Književne novine

PREVEDENIESEJE:"AA

LIKDANAŠN

ČOVEKA

Stanovnici bilo kaldrmisanih bilo asfaltiranih ulica koje vode do gradske klanice privikli su 5e, tobož do stupnja ravnodušnog opažanja, jednom svakidašnjem prizoru: mirnom, neužurbanom kretanju malih stada domaće stoke, onom blagom, ujeTJnačenom, kao pomalo lenjom i reklo bi se spokojnom kloparanju kopita, tišem od hoda žena u papučama ili nanulama, stihijno poliritmičkoj pratilačkoj pojavi u isti mah stravičnog i grotesknog bruhelovskog žpribližavanja goveđa njihovoj Kalvariji, poslednjem pešačenju pitomih životinja, o kojima drugi, manje oguglali kazuju da nisu sasvini nesvesne SVOg udđesa, da njihovo žalostivo mukanje i Bđblejanje svedoči o slućenju bliskog' kraja, možđa po mirisu istovelne krvi (iako se ova higijenski probitačno vazđa spira), možda DO nekim zakonima psihologije životinja koji još nisu dovoljno utvrđeni ni provereni, ko to zna. „Prilikom saobraćajnih nesreća telo koje se ruši, s krikom ili bezglasno, uz škripu i buku gvož đa, stakla i drvenarije, u munievitoj lomljavi dugo i brižljivo građenih vagona, kabina, karoserija, privlači uzbuđenu rado. znalost prvenstveno onih prolaznika i slučajno tu zatečenih 1lica kojima tragični „promašaji služenja tehničkim izumima ~ivilizacije, munjeviti „preokreti vlasti. čovekove nad materijom u vlast materije nad čovekom, nisu svakodnevni ni česti doživVljaji; ponašanje funkcionera saobraćajne milicije u tim raskrvavljenim magnovenjima neuš• peha ljudskih potreba i strasti za brzinama daleko je staloženije i prisebnije, a držanje i ODphođenje bolničara i lekara, OSsavremenjenih otelotvorenja logendarnih i biblijskih anđela, (onih koji hitno stižu sa glisandirajućim jaucima “7„sanitetskih sirena i onih koji u belim mantilima, uskoro zatim, pribrano prinose špriceve i hirurške i stere polomljenim udovima i razderanim utrobama) bilo i upravo ispod nivoa „pnjihovih profesionalnih zadataka, kada bi se rastvaralo u vihoru emocija, pod raslabljujućim dejstvoni uzbuđenosti na stručna znanja i treznu pripravnost za spasoncsnu akciju. No i ako vam re dogodi stvar ružnija, otužnija i gluplja, recimo da na ulici bu. dete slučajni svedok đnmnetipične scene ljubavnog obračuna dvoje mlađih, u kojoj »on« gradi improvizovane, pseudo-koreograf ske arabeske u pleneru, vukući njezin »konjski rep« tamo-amo, dok »ona« inventivno iznalazi

pogodni frenutak da njega Dpogodi vrhom svoje šimi-cipelice posređ mošnica, moći ćete iako da zapazite, da iz kruga naniah pristiglih posmatrača čitave Ove izmmenađa iskrsle male scene ako ste samo dovoljno pažljivi da sami bosmatrate ne „jamo glavne aktere tuče nego i te njihove gledaoce — brzo izronjavaju prilično jasno diferencirani interesenti: jedni, i svakako najmalobrojniji, koji se zgražavaju na dinamičku sliku manuelne diskusije o pravima, uvrećenog i pobunjenog Erosa, drugi, verovatno prosvetitelji i privatni moralisti, koji bacaju brižne i samišljene poglede na improvizovanu bitku, i treći, DO Svoj prilici česti posetioci kafanskih Sedeljki i subotnih igranki, na čijim se zadovoljno osmehnutiin licima ogleđa praktičnim ic' st. ·vom razvijeni smisao za navVi.jačko sudelovanje, za glasno i strasno bodrenje jodno ili drugo boračke strane.

