Književne novine

Branke_MILJKOVIĆ ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli ua toj nemaštini

Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa

Prljav od suyiše opevane šume Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez žara Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela '

Moje pravo ime čeka da umrem Plieo iza sunca zapeto

U jednoj nebeskoj rečenici

Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa Ispred mene u žar pticu

(Govori mi istinu iza leđa

Grlice -

Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zeru od našeg umora

Miris je vreme koje. je posedovao cve

Al nereč kaže kasnn ·

Neevet kaže

Neptica kaže

plam

A je kaže nije

Na te ptica opsuje Cvet kaže io je pakao Drava reč se još rodila nije

VINJETE U OVOM BROJU · } IZRADIO DARKO BANKOVIĆ

kih monologa, kao i bezvredan Hikmetov komad »Da Ji je postojao Ivan Ivanović?«, u kome piščev humor nije podređen nekoj osnovnoj satiričmoj zamisli, yeć se iscnpljuje u uzgrednim sarkastićmim dosetkama; u ovoj pretstavi, koju je režirao M. Belović, osetila se trajna neusklađenost između stilizovane naivnosti spoljnih elemenata (dekor, maske, kostimi) i realističke glume većine glumaca. Jugoslovensko dramsko pozomište prikazalo je i tri dela savremenih jugoslovenskih autora — »Albatrosa«, »Sabinjanke« i »Dom tišine«: u Marinkovićevoj poetsko-naburalističkoj drami »/Albatros« reditelj K. Spaić je prigušio svaki iragičmniji akeent i naglasio grotesknu i»vitopetenost njenog glavnog jumaka; pretstava drame Rastka Petrovića »Sabinjanke« vredna je spomena zbog izvanredne glume Blaženke Katalinić: komad Miroslava Belovića i Jovana Čirilova »Dom tišine«, koji nas vra» ća u sumome dane okupacije i uv u jednu zanimljivu moralnu. dilemu, realizovao je jedan od autora (M. Belović), nastojeći da dramska priča dobije šire simbolične značenje i na izvestan način oliči stanje stvari u

životu, -

NARODNO POZORIŠTE · je deživljavalo duboku krizu tokom minule sezone. Pozorište je izvelo dva domaća komada (»Areteja« i »Dorćolska posla&) i pet sbranih komada

(veče Čehovljevih jednočinki, dramatizaciju romana >Idiot« oovu

»Svetu Jovanu«, OQzbomovog »Žabavljača« i Indžov »Mrak na vrhu stepenica«), Sve pretstavc Narodnog

pozorišta karakterisao je zastareo šcenski postupak, zasićen veštački

predimenzioniranim realističkim pojedinostima. Takav postupak naročito nije odgovarao intelektualnim dramama, koje su prošle godine izvedene u Narodnom pozorištu. Krležinog »Areteja«, koji je pronicljivo suočen ša istorijom i u kome su elementi tradicionalne dramaturgije podređeni doazivanju jedne “teze, reditelj DB. pica je koncipirao kao monumen“ talnu patetičnu tragediju, koja treba da uzbudi gledaoca prvenstveno dramatičnim i emocionalnim sadržajima. Slična sudbina je snašla i Šoovu »Svetu Jovanu«, u kojoj su duhovne šuštine znatno važnije materijalnih otelotvorenja: dr Hugo Klajn tretirao je »Svetu Jovanu« kao izrazitu realističko-psihološku dramu i nastojao da tek nagovešteni realistički

KNJIŽEVNE NOVINE

jih umetnika odabrana samo švom nahođenju, učinile su tako i ostale zemlje, odnosno njihovi za taj

kazuje i jednu posebnu

Fizionomija ovogodišnjeg . Bienala

Osamnaestog juna otvoren je po Lrideseti put Venecijanski Bienale i trajaće do 16 oktobra. Osnovana 1895 — va se izložba još uvek smatra najvnačajnijom smoirom savremene umelnosti. f

Očigledno je da i ovaj Bienale nastavlja orijentaciju markiranu naročito izrazito od pretposlednjeg, XXVIII Bienala, tojest isticanje apstraktne u-

metnosti kao dominanine u savreme-

nom likovnom stvaranju, Do ovog isti-

canja došlo je savršeno spontano, jor

kao što je Jugoslavija slala dela svdprema pošao merodavni forumi. Na: izložbi učestvuju 33 zemlje u 25 paviljona

sa oko 500 autora, Svi su dakle poslali eno Što smatraju da je u sklopu savremnog stvaranja njihove mlje najviše dostojno pažnje. Naravne da je ta ocena svog najvrednijeg u sklopu savremenog, i krikerium po

