicije. Ovim poimom nije apostrofiran samo duhovni artizam, u sklopu jednog kulturnog aktiviteta, već sam duh kastinstva uopšte, suština otuđenosti od društva, istorije i životne korisnosti, od potreba i problema onog milionskog dela čovečanstva ačiji rad i siromaštvo YWretstavljaju podlogu za, zasnivanje svake kastinske egzistencije.

Zoran GLUŠČEVIĆ

0D »POTITNNOSTI- DO »OTUĐENUM«

M IV ar dit 0 0. MR A Ba, TN U M 2

(Djerdj Lukač: »Mladi Hegel«, »Kultu

Lukačeva studija Miadi Hegsi je pokušaj da se delo velikog filozofa osvetli s jedne dosad malo obrađivane strane: kao misaoni odraz sve kompleksnosti nagomilanih društvenih problema na istoriskoj „prekretnici od feuda lizma ka građanskom društvu. Podnaslov stuđije („O odnosima dijalektike i ekonomije“) ukazuje na Lukačevu još užu tematsku „usmerenost., Ali, pored ispitivanja uticaja spisa angleskih klasičnih ekonom'sta neposrednog ~ uticaja „dijalektickog kretanja pojeđinih ekonomskih fenomena na izgrađivanje ilegelove svesne dijalektike, Lukač vu liku "pažnju posvećuje i uticaju #rancuske revolucije (i društvene revolucije riopšte) kao političkom

okviru preobražaja svih , društvenih institucija. Ovakvim prilaženjem ie nacaj

prethođnih misaonih tokova za He gelovu filozofiju pomeren u druqi plan i obrađen samo uzgredđmo koliko je reč o neposrednim prethodnicima i savremenicima (Kantu, Fihteu, Šelingu). Autor je svestan „da ovim načinom obrađuje samo jednu stranu nastanka Hegelove dijalektike, ali je rezultatima svoje analize uspe» da nam nametne sud o opravdanosti svoga metođološkog postupka, Obrađa Hegelovih fragmentarno sačuvanih rukopisa iz mlađih dana na način na koji je to obavio Lukač, besumnje je pionirsko đel» u kome nam se autor i kao interpretato“ Heqelovih tekstova i Kao istraživač porekla i razvoja pojedinih misli i pojmova pretstavlja kao ozbiljan naučnik. Lukačeva praksa đuqih izvođa je bMvdđe naročito đobrodošla s obzirom na neđostupnost čitaocu Hegelovih ranih radova. U 'svome najranijem, bermskorm periođu, Hegel u Pozitivnosti Pri" šemmske religije pod „pozitivno Šću“ smatra mrtvu mbjektivnost, nešto Što postoji nezavisno od Žoveka i što mu se spolja, autoritefom nameće. „Pozitivna vera ja ta kav sistem reHgioznih stavova koji za nas treba da sadrži istinu zato što nam aa nudi jedam autoritet kome ne možemo odbiti da podvrgnemo našu vetru... sistem :eligioznih stavova ili istina koje, nezavisno od' našeg držanja za ist.nite, treba da se smatraju kao istine... — ove istine freba, Jakle, da postanu i istine za nas, subjektivne istine“. (Str. 41), “Ovakva „pozitivnost“ stavova povezana sa zahtevom subjektu da ih prizna za obavezne iako ih sam nije stvori» i đa ne ulazi u ispitivanje ijihove istinitosti, vođi mkidanju prirodm*» funkcije uma i moralne autonomije subiekta. Zato Hegel u svojim ranim republikanskim danima ocvakvoj „pozitivnosti“ hrišćanstva (shvaćenog kao despotizam i porobljivanje ljudi) suprotstavlja slobodnu, marodmu, nepozitivnu reliqiju antičkih republika i od buržoaske revolucije očekuje remesansu amtičkih političkih oblika. (Šelmg je m svome revolucionarnom zanosu ovaj „pojam pozitivrosti prošmao s. religije i na državn.)

Neostvarijivosti | republikanskih utopija, nezađovoljstvo nemačke liberame inteligencije Kkretamjem Eranmcuske revolucije, izaziva Kriza i u Hegelovom- liŠmom životu i mišljenju (frankfurtski periođ) posle čega pristupa dubljim istraživanjima istorije, U/svetlu tih istraživanja povezanih s idejom „mirenja“ s građanskim društvom, antikka se sve više pojavljuje samo kao momenat u istorijskom yazviti?1, kao nepovratni tremutak prošlosti, Hegel se više me zađovoljava konstatovanjem ”„pozitivnosti" dru-

štvenih institucija, već ga interesuje kako i zašt» nešto poštaje „pozitivno“, On podvlači razvojnost pojeđinih institucija koje su plod čovekove delatnosti, ali koje postepeno postaju „pozitivne“, tuđe čoveku, ukidaju ili ogfaničavaju njegovu slobođu. Ljudska delatnost uopšte i rad kao ekonomska kategorija. postaju « pređmet sve dubljeg Hegelovog izučavanja koje je rezultiralo zna

čajnim shvatanjem „da je i sam čovek proizvod 'Svoga SsOPpstvenog rada a to „Ssamoproizvođenje ” veka... proces" (Marks).

