Književne novine

Jožef DEBRECENI

Stari pisac je

i umorno rekao O da korača po sobi. Seo je za pisaći

— Hvala, Marija. Za danas ie ja. je dosta. Stara sekretarica, starog pisca poslušno je otkucala a O-

na kraju · rečenice. Zatim je stavil ; a poklopac Š

ces: o BVOJOmi tašnom. Obično nisu kako. rap BRENA Oe eo fe Bb ODEM Sedi jie TOORIKUR i na neočekivane i ) odin azil išče isli ; ta limeno grlo oveštalog sReminekonoe) OVO O lt re ov cija je svoje stvari i pošla. Visoki okovratnik njene e a be O Da odu je obavijao vrat, isto onako

] Št i na sama, celo njeno od cipela muškog kroja do proseđe kose, čije 'su varao) neve-

sele bplešeni i Obancı ice bile zadenute u punđu debelom koštanomi UKO.

SEN se SRO OLUJBO i pozvao je: — Bamo jeđan trenutak, — Ga? a — Gledajte, — počeo je Disac i nj 5 ? jegov pogled Ho ONE Mazio POI stare devolko ai Bi MOVE Re »ı mogu, dakle, i kreno. Bediie, S e aa e, da govorim s vama sasvim isu evojka se tek tada aio vola So GE ozbiljno iznenadila. Ovaj uvod ju je — Reč je o tome, da iš Ć alo j vas više neću moći držati u — Da ne dolazim više? Pisac načini klonuli pokret rukom:

–- Nažalost. Naime — obustaviću sve. Devojka, je razrogačila, oči: — Šta to?

i Fi Ač TA Pisanje. . — Ali zašto? Šta se dogodil ši ništa Ce BO godđilo? To jest, Oprostite, to me lala mršava žena je prebledela zbo neočekivi kaza. Pisac je bio neženja, očajno TddžednA ·života, RH Moj e uvek tačno plaćao. Sem toga dolazila je rađo ovamo, među te nadimljene” zidove, u tesni momački dom, koji je u sebi nazivala, »piščevim svetištem«. Volela je i svoj posao, maštu su joj. prijatno uljuljkivale ukusom. cigarete prožete starinske priče starog pisca. Zaokrugljeni, atributima, gusto protkani tekst koji je za vreme rada obavljen đimom kuljao sa piščevih oveštalih usana, ona, je kucala, u mašinu oduševljenim, samozaboravnim uzbuđenjem saputnika. Bila je ne samo saradnik nego i publika. Đisac Je to primetio i na svoj ćudljiv način odavao je priznanje njenoj predanosti u radu. Ovđa-ondđa upitao bi je za savet, a ponekad ga je čak i prihvatio, što je staru „devojku učinilo prosto srećnom. I tada pisac ju je gledao prijateljskim, vedrim pogledom. . ~ Zašto vas se ne bi ticalo? — upitao je skoro nežno. Najzad. reč je o vašoj službi. a Devojka se skupila, sasvim mala na svojoj stolici i mogla je da kaže samo toliko: | — Jeste. — Pitate zašto? Prosto zato Jer nemam više šta da, pišem. Ispao sam iz sveta, iz stvarnosti. Jeste, isbao sam. „ Daktilografkinja ga je pogledala da vidi da li se na šali. Ali piščevo iice je bilo ozbiljno, skoro paćeničko. mm Ali, ako hoćete u metafori, — nastavljao je pisac ; Boovčaba sa, drveta vremena kao ocrvljiva jabuka. Ili kruška, ako vam drago. , } MONI . Nastala je mala tišina. Devojka nije snala šta đa kaže, a pisac je čeprkao po džepovima za cigaretom.