Ke“

kome to pojedine zemlje sude, zani-

mljiv i raznolik: Pa ipak, ako se objektivno sagleda i odmeri karakter orijentacije umjelnosti u većini zemalja

svela, mOžc sc priznati da je stay Bic-

nala kojim se daje apsolutna prevaga apstraktnoj urnetnosti istoriski opravdan, Uostalom, svima koji zastupamo tezu stilska pripadmost dela, merilo vrednosti jedne likovne tvorevine — jače isticanje ove ili one rljenlacije od

da je umetnički kvalitet, a ne

strane organizatora Bienala wc bi u

suštini menjalo fizionomiju ove veli-

ke izložbe, pa se na tome ne bi naro« čito ni zadržavali.

Mešlutim, ovogodišnja izložba potendenciju pri izboru eksponata. Prema njoj vi-

dlimo da likovni kvalitet nije bio o-

snovno merilo pri ovoj selekciji, — on se, recimo, podrazumeva, == nego je

novina, truvaj, inventivnost, ono šio

preteže, Sa ovakvim kriterijumom sva+ kako ne otpada zanimljivost izložbe, naorotiv, ali se ovim načinom dosad odlučujući faktor pri vrednovanju umetničkog dela znatno izmenio. Tako ova najveća svelska izložba savremene umetnosti sve više dobija eksperimentalni karakter, Kada se ovo usvoji, postaiu razumljive, pa sa te tačke i opravdane, neke od nagrada koje m prvi mah bude čuđenje: kao ena kritike dodeljena Albemu MBuriu za njegove kompozicije sa površinama pokrivenim meslimično lepljenim ko» madima belog ili bojom natepljenog platna, komadima dasaka ili rašive-

nim vrećama, — ili italijanskom skul- ·

ptoru Pjetru Konsagri za njegove dyodimenzionalno rešene kamene jil drve-

obrisi | psihologija karaktera dobiju razmere, koje odgovaraju takvoj rediteljskoj koncepciji.

SAVREMENO POZORISTE, je takođe doživljavalo ozbiljnu krizu, lako je fommirano sa zadatkom da doprinese kultivisanju modernih scenskih rodova, pozorište nije ništa učinilo u tom pravcu. Gotovo i nism vredne spomena pretstave Rouzovog komada »Dvanaest mneynih ljudi«, »Holivudske bajke«, koju su napisali Samjuel i Bela Spevak, ili »Nežne ptice mladosti«, u kojoj se "TT. Vilijems vrti u začaranom krugu vlastitih neuroza i jednog scenskog izraza osakaćenog banalnim pojednostavljivanjima. eh,

Nešto bolju ocenu zaslužuju pretstave tri ostala strana komada. Na početku sezome reditelj J. Putnik pokušao je da stvori originalnu scensku versiju Kafkinog »Procesa«. Reditelj se pritom suočio sa činjenicom da neprestano ponavljanje istovrsne akcije aumištava u MKafkinom delu vreme i preobražava situacije (i događaje) u okamenjene metafore, Dutnik nije nastojao da reši taj problem, već je povezao dijalog romana u logičnu racionalnu celinu, u kojoj se ocrtavaju različite faze radnje i minimalan zaplet,

Prikazivanje Fejdoovog komada »Silom muž«, koji nam je ukazao na vezu koja postoji između klasičnih francuskih vodvilja i Joneskovog dramskog stvaralaštva, kao i izvodenje vedre političke satire Pitera Justinova »Romanov i Đulieta« ne mosu sec ubrojiti u repertoarske promašaje Savremenog pozorišta.