'Uzeta su ovde sam?) tri 3%3dTžajno dovoljno hetoroyonn konkretna Đrimera — a InOgu be dati, ako je po volji, i tridosoet, — za jlustraciju jedne davno zapažene zakonitosti iz oblasti individualne psihologije: događaje i prizore koji su u stanju da

·ponavljanju doživljaja,

izazovu jake emocionalne reakci je kada se prvi put dožive, Čovek prima mirnije i hladnije, ili u Sspletu sasvim izmenjenih asocijacija pretstava, pojmova i ideja, ako se sa istim ili sličnim prizorima već susretao. Praktičko iskustvo, obično neplansko i nesistematično, neobavezno da, uopštavajući precizira i produbljuje, obaveštava nas o transformaciji ponavljanih subjektivnih doživljaja dosta površno, dosta jednostrano, unekoliko čak i netačno: ono nam jednostavno kazuje da siloviti emocionalni doživljaj nekog uzbudljivog događaja ili pojave slabi već po drugi put, da se postepeno gasi, ponavljajući se više puta, da bpotpuno izumire, ako se javija iz dana u dan. Spontana empirija čoveka u društvenoj svakidašnjici nataložila se i u DOSIOVIČnom folkloru, pa je tamo Dro-

Pavl e

STEFANOVIĆ

stupa bilo koji od njih u »čistom vidu«, izolovan, sam za sebe, A na burne, silovite efekte pri reprizi, pri učestanim reprizama, pada prah opažanja, razmišljanja, stalna sticanog, nagomilavanog: iskustva. Jedno plameno, žarko osećanje, obogaćeno u ponovnim svojim navratima Dptimesama saznanja, misaonim xorekcijama, izmenjenim (ili ukinutim) pratilačkim željama, posle niza izvršenih dejstava na složeni kontrapunkt, na fenomnenološko višeglasje ljudske svesti, prelazi u novi kvalitet: kvan titativna akumulacija pripremila je, neprimetno, »dijalektičli skok« u nov kvalitet, i to je ona suštinska promena jedne dobro nam poznate emocije koju prak tično iskustvo, klizeći samo DO površini pojave, naziva otupeloŠću, iako se ustvari radi o trans formaciji, pod dejstvom neo-

našla i sročila pomalo rezigniranu pomalo blaziranu formuiu: »svako čudo za tri dana. I doista, jedan satelit-balon, koji već danima prelazi svaka dva sata preko našeg neba, privlačio je prvih večeri stotine i hiljade Očiju, dok ga sada glava podignuta slučajno u pravcu vedrog noć nog neba primećuje bez ikakvog čuđenja i uzbuđenja. Istina je, na uzbudljive prizore mi, tokom vremena, naviknemo; na izvesna češće doživljavana osećanja — kolikogodđ ona #Đčbila jaka, smoždavajuća ili budilačka mi vremenom oguglamo, i tada nam se čini da smo na njih otlupeli, da ohlađeno, utrnuto, mrtvo reagujemo.

Međutim, »čudo« je samo komponenta iznenađenja, efekat prepada, spoljnjeg sveta na našu nepripravljenu sposobnost opažanja sa razumevanjem, a žestina i snaga emocionalnog: reagovanja na »čudo« oslobođena je, pri ponavljanju doživljaja, baš tog činioca iznenađenja. Prvobit ni osećajni odnos prema, pojavi koja izaziva divljenje, ushićenje, strah ili odvratnost postaje, u znatno kompleksniji: osećanje sada prima na sebe oklop „misaonosti, nastupa obogaćeno povećanim iskustvom, „menja se u samoj svojoj specifičnosti, i upravo time što se transformiše, i u svom kvalitetu i u svom inlienpitetu, ono izbegava ·'smrt, ne :Sčezava, ne gine. Psihološka nauka je manje površna i manje naivna od stihijne naslage praktičnih iskustava — stečenih u praksi životnih prinuda, neprilika, spasonosnih izlaza i srećmih trenutaka — pa je upravo zasluga te još relativno mlade posebne nauke što smo danas u stanju da razumemo, da izumnliranje i kvalitativno „preobražavanje emocije određenog tipa i konkretnog identiteta nikako nisu jedan isti proces života i b»istorijee određenih osećanja u našoj svesti, već dva sasvim različita procesa, od kojih nas OVde interesuje samo drugi: preobražaj jednog isprva burnog i žestokog osećanja u osećanje veoma složenog karaktera, ispunjeno rezervisanošću i opreznoš· ću, pod dejstvom novih asocijacija, novih saznanja, novih .iskustava, posle višekratog ponavljanja tog osećanja. i :

Antički Narcis, spazivši SšVOj lik u mirnoj, nepokretnoj vodi, bio je, po legendi, očaran. Njoegov donedavni, faustovski i IOmantičarsko-demonijački „potomak bio bi, možda, „užasnut, zgađen. Čeprkamo ovde po »iajni« ljudske emocionalnosti, dodi rujemo zakonitost preobražavanja ponovljeno doživljavanih osećanja, ne bismo li bar ponešto uhvatili o otkriću današnjeg savremenog čoveka, nagnutog nad nemirnom, pokretinoni vodom vremena, prolaženja, ne bismo li dokučili šta bi on video, upoznavši se sa svojim sopstvenim „unutrašnjim likom. No, zašto onda toliko zaslajkivanja baš pred ljudskim osećanjima, i to pred onima koja blede, usahnjuju, gube svoj primarni bljesak?

