Književne novine

Bilowa —" »vi činite sve Šlo možete da bumanizu, jete 1 sprijateljite svet, a on iznenada postaje podvojeniji mo ikad«, Osećanje te otuđenosti zapaža se uprkos mračnih sila savremenih romansijera; pa nije čudo što, naslojeći celo vreme da jezik radi za njih,

oni često beže wu veštačku žestimu i premebregavanje a. \

ieopehad {Srk žestine odgovara, »Nevidljivi čoMeet a soma je serija epizoda, · ali vrišteći eščendo kojim knjiga počinje — glavni junak u švom podrumu u Hlarlemu, sve potajne svetlosti hvataju i primoravaju čitaoca da pazi i da sluša — nezaboraYmo je snažan izraz apsurdnosli, osećanje miliona da je svet uvek izvan njihovog domašaja. Američki pisac ima mogućnosii da vidi više svela i da ga ishusi olvorenije, i da, kao Hemingvej na kraju »Smrti u podne«, uvek zaželi da iskoristi posič svega sve puine beleške koje nije mogao da uklopi u svoju knjigu. Pol Bauls teži da zapadne u ovaj sofisticirami romantizam; pomehkad on daje reportaže e Sevečnoj Africi i Aziji umesto da svoju mašiu uklapi u njih, S druge sirane, oitroda u »Nebu koje pruža zaklon« preistavlja um samoj sebi nečovečnost ljudi koji više ne mogu da održavaju veze jedni s drugi» ma, hladnoću svela koja odbija ljude. Ono šte uma= njuje simbolične vrežnosti u ovom romanu i ližavya nas uživljavanja u delo. je osamljenost lindi koji su jedino zainteresovani poiragom za seksualnim zade· voljenjem, Nozman Mla;jler, pisac sa mnogo više uro» demne snage od Bawlsa, sa mnogo više sposobnosti da se suoči sa američlkim žiyoiom i neposrednije nego što sam prizmaje, stvorio je »Park jelena«, istu bitnw almosferu paralize, wkočenošti koja se odražava kad se ljudi osete izgubljenim, progonjeni prinudama i nasiljem. : Majlerovi romani, bar za meme, personifikuju di lemu romanopisaca koji su duboko zainteresovani za istoriju, ali je opasno pojednostavljuju; ako ižgledaju proždirani interesovanjem za seks, to je zato što uvek traže neko rečenje za »svoje vreme«, U mnogom po šledu Majler mi izgleda najsnažniji i neobično: objeklivan romansijer, objeliivan u smislu šio je najsposobniji da zamisli predmete u kojima čitalae meže da made samog sebe, Vi to vidite, uprkos očiglednih ugovima slarim piscima, u romanu »Goli i miftvić i u »Parku jelema«, Ipak Misjlerov interes ža spoljBi

svel se izgmbio prema tdčki gde ije tema sehsialae

shage i zadovolisiva — koju Mailer oseća kao iš• šubljenu tajnu w savremenom živolu -— postala sama po sebi svet pum lavitimata. Mailer sada iždleda skloa da postame amer Markiz de Sad, tamo gde e nekad izgledalo da je postao drugi Dos Pasos. Eyer Mija, česlo mesvesiem ali pedantan duh, iznad sveča jeziva i polpvmo meočehiyanm snaga konkretne vižuas lizacije kod njega su neobični stoga što je Mailer sposobniji da stveri svet iz svojih opsesija nego što šu drugi sposekmi da ga sivore iz našeg svakodneys nog drušiyenog života, * RO

[7

Ovde dolazim da srži svoje optužbe. Žalini 56 ma nejasnos!, mag! 51, bezižraznost, beznačajnost u prozi mnogih pozm omanopisaca. Priznajem tla mikad nisam mogao da izvičem mnogo od Rajta IVlo> risa, mada se mtjetmmi dive vrlo uticajni kriličari, Čitajući Morisovo »Polie vizije« mislio sami na pi" medbu Džordža Samlajane da savremeni pesnici često aju čitaocu samo magoveštaj o pesmi i očekuju od njega da jie umesto njih završi

Ima pwno pisaca, kao što je Dž. D. Salimget, kojima nedostaje snaga ali koji sm daroviti i interesantni, Salipgerovo delo je savršen prisičt inišavili rezervi američkog pisea beji probleme svadi na »ličnost«, čak na »rrisleriju ličnosti«, umesto sa drajii našeg: socijalnog bitsanja. To je kolebliioest koja me kod tu. sposobnost stvaranja imagimaliynog sveta takođe, ali i gotovo odviže svesti o tome šta može da uradi a šta ne, Da inzh, te ie mršavo i neobično tižao ponekad; ier Salmcer ičentifikhuje napor koji on čini sa neodređemim duhovnim »iraženjem« kojim su zabavljeni njegovi harakiećri, što me polseća na Kijerkegorovu izreku la smo mi postali »bolećivi« kao čipkari čiji je rad tako prefinjem.