No najzanimljiviji komad sezone prikazan je U ovom pozorištu,“ To je bila O'Nilova drama »Čudna međuigra«, u kojoj je po prvi put u istoriji dramaturgije upotrebljena introspekcija bez koje se ne može zamlslitj savremena literatura; mečutim, reditelj M. Maričić nije osetio da je u »Čudnoj međuigri« psihoanalitički metod strogo podređen izraža-

LIKOVNA UMETNOST

“

ne panoe po kojima su sa ornament- ·

nim elektom raspoređene aplikacije od metala ili mestimično nagorelih de lova drveta,

Inače, dok se kod onih koji svojim novinama zaista doprinose obogaćenju aspekata savremenog likovnog styaranja — a oni ustvari i jesu pravi umelnici, pa prema tome, razumljivo u manjini — ovo traženje: apsolutno novog uspešno poklapa sa manifestacijom čovekove težnje za slobodom, za jstlcanjem značaja individualnosti, za samostalnim stvaralaštvom ispunjenim smelošću duha koji je istraživački orijentisan, za zanosom da se stvari neviđeno. i tako snu i mašti da realan oblik ali svoje stvarnosti čija 'se vitalnost uklapa u mozaik naše savremenosli, — dotle toliko drugi, u strahu da ne deluju neaktuelno i zastarelo, donose bastardne, pozajmlj»ne, da ne kažemo kradene, produkte lišene elemenata od kojih ie sazdana vitalnost umetničkog dela. Za to svakako ne pada odgoevornosi na organizatore. Bienala nego na neskromnnst pojedinih. zemalja koje često vrlo sumnjivim e{[ektima žrtvuju istinu svo= jih stvarnih mogućnosti, zaboravljajnći da je bolje malom zubljom osvetliti usku ali svoju stazu, nego se utopiti u moru tuđeg svetla, Uostalom, i to je tipično za naše vreme,

Uslovljeno gornjim razlozima, javlja se slikarstvo gotovo bez figure, sve je manje geomelriske apstrakcije, a povlaći se i lirska pred »enformelom« ·(Fotrije), Koloristička platna su relka — sve je veća prevaga crne i bele boje (Medova, Klein}, Ističe sc. brutalnost poleza, traženje elekata u' materijalu samom. Slikar je obuzet željom da sebe iskaže na neobičan na-

„Čin, često negirajući osnovne elemente

slikarstva. Šamo, ovakvo negiranje nema destruktivni karakter dadaizma, slikar se javlja kao graditeli novog i novim sredstvima. Svakako da ovakva traženja i pokušaji deluju pre svega svojom dinamičnošću kao ogroman ta« janstven inkubator. Otuda, iako nema ovog pula onih delinitivnih, velikih odgovora — grozničavo nastojanje s5avremene likovne pustolovine vrlo je sugeslivno kao odblesak svog vremena, a raznolikost pojava i rešenja pre svega manifestuje apsolutnu kreativnu slobodu, “Primeri su često drasični po &vojoj suprotnosli, naročito u slikarstyu, Dok Buri sklapa nagorele daske i komade iskrpljenih džakova, Žao Vu Ki zagledan u pesak imaginarne reke izvlači po najlinijim kolorističkim izmaglicama čitava naselja

neobičnih Runa,

vanju čovekovog odnosa sa kozmosom, i znatno je umanjio redmost pretstave svođenjem komada na dramsko prepričavanje jednog neobičnog životnog slučaja,

Savremeno pozorištc je izvelo i dve domaće drame: Crnjanskov »Konak« i Diklićev »Pozdrav žšerifu«. Crnjanskova drama »Konak«, koja priča o usponu i padu poslednjeg Obrenovića, raspeta je u pogledu forme između komedije, groteske i privalne drame sa tragičnim prizvukom, što prouzrokuje konfuziju u unubrašnjoj evoluciji komada | dovodi do pro-

mašaja u konačnom e{ektu. Reditelj,

P. Dinulović video je »Konak« prvenstveno kao tragičnu farsu o jedom in{antilnom kralju, koji je u YviHopa istorije izgubio svako osećanje mere i samokontrole. Rade Marković, koji je nastupio u naslovnoj ulozi, uspešno je savlađivao mnogo brojnc piščeve nepreciznosti pri građenju glavnog karaktera i ostvario najuspeliju kreaciju sezone, ATELJE 212 je. imao najviše uspeha u otkrivanju naših novih dramskih pisaca i lamsiranju mekih nama nepoznatih stranih dramatičara. Uz to, Atelje 212 je održao ravnotlezu 1!Zmeđu prikazivanja stranih i doma“ ćih komada (odmos je bio šest pre ma pet u korist stranih autora). Ali, s druge Strane, Atelje 212 je prikazao mnoga dela, koja ne odgovaraju karakteru kamere scene, i nije ništa