— Jednom reči — nastavi on i otpuhnu đim — mlađost, Marija, mlađost odlučuje o stvarima. A moju je već odneo đavo. Ono što je za moju generaciju bio konflikt, đanas nije ništa. Ono što ja današ kažem — to je juče bila istina, a danas je — lična sivar. Osobenjaštvo. Pustinjakova priča. Moje teme, moji ljudi, jednom reči moji likovi koji se kale u čistilišnoj vatri takozvane spisateljske mašte takoreći su se ukiselili. Ili se, recimo, mumificiraju. Vi znate šta je to?

'— Sušenje leševa. ;

— Tako je. Čim ih pozovem, viđim da im se sa kostiju istopila koža i da su ostali samo goli kosturi. A ako nekako teškom mulom i uspem da ih Pprizovem u život, oni posrću, vuku se, kratkovidno žmirkaju. Tako su avetinjski, đavo da ih nosi, da i mene samog hvata strah od njih. Ne znaju šta da počnu sa sobom, a ni ja ne znam šta da počnem s njima. Šta velite na to? . _

— Devojka se bespomoćno pokrenula na stoliči.

— Ja se ne ragumem u to. Pa ipak... vi pišete tako lepe

· priče... one najlaze na, dopadanje, imaju uspeha... i ona novela

onomad... · — Uspeh... — Pisac odmahnu rukom. „Uspeh ne znači ništa Čovek mora sam sa sobm da uređi ono što je bitno. Promislite, Marija, hoću li ja ikada još moći dđa buđem iskren? Trema samome sebi, prema čitaocima, mojim bližnjima, mojoj braći? j

— Zašto nd biste mogli?

— Zato ŠtO sam „odrastao, sa uverenjem, da MG e znači držati ogledalo nego prebacivati veoO. Razumete Moja generacija je drugačije kotirala kurseve. Ja imam EN čija saznanja O slvarnosti, o đuši, o istini, životu i smrti, patnj i boli... O svemu o čemu je vredno razgovarati. SW | Stari pisac je pao u vatru. Njegovo učestano Opa, O burkalo je tišinu. Nije više video jadnu staru devojku, gBOVI

samome sebi. | | : — Uzmimo, naprimer, stvarnost. Moja atvazoOaĆ, KARO O to staro jevanđelje roklo, nije od Sati SVOM. Ć : O ae snik, već samo pojam nečega S : WO Oto? 5 oiania, Sam je ostvarujem. Da „Ta 51 ES ZBOop LOS ja BBbe da iđem? — odgovorila je pitanjem

devojka. i BiBae je klimnuo glavom.

— Čudno, ali zato. Šta sam MR aa i lu stvarnosti, a ja — nisam naućč o da . Mina o materiji. Čak ni tada ako bih se

i. eđište traktora. . SCB E Ide BlBEOP | BIAGA — nastavljao je, SFODE PBR Bod GOO sući pritoni glavomi kao da hoće da istrese Pa OH: O Nesvetlosti — kod starog pisca stvari zavise od Pi O Bedaa., Ć maju vrednost samo stvari nego i oči Koja pisac mora biti trezven, za njega sme da p ISA WOBBAMMA M Mora da pravi ljubazno lice kao kod fotografa, J0EO aio Teška vam je to sivar. A znate 1 šta jo još nan nas Io i u pravo. ] | ' Niobda PRO UOaoie „bleropuo leđa drami jedinke Pa ljubav eposa kolektiva. . | dbk =BradaovriaVnavu , -eči je izgovorio SkOTO ući. ] : kao HRLLSORU OOdeeojčk koji se posle dugog umeravanja nš8j TRG BIO Raa ·ghiBhti i ilo lako da donešem OVU — j isliti da mi je DilO | odluku Nie 606 6 tohae od čega ću živeti nego O tome — zBŠštO: Glasno je Othuknuo i dođao:

Ca goč čitavo to izgovorena rečica, Šnja anje ho je tako neobično da se Mariji PI ao Sao što ge lekaru dobra srca sažali bolesnik koji j bolost. Njene oči se napuniše suzama.

— Vi plačete?