Po rećima jednog uglednog psihologa (i psihijatra) »Čovek bonekad misli a uvek OSsoća«. Ali, svi procesi naše svesti zadovoljimo se ovđe klasičnom podelom na kognitivne, emoc1Onalne i volicioszne —. uzajamno se prožimaju, slivaju jedni u druge, pri čemu retko kad na-

setno nadošle reke iskustva, ma.le plime mudrosti. Baš ta naša potisnuta, suzbijena, samodisciplinskom zaptu podvrgnuta, Učestanom praksom #doživljavanja »istrošena«, izbleđela osećanja, čine bazu naše svesti, osnov naših pogleda na svet, temelj naše životne filozofije. Padajući na samo dno našeg pamćenja, ona obrazuju najniži, najzabaćeniji sloj rezervnog fonda naše integralne svesti; no odatle, 'z te tmine uspavanosti i zaborava, ta zaspala naša osećanja brujo i huje u nevidljivoj ali neprekidnoj vezi i združenosti sa novim doživljajima gore, na površini aktuelnosti, na površini živih i uvek novih događaja dana, svakog novog našeg F"m3,

Posle preživljenih ratova i revolucija, posle gođina u kojima su još odjekivali leleci i pokliči, još strujali nerazvijeni mirisi

ı spaljenog ljudskog mesa i kosvi-

ju, još bili sveže uzbudljivi Drvi diplomatski kadrili »hladnog rata«, naši »nezaboravni« i poluzaboravljeni doživljaji pali su na samo dno goleme žCuqjisterne našeg vazđa budnog i često var· ljivog pamćenja, no odatle, sa tog dna, sa te emocionalno posi'sle udaljenosti oni nam bezglasno dovikuju, uplivišu na naše odluke, raspoloženja, »slobodni« izbor ciljeva i akcija. Tako, posle mnogih dobijenih i izgubljenih bitaka svesti, naša, i 1va upamćena, ili čak i sasvim zaboravljena osećanja žive žŽivOtom ožiljaka: bride, tište, sevaju — na promenu vremena. A vreme se menja, danas brže no ikad. Doduše, lisica krešti iz svo,» jazbine, preplanuli kupači veslaju u svojim barkama, mladi mesec se pojavio prošle večeri, ogrevom se treba snabdeti na vreme i pred sleđećom, nailazećom zimom sve je kao uvek. No, veštačka pluća i bubrezi, otskora ali već više buta, omogućili su rad hirurgovoe ruke na 8gzaustavljenom ljudskom srcu, koje će DOnOVO DpTroraditi, u eri smo atomske fizike, kozmičkih raketa, visprenih govora o razoružanju i konstantne aktivnosti ratne industrije. Jedan željno očekivani vrhunski sastanak, neđavno, namah se pretvorio u neočekivani, ljutiti rastanak, automatski „mozakračunaljka zamenjuje „uspešno naporni rad naših moždanih vijuga, Dantea i Šekspira uskoro će i kod nas prevoditi elektronska mašina, a dva mala psa i nekoliko belih miševa vratili su se, ovih dana, zđravi i čitavi, sa vasionske šetnje natrag, na Zem lju. Riaspolažemo danas mislima i htenjima kakvih u našoj svesti nikad ranije nije bilo. Mo ramo onda. biti obuzeti i raspoloženjima kakva nikada ranije nismo imali. No u nama su i stare, drevne, zaboravljene :'sli, hermetizovana i .neutralizov:na, u rezervni fond svesti povučena, pbohabana, isceđena, prevaziđenn osećanja.