· tano formiranje likova i

Pismo iz Venecije

„I skulptura je sasvim “»drukčija«. folumena gotovo nema u klasičnom smislu ni jednostavne oble mase što .8e snagom svoje unutrašnje zakomnitoli namelnula prostoru pa u njemu živi samostalna i “potpuna, životom oslvarenog skulplerovog - doživljaja. Koliki je nedostatak za celokupnu izionomiju izložbe Marinijevo odbijanje poziva za učestvovanje!), Skulptori se bave ili prostornim crtežom u žici i gvoždu (Spanci, Grci) ili izvlačenjem efekata iz samog materijala i njegovim kombinovanjem (Konsagra), ili dekorativnim rešenjima u duhu geomelriske apstrakcije (Lardera)., Metal je osnovni malerijal izloženih vajarskih dela. Ima majstora koji njime izvanredno ubedljivo sugeriraju snagu (Rober Miler) i otpere (Rudolf Hoflener) poštujuću prirodu samog materijala, dok ga drugi negiraju, svodeći ga na rastresitu strukturu lreseta ili okamenjenog biljnog. sveta (Germandi Kvinto), Negirajući uglavnom osnovnu wlogu volumena skul'ptori se često baye- gotovo dvodimenzionalnim rešavanjem površine, posipa ju je bezbrojnim ornamentima usečenim ili u plitkom reljefu, formiranim od nalepljenih oblika, točkića, žraloeva, elelova mašina, često barokno utrpanih što katkad usvajaju efekte grafike (Daoloci, Fabri) kao da se svim ovim mnoštvom predmeta iražio odgovarajući ambijenat:za Švitersove plastične kolaže i Mercbilder-e prikazane retrospektivom! Zanimljivo je da se nikako ne bi moglo reći da ovakvi aspekti likovnih traženja skrivaju ili čak isključuju risustyo čoveka, naprotiv; ali, zao» Koplien određenim problemom, zanet ustoloynom traženju novog, relko je kada ceo u svom delu. Žato ako bismo hteli da rezimiramo opšti utisak ovogodišnjeg Bienala, rekli bismo da nam se čini da je. opšti nivo eksponata viši nego na prošloi izložbi. 1958 godine, da je zanimljivost za stručnjake i ljubitelje premašila sve prethodne manifestacije Bienala, ali — ako izuzmemo retrospektive umrlih maistora — izgleda da velikih, zaista velikih umetnika ovog puta nema, Traženja. revolti, originalnost invencije, novi svetovi doživljaja, neobični likovni kvaliteti, — ali remekdela ema. Možda ništa tako očigledno ne govori o tome kao onih deset malih Hrankuzijevih skulptura što stoje tako beskrajno iznad svega što je izlaženo na ovom Bienalu i tako uporno nameću poređenje,

_ (U sledećem broju: Nacionalni payiljoni i nagrade)

Dr Katarina AMBROZIC

učinio za alirmisanje modernog scenskog izraza, i |

Početkom sezeme prikazana je, u izvrsnoj režiji K. Spaića, drama Ivana lIvaneca »-ČaMe plačeš tala?«, lako je Ivančeva drama wčigledno nastala u senci stvaralaštva zapadnoevropskih avangardista i nema potrebnu originalnost, mladi pisac nas je ·povremeno impresionirao halucinantnim dijalozima, koji prodorno osvetljavaju ranjena mesta u našoj duši,

Sa uspehom su prikazane i L,ebovićeve »Svetlosti i senke« — ti dramske minijature, u kojima običn? mali Jjudi prolaze kroz neobične okolnosti života i *potvrđuju svoje egzistencijalno jezgro: neku jednostavnu dobrotu. Rediteljski postupak O. Milićević, koja. je režirala »Svetlosti i senke«, kolebao se između blage stilizacije, koju zahteva reali« zacija bajki, i nenametljivog realističkog tretmana, koji dopušta sponi dramatične atmosfere. }

Scenski prikaz časopisa »Nemoguće«, Đokovićeva drama »Ljubay« i komad Milice Šobot »Niti-niti« nisu doneli neki veći uspeh Ateljeu 212.