Sve što se više Hegel udaljavao od ideala iz mladosti i „mirio" sa stvamošću tim je dalje bio od mogućnosti da odlita u ekonomski romantizam ili utypizam, a tim je dublje kao mislilac ulazio u Ssuštine protivrečnosti u datoj stvarnosti, „dovodeći te suprotnosti U njihovom misaonom, filozofskom izrazu do vrhunca, um»seći pojam njihovoa „Uukiđanja“ kao jeđam od centralnih pojmova svoje filozofije, Opšte kontstatovana protivrečnost (tačnije rečeno različita istinonosnost) Hegelovog sistema i njegovog metođa određila je granice mnogim njegovim rešenjima i postavljanjima pitanja pa i „ukiđanju“ protivrečnosti. Sistem njegovog objektivnog idealizma, koji je on postepeno zasnovao (jemski period) polemišući sa subjektivizmom Kanta i PFihtea, jeste pokušaj da se. dijalektičke suprotnosti imanenine stvarnosti, u svetu njihove slike (svesne dijalektike) misaono savlađaju jednom neprotivrečnom (1 nužno apstraktnom, mistificiranom) kategorijom kao što je apsolutni dđuh u kome se subjekt i objekt ponovo sjedinjuju u idđentični subjekt — objekt.

Uz analizu rađa i drugih „ekonomskih kategorija Hegel je dao svoje koncepcije svrsishodnosti kao kategorije ljudske prakse, odnosa teorije i prakse, teleologije i kau~

zaliteta, slobođe i nužnosti, odnosa .

sredstva i cilja, čovekovih potreba i puteva i posleđica njihova za'dovoljavanja, oruđa kao sređstva za zadovoljenje ljudske potrebe i kao opredmećemog iskustoa, MHegel

prevazilazi utilitaristička tumače nja motiva čovekove đelatnosti 1 pokazuje uzajamnu vezu individualnog i društvenog rada. „Rad jndividuuma za njegove potrebe istD je tako „zadovoljavanje potrcba drugih kao i njegovih vlastitih, a zadovoljenje svojih postiže samo radom drugih“. (Str. 524). Hegol ističe da svi pokretači individua na akciju, bez obzira na motive toje-

HEGEL

dinaca, u krajnjem zbiru daju rezultat koji pokazuje da „u stvarnosti ova njegova sebična delatnost mora da se nužno i neizbežno preobrati u društvenu, društveno korisnu, „povezanu sa delatnošću drugih ljudi i koja prelazi u generičku delatnost čovečanstva“ (Str. 595). Ovim MHegel čovekovom” ekonomskom delatnošću vrši savlađivanje subjektivnosti individualne svesti koja u ovako shvačenoj društvenosti mjenog rada dobija svoj najviši stupanj. (Ali dovoljno je potsetiti se Kapitala i Mavksove analize protivrečnosti individualnog i draštvenog. rada pa utvrđiti đa se ovo savlađiyanje ne vrši aU“tomatski). Proučavanje odnosa čovekove indiviđualne „aktivmosti i društveme stvarnosti, individualne svesti i generičke svestiljudskog rođa, pređ met je Fenomenologije đuha, dea s čijom analizom i kritikom Hegelo

ra<«, Beograd, 1959)

vog pojma otuđenja Lukač završa. va svoju stuđiju. Pojam otuđenja je potekao 1ız ekonomije i prava (njime se u ekonomiji ožnačava:o otuđenje robe, a u pravu je služio „11 skoro svim prirodnopravnim teorijama društvenog Ugovora za .. značavanje gubitka prvobitne slobode, prenošenja otuđenja prvobitne slobode na društvo koje je ugovorom nastalo“ (Str. 565). Fihte i Šelinq takođe su upotrebljavali ovaj izraz ali ga je Hegel uzđigaoe na daleko veći stepen filozofske opštosti i učinio ga jednim od centralnih pojmova svoje Fenomenolologije. Uz ovaj pojam su, najkraće rečemo, povezani svi proizvodi i rezultati čovekove delatnosti koji posle svoga formiranja staju na suprot čoveku kao njemu tuđe pojave ili sile. Lukač razlikuje tri nivoa u Hegelovom pojmu otuđenja, a na razrešenje kroz posmatranje otuđenja sam9) kao jednog momenta na putu identičnog subjekt-objekta ukazuje kao na nešto što proizilazi iz ogramičemosti Hegelovog sistema | Ovđe je samo površno dotaknuto pitanje kojim se kasmije bavio Marks i koje je danas predmet mnogih diskusija.