Svest savremenog, današnjeg čoveka vanredno je sintetična: u njoj je neka nemarna lakoća, vedrinom prelivena neverica, prividna bezbrižnost, ali š Drikrivena mentalna euforija, jedno prigušeno, po suštini i Osnovnom tonusu konstantno (iako u ispoljavanju vrlo promenljivo) raspoloženje, slično poznatim ranijim emocionalnim staniima u časovima trezvenog i pribranog iščekivanja nekih sudbonosno važnih odluka, prevrata, re-

Lajonel TRILING:

Tokom poslednjih nekoliko desetle, nak filosofije, koji Je poznat pod a DEC imenom estetika, izgubio je u našem iniereso• vanju mnogo od svog nekad značajnog oslonca. Ja ne mislim naravno, da se pitanja o estetici više ne postavljaju i da se s odgovorima hrabro ne Bočušava — svaka bibliografija o ovom predmetu pokazaće da je suprotno istina. Ali stručno zanimanje za ova pitanja ne plavi danas, kao što je nekad činilo, svoje akademske obale da bi oplodilo prostranu ravnicu opšte kulture.

Čovek bi lako mogao da pretpostavi da će suprotno da bude tačno. Sa ogromnom razra-

đenošću moderne umetničke teorije i prakse, sa našom meprestano rastućom svešću o stra-

njihovim postavkama o umetnosti, može se 5 razlogom očekivati da će opšte zanimanje za sjedinjujuću estetičku teoriju postali pre veće nego manje. A možda i postoje znaci da će se

ovo dogoditi. Ipak mislim da je još ispravno reći da estetiku gledaju s prezirom ljudi koji nisu ni ravnodušni prema umueinosti, niti neprijateliski raspoloženi prema teoriskom raspravljanju. KEstetika Je, bar po jednoj ustanovljenoj đefiniciji njenog smisla, teorija Lepog. A kada mislimo o sadašnjem stanju estetike moramo uzeti u obzir zao glas koji je na Lepo pao, Verovatno je da nećemo govoriti o lepoti kad hvalimo umetnost kojoj se najviše đivimo. Mi opažamo, ustvari, da vrlo mnogo najznačajnijih umetničkih dela našeg vremena svesno odbija da upotrebi tu reč — jedan od početnih potsticaja moderne umetnosti bila je neobuzdana nestrbpljivost prema lepoti kako ju je razumevalo jedno ranije doba i kako se još zadržava u našem duhu da bi nas navela da se nađemo u nedoumici i da budemo nesigurni priJikom naših odnosa s njom. Mi osećamo da pojam lepote uključuje harmoniju koja se odveć lako postiže, pa čak i izvestan stepen mekušnosti i raskošnosti koje mi mrzimo. Vinkelmanova senka opseda naš pojam lepote, svojim davanjem prvenstva fluidnim, nežno izvijenim linijama, svojim nemarenjem za uglovitosti i tenzije, svojim poteenjivanjiem svake umetnosti koja se nije prilagodiha zakonima grčkog razdoblja, kako mi o njemu sudinio, već, dekadentnog. Mi osećamo. takođe, da iepotu estetičara devetnaestog veka odveć mnozžo Kkontro-

liše primer Aristotelove rasprave o tragediji; mi se protivimo njenoj sklonosti da navodi na misao da su elementi grubosti i bola u umetničkom delu prisutni jedino da bi mogli biti savladani u usklađenosti i miru, i da je savršeni estetički efekv spokoj. Nije teško videti zašto su Ogden i Ričards naišli na vrlo brzo odobravanje kad su, nre riekih trideset wodina, rekli da je pojam lepota ustvari gori nego pojam beskoristan, da ona stoji na putu našem pravom uživanju u umetnosti i da ona više koristi Kkriterijumu zanimljivosti.

Ali raspravljanje o umetnosti je ljudska delatnost isto tako prirodna kao stvaranje umetnosti, i naš gubitak poverenja i interesovanja za estetiku nije priveo kraju raspravljanje o umetnosti. Omiljeni oblik rasprave o umetnosti postao je oblik kritike. Moderi kritički pokret počeo je sa osećanjem srećnog bekstva iz obimnih uopštavanja estetike, sa zanosom za spuštanje — najposle! — zanatu, činjenicama —- precizno rečeno — slučajevima. Ne Umetmost, već pojedino umetničko delo postalo je preokupacija našeg raspravljanja. Kritika nije mogla, naravno, nastaviti bez opštih estetičkih ideja, ali ove ideje sada su bile poglavito implicitne i imale su malo veze sa lepotom.