Ali moram priznali da većima priča koj& sam pročitao u magazinima izgleda samo kao ušivanje

izlagača) i dok apstraktni s&likafi =

Salingera zabriniava; profesionalia ika e

_

i spajanje i bojenje nekog originalnog modela, Razrešenje shkrivenog značenja koje često čeka .na nas na kraju Salingerove priče nagtada je čitaocu, a tlakođe i otkrivanje značaja priče koji bi sam pisac u njoj hteo da nađe.

Džems Džons je mapisao doista neobično doku-

mentaran roman »OQisada do večnosti«, i otada, kao mnogi Amerikanći koji pišu savršeno svoj prvi roma direkmo iz iskustva, om je imao izgled čoveka koji pokušava da izmisli stvari koje su se nekad od njega očekivale, Tako i Džon Čiver, u stilu »Njujorkera«, nalazi lako pribežište u detaljima bašti, dečjih neSovateljica, parkova, tučkova, slanbenih zgrada, odela — tako da odlazi u suprotan krajnost 6d pisaca »bimnika« (koji prikažwju puku praznimu života kad ljudi misu privrženi određenoj okolini): pada u mehaničke „navike dokumentovanja, pobtaje ·prepredeniji Džon O'Hara, Kao što čovek mreže da vidi iz O'Ha> rinih romana, koji postaju sve bespredmeliji koliko Su obimmiji i sehsualmiji, memoguće je ošlati staro» mođan »realiste sem ako možete da slikate klasu ili pojedinca ~ suprotstavljenog dominicajućoj ~ većini. (Džems Gouli Mozems je bio sposoban da uradi upravo to u »PDočosnej straži, ali ne i m romanu »U vlasti ljubavi« koji je više' šalosma tužba proiv ništavanja izvesnih vredmnosi.), O 'Harim »Sastanak u Samari« bio je wzbudijiva Mhajiga žato šlo je sadr žavao slvarmi swLkob' hlasa u Amueviei; roman »Sa leraseć nagoveštava da je menjanje našeg drušiva prevazišlo snae kenvenciomalne svesti a da bi ona mogla da ga svesno prikaže, Jer debina opisivanja zahteva” da pisac identifikuje sebe sa društvenom snagom kojoj om može dati sir·bolično značenje, da može

ražlikovati uzore istorije, da može me samo da pro=

ija svoj

put u njoj nege i da u njoj vidi tikođe i svoj lik, ·

*:* * #*

Ovo soeijalao shvatanje šada medostaje mašita ro,

manopisćima == izuzev omim sjajnim piscima Juga kae što sw Vilijem Steam i Fleneri O'Konor koji nalaze da je sadašniost značajna zato žšlo im i pro šlost izgleda tahva, Ali drugi iužnjački pisei rizikuju da budu žbemjeni kao i svi drugi čim ižiđu iž tog sigurnog predmeta, tumačenja prešlosti, koja je bila velika T'ohmerova tema. Što zemlja postaje veća, boc šatiia i nespokojdija, teliko pisei trađiejonaljsti, kae OT Hara, ili plsci koji su sada steažno »potišteRić, kao Maile, nalaže kako sami pekušavaju da prena= dir i seksu kao indtviduslnom apelitu draftu društva u home oni mogu da vide sebe kae boree i &idlije,

da sam se upravo žalio ma taj Redostatak daha i prostora i dimenzije: Šla je to mego nesigurnost ovih pisaca u Rhiihovim vezama sa delom stvarnosti koju frugi romenepisci uključuju u svoj rad samo zato Mo su je Hvek svešni a me zalo šio su 8e maprezali ia je sažiaju, Ono što miogi pisći dafas osećaju je da stvaraost nije mišia više mo što omi kaži da jeste Ove je srećno otkriće satbo, za\gemija. Za noge pišće dona moralni novedak stvara se, horah po ko

