Književne novine

Alfred KAZIN

USAMLJENA GENERACIJA

VELIKI

| OTESFFBLJ (0 MENHBI

(Povodom pedesetogodišnjice smrti} .

Nekoliko godina pred smtt, !dleh tovahi američki novelist Alibćouž irs zapisao je u svojoj knjizi »Pišite kako valja«: »Ja žnam kako se pišu priče sa srećnim žavVršćtkom 2ža čitaoće magazina, ali nemam nameru a to činim budući da je čak i pljač• ka zanimljivija i časnija od togai«.

jegov mladi savremenik WViljem Sidni Porter, u literaturi poznat kao O. Henri, dugi niz godina radio je isključivo za magazife, fPišući po jednu priču nedeljho; šaćuvalo se mišljenje o uspčlom , poduhvatu Velikog magazina »Saterdej ivning p9st« oji je od · novčlete ohenhfijevskos tipa stvorio pojam ža milione žahValfiih pretplatnika. |

Ma kakvog obima bio, pisanje ma gazinskih priča hije u stanju da pot-

stakne snishodljiv osmeh kritike: Bifs vomi položaju, Elfektnost situacija b ae i V Ori SOLO OU taJU, nost U iyako-lapeški« motivi prerušeni ban ve opaske da je u modernim vremenima prosečan ćo- | masom ı i iN ; eo a ČR BSK IE ORO u JATO TOV Doba dit vrši reviziju barke, Bidho ptaleći vek obuzet jednom veoma s5ićušnom stvari — samim izjašnjavanja za »liubayv«, razumevanje, diBRariNei! a rsKog rada, eVOC | c : o nije DIO pravi ıCAOMTJ OBE Oea kojom fevižor obavlja svoj sobom — i 16 do prezasićenosti. Celo čilaočevo iHte- | mi ih čitamo i RIVBMIOr Suite SMHID SBBOB loga što to odgovara mašim psihološkim interešima u prozi,

ćanju galerije propalih talenata svojih saplemenika. On se otimao ućesu, ponudivši u zamenu ža hneoslvatene Želje svoju neobičnu smrt. Slučaj O. Henrija ie druge vrsle: u pitanju je bio stil, nova pretstava o viče

nu; delo njegovo sačuvao je za 6 tome da sć tiože utvrditi kako je OSRRLUIOV a OU Ua a OSS .: y- Se i ZE

»0tomstvo „sticajem „sVih wdokolnosti sh\atao žadatak pišanja i savladiva- favnom mirišu mladosti i ptinefnom koji se bore: (a) ža prinčipe hoje on poistovećuje sa šRia PRTH Oe at" _BOMAON

Koje su ga pratile. Jednom se poslu- nja tehhike. Stvarao je i pfektajao na mitu zaVičaja, o Vremehu kada je šobom, i (b) protiv društvenib neprijatelja koji su se žnji. Pojedinac koji ie potpuno zaokupljen 8VojoB e i : bilo više mesta za čovečnost ı poč- časno suproistavili junakovom zahtevu za neograniče- samoćom bezuslovno će pokušati da osvoji društvo,

šio epigrafom iz Luisa Karola: »1)0# šlo je vreme... kada se može pričali o cipelama, lađama i voštanim pečatima, o kupusu i o kraljevima naravno; lakvo vreme nije bilo došlo — O. Henri ga je ižmislio, noie-

stvati: brak daktilegrafkinje i milie> nara ili konačmo buđenje saVesti u {ilantropski raspeloeženom »Kaliti iz Bagdada«, Drugim rečima, pisac je savetovao pripravnosšt Ufestećenima da se prihvate nove nade, koja život čini lakšimi a& snove koloritnijim, Odista, jedan dee O.Hentijevih priča je svedočio o nastojanju da se ljudima ne oduzima nada; s druge strane, sam pisac je naglašavao kako nema nameru da leči društvene Yane, podtažumevajući pod tim svekolikost ćudi ljudske prirode. Morao je, na ravno, osećati kako je to težak posaot žadovoljiti želju čitalaća da ne budu prepušteni svojim brigama i neuspe sima, izmišljati zaplete i prasplete, potkrepljiujući radnju zapažanjima o prilašedljivosti ljudske pritede no-