.eJ

) balo bi da sedim U i: (6 JARANI, Ne znam ništa, latio da mešam

i 8 algo ON, ri a || * |

KNJIŽEVNE NOVINE

•. raznovrsnih mišljenja i shvatanja

neobuzdđano obja- kog

Stara đevojka je odrečno odmahnula rukom, ali je pisac to pogrešno shvatio. Mislio je đa mu ona ne veruje.

To ga je zaprepastilo. Zagleđao' se u malu crnu ženu i naglo je i njega obuzela sumnja. i

U njegovoj glavi počeli su da se kovitlaju protivrazlozi. Odluka koju je osećao tako konačnom i neopozivom odjednom mu se učinila smešnom. A danas ju je, po završetku bezvoljnog

o a |

ZORAN PETROVIĆ: CRTEŽ

SVETIONIK

| Kiša je padala razdražljivo i prigušeno, padala je kao da nikad neće prestati. Vidik je postajao mračan i uzamn. . Magla je dodirivala površinu mora, njišući se na talasima,

i sa njom je dolazio jedan ukočeni ohlađeni sumrak podignut po okolnim bregovima, sumrak koji je cijelog dana bio sleđen na visinama. Kiša i magla su razmekšavale ı razmještale brda, pretvarajući ih u vodnjikave, hladne konture. Na suprotnoj strani zaliva tama je očvrsnula, približavajući se obali.

Stajala je uz prozor i gledala u kišu...

Kada je doputovala ovamo, jedino „čega, se sjećala bilo je sunce i vreli pijesak. 8mola, sunca curi niz borovinu kap po kap. Na horizontu — dim ljeta. Dan je gorio čudnim bjeličastim plamenom, gorjelo je slano bijelo kamenje duž obale. Ostajale su samo slane skrame morske soli na koži kao tanki nježni sloj uspomena... A onda se pojavio jedan mladić iz mora stojeći na mrkoj oštroj stijeni. Ustvari vidjela je samo njegovu izlomljenu sjenku u vođi i znala da je to on iako mu nije vidjela lice nego samo sjenku koju su otkidali talasi i nosili ka obali. A ta sjenka imala je miris muškarca o kome je mislila i lebdjela je ioš nekoliko trenutaka na površini vođe, tako da je ona iščekivala,

| kada će iščeznuti i posmatrala talase i vjetar kuda će je ođnijeti, ali ta sjenka, je i dalje pripadala samo talasima i bio je to čudan trenutak njenog života kada je sve na neki način zastajalo, kočilo se, brestajalo da postoji, da znači nešto, sem te sjenke koja' ie živjela na površini mora. Ni sljeđećeg trenutka se ništa nije desilo, samo je bila bliže suncu. Tako je to počelo, a onđa je sve bilo jednostavnije nego što jo mislila, jer sve je stvarno bilo jednostavno u tome danu. A onda su pronalazili ta mala, :mjesta na kamenu, na pijesku, u šupljinama, svuda, su ih lovili, otkrivali, bili su sami na svijetu zaboravljajući sve a vjetar bi samo do „njih donio miris vrijesa, suve trave, slanpg kamena...

·'Veliki zid napravljen od zujanja zrikavaca, udaranja talasa, šuma pjene, od sreće i neke plave boje.

A ona — sa sokom ljeta oko usana.

j Sađa, — kiša je bila duboka, bila je nemi oglodani kostur samoće koji se njiše na vjetru. Kišna zavjesa joj se približavala, hvatala je ogromnim rukama oko vrata, obavljala njene godine, stežući ih.

Nije ni slutila da postoje i takva mjestana zemlji. Sa izgubljenim kućama i ulicama, sa izgubljenim ljudima. Zašto ga ljudi ne napuste, zašto ne odu u neki svjetliji kraj?