Ova tendencija bila je nesumnjivo potrebna i dobra, ali je ipak dovela do jednog rezultaias zbog koga se može žaliti. Kriterijuni zanimljivosti je kriterijum koji je naročito primen]ljiv na Književnosi; i književna kritika je postala istaknutija od Kritike svih drugih umetnosti. Ona je dominirala celinom naše rasprave O umetnosti. Naša umetnička kultura postala je poglavito, gotovo isključivo, književna kultura. Činjenica je od kapitalne važnosti, koju svi jedva da primećuju, a kamoli da nalaze razlog da njome budu uznemireni, da naši kritički časopisi ne daju nimalo prostora kritici muzike i plastičnih umetnosti. Ljudi od pera s jedne strane i slikari i muzičari s druge, malo ili nimalo opšte jedni s drugim. Tako da, dok nesumnjivo postoji uvažavanje neknjiževnih umetnosti i dok se za njih može čak reći da u

nim kulturama, korenito različitim od naše Wu

| izvesnom smislu'»ocevetaju«, u njima ne uživi stvarno ljudi kojima ideja umetnosti, i OH elnost· književne umetnosti, mnogo znače, Ja oklevam da to potvrdim pred eminontnim knji ževnim kritičarima koji su nam neđavno govo-. 'rili kako je kritika jedna beskorisna stvar i kako ona stoji na putu našem razumevanju samog umetničkog dela, ali činjenica je da

avo uživanje u umeinosti (bar u hašoj kul. uri) zavisi o raspravi — ne o bilo kojoj vrsti rasprave, već o raspravi određene vrste. Nemo prihvatanje, recimo, savremenog slikarstva od” strane najobrazovanijih ljudi delimično je posledica navike, ali je takođe posledica zastra. šene ravnodušnosti. Da oni stvarno uživaju u aktuelnosti slika, oni bi bili bar približno svadljivi oko njih kao šlo su sami slikari.

Ova relativna ravnodušnost prema umetnostima različitim od književnosti je, kao što sam rekao, delimično posledica gubitka autoriteta, od čega trpi opšta estetička teorija. Kad mi odbijamo nesumnjivo neodređene pojmove o. pšte esteličke teorije, kad se otarasimo ideje lepote i oslonimo se na ideju ranimljivosti, veoma otežavamo važnim elementima umetni-

. čkog doživljaja da nađu izraza i otvaramo put

| književnoj kritici da zavlada celim poljem našeg interesovanja za umetnost. Apstrakinost i teškoća estetičkih pojmova magoveštavaju, ma. da neadekvatno, nešto od misterije umetnosti. A književna Kritika, uglavnom, mema mnogo posla sa misterijom — mema za fo potrebe. U svom rukovanju RKriterijumom zunimljivosti ona je u mnogome spokojna, i ona uvek smera. ka srodnom kriterijumu ubed]ljivosti. Ne, može se uzeti kao sigurno, zbog suštine kniiževnosti, već izvesno zbog slučaja koji preovlađuje, prosuđivanje književnosti je otvoreno i eksplicitno moralno i intelektualno prosuđiva. nje.. Ubedliivost, prikladnost, logičnost, istinu ideja, književna Kritika uvek mora da prosuđuje, Estetičari, i izvesni hnjiževni lvriličari, muče se da postave granice u: ovom načinu prosuđivanja. Oni su posvećeni ideji da estetički doživljaj karakteriše njegova udaljemost od razmatranja praktičnih stvari: oni nam kazuju da je književnost umefnost hao svaka drnga i da pravo doživljavanje književnosti deli ovu opštu karakteristiku esteličkog doživljavanja, da su razmatranja praktičnih stvari — moralnosti i istinitosti — suštinski irelevantna. Avaj! čini se da nam književnost uvek govori suprotno. Kao protiv svojih čisto esletičkih elemenafta, ona uvek prikuplja potseinike praktičnog -— svetovnog, prliavog, ružnog, bolnog, moral· nog — i ona to čini vrlo svesno: prekor Džejn Ostin na račun romana »Gordost i mnredrasuđa«, da je suviše savršen, odveć sjedinjen i harmoničan u svome stilu, da prisustvo nečeg stvarnog treba da ukalja njegovo savršenstvo, prisustvo nečeg mulnog i dokttinarnog, treba da bude uramljen iznađ stola svakog estetičara

i kritičara.