valja čitati savesno ižmeđu redaka,

U poređenju sa piscima koji ne pokažuju devoljho poštovahje prema ihtiminim činjenicama buđeg života O.Henri je verovatno najneprimetniji produkt svetske literature: ni govora

svoj način, prema Vvfemeni kojim Je raspolagao i rasporedu osećanja Foja šu ga ffitiskala. Stiče se uMisak da je pisao kao da te pre njega niko nije činio: Mopasah i drugi velikani klasične novele doživeli su brojne

— DžeFom K. Džerom, koji je čitaočima udio humor, zadfžavajući za sebe tugu; ipak, »Hikavice pšeće cožeć oštale &u u engleskoj literaturi kao Vvrhihac Gsećanja saMioće Što S5ć jednog daha faspfšilo du umetniku i uputilo ljudima. O.Henri bi mogao pružiti Više primera ovakve »dvoličnostie. U ptiči »Prijatelji iz San ožafrija« Čini 5e da nam je poflu+ den uobičajeni ohenrijevski »detek-

pošao, uskofo shvatamo obmanhu: pisac nas je UVeO, u Voja shvatanja časti |. prijateljskog duga, fa gotovo neverovatan način. U čitavom ciklusu pfiča 6 žiteljima provihćije u Njujotku, O.Henri je govorio 6 nežabo

tičnost ljudskih odaosaj, takve su i njegove pfiče ša Divljeg Zapada. Jedno vfeme je O.,Henti pokušao da piše drame, i 6d toga ništa nije ispalo. Roeman »Kupus i kraljavi« samo je po fazivi tot kao ui slučaju

Beleška o romanima pedesetih godina

Među američkim kriki čarima Alfed Kažin (foden 1915) se najvil Tome je posvečena njegova prva knjiga eseja »Na rodno je studiju o P. S. Picdžeraldu i memoare »Setač u graduć

Nedavno je jedan poznati američki iždavač rekla mirao knjigu novela kontinentalnog pisea koji je Hi skoro umro: »Ove novele, dosad neobjavljivane a engleskom, mogao je da Hapiše samo veliki pisac koji je sivarao pre Drugog svetskog rata. One nose iztazitu simpaliju za predmete koje obrađuju i odjekuju onim zvukom koji je, izgleda, postao tajna u gotovo celohupnoj njiževnosb današnjice«, | Nije naročito ohrabrujuće, zar me? Ipak, moram priznati da ok gledam gomilu briljanino talentovanih pisaca svuda cko sebe ne nalazim tako često zadovoljstva čitajući roinane koje oni pišu,

Ulmorio sam se od čilaja iz sažaljehja umesto da to činim iz žadovoljstva, Iz fomana u roman upočnajem še sa ljudima koji su tako tupavi, tako se ulaguju i tako su mnametljivi da su radnje u koje su oni umešani suviše neizveshe «la bi bile interesanine 'ili da bi izazvale onaj zanos koji pretstavlja životnu snagu svahe proze. Doba »psihološkog čoveka« i miase OP najžad su potvrdili istinu Tokvilo-

resovanje je izgleda zaokhupljeno »ražumevanjem«e i tolezancijom 'glaynih Rkarahtera, ĐDobijamo jedan iz“ mižljeni svet Ograničen na ličnost i njeme preokupačije, Staromodni romahj osetljivih diša, fećimo »Ljudski okovi Somerseta Moma ili čak »Glayma ulica Siiklera Luisa, prikazivali st junaka ili junasakinju

fofi slobopdom, Sada pak imamo romane u hojima je društvo samo pozadina usamljemosti glavnog junaka, Ljudi nisu prikazani u akciji koja bi nami bar poka zala uslove dWiihove lične berbe. Divni prvehac Marson Mekalefsove »Srce je ušsamljem lovac« karakteriše ustajalo dyiuištvo u nemom odnosu između tlva mutav-