Lukač se ograničio da Hegelove filozofsku misao izveđe iz društvenih problema njegova vremena, a njeme ograničenosti iz objektivno nerazvijenih uslova koji nisu moali druaštveme probleme realmo staviti na dnevni ređ rešavanja. Ali Hegelove analize pojedinih proble= ma na osnovu celokupne istorije čovekove, svih pojava čovekove prakse i svesti — zasnovane su ng daleko širem materijalu i istorij= skom iskuštvu (koje se doduše uvek prelamalo kroz prizmu njemu savremenih zbivanja) tako da Lukačeva kritika s pozicija jednog isečka istorije, ma koliko duboka i tačna u oceni rezultata i rešenja, njje uvek adekvatna širini problema kako ih ie Heqel shvatao i postavljao. Ipak s obzirom na prirodu lasti koja se ispituje (naučno, filozofsko shvatanje i tumačenje stvarnosti) Lukač je ovde postigao veći domet ne~o u svojim analizama fenomema umetnosti.

Vojislav STANOVĆČIĆ

neno iokaurir ir nia RABBIT OR SO O OUN,

JUNAK REVOLUCIJE...

Nastavak sa 1 strane

Flemingvej na navedeni način irefira jedan nesumnjivo najbitniji aspekt rainc literature. Ali se njegov sav, nesumnjivo, može da odnosi, u osnovi, i na literaturu uopšte, pa i wa literaturu Revolucije, pa i na našu literaturu. LJjmetnička inventivnost i islina osnovme su komponente svih sivaralačkih napora maših savremenih, po Hemingve ju' »<lobrih pisaca«. Ukoliko su više te cwe komponemte kod mwaših pisaca razvijene, utoliko 'e njihovo mesho m mašoj književnosti značajnjje,

o, Wkoliko nije — biće značaj“ nije.

'To sma svakako neka od najosnovnijih, životnih pihanja nazvoja naše kmjiževnosti i kwlwre, kompleks problema o kojima maši stvaraoci cdjskutuju sami sa sobom a | međusobno, usmemo i pismeno. Moje je mišljenje da se m našim književnim i drugim odgovarajućim prblikacijama o tim problemima ne raspravlja n dovoljmoj meni. Problemi kmyiževnosti spadaju u osmovne pmobleme razvitka društva

i kule. U jedmoj od majznačayniyih

VELIČINA U SMRTI

Uvek su mladi ljudi bili eni koji bez razmišljaje poneo neki ideal. Starijim ljudima to se'ieže dešava. Oni su ocenili i procemili smisao života; broje dame kad će grob da ih proguta; i, ako su i rđavo živeli, oni znaju da je ljudski život jedna dragocenost koja se više ne naŠta je posle smrti, godime, to veća sumnja u ono Što posle smrti dolazi i u ono u što se naš

nja srljaju u smrt, ako ih

doknađava kad se jednom izgubi. to niko ne zna. I što dalje n

»besmrini duh« najzad pretvara.

Utoliko ja više cenim kad se na žrtvu prinese

neko kome je postao jasam smisao

nja, + ko bi trebalo da okleva prinoseći usnama po-

slednju čašu žuči.

Potsećam na kragujevačku tragediju u jesen 1941 godine, Viši razredi tamošnje gimmazije treba

buci povedemi na streljanje zbog

žanja, i zbog toga što glava jednog nemačkog vojravno stoimu srpnajdragocenijih. »Vi ste slobodni!«. veli direktoru gimnazije nemački oficir, vođ kaznene ekspedlicije. »Ja sam vaspitavao ove mlade otavižbimu«#, odgovara direktor SRO.

skom aoficiru, »i zalio ne viclfim po čemu bih bio manje Lriv od mjih? Modite me s mojom decom«, Svi oni, preko mere uzbuđeni, neki od njih i

nika, možda nekog idiota, vredi skih, pa i onih

vole svojmu

mžasnuti, polaze sa svojim

direktonom N= weheci ih susreće njihov otskorašniji profesor

ože

samo brojl«,

ljudskog postoja- buđenje.

