Književne novine

ISPREĐANJE TKIVA ASOCIJACIJA

(Henri Grin: „Život“, Nelit, BeBgrad, 1960.)

Henri Grin „(Henri Jork) je jedna od. zadivljujućih i zbunjujućih figura savremene engleske i svetske literature. Zadivljujućih jer svojim delom predstavlja maltene sumu svih literarnih nastojanja u Engleskoj od Šekspira na ovamo (znalci kod njega pronalaze sve, od tragova, kolokvijalne proze Drajdena i Defoa i Sviftove ironije, do unutrašnjeg monologa V. Vulf i fo: eksperimenata PbDž. Džojsa), a ipak je ostvario poipunu originalnost. Zbunjujućih jer posle trideset pet, godina pisanja odličnih knjiga nije uspeo da se domogne atributa »slavan pisac«, ništa manje nesigurnog i efemernog od atributa »veliki pisao«, koji on dobar đeo tog vre mena nosi. Njegove knjige nikad nisu bile bestseler, on nije dobio Nobelovu nagrađu, „malo koji kritičar bio je inspirisan (svaka ko ne Grinovom krivicom) đa o njemu napiše opširniju studiju...

Ovi ređovi sigurno neće doneti rešenje problema koji nije ni nov ni jeđinstven, ali jeđan od mogućnih razloga Grinove relativne »neslavnosti« vrlo lako može da Đuđe u njegovom svesnom napo• ru da izbegne u svojim delima sve opšte, večno, kosmičko, velike strasti, herojske ličnosti; štaviše, njegova je preokupacija prosečno pomešano sa običnim, a uverenje da su to dominantne crte života. A drugi razlog mogao bi biti u njegovom, skoro uvek uspešnom pokušaju da ne dozvoli kritičarima da ga sveđu na »pravu meru, upišu u rubriku »taj i taj pravac« i smeste u istoriju književnosti. On kao da se poigrava, kao da mu ni jedna tajna umetnosti pisanja nije nedokučiva, nijedan proseđe nedđostupan; sve njegove knjige razlikuju se međusobno, a čitav njegov literarni opus potpuno je integralan. Doeplasirano bi bilo, a i nemogućno, prepričati sadržaj OVOZ dela. Temu njegovog, hronološki drugog, romana »Život«e (ne Ži-

Vinsek.:

vot u nekom. metafizičkom zna. čenju, već u najbanalnijem —g življenje, bitisanje) čine prosečni, promašeni ljuđi, smešteni u

sveb kome pripadaju (mada je.

to teško odrediti), a ipak ne mogu u njemu da se snađu; u konkretnom slučaju reč je o životu u jednoj od mnogih livnica u Engleskoj: Neostvarene ambicije, promašene ljubavi, tragično prazne egzistencije. Nikakva maestralna tema, ni jeđan izuzetan karakter, bez političke ili psihološke didđaktike. Grinov: cilj bio je da taj naoko bezbojan milje predstavi najrealističkijim, najadekvatnijim sredstvom (ne treba gubiti iz vida da je autor jedan od onih pisaca koji neprekidno eksperimentiše sa, formom pridajući:joj kao i Herbert Rid značaj »vođećeg principa Dprirode i čitavog: Kosmosa«), a, to je dijalog. Dinamičan i grub, uglast, često smišljeno prazan, izrečen upravnim ili neupravnim gOVvOrom, dijalog čiji je smisao često toliko značajan da se uklapa u atmosferu i bez otkrivanja ličnosti koje ga vođe. Grin se odrekao svih mogućnosti koje pruža proza, ograničio se na jedno sredstvo, ali je istovremeno Dpokazao poznavanje svih njegovih tonova i registara — izabrao je zađivljujući medijum za izazivanje senzacije koju je želeo. Piščev pesimizam nameće se kao osnovni ton, što ne znači da on to i jeste. Zaođenut velom ironije koja prodire u svaki kutak ove knjige, pesimizam nikad ne dominira — savršeno je. jasno da on nije Grinova opsesija. U izvesnim manifestacijama čove-

kovog vitaliteta i potreba koje:

»Život«c rekreira ogleda se njegova, vera u pozitivne snage i optimizam. Tada on pribegava simbolici i lirskom opisivanju (rođenje sina radniku Arturu Džonsu praćeno velškom pesmom; često spominjanje golubova koji simbolišu život iznad „đlavirinta od cigala, težnju za đomom i po-

rođicom), a to su najljudskiji delovi njegove Knjige, OBVLOE žnosti i ljubavi za čoveka.