še bavi savremenom prozom, m tilu« (1942). Pored ostalih knjiga, napisaq

(1851).

itag što se u »DĐovanijevoj sobi« Džemsa Baldvina · pravda puna naklonosti iveh slaže sa homoseksaalei, tia, Nema Wotrema kao kod Balsaka, nema Šarlija kao kod Prusta, nema poštehih homoseksualnih huljal 'Trenutha pošledića svega toga le imiobilizacija priča. nia i poihodia nejasiost proze: prvo junaka maze gotovo do ugušemja, a žatim stil, »Drugi glasovi, druge sobe« je LINJAA napor volje, ali om je više ne. uzbudljiv no to Je zaista spo, više relrospektivan nego istražujući. U prošlosti, radnja u prozi bila je enetdičnija nego sdm živol; sada proza poštaje e: određenija, maglovitlija, posšlaje »vežba« u »zžanalškoj

veštini«. gy"

Ovo traženje priznanja nije ogramičeno na drhta.

(we, sehžibilne romane koje su napisali odviše svesiv

stilisti; to je šuština namerno uzbudljivih romana gemeracije »bilnika«. Spominjem ovde, Džeka Keruaka samo zalo Šlo nječovi romani, u kojima Je on usa vršio frik oličavanja spontanosli bofmnbardujući čilaoca masom namerno zbrk=nih wutisaha, zavise od bestidnog

pa zato popiuštamo Keruaku i ne zmajući radi čega to činimo. Nečistota društva čiji masovni ideal izgleđa da je bezgranična potrošnja švih mogućih dobara ražloš je »idspeha« pisaca čija se Mnjiževna state“ gija sasloji u slikanju Amerike kao mneograničenog skladišta seksa, putovanja, pića i -— saimpotničhih te-

onog »drugog« u njegovom svemiru, pišući plahovilo, besno, zašipajući čitaoca praznim brbljarijama. Ali mi smo krivi što dozvoliavamo da se pridajč značaj takvim kmjigama. Sve više cenimo romane po hjihovoj emocionalnoj autentičnosti, a ne po njihovim stvaralačkim domelima; mi ih čitamo kao neko ko

rivši i sve koordinate života iz Wuo- aluzije na stranicama njegovih priča. Ćeho i Riot vile ·Bfiča. Ha bičajene ravhi. Po pravilu nazivan Pokušamo li da kortigujemo hjegova . Re lida" sa Ru TURRBO Mite: ca; i Mjemom trećem romanu, »Gost na venčanju, dokazuje samog sebe wu ovom zbrkanom i uznčmirešto na 13E J p Frenkijeva mladalačka usamljenost ispunjava scenu, | nom vremenu,

je »zabavljačem«, protagonistom dirljivog humora, nije obraćao oažnju na ovakve primedbe kao što je uboštć malo šta izdvajao u životu. Vreva i komešanje što su še dešavali između

»žapažanja o životu« prvi ogled deluju kao puko praznoslov« je samočuka — prevarićemo se: u pilanju je celovit hrast. Pa kako je ovaj pisac gradio situacije, tako ne-

mena ža velike stvafi. Kratkog daha a šhažnog i Osetljiyvog nerva, pisac je oclednjih godina pod uticajem alkohola sužavao okvite svoje stvatalačke vizije. O\a se fasparčavala,

aaje nedramatični moliv knjige do tačke gde čita še ošeća nE da je svedok drame, već da mu je tra ženo da se prilagodi situaciji,

Američko društvo je karakteristično zbog stepena

Ono što sad dobijamo nije stil veštačke finoće stil dama iz »Njujorkera« sa svakim porupćićem na šVom mestu — već imitacija gneva i očajanja, U. Engleskoj mladi ljudi sm gnevni zato što su još uv pfisiljeni da se osećaju inferiornijim; u Americi,