rak, samo kroz raziašnjemja postgaWta pomoću tmiele ·

mošti, i kotah .po korak — oni edbijaju da veruiu izvAH groenica sfvoremoP wela, Mikad verovatno ije bilo vremena had je društvena priteda remama bila u tolikoj zavP"li sa osećanjem nedostaika retla u siyec tu oko mas, U nedostatku omoga što je obično bilo davatio, raeianopisac fora da stvori Sasvim izmišljen set — ili p*LOL mora da ima hrebrosH, wu dobi kad lična santovolja vlsda i svAhoj sferi, da kaže da mi fi s Mi 6 saffij, da pojedinac me mora da izmišlja Iiidske vredpćesh već same da ih Ponovo Oofkriva, Reman kas ekblik će tveh zahtevali razuman dbzir presa živeli i jateresovanje ža dwryšheo,

Bile kakve da sw moja oplužbe, ja ikad neću, očajavati szbog romiada, Io što je meho rekao, to je više no G6blik, to je lmjiževhost. Mađam se da nika neču prevideti, pozilivam heroizam nih pisaca Moji veruju u roman i u etvoremo oyvikazivanje iskustva boje je njeeova strast i zadovolistvo | koji odbijaju da veruju da reže bili altetmaftive za fn u dobu kao što je hfše. Mada je usamljenima teško da saosećaju Jedni sa wrweima, čihjehfca je da proža može da otkrije i doehpže svet u home živimo i da može prikazati nepredywiđene mognćmosli čoveka ma šla se inače Iome suproistaylialo,

- (Prevela Vera DROBNJAKOVIĆ)

Hamagukijem bliskim jednom poetič- pravća koji je težio da sugerita di-

državaju visok nivo bar tehnikom, figurativci, istina i miafnjini, pokačiji nedostatak likovne kulture.

Paviljon SAD organizovao je če tiri samostalne izložbe koje daju. ja" san uvid u delo atttora. Dobitnik nšgrade Ministarstva prošvete (milion lira), prve posle čelhiri velike, jeste slikar Franc Klajn. Iz brutalnoski ekspresionističkog pmnostupka i jednostavnosti primenjenih sredstava nastaje

čudan sukob što čuva vitalnost sli-.

kane površine njegovih velikih crno belih platna. . . U Nemačkom paviljenu {ini Điajstor malog formala što po onoj muž žičkoj strukturi kojnpozicije Bpotseca na šlere ranih ova EMra- ain 9 skog, Julijus Bisjet dobio je nagra Muza iz San Paola (500.000). 1] Ejglezinia ji pripala jedna nagrada. Dobitnik je mladi škulpter PDaoleci (Brajtova nagrada od 500.000). Mada iijegova ižložba otkriva još mnogo feujednačenosli, ipak „njegov pokušaj plastičnih kolaža ima i snHage i ličn6sti, Ostali su izlagači: hladan i dekorativno, linearan slikar Viktor Pasmof i gra{ičar vrlo lepe senzibilnosti, Džolri Klerk. | ·. Grci u svom inače nimalo interesanthom, eklektičkom paviljonu imaju jednog apstrakinog slikara line kulture, Janusa Spiropulosa" = oljska je donela kompleksnu reprezentaciju idući od gotovo banalno8 realizma do apstrakcije. Jedan intimist, kamernog zvuka i skromnog dijapazona, Djott Polvorovski dohćo je paviljonu otkupnu fhagradu (od trista hiliada lif&). j A Dela umetnika SSSR i ostalih isteč“ nih žefidlja fe pokažuju :ražlike od svojih ranijih izlananja. | ričhagrađenili paviljona „teba poihieniti Švajcarski sa VflG zanittiljivimi i inventivnihi Sskulptorom Rober: tem Miletom čija fešenja naćiecu po“ nikad afialogije sa Gonzalesom; žatim Audsttiski sa mladim talentovanim vajafofi Rudolfem·. Hoflenerom čiji co vekoliki znaci u punom metalu co mose moderno transponovanje dožiVljaja sputane snage; pa Holandski sa zanimljivim skulptorom Kouzinom kao i japanski sa slikarima Ismajom i alom i vanredno finim gra{ičarem

KNJIŽEVNE NOVINI!

7

nom nadrealizniu.