Šest izvođenja stranih savremenih dela (F. Marso »Jaje«; M. Fri: »Kućevlasnik i palikuće«; F. Bijedu: »Čin-čine; G. Vajzenbom: »Balada o Tilu Ojlenšpigelu«: S. Mrožek: »Policajcie:; K, Vitlinger: »Poznajete li mlečni put?«) olkrili su nam dva zanimljiva dramatičara: Francuza PFelisijena Marsoa i Švajcarca Maksa Friša,

Frišovu metafizičku satiru »Kućevlasnik i palikuće«, koja žigoše i nemilosrdno izjednačava jedno tipično malograđansko sagledavanje života i pobunu protiv takvog shvatanja sveta, reditelj B. Stupica je tretirao kao farsičnu komediju, u kojoj su logika zapleta i razvoj karaktera strogo podrečeni komičnim efektima. *

Marsoovo »Jaje« je u svojoj su štini tanana studija o coveku, koga je nesavlađani kompleks inferiornosti odveo u trajan konflikt sa društvom. Reditelj B. Stupica nije iz takvog ugla sagledao Marsooyo delo, već le u prekstavi predimenzirao trivijame i melodramske elemente komada i time stvorio ulisak da »Jaje« slika jednu banalnu privatnu istoriju.

Vladimir STAMENKOVIĆ

Umesto čestitanja Enriku Josifu

Nastavak sa 1 strane

na biografskim podacima o ličnosti kompozitora. Pretpostavljamo, međulim, da će čitaoci jednog umetiničkog lista — polumesečnika zaželsti da nešto bliže saznaju o karakteru i unutarnjem sadržaju nagrađenog Josilovog dela.

Već nekoliki prvi taktovi kompozicije o kojoj govorimo otkrivnju nam jasno i ubedljivo osnovni Rkarakler čitavog dela: jednu grozničavo nespokojnu duhovnu klimu, tako karakterističnu za doba u kojem živino, bukvalno svakidašniu u spoljnopolitičkim informacijama dnevne štampe” i tako često zastupljenu u svima vrstama i granama umetnosti našeg veka. Setimo se samo da je susrećemo u svakovrsnoj poetskoj metaforizaciji ovog svela nesigurnosti, slrave, užasa, pretećih opasnosti i razgoropadenih snaga zla i a u književnim delima od Kafke do Foknera; da je nalazimo u vajarskoj plastici masš, u delima Brankuzia i Henri Mura, kod nas u ostvarenjima Koste Angeli Radovania, Olge Jevrić, Vide Jocić; da smo je viđali u dvodimenzijalnim ~ likovnim realizacijama, kod slikara ed Pikasa do Ben Šana; da smo se sa njom suočavali u rečima i cdramskim akcijama Beketovih, Joneskovih i Sartrovih pozorišnih likova; da je ona zahvatila plesnu dinamiku ijudskih tela u mnogim koreogra{skim konstrukcijama modernih škola ove umetnosti, od Labanovih stilizacija do nekih oslvarenja Njujork-siti baleta. U muzičkoj umetnosti tu klimu nemira, prigušenog gneva, pomositog prkosa i moralističkog proklinjanja, optuživanja, žigosanja svih kobnih sila mraka nad ljudskom svešću i savešću čuli smo iz zvučnih dubina simfoniskih i drugih stavova Stravinskog, Bendžamena Britna, Šenberga, Albana Berga, Veberna. Enriko Josif stupio je svojim Koncertom za klavir i orkestar u

povorku oštroumnih i smelih otkriva--

laca savremene problematike sveta savremenim muzičkim jezikom, služeći se muzičko-jezičkim izražajnim obrascima koji se odlikuju sasvim osobenim, njegovim ličnim, inventivno i nadahnuto iznađenim svojstvima. Nemoguće je ovde nabrojati sve osobensoti originalnih i samosvojnih Josifovih muzičko-jezičkih · formula, no ako istaknemo samo četiri karakteristike njegovog jezika i stila, nadamo se da će prikazivanje njegovog muzičarskog lika u avom nagrađenom delu izbeći komotni i uobičajeni šematizam »opštih mesta« estetske analize muzičkih tvorevina. Prvo, on donosi već u prvom taktu jedno eksklamativno motivsko jezgro, koje se u nekoliko etapa tokom zvučnog procesa kompozicije karakterno preobražava, razgranjavajući se do obima široke Valoyile muzičke teme. Put tog rašćenja osnovnog Jezgra vodi od gromkog i patetičnog ap:la, preko tonski stilizovanog krika, prća i tržaja. Drugo, jedan ustaljeni ritmički pokret, — zadihan, oštar i muževno strog, — navraća na površinu auditivno opazivih umetničkih slika, kao ubedliivi i snažno sugestivni nosilac nespokojstva pred pretećim opisnoslima sveta, iz čije zaglušne vreve i radi čijeg. spasa. grmi simfonijsko 'upozorenje kompozitorove vizije. Pokret, što će reći neprekidni ri!mički puls ove kompozicije, sa svima promenama u njenom kontinujrranom toku, sa svima pojavama agogičkog lelnjanja,