Vreme i tradicija umanjtiju našu svesnost o gadnoj ne-estetičkoj tendenciji „književnosti da insistira na izvesnom slepemm meposredne praktičnosti i estetičari se koriste svim mogu” |. (nim prednostima ovog dejstva vremema i tra. dicije. Ali ako je liudsko iskustvo — liudska opasnost i bol — učinjeno građom umetničkog stvaranja, prosuđivanje koje je usmereno pre- · ma tome stvaranju uključiće važno razmatranje praktičnih stvari i na iaj način wbedljivosti, važnosti, prikladnosti, logičnosti i istinitosti. Ako ne dobijemo jasan znak od samog književnog dela da ne treba da mnostvaljamo pitanje, mi neizbežno pitamo, »Da li je ovo tačno, da li u ovo treba verovati, da li ovo treba da. uobliči naša buduća prosudivanja o doživijaju?« Čak i kad nam Kknjiženo delo da jasan znak da ne treba da primenjujemo ovo merilo, mi smo sigurni da postavliamo izvesna ovakva pitanja kao »Šta se nagoveštava o logici i istini ovim svojevoljnim odvajanjem od tiogike i istine?«

Niko ko književnost uzima ozbiljno neće želeti da umanji važnost i tačnost ovog načina prosuđivanja, neće ako nije zaveden čarima opšte estetičke teorije pokušati da dovede doživljavanje književnosti u teorisku podudarnost sa doživljavanjjeem drugih umetnosti. A ipak način prosuđivanja koji je potpuno pogodan za književnost, ako nan izgloda kao jedini način umetničkog prosuđivanja, ili nadmoćan ili kontrolni način, imaće dejstvo stiorgog ograničavanja našeg doživljavanja drugih umetnosti.

(Preveo Đušan PUVAČIĆ)

sutrašnjeg dana neustrašivo Očekivanih novih, još nepoznatin ali- dobro slućenih uzbuđenja. Svakako da je današnji čovek manje »dubok«, manje »tragičan« od generacije svojih dedoı On nije više ni Orfej, ni Paust, ni Hamlet, ni Don-Žuan, ni Don-Kihot, iako u njemu ima očuvanih tragova duše svih ovih slavnih predaka, ali on je svojevrsni hibrid Apolona i Dionisa, u uprošćenom i osavremenjenom izdanju serijalne industriske proizvodnje ovih mitoloških modela, bez ničeanskog (i skrjabinovskog) ekstatičnog idealizma u simbolici idejnog kontrasta među pomenutim, starogržkim Olimpijcima. On je i Trometej, mada u sportskom dresu i sa saksofonom džez-svirača na

šenja krize. Mi smo psiho-organ- usnama. „1I Odisej, koji se ae ski snop prevaziđenih, danas ži- vraća u Itaku. vo doživljavanih i možda već od „Savremena, moderna umeti

nost, brza i ekspeditivna Wu svom intuitivnom mišljenju, ven r.. je fiksirala, u svim svojini granama: u književnosti, slikarstvu, vajarstvu, plesu i muzici. Savremena nauka koja se njegovim likom bavi (psihologija, sociologija, etnologija), preciznija i pouzdanija ali svojom misaonom diskurzivnošću sporija od umetnosti, na najboljem je putu da ga prikaže, ocrta i DrOtumači. Za esej, unutarnji lik današnjeg ćoveka još uvek je veoma »tvrdđ orah«. No ovde je, kako vidite, ipak načinjen skicozni pokušaj baš sa tim »nečistim«, malo naučnim malo Uumetničkim, „bastardnim, „janusovskim, kentaurskim oblikom.

| ljefima i

Balkanska Pompeja u Nišu

Iskopavanja koja su vršili arheolozi na čelu sa doktorom Miodragom Grbićem, naučnim savetnikom AT“ heološkog instituta SAN, otkrila sU veliko arheološko nalazište u Nišu i najbližoi okolini. Nalazišta vode PO“ reklo od starog rimskog grada Nai

'susa, rodnog građa imperatora Ron“

stantina. Dr. Grbić je predložio Narodnom odboru Niša da ulaganjem izvesnih materijalnih sredstava om0' gući đalje iskopavanje i konzervira· nje arheoloških iskopina. „Kada bi ceo antički Naisus bio iskopan, dO“ bio bi se jedan odlično sačuvan 0OD' jekat, sličan onome u Pompeji. Tako bi se otkrila i letnja rezidencija &0n stantina Velikog i desetine vila boO' gatih rimskih patricija, dok odlična sačuvane grobnice sa raskošnim Te” mozaicima pruetstavljaju pravu retkost. Ove jeseni treba U

_ Nišu đa buđe održan simpozijum 4T“

heoloških stručnjaka, koji će biti posvećen „proučavanju arheoloških znamenitosti u ovom delu Istočnoš rimskog carstva.

KNJIZEVNE NOVINE