Kao što Lorensov »Ljubavnik ledi Četerlic po jednom od tumačenja ı sukobu klasa nosi svoje simboličko značenje, u »Životu« prelaženje vlasništva fabrike »Daprt i sin« sa oca na sina može da znači u opštijim razmerama smenu generacija; ali dok su kod Lorensa promene veoma radikalne, u Grinovom delu one su površne. Suštinskim problemima, života Grin prilazi bez ikakve patetike i ne plaši se da ih ostavi bez »filosofskog« rešenja. Na mnoga pitanja ne đaje odgovor, jer, jednostavno, odgovora uvek nema. Zato moto ovog romana: »Kao što će ove Dptice

odleteti nekuđ Kuda li će otići"

ovo dete? nije bez dubljeg osnova. Toliko snažna, tako uverljiva, slika fabričkog života — nije ni malo čudno — često je navođila kritičarska, pera da Grina bproglase realistom, čak socijalnim piscem. To je pogrešno isto koliko bi bilo da je svrstan u bilo koju drugu kategoriju. »Životc nije prevashodno realistički roman. Ispod jasne naivnosti i trivijalnosti krije se, pažljivo iskovana proza visokog manira koji nije i kliše. Grin uspešno izmiče uskim granicama. realizma koje obuzđavaju većinu pisaca romana, tog žanra i neprekidno. trepe ri na rubu simbolizma. Njegova proza uzbuđuje duh bogatstvom

finisane termine, u prozno značenje, ne bi više posedovale isti prođomost. Takvi pasaži ostaju u svesti kao najeklatantniji Đrimeri primene njegove definicije: »proza je.. .jspređanje tkiva asocijacija« kojom je parafrazirao sve teorijske postavke o značaju podteksta od Anandavardhane do naših dana. Bogdan A. POPOVIĆ

BRATKO KREFT O DOSTOJEVSKOM ·

Jedna od najznačajnijih edicija u slovenačkoj prevodnoj književnosti to su izabrana dela F. M. Dostojevskog. Državna založba Slovenije poverila je izbor i redakciju današnjem najboljem poznavaocu ruske literature u redovima slovenačkih na učnika i književnika prof. dr. Bratku Kreftu. Njegovom zaslugom ovo izdanje daleko odskače od svih dosadašnjih izdanja Dostojevskog i predstavlja jedan literami događaj,m Sloveniji gde postoji izvesna tradicija u izdavanju i proučavanju F. M. Dostojevskog.

Svako delo velikog ruskog pisca u ovom izdanju propraćemo je sludijom dr. Krefta tako da je i njegov

u dosadašnjim tomovima zauzeo više od 220 stranica. Autor ovih zaista značajnih studija o Dostojevskom obrađuje problematiku pojedinih dela ne samo na bazi najmovije sovjebske pa i „oljake, nemačke i druge literature nego i na Osnovu