Nokoliko radnika se vratilo sa posla malim prljavim brođom, vukući sa sobom stare bicikle. Oni su, kao i obično, svratili do nje da uzmu poštu, novine i pisma, i za-

| kopčavajući kabanice i mantile odlazili kućama. Ti bi | ciklisti bili su skoro jedini sa kojima bi u toku dana progovorila nekoliko riječi. U žurbi bi joj đobacili nekoliko riječi. Zvali su je »mala« ili »ljepotiće«. Pitali su je da li joj je dosadno i ne sačekavši odgovor, odlazili. A ona

čekala svakog popodneva da ugleda njihove bicikle. Če-

e | MMA je da joj kažu poneku novost. Ni njihova zađirkivanja lay veran. UP; O e alt Pp pen a A-Baal N

Branko PRNJAT \

Savremeni pisace...

ra primenjivane metode služenja nekolikim sasvim. novim tehnikama građenja proznih tekstova književ ne umetnosti. Ako ovde pomenemo rečeničnu polifoniju Džemsa Džojsa .u „Uliksu“ (1922): ili sa sardoničnom „dđoslednošću sprovedenu leksičnu osmozu, grozničavo i inventivno razigranu verbalnu konta minaciju u njegovom „poslednjem romanu „BPinegani se bude“, zatim jezički kalamibur deracinalizovanih asocijacija u ktatkoj no po posledicama značajnoj eri nadrealizma, pa „unutarnji monolog“ u prozi Virdžinije Vulf, pa roman „toka svesti“ u tragično inkantiranom opusu Vilijema Foknera a poslednjih godina i „anticroman“ {francuske plejade mlađih pisaca (Alen RobGrije, Mišel Bitor, Kateb Jasin, Natali Sarot i dr.) kroz čiju tehni ku pisanja probija njihova književno-estetska koncepcija umetničke funkcije proze, pokrenute jednim puritanskim i „glacijalnim“ osećajnim klimatom, ne činimo to nimalo da bismo · „navijali“ za književnu tehniku, stilizaciju, jezičko-arhitek tonšku konstrukciju i verbalnoformalnu. sistematizaciju nekolikih

(Nastavak sa 1. strane) tičko-estetske metode) za otkrivanje đijalektičkog sprega suštine i pojave, unutarnjeg smisla i verbal ne slike, apstraktnog i konkretnog u piščevom delu» zaista mora smetati i ostaviti ga nezađovoljnim kri tičarevom informacijom, a tada je već sasvim beznačajno da li kritičar hvali ili kudi pisca, Mao i to da li bi se čitalac recenzije složio ili razišao u mišljenju sa kritičarem. Mi smo danas u takvoj poplavi

svega i svačega, u takvoj bujici i onih sasvim elementarnih i krajnje kompleksih emocija (među kojima su estetske emocije upravo u povorci najkomileksnijih), da gee ni u književnoj umetnosti kao ni drugda ne može očekivati i zahtevati jednoobraznost idejno-emocional– nih stavova i gledišta, homogenost književnog ukusa poedjednaka ili ma kar samo slična nazvijenost estetsmisla za veoma raznovrsne tipove poetskih metafora, za mnoge i različite načine konstruisanja go vorno-jezičkih umetničikih slika, za čitave novopronađene i tek otsko-

a smatrao definitivno ozbiljnom, samo je još svojoj

_ diktiranj staroj saradnici hteo da, u vezi s tim kaže nekoliko utešnih reči.

Bada, eto, ona sedi tu pred njim bez reči, nema. Zašto ii samo oseća toliko strasno protivljenje u njenom pokornom ćutanju? Znači da Marija, publika, čitalac, smatra njegovo povla- čenje besmislicom. Da, li je mogućno da je stvarno besmislica?

I u njemu na prečac nestrpljivo, kao zvuk signalnogz zvonca iskrsnu savitljiva reč cenjkanja: međutim...

I već se bio upustio u prepirku sa samim sobom.