Jugoslaviju ove godine zasbipaju dela dvojiće umetnika: Slikara Petra Lubšrde i vajara Dušana Džamohje. Dvadeset ižloženih Lubardinih apstraktnih kompozicija, za wne koji požhaju njegovo ranije šlvaranje prelstavljaju ožbiljno iznenađenje, IDok je pti ovoj slikatevoj promeni kolorit mežda i dobio u rafinmmanu, izgubila 56 u“ celiii ona opota epska snaga koripozicije što znamo da potiče od samo ·Liubardihog načina doživljava nja crnobofskog krša. Ul ovoj ho voj lazi ofa autohtonost i izvornost Lubardine vizije pretočila se tu dec korativne rastrzane apstraktne {orms

suviše razblaženih i dopadljivih kolorističkih harmonija. Odblesak svet“

ske likovne kulture polismuo je sirovu Snagi doživljaja, ali se ošltiča slikareve ekspresije lime žatupila, a dosadašnji pečat Liyubardine izvotne i originalne snage izgubio: — IDžamonjinih develnaest skulplura uz Šest ctteža čifič homogen celiiu, Njegove drvetom i metalom kreirane skulpture svojim siremljenjem da osvoje proslor koji im ustvari prožima strukturu i često naglašehom vertikalom evociraju gotovo gotsku koncepciju forme. monumentalna i krhka, stroga a vrlo poelična, njegova se dela odlikuju onom vrstom invenćčije šlo maštu gledaoca aktivno angažuje. I u ovom obilju izlagača na BHienalu Džamonjino delo i postupkom i idejom čuva svoju punu originalnost, i} Bienale d6buhvala i više retrospektivhih ižložbi od kojih su neke zaista zhačajne. Tako velika izložba futurizfia podvlači širinu i ističe značaj

namiku i pokret modernog života, dodajući uz dela italijanskih {iturista slike omih umetnika iz drugih zemalja koji su ili doprineli formiranj futufizma ili mu bili bliski ti nekim svojim wslvarenjima. Izložba beleži pedesetogodišnjica futurističkog mani [esta i pretstavlja instruktivan i za nimljiv istoriski pregled vog italijatskog pokreta, —-·J Centralhomi paviljonu je i vrlo inleresantna izložba nemačkog dadaiste Kurta Švitersa čiji u ofGd YVfeme buntovni kolaži i tzv, »rierebilder« kompohovani od mače nih. stvari i otpadaka sada prelaze okvire pokreta i čuvaju i danas sve= žiha i vitalnost d4vangardnih manifestacija. =—- Međutim izložba velikog Brankuzija,w„mada je na njoj svaki od deset eksponata remekdelo, mogla je, i trebalo je da bude daleko obimnija 5 obzirom na neuporedivi značaj u-

· metnikov.,

Oko iri stoline kritičara iz celog svela, koliko nas je bilo pozvano na Bienale, sfetali smo se bezbroj puta u raznim paviljonima. Radili smo, sa il: bez beležniće, žamišljeni ili ižznenađeni, žamoreni ili obradovani. A\li pri zajedničkim wobedima ili na klupi u parku, često smo pominjali ista imena, svega nekoliko njih, čak i ista dela umelnika. Govori lo u, prilog jedne činjenice da,ma kako bile različite lične naklonosti i aliniteti, kul, bura i znanjeljudi koji se bave ovako krhkom i nepostojanom materijom, na jednođić, na kvalitetu, ipsk se susfelii. I ua ovako čudno sazratoi kohglorieratu ovogodišnjeg BHienala, kvalitet dela ifha sigurtio dejstvo Ve zivanja i dzajamimog razumevanja,

Pored opšteg utiska sa ove ogrome ne izložbe, 6 čejiu je bilo teči tu prvom“ pisinu, i širctke ihlormacije o trenutnom stanju na lerehu«, mnogi su poneli uz nova poznadštva sa

novim delima i ono intimmo prižha- ·

nje kojim svako od nas dodaje još po jednu, »svoju« nagrađu: Harlun+ gu, Feitu, Manabu Mabe, Bisjeru, Kurtenu. AA ponekog je pratilo i jedno koliko nezadovoljno SeHik,B i zado voljno osećanje da je meću nagradenima, u datoj konkurenciji, zaista mogao biti i naš Džamonia.

Dr Katarin AMBROZIĆ

| TRIBINA.