Medison Skvera i Irving Plejsa uobičajene za noftime klasične novele? i Ž usatilieaosti (i ž koioi škat

ievih lites č ; a ši -- kehka i jPblašljivo ovejana tigoii samijehosii (ne samoće) u kojoj se poj•dinać. može ı se. ı 0 Oe ODU O dee e Re aaie O EN Ro O. Henri nije ispeo a probudi a naći. U naše doba mase nedostatak odvojenošti poje- mladi romanopisci postaju šnevni zato šio se nadaju Bi : kaji til SN bičku žzakr- bi SGDPO TM PSS 23 OSEPSi „1uEORLVM šta za jedan opšti doživljaj života dinca, njegovi meograničeni zahtevi za žadovoljava- da će izgledati božbeni, pozitivni i Žž i v i, nasu“ neprimetno u tihom SODIC Ž irao samo najizuzetnije slucajčve. na koji ja k66 duboki hiffanist itido njem samiki sobom, njegova primarna briga za svoje prot potličtenosli Ajzehbaterove epohe.

čenom knjigama, hartijom za pisanje, korpama za otpatke hartije i... probranim izborom oića, sve do ofie junske noći pre pedeset godina kada se smrt nadmeno ušžšuniala u skromno obitavalište piščevo.

Karl Van. Doren ie u O. Henri jevom stavu prema životu video žećlju da.,se; ovaj »posmatra pre kao niz epizoda nego kao određeni opšti proces«; pritom su ove epizode ile sračunate na neumilnu inefthost ljudske prifode, koja je jednom zauvek ostala fiksifafa lu piščevoj žiži. U

ostupak je drugačiji: i, najprirodnijim okolnostima života ličnosti mikada nisu riogle biti zanimljive, neporemećen s lad navika i propisa ostavlja utisak postojanosti i dosade. O. Henrtijev legendarni lopov najžešće to nije: on ražufie ČoOVeka bolesnog od reumalizma i, uničsto da ga opljačka, vodi ga 6 SVom trošku na izlečenje — u kafanu (>»Srodnč duše«); u »Kupusu i kraljevima« skitnica Blajt veli: » Jedani, džentlmen ne može da pije u ždravlje čovska koga ucenjuje«: pošredi je, dakle,

{rat i koji s6 od njega očekivao; nefcija je iidimala VB, danak: s Velikim naporemi O.Hehtfi je nastojao da kaže kako ljudi ipak nešto tnogu učiniti sa sobom da utiftve njen ho i kako će otia prokleta tradicija što ed ljidi stvafa miajušne figure i Ve likoj igfi slučajnosti ipak, jednom biti pobeđena. O. HHenti je napišao najmahje tri ovakve stvati, koje si O» vofile 6 pobedi upieljika nat čovekomi sa srećnim ishodomi U miladosti: „Pieebtaženje Džimija WaleMtajha« — sa snažnim poleksiom prevažilaže-

zdravlje i vlastitu ćobrebit doslovno su ga bacili njeft samiom u naručje više mo ikad ranije. Naša kullira nema podršku tradicije, pa je postala i svetova i progrešivMa u svome izlaganju svakog nezadovoljsiva i ambicije; pojedinac se sad stalno nameće žato što je njegov vlastiti uspeh — 3meren mierama soci alaih normi — poslao nječov osnovi ifiteres, Osoba oja je u romanu 19 veha bila »haraktera, sada, u romanima ZŽO veka, sleda sebe kao problemi: roman poslaje me niz dogadaja što ih on žapočiaje zbog oHoga koo «je om, već niz psihoanalitičhkih otkrića, donetih da mu se pruži saznanje koje možć da ga izleči. Iznenadđujuće je koliko se romana bavi homiosekstialnošću, Roman Trumana Kecota »ODrugi glaso-

* * * v

Ali kao što nijedan pesnik me bi trebalo da eproba slobodan stih pre no što se izrazi u tradicional» nom obliku + melru, tako mi romansijer me Ifeba d poistovećuje grubost 5a »slobodnim stilom«. | Mislim ipak da razumem odakle dolazi ova na meštena borbenost ftaza: od romansijerove časne po trebe, u duhu Henri Džemsa, da jezik daš delu.-ka rakteristihu. Ima taho mmogo „stvari koje pisac midta a spoji pre nego šio pozove čilaoce u svel svoje mašte; ima tako mnogo stvari da se kaže o ljudskim bićima koja, u otsustvm javnog mišljenja, izgledaju safiovolina prema samim sebi i prema svakome drugom, Romansijer oseća da mora da radi deset pula