nošću a za nju se pre pola

uspinjanja, kršenja i oosrtanja u tom toku, svim aritmijama kao iznenadnim kolapsima, svim poliritmičkim prepletima glasova, osnovno je i vodeće na čelo u postupku konstruisanja ovog snažnog, furioznog, zagrcnutog i Vvapajnim pozivima, preklinjućim dozivanjem zasejanog dela, Solistički instrument klavir izbija iz simfoniskog vrenja i ključanja kao rekapitulacija, transformacija, kondenvacija iil bolni, grčevili eho arkestarske propovedi. Klavir u uzburkanom moru orkesiarskog zvuka, zato, dobija ovde {unke ciju makete za iragičnu scenu, na menje jezgra u borbenim predasin.a8,. lik meditacione brige među plamte- · ćim erupcijama, re Će, pokret akordskih blokova u dvema velikim, osobito ekspresivnim dinamičkim gradacijama kompozicije izvrsno je pronađeni i uhvaćeni tonski suptrat simfonijske slike apokaliptičnog meteža, zvučna Babilonska kula, koja drhti na temeljima sveta pomelenosli, pohlepe i epidemične poročnosti. Gustoe izukrštani harmonski spletovi na već pomenutim etapama tonske kavalkacde postaju, tako, specilićno simfoniski simboli jednog kiklopskog, spasilač+ kog i budilačkog horusa signalnih si rena pred stihijom uragana koju samo svest i razbor mogu otkloniti i razbiti. I najzad, četvrto, terasasto slaganje sekvenca jednog inače malo upad ljivog, skoro nevinog i bezazleaog melodijskog motiva, deluje u graditeljskom postupku siml{oničara Josifa ne samo kao poznato, isprobano i Yazda efektno sredstvo grandioznog uspinjaja ove jil one monumentalne ton“ ske strukture, već i Kao svojevrsni, čisto dinamički agregat, ekspresivan svojim dugim dahom, pun brutalne, mehanizovane, neljudske, kobne siline, No, među raspaljenim, gorućim vrho« vima tih užarenih sekvenca, prostire se plodna i mima oaza zvučnih kontemplacija klavira, nepovredive smene orkestra, i upravo iz tog kontrasta dveju srodničkih funkcija dopire do našeg sluha „humanistićća poruka kompozitorovog uzdanja, nadanja iščekivanja.

Čitavo delo ije jedan jodinstvenj stav, Po svom fowmalnom sklopu ovaj Je u sonatnoj formi. No elementi

sonatnog načela konflikta, sudaranja,

»raspravljanja«, međusobnog prilago« davanja i mirenja nisu kod Josifa sa« mo sonatne teme, nego su io baš he« terogeni zvučni entiteti: sad melodijski moliv, sad ritmička ligura, sad pokret akordskih masiva, sad slojevita zidanje sekvenca, o kojima je već bilo reči. Jedan takav skup raznorodnih muzičkih entiteta u granicama jednog "jedinstvenog · simfonijsko-konccrbneg stava nije podesan ni za tonsku dramatiku, ni za liriku, ni za naraciju, ni za epiku, no on je osob'o pogodan za muzičko-jezički specifični pandam besede, retorskog plediranja, orator• ske ekstaze. Klavirski koncert Emyika Josifa zato i jeste simfonijski simbi

plvačne i ekstatično uzvitlane, moraističke, pa bi se gotovo moglo reći i društveno•političke, animatorske 3 snažno mobilizatorske. propovedi, Ta glasno govorena, kricima protkana javna poslanica (epistola) otkriva nam svoj unularnji smisao svojom duboko polresnom humanitarnom _emocionaldine prolmio onaj Durni aplauz vw koncertnoj dvorani. Za nju je Enriko Josif zaslužio i nedavno dobijenu sedmo” julsku nagradu.

Pavle STEFANOVIĆ