enog proučavanja. Baš ovi retati dali su Kreftowom izdamju Dostojevskog najjaču notu i posebno značenje u čitavoj jugoslovenskoj slavistici. Dr. Kreft nastoji da obori ne samo sbanovište satrih reakcionarnih komentatora Dostojevskog nego i onih sovjebskih literarmih teorebičara koji, kao Jermilov, umaboč izvesnoj tendenciji da »rehabilitišu« još nedavno omraženog Dostojevskog i danas podržavaju stare leze, prema kojima je pisac »Braće Karamazovih« bio protivnik revolucionarnih pokreta u Rusiji i idejni antipod socijalizma. Dr. Kreftu je uspelo da nas svojim savesno dokumentovanim izlaganjima idejnih osnova pojedinil dela Dostoševskog ubedi o protiwnom, o pnogresivnom dubu u njegovim najzna» čajnijim umemičkim ispovestima, ia» ko se taj duh često izražava U za» mršen'm i protivrečnim oblicima, koji su odraz piščeve vrlo komplikovane pšihe i katkada samo maska umetnika i mislioca koji je morao da se nakon gorkih životnih 'iskustava pretvara i kmije pred novim udarcima tadašnjih vlastodržaca u Rusiji. Dostojevski je čitavog života bio razdvojen čovek, kaže na jedmom mestu Bratko Kreft, on se uvek kolebao izmeču revohicionarnosti i konservativizma, između ateizma i pravoslavlia kao što ga je om shvabio, Isto» tija njegovih dela, to je usbvari istordja njegovih kolebanja. Ali uzroke njegovog stava prema socijalizmu valja · tražiti u humanističkom obporu Dostojevskog protiv nihilizma i anarbizma, polkereta, koji su u tadašnjim posebnim prilikama predstavljali revolucionarne te„nje u „pravci novog društvenog Mređenija.

a

Dr. Bratko Kreft je svoje pogle. de na problem Dostojevskog kao humanističkog mislioca i najbolje istakao i najubedljivije dokumentovao u obimnoj raspravi »Dostojevski i njegov noman »ZJli dusi«, koja je upravo izišla uz novi prevod ovog romana F. M. Dostojevskog, romana, koji je bio i još je i danas u očima mnogih socijalističkih teoretičara njegov najveći ispad protiv revolucije i socijalističkih · pokreta. Pozivajući se na MarYrksa i Emgelsa i ma osnovu poređenja idlejnog sadržaja ovog romana sa pokretom

Bakwnjina i Nećajeva, Kreft je Ww-.

bedijiyim argumentima dokazao da Dostojevski ni u »Zlim dusima« nije imao reakcionarnih namera i da se uime Jumanjstičkih ideja borio samo protiv mnečajevčtine, proliv | Đbakumji-

winwwwı yu – — O stogodišnjicirođenja Gustava Malera

Kada, je, po jednoj lustaljenoj ob O 0 praksi komemoriranja. značajnih i gzaslužnih ljudi prošlosti, 5 proleća ove godine irebalo nešto javno reči o Šopenu, povođom stopedesetogodišnjice „njegova rođenja, za svakog muzičkog pisca, angažovanog u bilo kojoj ređakciji lista ili časopisa umetničkog

karaktera, bio je to zadatak ne

samo pun časti — kao. uostalom i svaki drugi — no i praćen onim shvatljivim zadovolistvom „koje se u čoveku lako diže kadgod se valja pridružiti jednođušnom horusu glorifikatora onih vrednosti koje su celom svetu poznate i drage. Kađa se sad, samo u povodu jednog nedavnog beogradskog simfonijskog koncerta (Beo gradske filharmonije, 25. X.) i samo iz ličnih, estetskih koliko i etičkih pobuđa, meni postavlja subjektivni, samonametnuti zadatak da o stogodišnjici rođenja Cuustava Malera ne pređem ćutke preko jednog života rastrzanog nemimima i razočaranjima Uprkos sjajnog i ničim nepomuće-

nog svetskog uspeha dirigentske ·

delatnosti tog veoma osporavVnnog kompozitora, devet, čudesnih simfonija, i niza pesama za glas i orkestar, moram priznati da se na ono pomenuto zadovoljstvo spušta senka tuge, koja'se nužno pojavljuje kadgod·. je čevek sve-

umetnika ~

novskog.:anarhjema;"k .ai ji. a »kasarničkog komunizma «, a” priotiv ovih struja digli sw. glas i Marks i Engels. (

Bratku 'Kıeeftu je' uspelo da nam

svojim: izlaganjima o velikim delima .