»Kupusu i kraljevima« postoji rezo- uzvišeno shvatanje o ljudskom dosto- . i ip dhih : pu d ) BERI D E covekovim ; e a Sie ODO T _ 6. ja sopstvene ptošlosti, koje uništava i di b LS LA Sedek:k a B OOŽV.ME e da. š Sloba. ZETE k BB: in die jatSbtVin a. di aca šešma 'CTRE- O ro{esionalno interesovanje policajca vi, druge sobe«ć · je izvintiemje zbog abdormalnosti, „Više nego što je radio, pada u očaianje i polružava : | e i i & či Ski ; ı i Z : : - : : o :: a OSE SBB dičbana Re ra OČI :Pi e O u O Za lefi6va rađajući jednostavno ine stvoren da naš navede da saosećamo sa onim šlo je da sve Io slavi na svoje meslo. OSivari nisu tako : KON e . | Fi Pak va b ; # TAJA ; ; g p nego da posluži kao instrument resovanje čoveka za čoveka; Ba izvilopeteno, \ jasne kao što su bile, i ne vredi da sami sebe vara»

izveden iz položaja smernog, trezvenog i normalnog građanina. »To što mu se malopre desilo, kaže O. Henri — bilo je samo pPpobuha njegovog ja protiv Poretka, a po sledica svega toga nije ništa drugo do uzvitlavanje prašine koja se opet slegne tamo gde je i dotle ležala«; — čini se da su O. Hehrijeve nove le Prožimane ovakvim Hizvitlavanjkem i sleganjem prašine što se navivala

ljive naravi jednog milionara s pro* buđenom savešću, a siromašnog mladića opsednutog ljubavlju da bude uhapšen kako se ne bi saznalo da nije bio u stanju da voljenoj kupi bundu od samurovine. Naravno, onaj blagi smešak koji se pominje urnesto tražehe britke satire, u ovakvim sla čajevima je — tužan,

Ustvari, osećanje humora je strano ovom skitnici; pre je to manir pot-

slednji lista — o lepoti i celishodnosti žftve, i o trijumifu umetnosti; »Nagedbi« — mdlo remčk-delo svet: ske novelištike o krvnoj dsvet, o duhu skorojevićkom i banalnosti ide je o nastavljahju života ustoličava« njem tradicije, o časti ı plemenitosti, o žrvti koja se mora podneti ljudima i koju uvek podnosi onaj za koga je naizgled sve izgubljeno a oji, zaista, održava tihi požat čovečnosli

životom: ircnutni polresi mogli šd smehivanja životu, koji se lako poig+ ; i; š :, - : BiH 1 anažai 1 žfačainl,. all avakd ava lihdakim budbinaćka, U -&dćanja, | HMOBVI H IPB SO zaključavanje post {estii zli nam dolaži jedan drugi. »humorist« Milivoje JOVANOVIG

valo.se u blagi, dobroćudni osmejak. Zmamo mi i ža Čudnije stvafi, kao da komentariše ovaj pisac Svaku od prikazanih zaoda: jedna od njegovih

Čak i hod dobrog pisca kao što je Kepot, da ne govorim o lošim kao što je Ger Vidal, radnja knjige

mo da jesu. Pravi romanopisac želi samo da po slavi scemu, da matera ljude da delaju, da ispriča

5e zaustavlja u mašineriji Osćcajnosti koja sve melje.