Objašnjenje

fosila

Spor između »pevanjać i poezile jedva da Dostoji. AKO 9Ostoji — postoji samo kao konstrukcija. Poezija ı svojoj Stalnoj i uvek obnavljajućoj vrednosti i moralnoj funkćcionalnosti u vtfemenu i u svojoj Uvek i Sve više aktualiziranoj sadžaj nosti — protiv »pevanjac nikađa nije vodila bitku sa ciljem osvajanja bremoći.

Zar autentična poezija. kao prodoran ižraz pesnika u vreme, makar bila i ignorisana od »tehnokratske misli«, tu bitku nije ni mopla da vodi? Jer lično - beziične ispovesti koje nemaju ni najmanja „obeležja, duboko prožiVljene i objektivizirane vokacije sveta — ne mo-

· gu dđa budu dostojan protivnik

misaone i moralne, subVvergivnošču humora i pobkbresnog ličnog doživljaja ispunjene pesnič ke osećajnosti. I upravo sa ovog rasloga najličnija bpesma besnika koji se tobož savremeno (itoekao da. sam Yrekao: u časopisu koji za sebe brisvaja atribut savremsnosti u svome glavnom haslovu) isDO veda, možda je pesma ali ne pboezija. Ižrasz je pesnikove nemoći da se savfemena i izukrštana senzibilnost umom, srcem i kro patnju asimilita i ragsreši, a nije hi manje ni više ragličita od emotivne reakcio-

'narnosti koja ostaje na evident-

noj stranbutici glavhih tokova umetničke izražajnosti našeg vremena. Kao svaka usitnjena i sitnosubjektivistićka ispov“~t banalno sentimentalne osećajno sti. Jer, ako je hajličnija Đesma Bluardova ili Miiotova kao na jličnija, uvek neponovljiva i beskombpromisna kritika, sentimentalnog u sitrom subiektivizmu, onda, je van poezžijei svaki drugi boetski eksponat

PJMPRO KONSAGRA G(Halija):

koji prima savremeni filistar 5a, svojom prenemagajućom (Osećajnošću. Zato Bto filistar lupravo nije ništa dftugo do tragično otuđeni israz jednog men talnog mikrokosmosa kome je boezija mnedostupna, jer je filistarskoj pameti nedostupam i svaki drugi širi, viši, apstraktni i sato najkonkretniji aspekt života. Da nije tako, zar bi se uopšte mobPlo da govožfi o krizi čitanja onih tekstova koji su odveć stvarno i tragično prisukni u domenu autentičhe pogBzije. Zato živi, prisutan je i Viđan optimizam sadržan u činjenici da-·upravo danas, brelištavajućči, recimo, komblet časopisa »MIRHdoste utvrđujemo kako čitav niz nekada mladih pisaća od ko jih su neki i danas fiktivno prisutni (javni i kulturni radnici, urednići, publicisti,, novinari, čak i književnici po kriterijumu esnafskog udruživanja), — Mustvari više ne postoji i kako su se »ispisalić u vremenu koje nam je moglo. da obezbedi ovakve stihove: \ »Večeri mila, večeri ruineha, oblaci su legli ria jablane, Bve li je živo! = svaka sjeha melemom mira na ine kane,« I u svojoj neumoljivosti obtimistička, je stvarnost toga da je bĐoezija zauvek ostala dacko svima koji su se ispovedali »LOUielemom | „mira«& i koji su kliktali: »Večeri mila, večeYi rumena«. U svojoj Svirepošti, u svojoj velikoj okrutnosti, u ime gnoseološke furikcije pboezije, nje kao stalno obnavljajuće lepote i moralističke akcije i poricanja svakog oportunipma i konvencije, u ime ovih posebnosti — put unapred, od pevanja ispovesti i kliktanja do autentičnog prodornog poetskop

· DIJABOLIČNI RAZGOVOR

oolo-

krika — sauvek je zatvoren za rieumnhe i Sirove i haivne graditelje. poetičnosti koja je van zahteva vfemena za apSolut

Fave f

noi modernošću pesšhniko-

ve reči, Pa ako lepotu iu živou (ne u trajanju) pesnika '#savie· mehih neihira afifmišemo, hh” ophodhost poficanja pesme ko. ja SV ROi da obuhvati uni vefžalni nemir fiašeg vrefnena, 5o8taje Obaveza savremenog kr| ičkoš ulovanja,