Dostojevskog ne samo približi ovog genijalnog pisca i nesremnog čoveka nego. da ga i odbrani pred onima

koji su ga.bilo slavili bilo napadali ·

kao reakcionara. rw ovom slovenačkom izdamju Dostojevski, napušta maglu koja je tako dugo okružayala njegov mumelnički lik i osvetljen novim pogledima on se, iako pun suprotinosti i protivrečnosti koje su posledica individualnih i , društvenih faktora, miri sa revolucionarim do-

metima našeg doba. Božiđar BORKO

štan da ono o čemu će govoriti e osobito blisko ni mnogima od onih kojima je poznato. Rođen 7. jula 1860 godine u Kalištu (u Češkoj), već kao petnaestogodđišnjak učenik Bečkog konzervatoriuma, po završetku studija mali dirigent — lutalica širom austro-ugarske monarhije (jedna prolazna »štacijaa bila mu je i naša Ljubljana), 1888. gođine direktor opere u Budimpešti, celu jednu dekađu i više kapelnik pa onda i direktor Dvorske opere u Beču, od 1907. godine dirigent Motropoliten-opere a nešto kasnije i šef Pilharmonijskog Orkestra u Njujorku, Gustav Maler je već od svoje peštanske ere na putanji slave i opšteg priznanja, ne samo kao majstor palice koji je dostigao jednog Nikiša, nego i kao prvorazredni organizator i rukovođilac operskih ustanova. Još kao mlađić profesionalnom delatnošću vezan za muzičku scenu, i gonjen đemonom

LIKOVNA UMETNOST

LIRSKA APSTRAKCIJA

LOJZA SPACALA

'Tiršćanski umetnik, dobitnik neko. liko međunarodnih priznanja kao i prve internacionalne nagrade za crtež i grafiku na venecijanskom BHienalu 1958, Lojze Spacal, čest je gost naših galerija. Izlagao je više puta u Ljubljani, na Rijeci, u Zagrebu i Beogradu. ;

Nekada je po svojim delima pripadao krugu italijanskih slikara inspirisanih poezijom Masima Buontempelija. Trag ovog »magičnog realizma« osećao se godinama na Spacalovim slikama i grafici. Na njegovoj prvoj beogradskoj izložbi, 1954 go-

dine, bilo je to još uvek očigledno. (u »Književnim novinama« od 10.VI 1954., na tome sam se opšimije zaodmžala.), Za proteklih šest godina, na Spacalovim platnima došlo je do najplemenitijeg sazrevanja ove umetnosti, originalne po inventivnosli svIOjih izražajnih sredstava, a jedmostavne i iskrene u svom doživljaju.

U jednom svom tekstu, umebnik je svoje posleratno slikarstvo nazvao lirskom apsirakcijom. Ono zaista tako i deluje jer je doživljaj realnog tran-

Melal Neboiše Mitrića

Mladi beograđski umetnik, Nebojša Mitrić, priređio je jedmu „nesvakidašnju izložbu. U metalu, na objektima, primenjenim ~ ili slobodmim, tehnikom iskucavanja ili putem livenja, uspeo je da neke akorde svednjovekovnog umetničkog duha pretoči u estetske koncepcije savrecmenog likovnog stvaranja. on je moderan umetnik po svom interesovanju za materijal i efekte koje metal sam po sebi nosi kao i mogućnosti koje patina „pruža. U ta mođemna traženja savremenog umetnika, Mitrić je uneo i dah naše najplemenitije trađicije, ne samo po svojim figurama koje formalno imaju srodnosti sa likovima koje sreće-

iy ip Ž - mo u srpskoj srednjovekovnoj umetimplikacija koje preyeđene u de- .

nosti, nego po onom stapanju motiva sa materijalom, po adekvatnom načinu izražavanja. On ne primenju-

stvaranja, on, prirodna ·sivar, proba sa oblikom koji mu je svakodnevno pod rukama. „Svoja dva-tri operska opusa Maler će docnije uništiti, i mi ne nalazimo objašnjenja činjenici da je čovek operskih Kuća, sa unutarnjom vokacijom mašte u oblasti solopesme, ođagnao vizuelnu komponentu iz jeđnog opusa koji kipti dramtičnošću. Još 1878. godine Maler piše stihove (pazite: stihove!) za svoje prvo veće delo »Pesmu jađanja« za solo-glasove, hor i orkestar. No, šta ustvari znači duboki unutamji afinitet ne samo ličnog umetničkog ukusa za ono što je romantičarima bilo neodoljivo nego i zov čitavog pesničkog tonusa, čitave duhovne klime jedne prokleto senzibilne ličnosti, o tome možemo steći jasnu pretstavu iz jedne biografske (ili bolje: hronološke) okolnosti, gotovo na ivici samog čuda. Maler 1883. godine komponuje četi-