NACIONALNI PAVIL

svoju priču, ali kako kaže Ogi Marč u romanu Sela

PISMO IZ VENECIJE (II)

NI

• | s o o | e i nagrade ma ovogodišniem Mienalu

U pogledu komponovanja avilu-

kih harmionija 2\i\lra, lepa lirska ošiva-

najpotrćsnijih storija, »Izveštaj o 500.000) i jed 1a8i ikBi jednom gradu«, tako se i završava -— EI ia Ni Siši · an i i a S JUU. i jedan miladi umetnik Pjer akim usmeravanjem sećanja ka dru- Taa 3 Pad ijbora ay aaie NI S Jed Romita, zatim izvantedne po- Kurten (Brajtova nagftada ža ra gom izvoru dogadaja, ka drigomi jivanje nagrada ima na XAXO+ Hic- slednje radove Spacapana tabijehe in- fiku od 100.000). Njegove original / OE VE : OIR nalu osetnih novina. Izgleda da su tenzivnim doživljaVanjem, i svakak i . ı ai5Bd gradu koji očećkuić svoj — »izveštaj4. ove godi otovo svi ilidhi tal PARI jem, i šVakako ne relje[ne gravire, blago tofirane, Donešto postaje jasbG-jšads se ob: af, PRPON gotovo svi paviJani Uusvo- jednog odličnog mladog skulptota dondse odfaze jedne sasvim Oosobemč titimo nekoi Sitelhaćlima hjuševe jili | an O reprezen ROS ina- ljudske figure, Antonija Pereza. kome umelničke senzibilnosti. U ovomi pa nji broj umetnika sa više eksponata. škola tradicije nije umanjila lićno o- viljonu treba svakako od henagrađe-

biografije: jedno delo je izrastalo na izvoru ncodoljivog iskustva. Dogodilo se da je bolešljivi mališan dugo tražio pravu profesiju dok še nije tiašao na položaji knjigovćdđe i jednoj banci u Ostinu; fevižija blagajme uskoro će pokazati da je na beznačajnog nameštenika ~ Portera upeteh prst sumhje; bidući pisać napušta žavičaj pridruživši se u Homndurssu tamošnjeni legehdifnom, lupežu; fo krstarivši celu Južnu Anefiku stiže u Meksiko. gde ga očekuje Vest da mu je žena na samrl. Ljubav ga #6ni nazad da bi gotovo kraj ora voljenog stvorenja bio uhapšen i ošuden na «zaločenje; u zatvorskoj apoteci razmišlja o kćeri koja oče kuje božićni poklon i tada se, iz pepela jednog badkarskog čiftovtika i trenutno zalvorenika broj 346 fada jedan neobični pisac, koji će #otovo celog živola ostali vezan, za istove šlo su prihvatili saradnju jednog zatvorenika, a preko njih za ffiilljone onih koji u živolu ništa nisu štekli, koji su mwešto ikubili, koji šil sve izgubili i koji jednako nešto očekuju; pisac O. Henri sabraće ove Ptegršti razočaranja i nada i, obo gativši ih sopstvenim doživljajem života sa srećnim ishodom, ponuditi na Poverenje čitaocu kao potstrek za samopouzdanje i moralnu čvrstinu. Postoji koncepcija o O.Henriju kao »velikom utešitelju« koji je na sasviffi ametički način, dakle dovoljno · sladunjavo, obećavao srećan ishod

6

CRTEŽ LAZE VOZBARHVIĆA

"Time se gledaocu omogućila daleko veća preglednost izloženog iaterijala a pojedinom umelniku dala mogo veća mogućnost islicanja. Što se tiće žirija, prvi put ove godine on nije bio sastavljen od komesara paviljona,

* kao tlo sada, nego od sedam eminečnt-

nih stričnjaka (MVičente /Avgilera Cer ni. Djulio Karlo Argan, Verner Haftman, Zdislay Kepinski, Žan Lemari i Djuzepe Markiori) pod pretsedništvom Herbetta Rida. Dodeliemo ie 20 nagfada od kojih 4 glavne.