U ie afimmacije poežije agžiBtencijalnih drama, u imc Đoezije kao buhtovne #Yešk. cije na tlisitnjeni i setni racio. Tialižyam, i ime duhovnih struja kojima se koordinira savremena osećajnost i materijalne prome

ne koje se obelodanjuju kao ra pultat gigantskih težnji savremienog čoveka da sebe ranijeg negira u „samoprevazilaženju svoga uma i svojih stvarnih i limitiranih moći, — eto, upravo u ime ovih osnovnih koordinata, poezija naše savremenosti ostvaruje se kao negacija svojih izvora, istovremeno i kao nastavak najboljih tradicija dramatičnih prodora u Život, iskazuje se kao trajna pesma čovekovog samouliništavajućčez, lepšeF, Vedriješ i prkosnijeg slobođenja iu našim vremenima,

Poezija čoveka naše savremenosti, — to nije napirlitani * lažni i masovički usmereh ton liTičnosti u ime liričnosšti, to nije propaganda poetičnosti samo u ime deskripćije „Đrocesa doživljavaiija sveta od poete koji nam se ispovedđa. Izugzetnost i ukletost savremenog „pesnika m:2%nog da obuhvati bolno sinkopirane ritmove vremena, — sadržana je u njegovoj moralnoj Obavezi identifikacije opšteljudške i opštevremenske problema fike sa svojo najličnijom stidbinom. Tu se, dakle, poetično u jalovom građanskom dOkviru Ukamuje kao nama nepotrebno deklamatorstvo koje ostaje van vremena i van svakog spora sa, nadmoćima boezije.

JeF ta boezija nedostignuta u svome stremljenju napred, koja nam se uvek ukazuje kao Bapnanje, napređak i nosilac ideologije i modđernih sumnji i

ao izrap najtragičnijih „svojih ishodišta, — u svojoj celovitoj funkcionalnosti ostaje poricanje zdravorazumskih „Rkategorizacija 1 otkrivanje tajni savremenog: čoveka koji je svoju ličnost tako bespoštedhno izložio udarim: dinamizma našeg samouhištava jućeF oslobođenja. Tog oslobonđenja koje tako Sshnielo teži kulminacionoj tačci uništenja mitova i svih otpofa životu i

Bmrti. Zato u ovom času be-

stik nociurna i »išpovestiq, lsitnhjenog subjektivizžnia i zdrnvorazumske nežnosti nije više samo dosadan anahrohizam.,. Po stao je fosil, imun od poezije a od života žaboravljen u sVOjoj amorfnoj opredeljenosti za sitni racionalizam i „jpperiodiku sa atributom savremenosti.

) Branko PEIG

malo se irgnu vojhići u liffienir Kutijiifna i jezivo saškripo kapije da bropuste galop . konjice u prašnjavim vitrinama.,..

Ljubomir CVIJETIĆ

Pora

siguran u Evoju surovu riječ,

Despotu Đurđu Brafikovićii Odricafija su neophodha kad već nisam

al kako

to traži, kasno predvečerje i moj odlazak

se sprema kao jesen u potamnjelom lišću; meni san potreban je i nedogledna bonaca da mir mi povrati — malo sam zbunjen, priznajem.

al odričem se prkosa i opiranja prepuštam moru Što nadolazi otuda od zvijezda...

Odlazitri gojko uviijeđen i pokoren,

na prilazirnia presrela me

pepeljašta BVjablosit ižBOrelog bodneva. Ja prizvah sebe: o, Despote! Nešto se pokrenu u inokroj, bafšuhastoj rđi lišaja,

Sadil smio, Bahe, riakar 86 2boB ćutanja srušili u more. Vjetfovi 0Vaino ne zalaže, |

ostaju ia pučinii I galebovi bježe s

Ja sebe PRST mogu da zafnislim |

ia, shvatim poraz pod srušenim kulamia! Očajah, priživah sebe: o, Despote! i No pustoš nadjača me.

Hercegnovi

Herceg Banu, osnivaču grad& Čutimo Svoju tugu,

RO OOOJK se u pjehu. rikom čim nas ugledaju

| __ — Oohi nikada he dolaze ha groblja. ~—" I brodovi sa strephijom prilaze

, More već ulapi — sluša: ideš li

mojoj ispruženoj ruci

— nikome snift nije mila.

Ovdje se svako osjeća zaboravljenim · kao ja i ti što smo, Bane. e Jedino se lišajevi oko mene jate

== prestao sam da živim.

~ Umor me popao, Bane. Tonem.

a moje podrume