LOJZE SPACAL: KOMPOZICIJA

je mikakav tehnički šablon obrađe materijala, nego za svaki svoj objekat — i onda kađa na više predmeta razvija istu kompoziciju Mitrić nalazi različit postupak kojim postiže nov rezultat estetsko-likovnog karaktera. Pri tim varijacijama u kojima plemenitost metala dostiže svoje najlepše zvuke, Mitrić je pokazao i smisao za kompoziciju površine i vrlo siguran crtež.

Kada vremenom postigne da svojim lepim pređmetima đa «i jače izražen pečat svoje ličnosti, kad žizionomija umetnika dostigne svoje puno individualno obeležje, njegova će dela predstavljati visoka likovna dostignuća. Već dana, suđeći po ovoj prvoj izložbi, ona su dokaz jednog finog talemta.

_

Tri »Pesme lutaliceć na stihove koje je sam sročio, iz kojih diše zemlja, šuma, reka, veselje i jad

neukog, nevinog seoskog i malo-.

gradskog čoveka. Nekoliko godi-

na doonije Maleru dospeva u rTUke zbirka narodnih i narodskih

pesama, vrlo čuveni i prekrasni »Dečakov rog izobilja«, antologi·

ja stihova anonimnih, neznanih i

.jednostavno autentičnih pesnika,

u izboru nemačkih romantičara prve generacije, Akima von A.

nima i Klemensa Brentana. Na'

muzičarevo zaprepašćenje, čitava emocionalna klima te sirove poet, ske rude istovetna je sa onom koju je sam Maler, pre poznan• stva sa Arnim-Brentanovom knjigom, prizivao i pesničkim slika» ma, metaforama, majušnim lirskim temama iz samog sebe iz neo, izrazio. Ako to malo »čuđo«, o kojem sveđoči jedan od Malerovih tumača (Rihard „šŠšpeht), primio za, gotovo, onda Malerova trajna, kroza sav Život čvrsta i strasna vezanost za suvo pesničko zlato »Dečakovog roga izobiljad nije više nikakvo »čudo«.

Duboko napojena atmosferom »Roga izobiljad, simfoničarska delatnost Gustava Malera, mnogogođišnja i klučna u sveukupnom njegovom muzičkom stvaralaštvu, ne bi se mogla ni zamisliti, kamo li shvatiti mimo ovog

ranom, točkova bicikla

spomovan elementima fednog sasvim autonomnog likovnog rečnika. Ali u suštini Soacalovog dela, i onda kad je bilo satkano od sitnih predmeta iz svakodmevaog života ukomponovanih u irealnu atmosferu, — kao i danas, kada su linija i boja uzdignute do autonomnih vrednosti. Uvek, dakle, u suštini ovog slikarstva leži duboka, imtimna i Živa veza sa zemljom, sa svojom zemljom, sa njenim kršom, sa njenim morem i njenim euncem. Umetnik dosledam i iskren, Spacal je objekte svoje svakodnevice shvatio ne mnarativno i opisno nego likovno vrlo wprošćeno i kao doživljaj sinteti, zovano. Saopštio je linijom kao svojim” osnovnim izražajnim · sre ritam i dimamiku velikog grada isto kao i dalek mir u beskraj mora uto-