Novi hačin izžlagahja nafožito se oseća HCehtralnom paviljoni koji jš ranije bio uvek komplikovan za orijentaciju ukled utrpanosti, a sada ie vrlo pregledan. Italija je dobila osai nagrada. Od toga dve glavne (o po 2,000.000 lira) ptipadaju slikaru agresivnih, dinamičnih kompozicija Emilii WVedovi i skulptora Djetru Kaorisagti, dok je nagradu kritike (1,000.000) dobio Alberto Buri. kao štho smo Već pomehili u prvom pisšiHu

eđu kritičarima vrlo je osporavana nagrada Pjettiu Doraciu od Fondacije Tiifsi (75.000) ža njegove kao tek stilom oMbložene povišine, Nagradu »Švarc« (250.000) dobio je odližan grafičar Lučiaho de Vita a otkiphe nagrade (po 400.000) dobili su slikafi Matiia Moreni ı Djizepe Zigaina, UNESCO-ovu premiju za reprodukovanje dela dobio je slikar Musić, Od nenagrađehih umetnika treba pomćnuti: finog majstora koloristič-

beležje U sklopu Centralnog paviljona izlagali su ı Brazilijanci, Njihov izvan redan slikar Manabu Mabe, dobitnik Fijatove nagfade (200.000) dao je uz Hartunga svoj intenzivni prilog Bienalu u vidu jedne čiste i sehžibilne, smele a jednostavne vafijante lifske apstrakcije. ve velike, glavne nagrade (od pc 2.000 000) pripale su obe 1 arncuskoj. Dobili su ih Žan Fotrije i Hans Hartung. Fotrijeova velika izložba or ganizovana je u Centralnom paviljonu da bi se njome aročito istakla umelnikova pionirska uloga ba području »enformela«. UJ sklopu ižložbe nalazi se i serija slikafevih »"alaca« inspirisanih Eliarovom počmom »Sloboda«. Istovremeno i poesližia i brutalna, opota i čulha, jednostavna i kompleksna, i bliška i d6dbojaa, njegova plaina u svojoj Visokoj pasti naineobičnijee kolorita d6nose uvek pulsiranje nepošrednog doživljaja i ekspresivnu snagu pefteopcijć što jako angažuje gledaoca. — Delišiićna ret« rosfiektiva FIansa HŽIattunga, «enžibil nog, poetičnog, velikog majstora lifske apsirakcije, pretstavlja zaista n&jdragoceniji igao fie samo Fyanći skoč paviljonha, ne#6 mišlym, i ele izložbe. U inače ne baš hajsfećhijć afajižiz ranom pa\iljoni Frahctskć, ješ šu

dva nheradena imetnika: 6ožnati gra- |

fičar Mišs (nagrada »Enaidi& od

nih pomenuti Dimitrijenka, autota tti vrlo velika platna čiji tonalitet oba hvata najliniju gamu od tamino go“ tovo crno-mrkih dg okernih lonova i donosi utisak imaginarnih struktura u koje s nepoštojećih izvera dopire svetlo u horizontalnim ili vertikalnim prodorima. nemalom broju imel nika (16) u Francuskom je paviljonu samo jedan skulptor, Kutije. G/n je opsednit težnjom, vrlo zanimljivom uoštdlom, da spoji u jedinstveni celinu mašu i okoe nje, u Prostori slobodnu, ali sa njopi f[urjkcign%ino povezanu, arabesku. Ali u svojini rea“ lizaščijama ne posliže uvek bedljivost:

Nod Španaca su dve. nagrade ·G0% bili Ferant i Feito, Sknlotor Ferant (Brajteva nagrada od 500000), čije su preokupacije uslvari bliskc, samo sa znatno manje kvaliteta, prosštra" nim crtežima preklanjskog dobitnika Čilide, dobio je fidačradu koja je U krugovima kritičara bila vrlo disku“ tovana Međutim. slikarstvo Felta (takođe Brajteva nagrada 6d 500 000) ima sasvim izuzetnu shagu ek&PreSIJĆ Jednostavno ali sugešlivno, slikar PT menjuje } transbonuje moderni ježi“ kom iskustvo klasično# postupka špan“ ske škole, kontrast sukoba svello-tam" nog i češto ša samo crhom, helom | sivom bojom wu mestmično visoko stavljanoj pasti ostvaruje doživljaj i" tenzivnć dramatičnosti i nheminotnoš nestajahja. Inače, Šoahski je odfvilOl za razliku cd ostalih, jako utrpian

PMITŽEVNE NOVINE

~