[5E]

buntovničkog dr-

hoće, deco, kome

Yasfvu su Vi

ljmde da” profesor

ilište, na gubi E

ie 'sbđenol« bra onoga koji mw prvi ulete w naručje.

tekovina naše Revolucije, u Programu SK J, ističe se:

» Zivimo u najsudbonosniiem i najveličanstvenijem vremenu dosadašnje istorije čovečanstva. Savremena dela ljudskog uma i ruku prevazilaze i najsmelije vizije sanjara; čovek osvaja vasionu; on praktično postaje gospo dar neslućenih emergija, dovoljnih da celo čovečansbvo oslobode svih poniženja, oskudica i nemaština, svih sadašnjih materijalno-tebničkih ograničenja... ljih, „mnajsveshranijih iomarnih promena ljudskog društva... Rađanje i ostvarivanje socijalizma, | „vađanje novog sveta i novih oblika života nije i me može biti bez bolova i, drama, pabnji i posustajanja, Jer tako/ je bilo i sa svim velikim što se rađa i stvara u Živobu i društvu. Ali čovečamstvo je već snažmo zakoračilo u novu epohe... Da bismo izvršili svoju istorisku ulogn u stvaranju socijalističkog društva U našoj zemlji, moramo sve svoje snage posvetiti tome cilju, biti kritični prema sebi i svome delw, biti nepo> mirljivi neprijatelji svakog dogmatima i vemi rewoluctomarmom sivata=

lačkom duhm markeroma., Ništa što ije

kola Mačkić, izbeglica iz Bosanske Krajine. Cn je tek dobegao wu Kr : ispred krvavog ustaškog noža koji je nemilice klao sve što se zvalo srpskim. On vidi duge đačk dove, na čelu s njihovim direktorom, opkoljene eskorlom okupatorskih vojnika, i jasno mu je da je nešto ozbiljno. »Kuda, deco?« — pita on. »Na streljanjel«, odjoraraju neki. Mačkić prilazi oficiru, vođu eskorte, »Mož li moja glava da zameni glavu jednog ol ovih mališana?«, pita on oficira. »Zažšto ne?

agujevac,

spasavajući glavu

e Te

Važan je

govara mw olicir cinično. Opšte wuzwe Pan“ mlade 0 obasjala je neka mada. »iVlene, čiko, mene, menel«, čuju se pojedini ici. a stoji, AS visok, među Gea i yd kom zamišljeno raščešljava svoju gustu bradu, koju je sedma progrušala. Koga da odabere? Pogleda ih jednim pogledom, svi sm mu mili u srcw prirasli, svi su' mu deca rođena. Onda

uzbuđenom decom i ru-

· zatvori oči: »Koga Bog I iako, pipajući, oda-

na gubilištu stoje njih dvojica, diekter. i Maščkić, _kao dva primera likih Se i D Smrti izjedmačuju & emima koje da postanu jednom ljudi,

Ako ima veličme m dobrovolimoi i i ova jedma između pejezuienikh Oe at oD L)e

(Maj, 1950)

velikih

koje sam gpornavao.

Borivoje JEVTIĆ

Živimo u wremena najdub- da

_ Stošnom pesku svakodnevnih

stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevazijđeno i da ne bi ustupilo mesto onome šio je Još naprednije, još slobodnije, još ljudskije«,

Nayjrečitiji, najubedljiviji argumenat u jednoj takvoj stvaralačkoj diskusiji o tendencijama razvitka naže kulture i naše umetnosti nesumnjivo je samo umetničko delo, stvaralački rad wmeinika. Ali takva diskusija treba n mnogo većoj meri, po mom raišljenju, se razvije i M ecrganizacijama M-

mehnika, i m časopisima i dnevnim l stovima, i u srednjm školama i na univerzmehima.,

Živimo u vrememu kad mnoge naše gemeracije imaju izuzeinmu mogućnost da »doživljuju« fumake naše Revolacije: Tu izuzetnu mogućnosti imaja i maši savremeni pisci tključujući, razume se, i generacije pisaca koje su se fermirale u uslovima kad je etapa ilegame i kasmije oružane borbe za socijalizam završena — dakle generacije mladih pisaca u sasvim novim uslovima društvenog razvitka. Ako ta činjemica, ako ta izuzetna mogućnosh oduševljava, oma istovrememo, svojom

švojsbvenošću koja je neponovljiva, 8 veznje, i nameće. eme pravim stvaraocima. Peoblemi „čoveka koi

mme samo 'jednu pesmn da peva, pe mu socijalizma, wočemi su dana mmeogo kompleksnije nego u doba iz meča dva rata, uključujući svakako i Ba naše »socijalne literature, A o već i. u izvesnim delima iz tog periola možemo da nađemo, bar u zametku, elemente nimalo nskogrudog, sociologičarskog humanizma -— današ se VeC mogu konstatovati značajni dometi. Ali to su sve problemi o ko Jima, u prvom redu, kao i o mnogim drugim problemima naže savremen umetnosti, treba da misle i govorč i pišu naši književni i umetnički kri ličari, čiji je to živoini ooživ -— ako ne žele da se uvek iznova gube u pu” aglav“ nom površno-impresionističkih proiz“ voljnosti i privremenih oporiuniteta, Čeđomir MINDEROVIĆ

KMJIŽEVNE NOVINH