— Međutim... Šta, zapravo, znači biti pisac? Čuditfi se. Beskonačno se čuditi. Biti zadivljen na početku svega i na kraju svega. Naš zanat je prosto — divljenje. Stvarnost, i privid, istina i fikcija stapaju se ujedno, u opojnost i divljenje. Postajem ono čemu se divim.

— 1I sve to — nastavljao je — mogu i da ovekovečim u mojim likovima. · i

Na licu starog pisca zablistao je/osmeh.

— Prema, tome oni ne moraju nužno da budđu mrtvorođeni. Šta mislite, Marija? eri

Ali nije sačekao odgovor nego je brzo nastavio:

— Pisac može da zaostane za stvarnošću ako se, prerano rođio, ali šta proizilazi iz toga? Neće je graditi već samo osećati. A zar to niie dđovolino? Jedna hidrocentrala, jeđna misao, jeđna mašina, jedna revolucija, jedan iđeal, jedan strast — sve je snaga. Sve je to samo snaga koja isto tako izmamljuje zvuk iz stare harfe kao i iz ksilofon8a.

| Reči, njegove sopstvene reči uzdigle su starog pisca. Osećao se opet jak, kako već davno nije. Bio je sav od čelika i od tema i kao da se ništa nije desilo, veselo je dobacio začuđenoj devojci: ' — Imate pravo, Marija. Govorio sam gluposti- Povlačim sve.

— I otkaz?

— I to. Sve je to bio samo jeđan trenutak slabosti. Ali jedna priča će, možda, ipak, ispasti iz svega toga. Sednile za mašinu, molim vas! Jeste li? A sada pišite:

— Naslov u sređini, proređeno: OTKAZ

Stari pisac je ustao od pisaćeg stola, počeo da korača bo sobi i bodro rekao.

Stari pisac je prestao da korača po sobi. Seo je za pisaći sto i umoTno rekao...

nijesu je ljutila. Činilo joj se čak da potajno želi da je „gadirkuju, da buđu i #rubi i neljubazni, da u njima osjeti grubost, snagu. '

Ali ovi ljudi su odista bili pristojni, vjrevotano zbog umora i kiše. i

Kiša se slijevala niz njihove kabanice i lica, curila, je niz prste, i ona je gledala te pokisle, umorne, OŽenjene muškarce kako iđu svojim kućama, noseći u očima kišu i studen. |

Njih su čekale žene, razmišljala je. Oni cijelim putem misle sigurno na te svoje žene.

Gledala je kišu na njihovim licima, na vrhu brade, | na trepavicama. ı Tpak — očekivala je muškarce. Očekivala je svakog đana to vrijeme kada će se pojaviti. Osjećala je samo te

> “

muškarce mokre od kiše. Oni su joj pokazivali na neki način da je kiša napolju i to je sve. Jer kiša je gušila

| đah i kočila brste, i ona je mogla samo da vidi ispod kapuljače jedan tvrdi, crni vrat, gledala ga je sa nekom žudnjom u prstima, da ga makar dotakne i onda pomislila: šta se to sa mnom dešava, što se to sa mnom uopšte dešava. ponovila u sebi kada je uhvatila sebe u gledanju tog crnog, skvašenog vrata. On nije daleko, ali u isto vrijeme ta crma jaka koža bila je isuviše daleko kao Stijena na suncu, mislila je tako čekajući i dalje da on pcpuni poštansku uputnicu, ja tom čovjeku nijesam ni lice viđjela, nego samo vrat.

Slušala je mutnu kišu, što je izvirala ne iz oblaka, nego iz tame, iz zgusnutih sjenki što su lebdjele nad brđima. . |

Zatim bi oni odlazili, čuo se šum točkova po vlažnom |

pijesku koji se gubio u kiši. i Slušala je ravnomjernu |- oni su se smenjivali sa ravnomjernošću | jala nepodnošljiva.

Samo se jedan čovjek pojavljivao u pet časova na vrhu pristaništa sa kabanicom prebačenom preko glave. To je bio čovjek sa đugim rukama i feralom, sa mokrom kabanicom preko glave.