ulog naselja. Tako je Trst i Piran,

— svoja dva duboka doživljaja, wuprotna ali oba umetniku neophodna, jer samo udružena obuhvataju ceo svet njegove inspiracije -— Spacal ostvario mim linearnim alementima. Pravougaonik koji je u suštini svake njegove kompozicije, donosi u slikama Trsta simbole velikog grada: saobraćajne i svellosne signale, ulične svebihike, balkone, prozore, upletene u električne žice i tramvajske šine (>Predgrađe«, »Limna Park«), a isto tako u piranskim pejzažima: kraška polja, ploče ulica, stepenice što lomu U more, kamene okvire vrata i prožona »Grad u ape dalu II«, »Piran u swncu«). Uplete se u ove pravoliniske konstrukcije i po neki krug, simbol sunca nad Pinaslonjenog ma kameni zid sli kružnog motiva če. stog u istarskom folklomu. Ovim clementima razvija i slaže Spacal svoju kompoziciju u sve tri dimenzije. Ona teče, diže se i tone (»Piran u suncu i moru«, »Grad u ogledalu).

Majstor linije, Spacal nam se ovog puta predstavio i kao izuzetno ini majstor neobični hhromatskih odmosa '(»Srebmi grad«, »Solana u zimu«). I dok su slike grada drbtave od svetla s prozora i reklama, od crvenih i Žutbih akcenata wpletenih u snopove crnih linija žica i traverza, dotle siluete kamenih piranskih zidova miruju na sivo okernim pravougaonim površinama što izrastaju iz Žutih odblesaka neba i mora (»Piran w sumcu«) ili tonu u #sivo zelenilo (»Gaqad u zelenom«). Dok je kolorit grada često u kreščendu, odnosi primorja utišani su i natopljeni sivim tonalitetom.

Faktura ovih su bo originalne drvorezne ploče, glatke površine ispresecane oštrim zaseo cima noža ili su platna sa čijeg se tankog i posnog nanosa boje diže čitav reljef visoke paste. I Spacalova grafika prenosi isti utisak. Topla čulma materija Spacalovih bojenih površina donosi doživljaj realne materije, »ukus«e morem ispranog kamena i sunčanih pega po kršu. Ritam kompozicije koju wmetnik razvija po takvim površinama, po prirodi svog delovanja blizak je muzičkim rednostima. Spacalove su apstrakcije modernim jezikom jspoljeni živi odblesci stvar nosti.. UU svom čistom likovnom muhu najfinijih slikanskih kvaliteta, njegova je Istra istinit i topao doživljaj.

Dr Katarina AMBROZIĆ

U MN CNN |

uticaja. Istini za volju valja reći: Malerove simfonije, i kađa je ta infiltracija apsolutno muzičkih struktura njegovih simfonijskih stavova poetskom „klimom narodnih pesama već dobro UO• čena, mnogima su ostale neshvatljive, nejasne, pa stoga i neprihvatljive. Nije to ni zato što bi one svojim jezikom bile teške i nepristupačne {one to nisu, jer Maler nije u pogledu simfonijskog jezika nikakav novator), a niti zato što bi potencijalno dati idejni smisao Malerovih simfonija bio osbito enigmatičan (on to nije, jer gorka, bolna, na mahove mračna, češće jetko ironična, u trenuttima „đdivlje „raskikotana duhovna klima Malerovih simfonija prođužuje, u vremenu i unu• tarnjem naponu, dobro uhodđanu latentnu idejnost romantičara, njegovih prethodnika, Berlioza, Lista, u fazama velikih. patetičnih uspona i samog „Bruknera, Malerovog bečkog učitelja, za jedno kratko vreme). Nesporazum o kojem je reč ima drugog korena. Malerova simfonika, po jednoj snažno uvreženoj fami, pokazuje tobož eklatanini kompozitorov nehat za melodijsko

mišljanje, potpunu, »ravnođušnosta pređ zadatkom melodđičarTske inventivnosti i originalnosti. Tematski uzev, njegovi valceri, lenleri, menueti i đrugi . narođni plesovi (plesni ritmovi), 28ista, đo banalnosti su jednostavni, jasni, čak i trivijalni. I, 28" pravo tu počinje nesporazum iz među Malera, intenzivnog dramaturga čisto instrumentalnoF, simf{onijskog materijala i sluša»

KNJIŽEVNE NOVINE

alka Se: ONojdka, HN