On je palio svetionik.

Svake večeri je očekivala da taj čovjek zapali svjetlost na svetioniku. Posmatrala je kako se penje metalnim, mokrim stepenicama, kako zatim svoju kapuljaču spretnim pokretom nabacuje preko vrha da vjetar ne bi utrnuo žižak koji unosi u svetionik. Onda bi zatvarao stakleno prozorče, posmatrao trenutak-dva zapaljenu svjetlost sa nekom radošću gotovo, tako da su i čovjek i plamen bili tih nekoliko trenutaka nad zemljom, obavijeni tamom i kišom, beskrajno isti, gotovo Ppripijeni jedno uz drugo, uzdipnuti i nestvarni u Oluji. Prkoseći iz nekog razloga ne samo lhdiši i mraku, nego i samoći i pustinji.

Svjetlost je bila upaljena po kiši i gorjela je sićušnim pblamenom, ustrajno kao đa nikad dogorjeti neće, kao đa je nekakav neugasivi znak. Gorjela je sa iščekivanjem na ivici noći, opkoljena planinskim vjetrom kao neki cvijet stvoren u buri.

Topleđalo je da silueta čovjeka pođrhtava Ba njenim plamenom. Ličila je na obično zrno u tmini, iz kojega POP SBHtFE đa isklija đan, možda vedriji a možda čak i

bez Bes

huku talasa pod prozorom, koja je bosta-

nja, da pojava književnih pravaca i novih verbalno-tehničkih mođusa izražavanja o kojima je ovđe reč. ne samo da ne bi smela nikog obra zovnog zgranjavati, iznenađivati i Sablažnjavati, već bi nas morala upućivati na istraživanje njenih du bljih, prirodnih, istoriski zakonitih i u tom smislu upravo normalnih i umetnički logičnih razloga, uzroka, uslova, društveno-psiholoških premisa i korena. Na književnog kritičara i recenzenta savremene proze ili poezije — na ličnost dobre snabdevenu poznavanjem estetike, psihologije, sociologije, ontologije i dijalektike, ali i naoružanu jednom urođenom (i samovaspitnim radđom visoko razvijenom) senžibilnošću za čuđesnu igru preobražavanja logičko-pojmovnog smisla reči običnog (ali i naučnog, filozofskog, dakle điskurzivnog) govornog jezika u elemente i sastavne de-

love umetničkih slika koje sobom donose specifično nova umetnička

značenja — pada teška i tanana

dužnost da i u najvratolomnijim

verbalnim kompleksima i u iznena~

da iskrslim književnim ·tehnikame

otkrije emociona:!nu vibraciju, uop-

šteni smisao, potencijalno prisutnu ideinost.

književno-stvaralačkih metoda koje su se ugudđile da otstupe od davno stabilizovanih gramatikalno-sintaksidkih (recimo: Klasičnih) osnova građenja umetinčkih slika iz elemenata govornog jezika kao oruđa međuljudskog komuniciranja, već samo i jeđino zato da ovde bude ukazano na mogućnosti radikalnih promena u književnoj tehnici izražavanja, na mogućnosti koje se ostvaraju i primenjuju, i u kojima svidele nam se one ili ne — svakako da se odigrava drama MWknjiževnog stvaralaštva kao takvog, kao specifične aktivnosti služenja rečima i rečenicama u svrhe umetničke ekspresije, koja naravno, ne mora pogoditi emocionalnu reaktiv nost i osetljivost čitalaca no koja to isto tako i može postići.

Pond misli, osećanja, htenja današnjeg čoveka toliko je ispunjen novim sadržajima, kvalitativno no< vim entitetima svesti, izmenjenim

ima umetničkog ukusa i još neiščaurenim no potencijalno prisutnim smislom za stilsko-figurativne postupke koji pretstavljaju pravu jereš u odnosu na trađicio-

malne metode književnog izražava~ Pavie 5IKEMANOVIĆ